Zakon nasilja i zakon ljubavi

Veliki pisac nam se u ovoj knjizi obraća kao hrišćanski anarhista i pacifista ‒ ali, slobodno se može reći, i kao hrišćanski mistik koji poziva na unutrašnju spoznaju božanskog u nama ‒ sa željom da zakon ljubavi ne bude samo prazna deklaracija, već lični put ka istinskoj sreći i samoostvarenju.

Lav Nikolajevič Tolstoj smatra se jednim od najvećih romanopisaca svih vremena, no manje su poznati njegovi religijski spisi u kojima nam se otkriva kao istinski duhovni učitelj. Zakon nasilja i zakon ljubavi je poslednje njegovo delo, koje je objavio 1908. godine, dve godine pre smrti, i za koje se može reći da predstavlja njegovo duhovno zaveštanje čovečanstvu.

Slično kao u svom najvećem religiozno-filozofskom delu Carstvo Božije je u vama (1894), Tolstoj i ovde naglašava ogromnu razliku između dosledne primene izvornog Isusovog učenja o ljubavi kao jedinom pravom „oružju“ i iskrivljenog i lažnog učenja zvaničnih crkava, koje su Hristovo učenje zamenile učenjem o Hristu i koje, suprotno zakonu ljubavi, podržavaju nasilno, dakle nehrišćansko, delovanje državnih vlasti, a time i zakon nasilja. U tom nepoštovanju Isusove poruke ljubavi Tolstoj vidi najveći izvor svekolike ljudske bede, kako duhovne tako i materijalne.

Insistirajući na doslednoj primeni zakona ljubavi, bez izuzetka, i na viziji društva u kome religija predstavlja činilac spajanja, a ne razdvajanja, Tolstoj kaže:

I ako si nesrećan, a ja znam da si nesrećan, pomisli da to što ti se ovde predlaže nisam izmislio ja, nego je plod duhovnih napora svih najvećih, najblistavijih umova i srca ljudskih, i da je samo u tome jedino sredstvo da se izbaviš od svoje nesreće i zadobiješ najveće blago dostupno čoveku u ovom životu. Eto to sam hteo, pre nego što umrem, da kažem svojoj braći.