‘Da li ti je dobro?’ 

Rinsvind otvori oči. 

Čarobnjak užurbano sede i uhvati Dvocveta za košulju. 

‘Hoću da idem odavde!’ reče panično. ‘Ovog časa!’ 

‘Ali, održaće se drevna i svečana ceremonija!’ 

‘Ma, baš me briga što je drevna! Hoću da osetim poštenu kaldrmu pod nogama, hoću stari dobri miris septičkih jama, hoću da odem tamo gde je mnogo ljudi, i vatre, i krovova, i zidova i drugih sličnih dragih stvari. Hoću kući!’ 

On otkri u sebi ovu iznenadnu čežnju za zadimljenim, čađavim ulicama Ank-Morporka koji je u svom najboljem elementu bio s proleća, kada je lepljiva skrama na mutnim vodama reke Ank imala poseban preliv boja, a strehe bile pune ptičije pesme, ili, barem, ptica koje su ritmično kašljale. 

Suza mu se pojavi u oku kada se setio osobene igre svetlosti na Hramu Malih Bogova, poznate lokalne atrakcije, a knedla mu stade u grlu kada se setio tezge sa prženom ribom na raskrsnici Ulice Smetlišta i Ulice Pokvarenih Varalica. Pomisli na krastavce koje su tamo prodavali, velike, zelene stvarčice koje su se izdizale sa dna posude kao nasukani kitovi. Preko svih ovih milja, oni su zvali Rinsvinda, obećavajući posoljena jaja u sledećoj posudi. 

On pomisli na udobna potkrovlja konjušnica gde je provodio noći. Lakomisleno, nekad je prezirao ovakav način života. Sada je to izgledalo nezamislivo, ali tada mu je život bio divno dosadan. 

Sada mu je bilo dosta svega. Odlazio je kući. Kiseli krastavčići, čujem kako me zovete . . . 

On odgurnu Dvocveta, vrlo ponosno skupi odrpanu odoru oko sebe, okrenu se licem prema delu horizonta za koji je verovao da krije grad njegovog rođenja i, sa odlučnom namerom i velikom rasejanošću, zakorači pravo preko vrha desetometarskog trilitona. 

Nekih deset minuta kasnije, kada ga je zabrinuti i duboko pokajani Dvocvet iskopao iz dubokog smeta u podnožju kamenja, njegovo lice je bilo promenjeno. Dvocvet se zagleda u njega. 

‘Da li si dobro?’ reče. ‘Koliko prstiju pokazujem?’ 

‘Hoću kući!’ 

‘Dobro.’ 

‘Ne, ne pokušavaj da me odgovoriš. Dosta mi je svega. Voleo bih da mogu da kažem da mi je bilo zabavno, ali ne mogu, i – šta?’ 

‘Rekoh, dobro’, reče Dvocvet, ‘baš bih voleo ponovo da vidim Ank-Morpork. Pretpostavljam da su ga već u velikoj meri obnovili.’ 

Trebalo bi napomenuti da je, poslednji put kada su ova dvojica videla grad, on žestoko plamteo, što je u velikoj meri imalo veze sa Dvocvetom, koji je neukoj, ali lakomislenoj populaciji predstavio koncept osiguranja od požara. Ali, uništavajuće vatre su bile sastavni deo morporčkog života i on bi uvek orno i pedantno ponovo izrastao, koristeći tradicionalne materijale, kao što su drvo, suvo kao barut i nepromočiva slama impregnirana katranom. 

‘Aha’, reče Rinsvind, koji se za nijansu izduvao. ‘Aha, dobro. Dobro, onda. Lepo. Pa, da krenemo mi onda?’ 

Iskobeljao se i stresao sneg sa sebe. 

‘Samo, ja mislim da bi bilo bolje da sačekamo jutro’, dodade Dvocvet. 

‘Zašto?’ 

‘Pa, zato što je ciča zima, ne znamo gde se nalazimo, Prtljag je negde nestao, sve više se smrkava . . . ’ 

Rinsvind je oklevao. U dubokim kanjonima njegovog uma činilo mu se da čuje udaljeno šuškanje starog papira. Imao je užasan predosećaj da će se isti snovi od sada često ponavljati, a on je imao mnogo pametnijih stvari da radi, nego da sluša predavanja gomile drevnih čîni, čîni koje nisu mogle da se slože čak ni oko toga kako je nastao Kosmos – 

Tanušni suvi glas u dnu njegovog mozga reče: Kojih stvari? 

‘Ma, umukni’, reče Rinsvind. 

‘Samo sam rekao da je ciča zima i – ’ poče Dvocvet. 

‘Nisam mislio ti, već ja.’ 

‘Šta?’ 

‘Ma, umukni’, reče Rinsvind umorno. ‘Iznenadilo bi me da ovde ima nešto da se pojede?’ 

Ogromno kamenje bilo je crno i preteće naspram umiruće zelene svetlosti sunčevog zalaska. Unutrašnji krug je bio pun druida koji su trčkali naokolo u svetlu nekoliko lomača, podešavajući sve neophodne periferne uređaje kamenog računara, kao što su štapovi sa ovnujskim glavama na vrhu i imelom na drugom kraju, zastave sa izvezenim ukrštenim zmijama i, tako dalje. Izvan područja obasjanih lomačama, okupljao se veći broj ljudi iz ravnice; druidski festivali su oduvek bili popularni, pogotovo kada bi nešto išlo kako ne treba. 

Rinsvind ih je posmatrao. 

‘Šta se dešava?’ 

‘Ah, elem’, reče Dvocvet pun entuzijazma, ‘izgleda da ova ceremonija datira još od pre nekoliko hiljada godina i da slavi, hm, ponovno rađanje Meseca, ili, možda, Sunca. Ne, sasvim sam siguran da se radi o Mesecu. Izgleda da je vrlo svečana, i lepa i protkana tihim dostojanstvom.’ 

Rinsvind uzdrhta. Uvek bi se zabrinuo kada bi Dvocvet počinjao ovako da priča. Barem još nije izrekao ‘živopisno’ ili ‘tradicionalno’; Rinsvind nikada nije uspeo da nađe zadovoljavajući prevod za ove reči, a najbliže što je uspeo, bilo je ‘nevolja’. 

‘Voleo bih da je Prtljag ovde’, reče turista tužno. ‘Dobro bi mi došla moja kutija za slikanje. Izgleda veoma tradicionalno i živopisno.’ 

Gomila se uskomeša u iščekivanju. Bilo je očigledno da se nalaze pred samim početkom. 

‘Vidi’, reče Rinsvind žurno. ‘Druidi su sveštenici. To moraš da zapamtiš. Ne čini ništa što će ih uznemiriti.’ 

‘Ali – ’ 

‘Nemoj im nuditi da kupiš kamenje.’ 

‘Ali, ja – ’ 

‘Ne počinji da pričaš o tradicionalnim narodnim običajima. 

‘Mislio sam – ’ 

‘Zaista ne pokušavaj da im prodaš osiguranje, to ih uvek uznemirava.’ 

‘Ali, to su sveštenici!’ zavapi Dvocvet. Rinsvind zastade. 

‘Da’, reče. ‘U tome i jeste poenta, zar ne?’ 

S druge strane spoljnog kruga formirala se neka vrsta procesije. 

‘Ali, sveštenici su dobri ljudi’, reče Dvocvet. ‘U mojoj zemlji, oni šetaju sa posudicama za prošnju. To je njihov jedini posed’, dodade. 

‘Aha’, reče Rinsvind, ne baš sasvim siguran da je razumeo. ‘One bi služile za skupljanje krvi, jel’ tako?’ 

‘Krvi?’ 

‘Da, od žrtvovanja.’ Rinsvind je mislio o sveštenicima koje je poznavao kod kuće. Bio je, naravno, na oprezu da nekog boga ne načini neprijateljem, obavljao je mnoge hramske poslove i, u celini, mislio da je najtačnija definicija sveštenika u Oblastima Kružnog Mora bila da je to neko ko dobar deo vremena provodi u krvi do ramena. 

Dvocvet je izgledao užasnuto. 

‘Ma, ne’, reče. ‘Tamo, odakle sam ja, sveštenici su sveti ljudi koji su se posvetili životu u nemaštini, dobrim delima i izučavanju prirode Boga.’ 

Rinsvind razmotri ovu neobičnu tvrdnju. 

‘Bez žrtvovanja?’ reče. 

‘Apsolutno bez.’ 

Rinsvind odustade. ‘Pa’, reče, ‘meni se onda oni ne čine toliko svetim.’ 

 Začu se treštanje orkestra bronzanih truba. Rinsvind se osvrnu. Povorka druida je lagano marširala pored njih, sa dugačkim srpovima koji su visili zajedno sa buketićima imele. Razni niži druidi i učenici pratili su ih, svirajući na raznolikim udaraljkama za koje se verovalo da rasteruju zle duhove, a u čemu su verovatno i uspevale. 

Baklje su pravile uzbudljive i dramatične šare po kamenju koje je zlokobno stajalo naspram zelenkastog neba. Središno, blještave zavese Aurore Koriolis počeše da trepere i da se cakle među zvezdama, dok je milion ledenih kristala igralo u Diskovom magičnom polju. 

‘Belafon mi je sve objasnio’, šaptao je Dvocvet. ‘Videćemo čuvenu ceremoniju koja slavi Jedinstvo Čoveka sa Vasionom, tako mi reče.’ 

Rinsvind zlovoljno pogleda procesiju. Dok su se druidi širili oko velikog ravnog kamena koji je dominirao centrom kruga, nije mogao, a da ne primeti privlačnu, mada pomalo bledunjavu mladu devojku koja se nalazila među njima. Nosila je dugačku belu odoru, zlatnu ogrlicu oko vrata i izraz površnog shvatanja situacije. 

‘Da li je i ona druid?’ upita Dvocvet. 

‘Ne bih rekao’, reče Rinsvind polako. 

Druidi započeše bajalicu. Bila je to, oseti Rinsvind, naročito zla i mračna bajalica koja je obećavala da će se razviti do iznenadnog vrhunca. Prizor mlade žene koja leži na kamenu nije doprineo da voz njegovih misli ispadne iz šina. 

‘Želim da ostanem’, reče Dvocvet. ‘Mislim da nas ceremonije kao što je ova vraćaju primitivnoj jednostavnosti koja – ’ 

‘Da, da’, reče Rinsvind, ‘ali, oni će je žrtvovati, ako baš hoćeš da znaš.’ 

Dvocvet ga pogleda zapanjeno. 

‘Šta, ubiće je?’ 

‘Da.’ 

‘Zašto?’ 

‘Nemoj mene da pitaš. Da bi usevi bolje uspevali, ili mesec izašao, ili tako nešto. Ili, jednostavno, uživaju da ubijaju ljude. To ti je religija.’ 

On postade svestan niskog, mumlavog zvuka, koji se više osećao nego čuo. Izgledalo je da dopire iz kamena pored njih. Pod njegovom površinom su treperile tačkice svetlosti, poput pegica liskuna. 

Dvocvet je otvarao i zatvarao usta. 

‘Zar ne mogu jednostavno da upotrebe cveće, bobice i slično?’ reče. ‘Nešto, recimo, simbolično?’ 

‘Jok.’ 

‘Da li je iko ikada pokušao?’ 

Rinsvind uzdahnu. ‘Vidi’, reče. ‘Ni jedan Visoki Sveštenik koji drži do sebe neće proći kroz celu gungulu sa trubama, i procesijama, i zastavama i ostalim, da bi zario svoj nož u žuti narcis i par šljiva. Moraš da se suočiš sa tim; sve to o zlatnim granama i prirodnim ciklusima na kraju se svede na seks i nasilje, najčešće na oba istovremeno.’ 

Na njegovo iznenađenje, Dvocvetove usne su drhtale. Dvocvet nije samo posmatrao svet kroz ružičaste naočare, Rinsvind je znao – on je i mislio ružičastim mozgom i slušao ružičastim ušima. 

Bajanje se podizalo do neizbežnog vrhunca. Glavni druid je iskušavao ivicu svog srpa i sve oči behu uprte u izduženi kamen u snežnim brdima iza kruga, gde je Mesec trebalo da se pojavi. 

‘Nema svrhe da – ’ 

Ali, Rinsvind je pričao samom sebi. 

  

*               *               * 

  

Međutim, ledeni krajolik izvan kruga nije bio u potpunosti lišen života. Ako ništa, jedna grupa čarobnjaka se upravo približavala; grupa koju je Trajmon alarmirao. 

Mala i usamljena figura je takođe posmatrala scenu iz zaklona kamena koji je tu bio zgodno posađen. Jedna od najvećih Diskovih legendi posmatrala je događaje u kamenom krugu sa izrazitim interesovanjem. 

On je video druide kako formiraju krug i bajaju, video glavnog druida kako podiže svoj srp . . . 

Čuo glas. 

‘Kažem! Izvinite! Da li bih mogao da porazgovaram sa vama?’ 

  

*               *               * 

  

Rinsvind se očajnički osvrtao, tražeći put za bekstvo. Nije ga bilo. Dvocvet je stajao pored kamenog oltara sa uzdignutim prstom, u stavu uglađene odlučnosti. 

Rinsvind se priseti slučaja kada je Dvocvet pomislio da pastir, koji je prolazio pored njih, suviše snažno udara stoku, i njegovog apela za obzir prema životinjama koji je Rinsvinda ostavio žestoko izgaženog i pomalo izbodenog. 

Druidi su posmatrali Dvocveta sa izrazom lica koji je obično rezervisan za poludelu ovcu ili pojavu kiše žaba. Rinsvind nije mogao da čuje sve što je Dvocvet govorio, ali nekoliko izraza, kao što su ‘narodni običaji’ i ‘lešnici i cveće’ zalebdeše iznad zanemelog kruga. 

A onda se prsti nalik makaronama priljubiše uz čarobnjakova usta i krajnje oštro sečivo bocnu njegovu adamovu jabučicu; vlažni glas pored njegovog uveta reče, ‘Ni žvuka, inače ši mrtav čovek.’ 

Rinsvindove oči su kolutale u dupljama, kao da žele da pronađu izlaz. 

‘Ako ne želite da kažem ijednu reč, kako ćete znati da sam razumeo ono što ste upravo rekli?’ prošapta. 

‘Umukni, i kaži mi šta radi onaj drugi idiot?’ 

‘Ne, ali, pogledajte, ako treba da umuknem, kako ću onda – ’ Nož na njegovom vratu postade vrela linija bola i Rinsvind odluči da dozvoli logici malo odmora. 

‘Ime mu je Dvocvet. Nije iz ovih krajeva.’ 

‘I ne ižgleda tako. To ti je prijatelj?’ 

‘Imamo neku vrstu odnosa mržnje i mržnje, da.’ 

Rinsvind nije mogao da vidi svog otmičara, ali sudeći po onome što je osećao, ovaj je imao telo načinjeno od vešalica za odela. Takođe je jako mirisao na pepermint. 

‘Hrabar je, mora še prižnati. Radi ono što kažem, i možda neće žavršiti vežan ža onaj kamen.’ 

‘Mmpf.’ 

‘Ovi ovde nišu baš švešaborni, žnaš.’ 

Upravo u tom trenutku, mesec se, povinujući se zakonima ubeđivanja, uzdigao, mada, suprotno zakonima računarstva, nije bio ni blizu mesta koje je kamenje predvidelo. 

Ali, ono što je bilo tamo, provirujući kroz raštrkane oblake, bila je usplamtela crvena zvezda. Nalazila se tačno iznad najsvetijeg kamena kruga, slabašno sjajeći, poput iskre u očnoj duplji Smrti. Bila je zlokobna i odvratna i, Rinsvind nije mogao, a da ne primeti, nešto veća nego što je bila prošle večeri. 

Uzvik užasa ote se sveštenicima. Gomila koja ih je okruživala poče da se tiska napred; ovo je obećavalo. 

Rinsvind oseti dršku noža kako mu leže na dlan, a grguravi glas iza njega reče, ‘Je ši ikad radio nešto ovako?’ 

‘Kako, ovako?’ 

‘Uleteo u hram, pobio šveštenike, ukrao žlato i špašio devojku.’ 

‘Ne, ne u toliko mnogo reči.’ 

‘Radićeš ovako.’ 

Pet centimetara od Rinsvindovog levog uveta, glas se pretvori u zvuk za koji bi se moglo reći da je nalik babunu kome se stopalo zaglavilo u kanjonu odjeka, i mali, ali vižljasti oblik projuri pored njega. 

Pod svetlošću baklji on vide da je to veoma star čovek, od onih žgoljavih koje obično zovu ‘živahni’, potpuno ćelave glave, sa bradom koja mu je dosezala skoro do kolena, štapićastih nogu na kojima su proširene vene ucrtale uličnu mapu jednog ovećeg grada. Uprkos snegu, na sebi nije imao ništa više od kožnog ruksaka okovanog nitnama i para čizama koje su lako mogle da prime još jedan par nogu. 

Dva najbliža druida se zgledaše i podigoše svoje srpove. Nastade kratkotrajno komešanje, i oni se srušiše u zgrčena klupka agonije, ispuštajući uznemirujuće zvuke. 

Koristeći uzbuđenje koje je usledilo, Rinsvind se šunjao ka oltarskom kamenu, oprezno držeći svoj nož kako ne bi izazvao neki neželjeni komentar. U stvari, na njega niko i nije obraćao mnogo pažnje; druidi koji nisu pobegli iz kruga, uglavnom oni mlađi i mišićaviji, okupili su se oko starca, sa namerom da prodiskutuju temu svetogrđa prema kamenim krugovima, ali, sudeći po kikotanju i krckanju hrskavica, on je vodio glavnu reč u raspravi. 

Dvocvet je zainteresovano posmatrao bitku. Rinsvind ga zgrabi za rame. 

‘Hajdemo’, reče. 

‘Zar ne bi trebalo da pomognemo?’ 

‘Siguran sam da bi mu samo smetali’, reče hitro Rinsvind. ‘Znaš kako je kad ti ljudi stoje nad glavom dok si u poslu.’ 

‘Moramo barem da spasimo mladu damu’, reče Dvocvet odlučno. 

‘Dobro, ali miči se već jednom!’ 

Dvocvet uze nož i odjuri do oltara. Posle nekoliko neveštih zamaha pođe mu za rukom da preseče konopce koji su vezivali devojku; ona ustade i briznu u plač. 

‘U redu je – ’, započe on. 

‘Malo sutra je u redu!’ preseče ona, streljajući ga pogledom dva crveno oivičena oka. ‘Zašto ljudi uvek moraju sve da pokvare?’ Ljutito istrese nos u porub svoje odore. 

Dvocvet zbunjeno pogleda Rinsvinda. 

‘Uhm, mislim da ne shvatate’, reče. ‘Mislim, upravo smo vas spasili od neumitne smrti.’ 

‘To nije lako ovde’, reče ona. ‘Mislim, očuvati se – ’ pocrvene, i očajna, uvrnu porub svoje odore. ‘Mislim, ostati . . . ne dozvoliti sebi . . . ne izgubiti kvalifikaciju . . . ’ 

‘Kvalifikaciju?’ ponovi Dvocvet, osvajajući Rinsvindov Kup za najsporiju osobu u kapiranju u celom multiverzumu. Devojčine oči se skupiše. 

‘Do sad sam već mogla biti gore sa Boginjom Meseca i ispijati medovinu iz srebrne posude’, reče besno. ‘Osam godina ostajanja kući subotom uveče, ode u vetar!’ 

Ona pogleda Rinsvinda i namršti se. 

Potom, on oseti nešto. Možda je to bio samo korak koji je jedva čuo iza sebe, možda je bio pokret čiju je refleksiju video u njenim očima – ali, uglavnom, on se izmače. 

Nešto prozvižda kroz vazduh tamo gde je bio njegov vrat i zakači Dvocvetovu ćelavu glavu. Rinsvind se okrenu, da bi ugledao glavnog druida kako sprema svoj srp za novi zamah i, u odsustvu bilo kakve nade za bekstvo, očajnički zamahnu nogom. 

Pogodi druida tačno u čašicu kolena. Dok je čovek vrištao, ispustivši svoje oružje, začu se neugodni mljaskavi zvuk i on pade napred. Iza njega, mali čovek sa dugačkom bradom izvuče svoj mač iz tela, obrisa ga grudvom snega i reče, ‘Moj lumbago me prešeča. Možete poneti blago.’ 

‘Blago?’ reče Rinsvind slabašno. 

‘Šve ogrliče i šlično. Šve žlatne grivne. Puno ih imaju. To šu ti švešteniči’, reče starac vlažno. ‘Ništa šem baklji, baklji i baklji. Ko je devojka?’ 

‘Ne da nam da je spasemo’, reče Rinsvind. Devojka prkosno pogleda starca preko razmazane maskare. 

‘Ižeš to’, reče, i jednim pokretom je podiže, malo se zatetura, viknu na svoj artritis i preturi se. 

Sledećeg trenutka on reče, iz ležećeg položaja, ‘Ne štoj šamo tako, kurvetino – nego pomagaj.’ Na Rinsvindovo veliko iznenađenje, a sasvim sigurno i na njeno sopstveno, ona to i učini. 

Rinsvind je, za to vreme, pokušavao da osvesti Dvocveta. Imao je ranu preko slepoočnice koja nije izgledala preduboka, ali, čovečuljak je bio u nesvesti, sa pomalo zabrinutim osmehom zamrznutim na licu. Njegovo disanje bilo je plitko i – čudno. 

I, nekako je bio lagan. Ne lakši nego obično, već potpuno bez težine. Čarobnjak je isto tako mogao da drži i senku. 

Rinsvind se priseti da se pričalo da druidi koriste čudne i strašne otrove. Naravno, često su ti isti pričali da varalice uvek imaju sitne oči, da grom nikad dva puta ne udara u isto mesto i da, ako su bogovi hteli da čovek leti, dali bi mu avionsku kartu. Ali, nešto u Dvocvetovoj lakoći je plašilo Rinsvinda. Užasno plašilo. 

On pogleda devojku. Ona je prebacila starca preko ramena i uputila Rinsvindu izvinjavajući polu-osmeh. Negde, iz oblasti donjeg dela njenih leđa, glas reče, ‘Ješte šve uželi? Ajdemo odavde, pre nego što še vrate.’ 

Rinsvind presavi Dvocveta preko ruke i potrča za njima. Činilo se da je to jedino što može da uradi. 

  

*               *               * 

  

Starčev veliki beli konj bio je privezan za sasušeno drvo u snegom zavejanoj udolini nešto dalje od krugova. Bio je to gladak, sjajan konj koji je izgledao kao vrhunski bojni konj, mada je utisak bio donekle pokvaren prstenom hemoroidnih čepića koji su visili sa sedla. 

‘Okej, špuštaj me dole. U onoj torbi što viši tamo o šedlu ima nešto vate, pa ako ne žamerite . . . ’ 

Što je nežnije mogao, Rinsvind osloni Dvocveta o drvo i na mesečini – a, postade mu jasno, i na slabašnoj crvenkastoj svetlosti preteće nove zvezde – po prvi put zaista osmotri svog spasioca. 

Čovek je imao samo jedno oko; drugo je bilo pokriveno crnim povezom. Njegovo mršavo telo predstavljalo je mrežu ožiljaka, a sada je bilo i nabreklo do usijanja od upaljenih tetiva. Njegovi zubi su, očigledno odavno, odlučili da odu. 

‘Ko si ti?’ reče. 

‘Betan’, reče devojka, utrljavajući grumuljicu zelene masti neprijatnog mirisa po starčevim leđima. Ona je odavala utisak nekoga ko, ako bi tražili da predvidi sled događaja pošto je heroj na belom konju spase od devičanskog žrtvovanja, verovatno ne bi spomenuo vatu, ali isto tako, nekoga, ko je, kada je postalo očigledno da se na kraju, u stvari, desi vata, odlučan da bude dobar u njenom korišćenju. 

‘Mislio sam na njega’, reče Rinsvind. 

Jedno zvezdanosvetlo oko ga pogleda. 

‘Koen še žovem, dečko.’ Betanine ruke se zaustaviše. 

‘Koen?’ reče ona. ‘Koen Varvarin?’ 

‘Baš taj.’ 

‘Čekaj, čekaj’, reče Rinsvind. ‘Koen je veliki momak, bikovskog vrata, a grudnih mišića poput džaka fudbalskih lopti. Mislim, to je Diskov najveći ratnik, legenda još za života. Sećam se da mi je još deda pričao da ga je video . . . deda mi je pričao . . . moj deda . . . ’ 

Pogled, nalik svrdlu, učini da ustukne. 

‘O’, reče. ‘O. Svakako. Izvinite.’ 

‘Ješte’, reče Koen i uzdahnu. ‘Tu ši u pravu, dečače. Ja šam život još ža legende.’ 

‘Gospode’, reče Rinsvind. ‘Koliko vi, u stvari, imate godina?’ 

‘Ošamdešet šedam.’ 

‘Ali, vi ste bili najveći!’ reče Betan. ‘Bardovi i dalje pevaju pesme o vama.’ 

‘Nikad ja ža to nišam dobio tantijeme’, reče. Setno se zagleda u sneg. ‘To je priča moga života. Ošamdešet godina u pošlu, i šta mi je od švega toga oštalo? Bol u krštima, šuljevi, loša probava i što ražličitih rečepata ža šupu. Šupa! Mržim šupu!’ 

Betanino čelo se nabora. ‘Šupu?’ 

‘Supu’, objasni Rinsvind. 

‘Ješte, šupu’, reče Koen, sav očajan. ‘To je žbog mojih žuba, šhvataš. Niko te ne užima ža ožbiljno kad nemaš žube, kažu, “Šedi deda pored vatre, i užmi malo šu – ” ’ Koen oštro pogleda Rinsvinda. ‘Opašan ti je taj kašalj, dečače.’ 

Rinsvind odvrati pogled, nespreman da pogleda Betan u lice. A onda mu srce zastade. Dvocvet je i dalje bio naslonjen na drvo, spokojno onesvešćen, izgledajući onoliko prekorno, koliko je to bilo moguće u datim okolnostima. 

Izgledalo je da ga se i Koen prisetio. Nesigurno ustade na noge i odgega do turiste. Palčevima mu otvori kapke, pogleda ranu i opipa puls. 

‘Ode ovaj’, reče. 

‘Umro?’ reče Rinsvind. U debatnom klubu njegovog uma desetine emocija poskakaše na noge i počeše da viču. Olakšanje je bilo u punom naletu, kada se umeša Šok, zahtevajući pridržavanje poslovnika, a onda Zapanjenost, Užas i Gubitak započeše borbu koja se završi tek kada se Stid uvuče kroz vrata da vidi oko čega se digla tolika graja. 

‘Ne’, reče Koen zamišljeno, ‘ne baš. Jednoštavno, otišao je.’ 

‘Otišao gde?’ 

‘Ne žnam’, reče Koen, ‘ali mišlim da žnam nekoga ko ima mapu.’ 

  

*               *               *