U ljubavi i ratu sve je dozvoljeno.

 
1997.


1

„Nešto te je obuzelo.“ Rita je ovo rekla, ima tome više od dve godine, ali sada zna da nije bilo samo stvar trenutka.
Nešto se dogodi. Pređemo crtu, otvorimo vrata za koja nismo ni znali da su tu. Moglo je da se nikada ne dogodi, mogli smo da ne saznamo. Možda najveći deo života samo robujemo vremenu.
Jutarnja saobraćajna gužva u Vimbldon Brodveju. Izduvne cevi se puše. Okrećem ključ u vratima sa ulice, dah mi se pretvara u oblake pare.
„Nešto te je obuzelo, Džordže.“ 
Ali znala je čak i pre mene samog. Ne radi uzalud ovaj posao, ume da nanjuši stvari. I uskoro će me ostaviti, rekao bih da je to već pitanje dana. I ja umem da nanjušim stvari.


Stigne, naravno, pre mene. A kada nije? Ovih dana ne spava dobro, kaže. „Ovih dana“ traje već godinama. Uvek se budi u svitanje, pa zašto, onda, ne bi došla? Posla uvek ima. A ja banem posle nje. Gazdina povlastica. Doduše, još nije pola devet, a noćas sam poslom bio napolju do posle dva. A danas je i poseban dan.
Stigavši do vrha stepenica, čujem kucanje i šištanje uključenog čajnika. Računar u njenom kutku (zovemo ga „odeljenje za prijem“, mada je „odeljenje“ ponešto preterana reč) već je uključen i radi. Kao da je bila ovde čitave noći.
„Hladno“, kaže stresavši se od vazduha koji sam uneo i lako pokazavši glavom put spoljnjeg sveta.
„Ali lepo“, kažem ja.
Ona je stigla pre no što je sunce dotaklo ulice.
„Kafu ili čaj“, kaže ne obazirući se na moj osmeh – i ta izjava – kao da naglašava da sam nespretno počeo.
Ja, međutim, nemam problema sa snom, bar ne sada. Premda bi možda trebalo da imam. Ugrabim ga kad god mogu, brzu dremku. Posao me je naučio tome. Ali, Ritin problem sa snom, ako ćemo iskreno (a ponekad i jeste iskrena), zapravo i nije problem sna.
„Prazan krevet, Džordže, eto šta je. Da je neko u njemu...“
„Mislim da ću čaj, Ritice. Fini, jaki čaj.“
Na sebi ima svetloružičasti džemper od meke vune i suknju boje uglja. Oko vrata jednostavan srebrni lančić. Sićušne svetlucave minđuše na zavrtanj, dašak parfema. Rita je uvek doterana. Konačno, primamo ljude.
Ali svetloružičasto je kao istaknuta zastava, njena omiljena boja. Veoma svetla ružičasta – više kao rumenobela. Mnogo puta sam video tu boju na njoj. Video sam je u paperjastom bademantilu iste nežnoružičaste boje, labavo vezanom u struku, bradavica ocrtanih iznutra. Kako unosi jutarnji čaj.
Ulazim u svoju kancelariju ostavivši vrata otvorena. Sunčeva svetlost se uliva kroz moj prozor na prvom spratu, bleda, zaslepljujuća sunčeva svetlost hladnog novembarskog jutra, svetlost koju Rita nikad ne vidi u svome stanu, već samo kroz mat staklo mojih vrata.
Ulazi za mnom sa čajem, sa šoljom za sebe i svežnjem pod miškom. Uvek održimo jutarnji sastanak – kroz otvorena vrata moje kancelarije – još dok ulazim, skidam mantil, uključujem računar, sedam. Sunce greje kroz prozor, čak i kad je vazduh napolju leden.
Spušta moj čaj, već gucka svoj motreći me preko ruba šolje. Pusti da mi svežanj sklizne na sto, privuče drugu stolicu, onu „za klijenta“. Zakorači kroz pruge sjajnog svetla.
Baš kao u braku. Oboje tako mislimo. Bolje od mnogih brakova (to znamo). Rita – moja pomoćnica, moj drug, gotovo partner. Opis njenog radnog mesta nije strogo utvrđen. Ne bih se, međutim, usudio da je nazovem svojom recepcionerkom (mada je ona i to), čak ni sekretaricom.
„Budi srce, Ritice.“
„Ja jesam srce, Džordže.“
Šta bi bilo sa mnom da nije nje?
No, čini mi se da će me ostaviti. Jednog jutra poput ovog: neće uneti svoju šolju i neće spustiti svežanj dosijea, držaće ih čvrsto uz sebe, kao štit, i neće sesti. Izgovoriće: „Džordže“ tako da ću morati da podignem pogled i trenutak kasnije kažem: „Zaboga, Rita, sedi“, i ona će sesti nasuprot meni, kao klijent.
„Bilo mi je dobro s tobom, Džordže. Bilo je lepo raditi s tobom, ali...“


Ona zna koji će to dan biti. Četvrtak, a svaki četvrtak je poseban dan, ali samo ona zna datum, dan u godini. Dvadeseti novembar. Ako se računa od tog dana, dve godine. Dve godine, i nije prestalo. I nije prestalo, nastaviće se narednih godina, koliko god da ih bude. Vreme bi nestalo kada bi rekla (kao što jednom i jeste rekla): „Kako možeš, Džordže, sa njom?“ Ili u sebi: „Mora da je poludeo, mora da je sa uma sišao, ali doći će sebi, treba samo vremena. Došunjaće se nazad. A u međuvremenu, ima li veće sigurnosti i bolje zaštite od mesta na kojem se ta žena nalazi?“
Mislim da je dospela dotle da prihvati – čak i da poštuje. Činjenično stanje, u glavnim crtama. Svakog drugog četvrtka po podne gospodin Veb je „na terenu“. U njenim očima skoro da vidim blag, tužan pogled razumevanja. Upravo zato mislim da će dati otkaz.
„Ovo je za gospođu Lukas – danas posle podne. U petnaest do šest. To je najranije što može.“ Brzo me okrzne pogledom. „Hoćeš li se vratiti?“
Oboje znamo šta je u koverti. Fotografije. Fotografije čoveka i žene u hotelskoj sobi. Ponešto mutne, ali dovoljno jasne za prepoznavanje, uvećane. Danas nije problem nabaviti „opremu za nadzor“. Filmove moramo da nosimo na naročitu obradu – preko privatnog ugovora – i Rita ih podiže. Muškarac i žena rade one stvari. Rita i ja i ne trepnemo na takav materijal, jedva da ga i pogledamo. Leži između nas kao jutarnja pošta.
Naše osnovno sredstvo za rad. Može li se videti ko je ko? To je najvažnije.
„Hoću, vratiću se do pola šest.“
„Da kažem samo to“ – ne insistira previše – „da si do tada odsutan iz kancelarije?“
„Neću krenuti pre deset. Dotle mogu da primam pozive.“
„U redu.“
„Napolju je divan dan“, kažem ponovo. „Hladan, ali divan.“
Još jedan letimičan pogled, ovoga puta sa oklevanjem. Kao da će da kaže – jadni, prokleti idiote.
Oči su joj umorne, besprekorno našminkane, ali umorne. Svetlost se izliva kao topla kupka, ali nije milostiva prema borama oko njenih očiju. Obasjava prsten pare što se uzdiže iz šolje, iskri joj se u kosi. Primiče se bliže da nešto obeleži. Srebrna narukvica na završetku rukava.
Prošlo je već mnogo vremena od poslednjeg puta. Bio sam je pozvao da proba nešto što sam skuvao (Rita je anđeo, ali očajna kuvarica). Kao da sam ga zamađijao: obrok, ništa više. U tome je nevolja sa dobrom hranom (ako smem da kažem). Da ne pominjem crno vino. Ono zagreva srce, koliko i stomak. Od njega se otpor topi.
„Imaš nešto na umu, Ritice?“ Brižni šef.
„Ne baš, Džordže. A ti?“ Obuhvatila je čašu s vinom obema šakama – i nokti su joj crveni kao vino. „Samo što nikog nemam. Znaš već. Nekog pored sebe.“

 

2


Nešto se prosto desi. „Nešto me je obuzelo“, tako kažemo.


„Gospođo Neš, smem li da vas pitam čime se bavi vaš muž?“
„On je ginekolog.“
A ja, naravno, nisam glasno izgovorio ništa od onog što sam pomislio. Palo mi je na pamet, između ostalog, kako je to nešto novo – takvog ranije nisam imao: ginekolog. Zar oni ne bi trebalo da budu bezbedni muževi? Pošto stalno viđaju druge žene. Pomislili biste da vide dovoljno. Međutim, kakav li je osećaj biti udata za jednog od njih? Za čoveka koji viđa druge žene svakoga dana.
„Shvatam“, rekoh.
Ali, mislim da mi je pročitala misli. Žene (Rita, na primer) čitaju misli, čitaju s lica, brže nego muškarci. Profesionalnost, lekcija kojoj te nauči posao. Možda isto važi i za ginekologe.
Pogledao sam joj lice – smeđe oči – kako posmatra moje, i upravo to sam pomislio: čita mi s lica kao iz otvorene knjige. No, samo se tako kaže. Ja ne čitam lica kao knjige (nisam pročitao mnogo knjiga), čitam lica kao lica.
Smeđe oči. Neka naročita smeđa boja. Pametne, pomislio sam, i ne baš sigurne kada sam ja u pitanju. Moje tupavo „shvatam“. Ovo moje skrovište, iznad uzanog stepeništa, s pogledom na Brodvej. Ali ne toliko pametne, niti toliko sigurne u sebe – zašto bi, inače, bila ovde?
Kasnije, prilikom jednog od naših četvrtaka, rekla mi je: „Nije bio ginekolog kada smo se upoznali, ludo. Bio je tek – pa, ne baš vredan student medicine“.
I nasmejala se, malim, suvim osmehom. Smejati se – eto, moguće je. A ja sam pomislio: „Ovo bi mogao da bude običan život, mogli bismo i da ne budemo ovde“.
Još kasnije, rekla je: „’Ginekolog’ je reč koja potiče iz grčkog. Doslovno znači ’ženskaroš’. Ha. Ali on to nije bio. Hoću da kažem, imao je samo nju. To znam.“
Istina je da me je ona naučila da se izražavam, da kažem sve ovo, da stvari pretočim u reči. Pravo obrazovanje.


On je bio ginekolog, ona je predavala jezike. Uključujući i engleski, naravno.
„Shvatam.“
Kosi zrak sunca ušao je kroz prozor moje kancelarije, baš kao danas. Napolju hladno, unutra tople, osunčane površine. Pao je preko stola između nas, kao da nas deli. Dotakao joj je kolena, učinio da izgledaju kao da ih je nemoguće sakriti.
Nije sigurna u mene, pomislio sam, može da mi čita misli – moje ginekološke misli.
Međutim, i kad bi mogla, i kad bi to činila, pročitala bi da sam osetio još nešto, nešto kao mali ubod jada zbog nje. Da joj to sigurno dodatno otežava stvari – bol i stid. One izanđale šale i opaske koje joj ne daju mira. A povrh svega još i njegov posao ginekologa...
Pogledala je u mene i zbog nečeg se osmehnula. Osmehom nezaštićenim kao njena kolena.
Pređemo crtu.


3


Kod cvećara upravo započinju dan. Tragovi blistavih srebrnih kapljica po podu. Ovde, na drugoj strani Brodveja, u prizemlju, sunce dopire odostrag, kroz zadnji prozor, pa devojka koja uslužuje za trenutak postaje obris na ploči svetlosti.
Ako me Rita posmatra (samo nagađam), ako je prešla u moju kancelariju da pogleda kroz prozor, videće me kako prelazim, što će potvrditi njene pretpostavke: uzima cveće. Mada je upravo Rita ovde redovna mušterija, a ne ja. Nikada ranije nisam video ovu devojku. Prvi put, ličilo je na razmetljivu poruku: cveće, u potpuno novoj vazi, na mome stolu.
Ne košta ništa, Džordže. Lako njihanje kukom.
Međutim, kupila je i za sebe – za „prijemno“ (manju vazu) – i video sam kako ga je stavila među knjige koje je počela da ređa uspravno. „Kancelarijsko cveće“. Nedeljna stavka. Nije da ne košta ništa: ja plaćam.
Jedna od mnogih novina – uz razvrstavanje onih knjiga, uz ceo njen „plan renoviranja“.
„Prezentacija, Džordže. Ima smisla. Deluje uverljivo kad vide vazu sa cvećem. Dobro je za posao.“
Tačno. A nema ni neprijatnih mirisa. Ni loših viceva. Ti si moja prezentacija, Rita. Kada tebe vide... to nisam rekao. U svakom slučaju, tačno je.
A zašto se sam toga nisam setio? Jednostavno. Vaza s cvećem. Odavde, od Džeksona, sa druge strane ulice. Da ne pominjemo lični faktor. Budi dobar prema sebi. Jedi dobro. Živi polako. Kupi sebi cveće.
Ranije sam bio pandur. Policija ne ulazi zbog cveća. Međutim, imao sam primer iz davne prošlosti: tatina radnja i studio iznad nje. Desno, odmah pored cvećare. A tata je uvek kupovao cveće.


Devojka briše ruke o kecelju. Kofe su zbijene jedna uz drugu. Sve izgleda kao da je upravo ubrano – kao da čarobni vrt, odmah tu, pozadi, prkosi novembarskom mrazu. Hladan znoj na sivom metalu.
Sve te male dnevne misterije. Kako cveće – ljiljani usred zime – dospevaju u grad? I još jedna, veća misterija, ne baš tolika misterija: kako to da cvećare još uvek postoje? U današnje vreme. Stalno očekujem da ovo mesto, Kod Džeksona, ode, onako kako radnje iznenada iščezavaju, ali ono ne nestaje. Čitave radnje pune cveća. Kako to da već odavno nisu otišle u staro gvožđe, zajedno sa tom ludom, glupavom potrebom da se uđe i kupi cveće?
A on se i prezivao Rouz* – onaj cvećar pored tatine radnje. Čarli Rouz. Kao da nikada nije ni imao izbora: ceo život u imenu. Smatrao je da čovek u svakom slučaju nema izbora: „Razmisli samo o svim razlozima zbog kojih ljudi kupuju cveće, pa mi reci ima li bolje stvari za prodaju.“ Čarli i Kejt Rouz (ona je trebalo da se zove Dejzi, ili bar Vajolet**).
„A hoćeš da ti kažem razlog najveći od svih? Čemu ono zaista služi. Savesti. Eto čemu služi.“
Zašto svi nismo postali cvećari? I, da, kad bih mogao tako da uredim, ovo mesto ne bi ni bilo ovde, na ovoj strani ulice, bilo bi ispod moje kancelarije. Kakva prezentacija, kakav plan. Morali bi da se popnu direktno, gotovo kroz samu cvećaru.
Mada je i ovo što imam već dovoljno izuzetno: salon za kvarcovanje, „Centar za sunčanje“. Ispod moje kancelarije – ali ne razmišljam mnogo o tome – gole žene protežu tela. Stalno govorim Riti: „Zašto i ti ne odeš? Možeš da skokneš dole na sat vremena, pa da skokneš gore. Ja častim.“ Ali ona nikad ne ode. Puno je mladih devojaka. Čini mi se da misli kako u njenim godinama to samo još više ističe bore.
„Zašto ti ne odeš?“
Salon za kvarcovanje. Cveće i preplanuli ten zimi. Tako praktično, mesto za sve potrebe.
Devojka ponovo korača kroz svetlost, kao da prolazi kroz bioskopsko platno. Obučena je u jedan od onih naduvanih prsluka, preko kecelje, u polo džemper uz vrat. Labavo vezana kosa. Mogu da zamislim kako joj se pušio dah dok je, ne tako davno, istovarivala cveće iz kombija.
Ne moram da neodlučno pretresam. Idem na proverenu i pravu stvar. U svakom slučaju, već mi je naručeno. Pokazujem na crvene ruže, još debele pupoljke cvetova sa spoljašnjim laticama, tamne kao gar – u senci radnje.
„Tuce, molim.“
Devojka prebrojava drške, podiže ih k meni da odobrim. Klimam glavom. Osmehuje se. Ne može se izbeći očigledna pomisao: i ona je cvet. Uzvraćam joj osmeh. Ponovo se pretvara u tamni obris, a onda odlazi do stola u uglu i širi list hartije za uvijanje.
Hladna promaja odstraga i neka žena žurno ulazi: vlasnica. Obučena u raskopčani debeli kaput podignutog okovratnika i čizme sa krznenom postavom na ivicama. Poznajem je, i ona poznaje mene. Zna čime se bavim. Da li bi mogla da zna čak i to koji je danas dan? Da sabere dva i dva?
Brzo klimne i nasmeši se. Razmišlja o drugim stvarima. U rukama su joj makaze. Možda će, kad odem, devojci reći samo ovo: „On je privatni detektiv i kupuje cveće.“
Ruže, ruže crvene kao krv. Iste kao i prošle godine. A šta drugo?
Devojka mi pruža buket, a ja se mašam za novčanik. Pola jedanaest je. To je kratka vožnja. Najednom osećam ukus gorčine.
U studiju moga oca uvek se nalazila – lako ju je bilo ponovo napuniti – velika vaza s cvećem. Oslonac, ako treba, ili samo ohrabrenje, podsticaj. Još mogu da čujem njegovo uobičajeno uputstvo (jedno od mnogih):
„Pogledajte u cveće... sad pogledajte u aparat... ali mislite na cveće. Osmeh!“