Jer nem, jeziv i bled on je bio
Kao onaj što je priču govorio
I avet psa u čoveku otkrio.

Ser Volter Skot, 
Sahrana poslednjeg pesnika, 
VI stih, v. 26


Zimski psi,
Oni me uznemiruju.

Sting, Zimski psi 
 

JEDAN

ČETRDESET JEDNU GODINU posle moje smrti, moj prijatelj Dejl vratio se na farmu na kojoj sam ubijen. Bila je to gadna zima.
Znam šta ste pomislili. Ima jedna stara novinarska anegdota o Vilijemu Rendolfu Herstu koji je poslao mladog novinara pripravnika da izveštava o poplavi u Džonstaunu. To je za dečka bila velika šansa. Sledećeg dana početnik je Herstovim novinama poslao prvi redak koji je glasio: „Bog je danas sedeo na usamljenom brdu iznad Džonstauna i s tugom posmatrao surovo uništavanje prirode.“ Stariji ljudi tvrde da Herst nije oklevao ni trena da pošalje odgovor: „Zaboravi na poplavu. Intervjuiši Boga.“ 
Rekoh da sam umro pre četrdeset jedne godine, a vi na to kažete: Mani se priče o Dejlu. Koga to zanima? Pričaj nam kako izgleda biti mrtav, kakav je zagrobni život. Kako je to biti duh? Da li Bog postoji?
Svakako bih to pitao. Nažalost, nisam duh. Niti znam išta o zagrobnom životu. Dok sam bio živ nisam verovao ni u duhove ni u Boga, ni u duše koje nadžive telo, ni u uskrsnuće ni u reinkarnaciju. Ne verujem ni sada. Ako bih morao da opišem svoje trenutno postojanje, rekao bih da sam cista u pamćenju. Dejl me oseća, a taj osećaj je zbog povrede toliko odsečen od ostatka njegove svesti da ja postojim kao nešto više od pamćenja, a manje od života, skoro kao crna rupa celovitog sećanja stvorena jakom gravitacijom žalosti.
Znam da ovo i nije neko objašnjenje, ali ni ja to zapravo ne razumem. Znam samo da postojim i da se desilo nešto, nazvaću to oživljavanjem, kada je Dejl odlučio da se vrati i provede zimu na farmi na kojoj sam nekada živeo i umro.
Ne, ne sećam se svoje smrti. O tome ne znam ništa više od Dejla. Očigledno je da su smrt i rođenje toliko važni da su izvan sećanja.
Dok sam bio živ, bio sam tek dečak, ali prilično pametan i potpuno posvećen zamisli da jednog dana postanem pisac. Godinama sam se pripremao za to učeći zanat pisanja, ali sam znao da će proći još mnogo godina pre nego što budem mogao da napišem pravu kratku priču, a kamoli roman, te sam vežbao na uvodima za priče i romane.
Da treba da pozajmim uvod za ovu priču, ukrao bih ga iz Tekerijevog dosadnog romana Udovac Lovel iz 1861:

Ko će biti junak ove priče? Ne ja koji ovo pišem. Ja sam samo Hor u Drami. Ja samo dajem komentare na ponašanje likova – ja pripovedam njihovu jednostavnu priču.

Tekerijevo sveznalačko ja, naravno, laže. Svaki je Stvaralac koji kaže da je samo Hor i posmatrač dela sopstvenih stvorenja – lažov i licemer. Ja sam, naravno, verovao da isto važi i za Boga u onih nekoliko prilika kad sam pomislio da On možda ipak postoji. Kad smo bili mali, Dejl, Majk i ja smo jednom u pilićarniku raspravljali o Bogu, a ja sam samo parafrazirao citat Marka Tvena: „Ako pogledamo bol i nepravdu u svetu, neizbežno ćemo zaključiti da je Bog siledžija.“ Nisam siguran da li sam tada verovao u to, ali su Majk i Dejl svakako zanemeli. Pogotovu Majk, koji je tada bio sveštenikov pomoćnik i krajnje pobožan.
Udaljio sam se od teme pre nego što sam počeo priču. To sam oduvek mrzeo kod pisaca. Još nemam dovoljno moćan uvod, te ću jednostavno krenuti iz početka.
Četrdeset jednu godinu posle moje smrti, moj prijatelj Dejl vratio se na farmu na kojoj sam ubijen. Bila je to gadna zima.


Dejl Stjuart je prešao put od Montane do srednjeg Ilinoisa, što je više od 2.700 kilometara, za dvadeset devet sati. Planine su polako iščezle iz retrovizora, a nepregledna jesenja prerija pretopila se u zamagljen žutosmeđ i crvenkast predeo dok je vozio putem I-90 na istok, zatim I-29 jugoistočno, I-80 istočno i I-74 južno, pa ponovo istočno, prešavši dobar deo dveju vremenskih zona. Vratio se geometriji šahovske table Srednjeg zapada i s naporom krenuo kroz više od četrdeset godina sećanja, kao ronilac koji je zaronio duboko, pa mora da se bori s bolom i pritiskom koje dubina krije. Dejl se zaustavljao samo zbog hrane, goriva, i nekoliko puta da odrema. Mesecima nije lepo spavao, čak ni pre pokušaja samoubistva. Sada sa sobom nosi lekove za spavanje, ali nije hteo da se zaustavlja i koristi ih na ovom putovanju. Hteo je što pre da stigne. Nije stvarno znao zašto je krenuo tamo.
Dejl je planirao da u Elm Hejven stigne pre podne, obiđe svoj grad, a zatim da se za dana odveze do Dvejnove farme, ali je već bilo osam sati uveče kada je video znak za izlaz ELM HEJVEN na putu I-74.
Planirao je da se useli u Dvejnovu staru kuću početkom ili sredinom septembra, što bi mu ostavilo dovoljno vremena da uživa u jesenjim bojama i svežim sunčanim danima. Stigao je poslednjeg dana oktobra, noću, u poslednjim satima Svih svetih u novom veku, baš na ledenoj granici zime.
Upropastio sam stvar, pomislio je Dejl dok je prolazio nadvožnjakom iznad puta I-74, i kretao zatim pustim noćnim putem koji je vodio tri kilometra do Elm Hejvena. Opet sam sve upropastio. Sve što nisam izgubio, upropastio sam. A sve sam izgubio zato što sam sve upropastio.
Odmahnuo je glavom, besan zbog glupave i banalne samosažaljivosti; mutilo mu se zbog previše noći sa premalo sna, te je pritiskom na dugme otvorio prozor kraj sebe. Vazduh je bio hladan, jak vetar je duvao sa severozapada, a hladnoća mu je pomogla da se malo razbudi dok je izlazio na Hard Roud, nešto više od kilometra jugoistočno od Elm Hejvena.
Hard Roud. Dejl se nehotice nasmeši. Decenijama nije pomislio na to ime, ali se setio čim je skrenuo severozapadno na autoput 150A i polako krenuo u uspavani grad.
Prošao je asfaltirani put s desne strane i shvatio da su proteklih decenija sredili Okružni put broj 6 između puta za Jubilej Koledž i Hard Rouda – dok je on ovde živeo, to je bio raskopan blatnjavi put između zidova od kukuruza – tako da je sada mogao da vozi na sever pravo do Dvejnove farme, da je hteo. Iz čiste radoznalosti krenuo je u Elm Hejven.
Morbidne radoznalosti, kako se na kraju ispostavilo. Sam grad je izgledao tužno i utonulo u mraku. Pogrešno. Umanjeno. Mrtvo. Isušeno. Kao leš.
U dva poslovna bloka Glavne ulice duž Hard Rouda nestalo je nekoliko zgrada, što je Dejla zbunilo, kao poznat osmeh kome nedostaju zubi. Sećao se visoke fasade Džensenove gvožđarije – sada je to bila prazna parcela. Nestao je i A&P, gde je radila Majkova majka. Sećao se osvetljenih prozora Parksajd kafea, koji je sada postao privatna kuća. Lakijev roštilj s druge strane ulice sada je, izgleda, bio nekakva buvlja pijaca iz koje su punjene životinje gledale na Hard Roud prašnjavim crnim očima. Prodavnica Ostava na ćošku bila je zatvorena. Berberina pored nje nije bilo. Gradski park je prošao gore još – mali prostor veličine dvorišta bio je zakrčen maleckom salom Udruženja ratnih veterana i raznim limenim šupicama, dok je estrada za orkestar porušena, drveće počupano i panjevi povađeni, a ratni spomenik skriven iza korova.
Dejl je okrenuo automobil i krenuo nazad na istok, a zatim skrenuo na sever u Široku aveniju. Oblaci su bili niski, a vetar hladan. Lišće je letelo preko široke ulice ispred njegovog tojota lendkruzera, uz suvo šuštanje koje je zvučalo kao pacovi u trku. Na trenutak, zamor je ubedio Dejla da to zaista jesu pacovi, da stotine pacova pretrčavaju kroz svetlost njegovih prednjih farova.
U Širokoj aveniji nije bilo uličnih svetiljki. Veliki brestovi koji su nekada nadsvođavali ulicu nestali su zbog holandske zaraze pre više decenija, a drveće koje je naknadno posađeno izgledalo je manje, zakržljalo, nepravilno i neplemenito u poređenju s njima. Neke od otmenih kuća duž Široke ulice još su stajale iza svojih prostranih travnjaka, tamne i tihe naspram noćnog vetra, ali kao stari ratni veteran na okupljanju, Dejl je bio svesniji onih nestalih nego nekolicine preživelih.
Skrenuo je desno u Ulicu depo i prošao nekoliko blokova do svog doma iz detinjstva preko puta nekadašnje škole Old Central.
Jedva je prepoznao svoju kuću, u kojoj je živeo sedam godina. Nije bilo ogromnog bresta koji je rastao ispred njegove i Lorensove sobe, a novi vlasnici su odavno popločali kratak prilazni put i dodali modernu garažu neusklađenu sa stilom američke kuće s kvadratnom osnovom. Na prednjem tremu nedostajali su ograda i ljuljaška. Stare bele daske zamenjene su vinilskim oblogama. Svetiljke od bundeve i slamnato strašilo u kombinezonu postavljeni su na trem u susret prazniku, ali su sveće izgorele pre više sati, te su trouglaste oči na bundevama ostale crne i prazne kao rupe u lobanji. Povetarac je raspršio strašilovu slamnu utrobu.
Old Central škole, naravno, nije bilo. Dejl se slabo sećao leta 1960, ali je sasvim jasno upamtio kako je zgrada gorela, kako je narandžasti žar leteo naspram olujnog neba. Nekoliko oronulih prizemnih kućica na nekada veličanstvenom trgu stajale su mračne i nespojive sa starijim i višim kućama s obeju strana trga, a svi tragovi nekadašnje školske zgrade i ogromnog igrališta odavno su nestali.
Starih brestova stražara oko škole nije više bilo, naravno, niti je ikakvo drveće posađeno na njihovom mestu. Kućice na trgu, sve sagrađene posle 1960. godine, delovale su izloženo i ranjivo naspram crnog neba.
Bilo je još praznina u redovima kuća preko puta nekadašnjeg školskog dvorišta. Somersetova kuća pored stare Dejlove samo je nestala, nije ostao čak ni temelj. Preko puta Somersetove, uredna bela kuća gospođe Mun buldožerom je sravnjena u gomilu šljunka. Porodična kuća njegovog druga Kevina, jednospratno zdanje koje je šezdesetih godina delovalo moderno i neuklopljeno, još je stajalo na blago uzdignutoj podlozi, ali čak i u mraku Dejl je primetio da bi ga trebalo ofarbati i popraviti. Nestale su obe otmene viktorijanske kuće severno od Kevinove, namesto njih protegla se kratka slepa ulica s nekoliko novih vrlo jeftinih domova, stisnutih tamo gde su nekada počinjale šume.
Dejl je lagano nastavio na istok iza Druge avenije i stao tamo gde se Ulica depo spajala s Prvom. Dom Majka O’Rurka još je bio tu. Siva kućica od šindre izgledala je isto kao i 1960, osim dodatka sa zadnje strane koji je očigledno došao na mesto poljskog klozeta. Nije bilo starog pilićarnika gde se nekada sastajala Biciklistička patrola, ali je veliki povrtnjak i dalje postojao. U prednjem dvorištu, Devica Marija još je tužno gledala iz svetilišta napravljenog od dopola ukopane kade na požnjevena polja preko puta Prve avenije, ispruženih ruku i dlanova okrenutih nagore.
Dejl nije video decu koja traže slatkiše od vrata do vrata. Sve kuće pored kojih je prošao bile su u mraku osim mestimično upaljenog svetla na tremu. U Elm Hejvenu je 1960. bilo malo uličnih svetiljki, a sad kao da ih uopšte nije bilo. Primetio je dve male lomače u dvorištima u Širokoj aveniji, a sada je ugledao ostatke još jedne vatre u dvorištu kuće O’Rurkovih, napušteno ognjište zgorelo do narandžastog žara čije je iskre raznosio jak vetar. Dok je on bio dečak, ovde nisu paljene vatre za Sve svete.
Skrenuo je levo iza male srednje škole, ostavivši za sobom Elm Hejven, a zatim krenuo severno kod vodenog tornja, putem za Jubilej Koledž, pa ubrzao severno Okružnim broj 6, kako bi što pre prešao poslednjih pet kilometara do farme Dvejna Mekbrajda.
 

DVA

ZA JEDANAEST GODINA svog života nikada nisam napuštao Ilinois, ali sam Dejlovim očima video da je Montana neverovatna. Planine i reke su potpuno drugačije od onih na Srednjem zapadu. Moj stric Art i ja uživali smo u pecanju na reci Spun nedaleko od Elm Hejvena, ali ona se ni ne bi mogla nazvati rekom u poređenju sa širokim, brzim i ustalasalim vodama kao što su Biterut, Flethed, Misuri i Jeloustoun. A naše dokono sedenje na obali, dok smo pazili na plovke i ćaskali, daleko je od pravog pecanja kakvo je mistično i energično pecanje na mušicu u Montani. Nikada nisam probao pecanje na mušicu, naravno, ali pretpostavljam da mi se više sviđa naš pristup hvatanju ribe mirnim sedenjem u hladu pored potoka uz razgovor. Sumnjičav sam prema sportovima i rekreaciji koji počnu da liče na religiju kada čujete njihove pristalice kako pripovedaju. Pored toga, čisto sumnjam da ima somova u rekama Montane.
Dejlova kancelarija na uglu zgrade u studentskom gradu Univerziteta Montane, njegova bivša porodična kuća u starom delu Misule i njegov ranč u blizini jezera Flethed meni su potpuno strani, ali istovremeno fascinantni. Misula kao grad sa 50.000 stanovnika deluje veoma prijemčivo za sve ono što bih verovatno zavoleo da sam odrastao: knjižare, pekare, dobri restorani, mnogo žive muzike, veoma pristojan univerzitet, bioskopi i pozorišta, vrlo živopisan centar grada.
Kancelarija Dejlovog psihijatra, čoveka po imenu Čarls Hol, nalazila se iznad jedne od tih knjižara sa starim polovnim knjigama. Dejl je poslednjih deset meseci pre dolaska ovamo posećivao doktora Hola. Prvi put ga je posetio dva dana nakon što je prislonio cev napunjene dvocevke na slepoočnicu i povukao oroz.
Kancelarija doktora Hola bila je mala, ali udobna – knjige, umetničke slike na zidovima, prozor kroz koji se vidi lišće, na jednoj strani radni sto i dve pohabane kožne fotelje jedna naspram druge, a između njih stakleni stočić. Na stočiću je bilo mesta samo za bokal ledene vode, dve čiste čaše i kutiju klineks maramica. Dejl je maramice koristio samo prilikom treće posete, zbog prolećne prehlade.
Tokom njihovog poslednjeg susreta sredinom oktobra, lišće pored prozora bilo je crveno, a doktor Hol je bio zabrinut zbog Dejlove odluke da zimu provede u Ilinoisu. Na kraju su, ipak, prestali da razgovaraju o telefonima hitne službe i kako Dejl mora da se obrati nekom lekaru koji bi mu obezbedio neophodne antidepresive i pilule za spavanje.
„Razumeš da nikako ne preporučujem da sam provedeš zimu u Ilinoisu“, rekao je doktor Hol.
„Shvatio“, reče Dejl.
„Da li moj savet ima ikakvog uticaja?“
„Dajem sto dvadeset pet dolara na sat za to“, odvrati Dejl.
„Daješ sto dvadeset pet dolara na sat za terapiju“, reče Hol. „Za razgovor. Odnosno, u tvom slučaju, više za recepte za lekove koji su ti potrebni. Ali ćeš ti ipak provesti narednih deset meseci sam u Ilinoisu.“ 
„Da“, reče Dejl. „Ali samo devet meseci, što je uobičajen period za trudnoću.“ 
„Nadam se da razumeš da je ovo klasičan šablon.“ 
Dejl je čekao i slušao.
„Supružnik umre, preživeli se odseli i pokuša da započne ’novi život’, što je posebno izraženo kod muškaraca, Dejle, a pri tom ne shvata da mu u tom trenutku zapravo treba kontinuitet, kontakt s prijateljima, sistem za podršku…“
„Moja supruga nije umrla“, rekao je Dejl. „En je živa i zdrava. Ja sam je samo izdao i izgubio. I nju i devojčice.“ 
„Ali suštinski je isto…“
„Ne baš“, reče Dejl. „Ovde nemam kontinuitet. Nemam pristup svom domu ovde u Misuli, sem poseta pod nadzorom i nedeljom, kad pokupim decu kao razvedeni otac. Ne volim to. Ti se slažeš da bi bilo loše da provedem još jednu zimu na ranču…“
„Da, naravno“, rekao je doktor Hol.
„Baš zato se vraćam na Srednji zapad da tamo provedem deo svog odsustva. Povratak Veselom ćošku.“ 
„Nikada mi nisi objasnio zašto je tvoj prijatelj Dvejn svoj dom nazvao Veseli ćošak“, reče doktor Hol. „Da li ga je smatrao srećnim mestom? Rekao si da je dečak živeo s ocem alkoholičarem. Je li to bilo ironično? Da li je moguće da bi jedanaestogodišnjak koristio takvu ironiju ili si je ti dodao u decenijama koje su otad prošle?“
Dejl je oklevao, jer nije bio siguran kako da odgovori. Bilo ga je sramota što Hol nije shvatio aluziju na „Veseli ćošak“. Ako njegov psihijatar ne poznaje Henrija Džejmsa, ne može biti previše pametan. Da li da mu kaže kako mu Dvejn nije rekao za „Veseli ćošak“ kada je imao jedanaest godina – Dvejn je umro sa jedanaest godina – već pošto se Dejl doselio u Elm Hejven 1956. godine, kada su obojica imali po osam godina? Klinac seljačić sa farme znao je u osmoj godini za priču Henrija Džejmsa, a psihijatar koga Dejl plaća 125 dolara na sat nikad nije ni čuo za nju.
„Mislim da je Dvejn Mekbrajd jedini pravi genije koga sam upoznao“, konačno odgovori Dejl.
Doktor Hol se zavali u fotelji. Dejl je pomislio kako za jednog psihijatra Hol i nema baš pokeraško lice. U blago podignutim obrvama i usiljeno neutralnom izrazu na licu lepo se video skepticizam.
„Znam, ’genije’ je jaka reč“, nastavi Dejl. „Ne koristim je često… Zapravo, nikada je ne koristim. Upoznao sam mnogo izuzetno inteligentnih ljudi u životu: pisce, akademike, istraživače. Dvejn je jedini genije koga sam znao.“ 
Doktor Hol klimnu glavom. „Ali poznavao si ga samo kao dete.“ 
„Dvejn nije dovoljno poživeo da preraste detinjstvo“, reče Dejl. „Međutim, bio je zaista čudan klinac.“ 
„Na koji način?“ Doktor Hol stavi svoju žutu beležnicu na krilo i škljocnu hemijskom olovkom, što je Dejlu odvlačilo pažnju i pomalo ga nerviralo.
Uzdahnuo je. Kako da objasni? „Da biste razumeli, mislim da ste morali da upoznate Dvejna. On je spolja bio aljkavi klinac s farme – debeo, nemaran, loše ošišan. Uvek je nosio istu flanelsku košulju i iste pantalone od rebrastog somota, i leti i zimi. Setite se da govorimo o 1960. godini, u to vreme deca su se zaista posebno oblačila za školu, čak i u malim gradovima kao što je Elm Hejven u Ilinoisu. Ništa luksuzno, ali imali smo odeću za školu i odeću za igru i znali smo razliku, a ne kao ovi aljkavci u današnjim školama…“
Tobožnji doktorov neutralni izraz prešao je u najblaže mrštenje, što je bio znak da je Dejl skrenuo s teme.
„U svakom slučaju, Dvejna sam upoznao ubrzo nakon što se moja porodica preselila u Elm Hejven, dok sam bio u četvrtom razredu, i odmah sam znao da je Dvejn drugačiji – bio je zastrašujuće pametan.“ 
„Zastrašujuće? Kako to?“, upitao je doktor Hol i nešto zapisao.
„Ne zaista strašno, nego van poimanja“, reče Dejl. Uzdahnuo je. „Dobro, leto je posle petog razreda. Družina nas dečaka se okupljala u nekakvom klubu koji smo nazivali Biciklistička patrola, nešto kao omladinski Američki savez za pravdu…“
Dejl je shvatio da Hol pojma nema o čemu on govori. Možda psihijatri nikada nisu bili dečaci. To bi štošta objasnilo.
„U svakom slučaju, sedište našeg kluba bilo je u starom kokošinjcu Majka O’Rurka u gradu“, nastavio je Dejl. „Tu smo imali sofu, staru ležaljku s otpada, kućište starog radija i slične gluposti. Sećam se kako smo se jedne letnje noći posle petog razreda dosađivali, pa je Dvejn počeo da nam priča Beovulfa... reč po reč. Svake noći redom govorio nam je Beovulfa iz glave. Mnogo godina kasnije, kada sam čitao taj ep na koledžu, prepoznao sam ga, svaku reč, iz Dvejnovog pričanja tih letnjih noći.“ 
Hol je klimnuo. „To je baš neobično za nekoga tih godina, da je uopšte čuo za Beovulfa.“ 
Dejl je morao da se osmehne. „Najneobičnije je to što nam je pričao na staroengleskom jeziku.“ 
Psihijatar je trepnuo. „Pa kako ste onda razumeli...“ 
„Brbljao bi na staroengleskom neko vreme, a zatim preveo“, reče Dejl. „Te jeseni, recitovao nam je podosta Čosera. Mislili smo da je Dvejn čudan, ali nam se ipak dopalo.“ 
Doktor Hol je nešto zabeležio.
„Jednom kada smo tako besposličarili, Dvejn je čitao novu knjigu, čini mi se da je bilo nešto od Trumana Kapota, za koga, naravno, tada nisam ni čuo. Jedan od dečaka, mislim da je to bio Kevin, pitao ga je kakva je knjiga, a Dvejn je odgovorio da je dobra, ali da autor još nije izvukao svoje likove iz imigracije.“ 
Doktor Hol je oklevao, a zatim zapisao još jednu belešku. Možda ne shvataš, pomisli Dejl, da sam ja pisac, ponekad, ali dosad mi nijedan prokleti urednik nije izneo tako pronicljivo opažanje.
„Da li je bilo još manifestacija njegovog... genija?“, upita psihijatar.
Dejl protrlja oči. „Leta kada je Dvejn umro, 1960. godine, nekolicina nas se izležavala u visećoj ležaljci na farmi ujaka Henrija i ujne Lene, odmah niz put od Veselog ćoška. Bila je noć, gledali smo zvezde, a Majk O’Rurk, tadašnji sveštenikov pomoćnik, rekao je da misli da čitav svet postoji u Božjem umu i pitao se kako bi izgledalo kada bi upoznao Boga i rukovao se s njim. Ne oklevajući ni sekunde, Dvejn reče da bi ga to zabrinulo jer je podozrevao da Bog previše vremena provodi čačkajući Svoj mentalni nos Svojim mentalnim prstima...“ 
Doktor Hol ništa nije zabeležio, ali je pogledao Dejla skoro prekorno. „Čini mi se da je tvoj drug Dvejn bio ateista.“ 
Dejl slegnu ramenima. „Manje-više. Ne, čekaj... sećam se šta mi je Dvejn rekao na samom početku druženja... u četvrtom razredu, kada smo pravili trostepenu raketu... rekao mi je da je odlučio da su hramovi i crkve svih ’bogova koji su trenutno u modi’ – baš tako ih je nazvao, ’bogovi koji su trenutno u modi’ prepuni ljudi – te je izabrao neko manje egipatsko božanstvo za svog boga. Naučio je stare molitve, proučio rituale i sve što uz to ide. Rekao mi je da je mislio da poštuje Terminusa, rimskog boga granica šumskih poljana, ali se ipak odlučio za tog egipatskog boga. Smatrao je da su ga vekovima ignorisali, pa je verovatno usamljen.“ 
„To je neobično“, dopustio je doktor Hol, uz poslednju kratku belešku.
Dejl je sada stvarno morao da se naceri. „Ako se dobro sećam, Dvejn je samo za tu priliku sam naučio da čita i piše egipatske hijeroglife, da bi mogao da se moli zaboravljenom malom bogu. Naravno, Dvejn je govorio osam-devet jezika, a umeo da čita verovatno još desetak do svoje smrti u jedanaestoj godini.“ 
Doktor Hol odloži svoju žutu beležnicu, što je bio siguran znak da mu je ova tema dosadila. „Jesi li sanjao još štogod?“, upitao je.
Dejl je shvatio da je vreme da promeni priču. „Prošle noći opet sam sanjao onaj san o rukama.“ 
„Pričaj mi o tome.“ 
„Ništa se ne razlikuje od prethodnih.“ 
„Da, Dejle, to je više ili manje opis ’snova koji se ponavljaju’, no zanimljivo je kako možemo naći sitne, ali važne razlike kada o tim snovima razgovaramo.“ 
„Nismo baš mnogo pričali o snovima.“ 
„To je tačno. Kao što znaš, ja sam psihijatar, a ne psihoanalitičar. Ispričaj mi ipak taj san sa rukama.“ 
„Bio je isti kao i uvek. Ponovo sam dečak...“ 
„Koliko godina imaš?“
„Deset-jedanaest, ne znam tačno. Nalazim se u našoj staroj kući u Elm Hejvenu. Spavam u sobi na spratu sa svojim mlađim bratom Lorensom...“ 
„Nastavi.“ 
„Pa, Lorens i ja razgovaramo, upaljeno je noćno svetlo, a zatim Lorensu ispada strip. Saginje se da ga dohvati, a ispod kreveta iskače ruka koja ga zgrabi za zglob. Onda ga povuče dole.“ 
„Prošli put si rekao da je ruka bleda.“ 
„Da. Ne. Ne samo bleda, već bela... bela kao crv... mrtvački bela.“ 
„Šta ima još kod te ruke. Ili su ruke, množina?“
„Samo jedna ruka u početku. Ona grabi Lorensa za zglob i povuče ga sa kreveta pre nego što ijedan od nas uspe nešto da učini. Ruka je bela i čudna, dugoprsta... mislim, predugih prstiju... dvadesetak centimetara dugih. Podseća na pauka. Tada ja uhvatim Lorensa za noge...“ 
„Do tada je već odvučen pod krevet?“
„Samo do ramena. Još uvek vrišti. U tom trenutku vidim obe bele paukolike ruke, koje ga vuku i odvlače pod krevet.“ 
„Šta je sa rukavima, manžetnama? Jesu li ruke gole?“
„Ništa. Samo bele ruke i crnilo, ali crnilo tamnije od mraka ispod Lorensovog kreveta. Možda kao rukavi crne somotske odore.“ 
„Ne uspevaš da spaseš brata?“
„Ne, ruke ga odvlače i on nestaje.“ 
„Nestaje?“
„Nestaje. Kao da se u drvenom podu otvorila rupa u koju su ga ruke uvukle.“ 
„U pravom životu brat ti je živ i zdrav, zar ne?“
„Da, naravno. Vodi agenciju za istraživanje osiguranja u Kaliforniji.“ 
„Jesi li s njim pričao o ovom snu?“
„Ne. Ne viđamo se baš često. Povremeno razgovaramo telefonom.“ 
„A san nikada nisi pomenuo?“
„Ne. Lorens je... ponekad je veliki grubijan, ali je ipak osetljiv. Ne voli da priča o tom letu. Zapravo, ni o svom detinjstvu. Bilo mu je teško dok je bio tinejdžer u Čikagu, a doživeo je i neku vrstu nervnog sloma kada je napustio koledž.“ 
„Misliš li da i on ima praznine u sećanjima na to leto... Koje godine, beše?“
„Hiljadu devetsto šezdesete.“ 
„Misliš li da ima iste praznine?“
„Ne. Ne znam. Sumnjam. On jednostavno ne voli da priča o tome.“ 
„U redu. Vratimo se na san. Kako se osećaš kada izgubiš u tom nadvlačenju i tvoj mlađi brat nestane?“
„Uplašen sam. Ljut. I...“ 
„Nastavi.“ 
„Osećam olakšanje, čini mi se. Zbog toga što su ruke zgrabile Lorensa, a ne mene, rekao bih. Doktore Hol, šta to uopšte znači?“
„Već smo rekli da snovi ne moraju zaista nešto da znače, Dejle. Ali skoro sigurno postoji razlog što ih sanjaš. Meni to baš liči na san zbog uznemirenosti. Osećaš li uznemirenost zbog narednih meseci?“
„Naravno. Ali otkud ovaj san?“
„Šta ti misliš zašto se uznemirenost ispoljava ovim snom?“
„Pojma nemam. Da nije možda potisnuto sećanje?“
„Misliš da se zaista sećaš belih ruku koje odvlače tvog mlađeg brata pod krevet?“
„Pa... možda nešto slično tome.“ 
„Pričali smo o potisnutim sećanjima. Iako se o njima priča u mnogim filmovima i na televiziji, u stvarnosti su veoma, veoma retka. Dalje, potisnuto sećanje bilo bi vezano za stvaran događaj, na primer fizičko ili seksualno zlostavljanje, a ne za noćnu moru iz mašte. Šta je bilo? Vidim ti na licu da si uznemiren.“ 
„Sinoć me nije probudio san koji se ponavlja.“ 
„Nego šta?“
„Zvuk. Grebanje. Ispod kreveta. Je li vreme isteklo?“
„Skoro. Imam jedno pitanje za kraj.“ 
„Samo napred“, reče Dejl.
„Zašto se vraćaš čak u kuću svog druga iz detinjstva u Ilinoisu da bi pisao tu knjigu? Zašto ostavljaš sve za sobom, sve što znaš i imaš, da bi se vratio u praznu kuću u državi u kojoj nisi živeo četrdeset godina?“
Dejl je ćutao čitav minut. Konačno reče: „Moram da se vratim. Nešto me tamo čeka.“ 
„Šta to, Dejle?“
„Nemam pojma.“ 


Da bi stigao do kuće Dvejna Mekbrajda, Dejl je kao klinac morao da pređe biciklom oko dva i po kilometra na zapad po šljunku puta za Jubilej Koledž, zatim bi skretao severno na Okružni broj 6, još uži pošljunčani put, pored Kafane kod crnog drveta s leve strane, prešao preko dva strma brežuljka i pored groblja Kalvarija (gde su sahranjivani katolici Elm Hejvena), da bi mu na kraju ostalo još malo manje od kilometra ravnog puta do farme.
Put za Jubilej Koledž asfaltirali su i proširili. Kafane Kod crnog drveta više nije bilo, koliko je Dejl mogao da proceni u mraku – zgrada je srušena, pod drvetom, gde su nekada sa žica visile žute sijalice, bila je šćućurena jeftina kamp-prikolica. Okružni put 6 je, takođe, asfaltiran i proširen. Ona dva brda bila su prave zamke u vreme kada je Dejv ovde živeo: široka taman za jedna kola, sa šljunkom koji proklizava, zbog natkriljenog drveća mračna čak i kad je sunčano, a korov je rastao uz samu ivicu puta, tako da nije bilo mesta da se čovek skloni. Bilo je uzbudljivo okretati pedale nizbrdo, a zatim se popeti inercijom, dok pokušavate da se držite očvrslih brazdi na zemljanom putu. Čak su i odrasli imali običaj da se igraju igre kukavica na tim brdima, tako što bi nizbrdo dodavali gas svojim kolima i kamionetima, dižući užasnu prašinu, da bi se uz tutnjavu popeli na sledeće brdo, nadajući se da niko drugi ne pokušava to isto s druge strane. Često su ti vozači bili pijani farmeri koji su krenuli kući iz Crnog drveta. Ujak Henri i ujna Lena, koji su živeli u maloj kući odmah iza brežuljaka, uvek su se šalili kako je groblje Kalvarija postavljeno na srednjem brežuljku da žrtve udesa ne bi morali da nose čak do grada.
Sada je asfaltirani put bio dovoljno širok za dva automobila, a drveće i korov posečeni s obe strane puta.
Dejl je parkirao lendkruzer na bankini ispred groblja, ugasio motor, ostavio uključena svetla i izašao u noć.
Vetar je sada bio još jači, a oblaci kao da su jurili svega koji metar iznad glave. Nije bilo zvezda. Visoka crna gvozdena kapija i ograda s dugim šiljcima videli su se na svetlosti farova i izgledali su baš kao što ih se sećao, sem što se činilo da su na njima porasla duga krila slepog miša ili veštičje odore – duge trake nečega što je ličilo na crni krep-papir. To nije bila iluzija. Dejl je čuo mahnito lepršanje traka i video je komade dronjavog crnog materijala kako talasaju i lepršaju prema istoku čitavom dužinom ograde i lučne kapije.
Kukuruzovina, pomisli Dejl. „Ljuske“, tako smo ih nekad zvali. Video je tu posležetvenu pojavu kad je bio klinac i često je se prisećao kada bi na vetrovit dan u Montani ugledao lopte od korova poređane uz ograde duž autoputa. Istočno od groblja, s druge strane Okružnog puta 6, nekada se nalazila farma Starog Džonsona – sadašnji vlasnik te zemlje očigledno je i dalje gajio kukuruz. Vetar je naneo stotine tih oljuštenih ljuski i mahuna i upleo ih u crnu gvozdenu kapiju posle žetve.
Požnjeo ih je kombajn za branje kukuruza, kao onaj koji je ubio Dvejna. Da li su komadi Dvejnove pocepane odeće i mesa poleteli na noćnom vetru kao što je ovaj, a zatim se zakačili i lepršali sa neke ograde od bodljikave žice pored ovog puta?
Dejl odmahnu glavom. Bio je veoma umoran.
Na groblju nije imao rodbine, pošto njegovi nisu bili katolici, ali je znao da su tu svoje bližnje sahranjivali O’Rurkovi i mnogi njegovi prijatelji i poznanici iz Elm Hejvena. Verovatno su sada tu sahranjeni i neki od mojih starih drugova, pomislio je. Vratiće se po danu da proveri. Imaće dosta vremena narednih nedelja. Ušao je u lendkruzer, upalio motor i krenuo niz sledeći brežuljak, ostavljajući za sobom lepršave, lelujave i šuštave aveti.
Još kilometar i po do farme Dvejna Mekbrajda. S desne strane je video farmu svoje ujne Lene i ujaka Henrija – kuća je bila u mraku i pitao se ko sada živi u njoj. Ujak Henri je umro 1970. godine, ali je Dejl čuo da ujna Lena živi negde u Pioriji – obolela je od Alchajmerove bolesti, ne komunicira poslednjih dvadesetak godina, ali je još živa. Ako je to istina, stara žena je živela u tri veka. Dejl odmahnu glavom na tu pomisao. Kako li izgleda nadživeti supružnika za više od trideset godina? Osetio je grč u stomaku zbog ove misli. On više nije imao suprugu, ali mu je ta pomisao i dalje bila čudna.
Zamalo da promaši prilazni put ka farmi Mekbrajdovih. Dva obeležja uvek su je označavala – Mekbrajd nikada nije gajio kukuruz, na zahtev pokojne žene, kako ne bi sakrio kuću od sveta i obrnuto, a leti je pored staze cvetao drvored divljih jabuka dug pola kilometra.
Sada su polja bila puna strnjike i obranih stabljika kukuruza, a stabala divljih jabuka preostalo je veoma malo. Dejl je znao tek toliko o poljoprivredi da na osnovu preostalih stabljika zaključi da se onaj ko obrađuje ovu zemlju služi prostim navodnjavanjem.
Dejl je polako vozio prilaznim putem. Prvo što je pomislio kada je svetlima automobila osvetlio mračnu kuću bilo je: Gospode, manja je nego što se sećam.
Sve je, naravno, bilo mračno, bez uobičajene farmerske sijalice na banderi koja osvetljava prostor između kuće i šupa i ambara. Kuća je imala prednji ulaz, ali ga ni Dvejn ni njegov otac nikada nisu koristili, te je Dejl parkirao pored kuće i pogledao bočna vrata. Sendi Vitaker, agent za nekretnine, rekla je da nisu mogli da pronađu ključ, ali da neće biti zaključano i da će priključiti struju pre nego što Dejl stigne.
Ostavio je upaljen motor da bi osvetljavao ulaz dok ne otrči do tamo. Ni spoljna ni unutrašnja vrata nisu bila zaključana. Dejl je zakoračio u kuhinju.
Prineo je ruku licu i zamalo istrčao napolje. Mesto je užasno smrdelo na trulež, buđ, raspadanje i nešto još gore. Nešto je umrlo unutra.
Pritisnuo je prekidač za svetlo. Ništa. Mesto je bilo mračno kao neosvetljena pećina, kroz jedini kuhinjski prozor dopirala je tek naznaka svetla.
Dejl se vratio do kamioneta, uzeo halogenu baterijsku lampu i vratio se u kuću.
Kuhinja kao da je bila napuštena usred obeda. Tanjira je bilo i na radnoj površini i u sudoperi. Sa svakim korakom smrad je postajao sve gori, tako da je Dejl pokrio usta i nos rukom dok je ulazio u trpezariju.
Gospode, sve je puno dečjih kovčega. Dejl se ukočio u mestu razmahujući svetlom po sobi. Umesto trpezarijskog stola bilo je šest ili osam grubih klupa na nogarima za sečenje drva, a na svakoj klupi se nalazila po jedna dugačka kutija od sivog metala, oblikom i veličinom nalik na mali kovčeg. Zatim je primetio proreze za bušene kartice, jednostavne tastature i male prozore na metalnim kutijama.
Mašine za učenje, seti se Dejl. Dvejnov Matori – kako je njegov drug srdačno nazivao svog oca – bio je pronalazač. Ovo su bile predelektronske „mašine za učenje“ kojima se Matori uvek bavio, ali ih nikada nije završio i retko je koju prodao.
Neverovatno, pomisli Dejl. Dvejnova tetka – sestra Matorog iz Čikaga – živela je ovde od 1961. godine do samog kraja milenijuma i nije sklonila sav ovaj krš. Živela je četrdeset godina s tim stvarima u trpezariji.
Unutra je smrad bio još jači. Dejl je prošarao baterijskom lampom, pronašao prekidač za svetlo i pritisnuo ga. Ništa.
Ovde je nešto uginulo, u to je bio siguran. Verovatno miš ili pacov. Možda i neka veća životinja. Dejl nije imao nameru da unese svoje stvari ili da spava ovde dok ne pronađe leš, izbaci ga i provetri kuću.
Uzdahnuo je, vratio se u lendkruzer, ugasio motor, oborio suvozačevo sedište, odškrinuo sve prozore, uzeo staro ćebe sa zadnjeg sedišta i pokušao da zaspi. Bio je iscrpljen; kada je zatvorio oči video je bele linije autoputa osvetljene farovima, nadvožnjake kako bleskaju iznad njega, znakove za isključenje kako proleću sa strane. Tek je zadremao kada ga je delić sna ili misli trgnuo. Pritisnuo je dugme i zaključao sva vrata.