Pet detektivskih priča i jedna lopovska

Sedamdesetih godina 20. veka, u srpskoj književnosti desila se jedna velika afera. Običan svet ju je već zaboravio, ali je ona ostala u sećanju onih koji se na bilo koji način bave književnošću. To nije bila obična književna afera, niti svakidašnja književna polemika. Bio je to rat. Ne samo zbog dužine trajanja i broja učesnika. Nego i zbog epiloga. A njegov epilog je novi rat. Epilog tog drugog rata je – treći rat, čije je jenjavanje, opet, pregrupisavanje i uzimanje vazduha za četvrti… Svaki naredni od tih ratova je krvaviji, bespoštedniji. Ratni običaji su zaboravljeni. […]

Mi ne kažemo ni da, ni ne.

Mi zavirujemo, prevrćemo, uzimamo ili ostavljamo. Pred sobom imamo planove i karte, podatke, materijalne dokaze, grobove… Imamo sve. Naša čizma ostavlja trag i u najzabitijem kutku bojnog polja. Ono je sada naše. Posle bitke, mi smo na njemu gospodari.

Gospodari koji žele da služe istini. Temeljni smo i ne žurimo. Naš pogled je nepristrasan, naša objektivnost apsolutna. Mi ne dodajemo i ne oduzimamo ništa.

Naše jedino oružje su navodnici. Citati i tuđe reči naša su alfa i naša omega. Bez njih, mi ne postojimo. Citati su predmeti, mi smo njihova senka.

Mi smo, dakle, u celom poslu knjigovođe. Beležnici mišljenja, raspaljenih strasti, kovitlanja znanih i neznanih sila. Dodavači navodnika. Nevini zapisničari, sa perom u jednoj i krstom u drugoj ruci.

Osim znakova navoda, ovde je malo šta naše.

Dakle, navodnici, na posao.

– Marinko Arsić Ivkov, „Beskrajni književni rat“