Eristička dijalektika

Šopenhauer uzima dijalektiku u njenom prvobitnom značenju kao veštinu raspravljanja (dialektike techne), vođenje rasprave, disputa, diskusije, razgovora ili dijaloga (dialegein, dialegesthai), pogotovo filozofskog razgovora, u kojem se ispituju neki pojam ili stvar sa različitih gledišta. Pod "erističkom dijalektikom" (od grčkog eris, što znači zavada, svađa, spor), Šopenhauer razume umeće vođenja rasprave (spora, polemike), tako da, služeći se svesno ili nesvesno nekim tipičnim trikovima u argumentaciji, osiguramo sebi prednost i uvek budemo i ostanemo u pravu, bez obzira na istinu. U nastojanju na tipologiji takvih "zahvata" (trikova, Kunstgriffe), Šopenhauer je, u stvari, otvorio pitanje njihove prividne neophodnosti i neotklonjivosti, jer je za njih uglavnom znao Aristotel, kao što su se svuda i oduvek upotrebljavali. Otuda ih on dovodi u vezu sa ljudskom prirodom uopšte, sa svojim pogledima na tu prirodu, sa svojim filozofskim gledištem asketskog uma.