Dok je njegova prva knjiga Pol i karakter doživela do 1923. dvadeset i šest izdanja, njegova druga, posthumno objavljena, knjiga O krajnjim životnim svrhama, u mnogo čemu dublja i originalnija, doživela je do 1918. svega četiri izdanja.

Razlozi njegovog samoubistva u 23. godini života ostaju prekriveni velom tajne. Zašto je tako tragično završio život ovaj neobični čovek, duboko prožet verom u Hrista kao Bogočoveka, kome su uzori u filozofiji bili Platon i Kant, Plotin i Avgustin, a u muzici Bah, Betoven, Vagner, Mocart? Ako nije dovoljno tumačenje nekih psihijatara da je reč o duševnoj bolesti od koje je patio, još manje je prihvatljivo objašnjenje koje je sam dao:

„Pristojan čovek ide u smrt kada oseti da je konalno zao; prostak mora da bude prisiljen na smrt sudskim postupkom.“