Udaljeni bubnjevi

„Kopicl predočava svet u izmicanju, svet u kome nisu stalni ni oblici, ni pojave, ni procesi, ni značenja. Ni sam jezik, ni ono što jezik označava po navici. Otuda Kopiclova poezija jeste veliki istraživački proces u kome se uvek iznova nadograđuje osvojeni poetički horizont, u kome se neprestano proširuje jezik poezije (ako uporedimo jezik Kopiclovih stihova s početka dvehiljaditih s jezikom njegovih pesama iz Udaljenih bubnjeva, namah ćemo uočiti tu jezičku razliku), u kome se saznajna perspektiva saobražava sa svojevrsnom poetikom izmicanja.

Predstavljajući svet u kome je sve destabilizovano, u kome su destabilizovani, osporeni i u stalnom izmeštanju i ključni pojmovi iskustva, i povlašćene pesničke teme od slike sveta, preko refleksivnog susreta s njegovim pojavnim izrazima, među kojima priroda ima sve važnije mesto u ovoj poeziji, do erotskih tonova i potemkinovske iluzije vremena, pesme Vladimira Kopicla u Udaljenim bubnjevima istražuju svet duboko proživljen i u toj proživljenosti već okončan. Zvuk tih pesama postaje odjek našeg iskustva.”

– Gojko Božović