Bist du Dragiša Vasić

Bist du Schulz? I dva metka. To je sve. Ko bi objasnio?

Jedni su nagađali da je reč o pucnjavi radi pucnjave, drugi – o utvrđivanju stepena mrtvosti pisaca, bez obzira na to da li ih je zadesila smrt, treći – o vampirima koji isisavaju tuđu prozu, četvrti – o zavodljivoj aroganciji jednih koju plaćaju drugi, dok su peti zaključili da je gotovo s piscima jer je književnost završena upokojenjem prethodne države (misle da pisanje zavisi od granica), a šesti – oni baš ni o čemu nisu mislili – ali bilo je i onih koji su osetili miris knjige, makar mokre, ili nagorele, ili neotvorene, svejedno. Ugnjavio bih vas da sada nabrajam pisce kako ih je predavač te večeri povezao. Iskreno, ne bih ni umeo. Znam da je bilo neverovatnih odnosa i veza, sličnosti u razlikama i razlika u sličnostima, da mi se zavrtelo u glavi – ali čim smo izašli napolje na sneg, ja sam sve zaboravio. Kako je samo padao! Ej! Milina! Bio je suv i čvrst, škripav i svetlucav. Prvi! Padao je kao u vašoj priči „Zavejani“, samo što se mi nismo grudvali! Ja sam hteo, ali ona nije. Skljokala se. Jer ste i vi bili pomenuti na predavanju. Čini mi se, u vezi s Tolstojem, da, valjda, vaš Resimić dobošar (evo, ona me podseća) i Tolstojev lik Tihon Krezavi ili Kezavi, šta ja znam. Dođavola s piscima!

Sve u svemu, tako je počelo. Red je da znate. Ali, pojma nemam kako će se ovo završiti. Ona uporno tvrdi da smo rođaci. Kako smo to postali odjednom, iz čistog mira, posle šezdeset pet godina vašeg izbivanja iz familije, književnosti i istorije? Iz jednog tek pronađenog pisma?

Da nije ipak reč o čistoj pucnjavi?

Familija, književnost, istorija i ostalo samo su izgovori, zar ne?

Vaš iznenadni rođak