1. Pitere, pogodi šta ima novo?


Sve je bilo u najboljem redu, a onda su mi mama i tata odjednom saopštili novost. Tras! Tek tako.
„Imamo divnu vest za tebe, Pitere“, rekla je mama pre večere. Seckala je šargarepe za salatu. Uzeo sam jednu.
„Kakvu?“, pitao sam. Pretpostavio sam da je tata možda postao direktor kompanije. Ili se javila moja učiteljica i rekla da sam, iako nemam najbolje ocene u školi, svakako najbistrije dete u odeljenju.
„Dobićemo bebu“, reče mama.
„Šta ćemo raditi?“, upitah, zagrcnuvši se. Tata je morao da me udari po leđima. Komadići sažvakane šargarepe izleteše mi iz usta i padoše na radnu ploču. Mama ih je obrisala sunđerom.
„Dobiti bebu“, reče tata.
„Hoćeš da kažeš da si trudna?“, pitao sam je.
„Tako je“, reče ona, tapšući se po stomaku. „Skoro četiri meseca.“
„Četiri meseca! Znate već četiri meseca i ništa mi niste rekli?“
„Hteli smo da budemo sigurni“, reče tata.
„Trebalo vam je četiri meseca da biste bili sigurni?“
„Danas sam drugi put bila kod lekara“, rekla je mama. „Beba treba da se rodi u februaru.“ Sagla se i pružila ruku da mi razbaruši kosu. Izmakao sam se pre nego što je uspela da me dohvati.
Tata skide poklopac sa šerpe koja se krčkala na šporetu i promeša sos. Mama nastavi da secka šargarepe. Kao da smo pričali o tome kakvo će biti vreme.
„Kako ste mogli?“, povikao sam. „Kako ste samo mogli? Zar vam jedno nije dovoljno?“  
Oboje prekidoše posao i zagledaše se u mene.
Nastavio sam da se derem. „Još jedan Fadž! To je baš ono što je ovoj porodici potrebno.“ Okrenuo sam se i odjurio u predsoblje.
Fadž, moj četvorogodišnji brat, bio je u dnevnoj sobi. Trpao je krekere u usta i smejao se kao lud gledajući Ulicu Sezam na televiziji. Pogledao sam ga, misleći o tome šta ću sve morati još jednom da preživim. Bacakanje, vrištanje i lom i još gore – mnogo, mnogo gore stvari. Bio sam tako besan da sam šutnuo zid. 
Fadž se okrete. „Ćao, Pitele!“, reče.
„Ti si najgori davež koji postoji!“, zaurlao sam.
Bacio je šaku krekera na mene.
Odjurio sam u svoju sobu i zalupio vrata tako snažno da se mapa sveta koja je visila na zidu, otkačila i pala na krevet. Moj pas Kornjača je zalajao. Otvorio sam vrata taman toliko da ga pustim da se provuče napolje, a zatim ih ponovo zalupio. Izvadio sam iz ormana svoju adidas torbu i u nju ispraznio dve fioke sa odećom. Još jedan Fadž, govorio sam sebi. Dobiće još jednog Fadža.
Tada neko pokuca na vrata i tata doviknu: „Pitere…“
„Beži“, rekoh mu.
„Hteo bih da razgovaram s tobom“, reče on.
„O čemu?“ Kao da to već ne znam.
„O bebi.“
„Kakvoj bebi?“
„Znaš o kakvoj bebi!“
„Ne treba nam još jedna beba.“
„Trebala ne trebala, dobićemo je“, reče tata. „A sada operi ruke. Vreme je za večeru.“
„Nisam gladan.“
Zatvorio sam torbu, zgrabio jaknu i otvorio vrata. Nije bilo nikoga. Odmarširao sam niz hodnik i našao roditelje u kuhinji.
„Odlazim“, objavio sam. „Neću ostati ovde da čekam da se rodi još jedan Fadž. Zbogom.“
Nisam se ni makao. Samo sam stajao, da vidim šta će oni učiniti.
„Kuda ideš?“, upita mama. Izvadila je četiri tanjira iz plakara i dodala ih tati.
„Kod Džimija Farga“, rekoh, iako do tog trenutka uopšte nisam razmišljao o tome kuda ću otići.
„Oni imaju dvosoban stan“, reče mama. „Biće vam vrlo tesno.“
„Onda idem kod bake. Biće joj drago što sam došao.“
„Baka je ove nedelje u Bostonu, kod tetke Linde.“
„Oh.“
„Zato bolje operi ruke i dođi na večeru, pa onda odluči kuda ćeš“, reče mama.
Bio sam gladan, ali nisam to hteo da priznam. Od svih onih finih mirisa iz šerpi i lonaca na šporetu išla mi je voda na usta. Spustio sam adidas torbu i krenuo u kupatilo.
Fadž je stajao kraj lavaboa. Popeo se na stoličicu i trljao ruke u masi sapunice. „Zdravo, ti si sigurno Bert“, reče on imitirajući glas iz Ulice Sezam. „Ja sam Erni. Drago mi je što smo se upoznali.“ Pružio mi je svoju nasapunjanu ručicu.
„Zavrni rukave“, rekoh mu. „Sav ćeš se zamazati.“
„Zamazati, zamazati… volim da se zamažem“, pevuckao je.
„Znamo… znamo…“, odgovorio sam.
Provukao sam ruke ispod česme i obrisao ih o farmerke.
Kad smo seli za sto, Fadž se smestio u svoju stolicu. Pošto ne želi da sedi u stolici za hranjenje, mora da kleči da bi mogao da dohvati sto. „Piter nije lepo oprao ruke“, rekao je. „Samo ih je pokvasio.“
„Ti mali…“, zaustih ja, ali Fadž je već pričao s tatom.
„Zdravo, ja sam Bert. Ti si sigurno Erni.“
„Tako je“, odgovori tata, igrajući se s njim. „Kako si, Berte?“
„Pa, da ti pravo kažem“, reče Fadž, „jetra mi je pozelenela, a nokti na nogama mi otpadaju.“
„Baš mi je žao, Berte“, reče tata. „Možda će ti sutra biti bolje.“
„Da, možda“, odgovori Fadž.
Odmahnuo sam glavom i sipao krompir-pire u tanjir. Zatim sam ga zalio sosom. „Sećaš se kad smo vodili Fadža u Hamburger heven“, rekao sam, „a on razmazao krompir-pire po zidu?“
„Jesam li?“, upita Fadž zainteresovano.
„Da“, rekoh mu, „i prosuo si sebi pun tanjir graška na glavu.“
Mama se nasmeja. „Ja sam to potpuno zaboravila.“
„Baš šteta što se toga nisi setila pre nego što si odlučila da rodiš još jednu bebu“, rekoh.
„Bebu?“, upita Fadž.
Mama i tata se zgledaše. Shvatio sam poruku. Fadži još nije bio saznao lepu vest.
„Da“, reče mama. „Dobićemo bebu.“
„Sutra?“, upita Fadž.
„Ne, ne sutra“, reče mama.
„Kada?“, upita Fadž.
„U februaru“, odgovori tata.
„Januar, februar, mart, april, maj, jun, jul…“, nabrajao je Fadž.
„Dobro… dobro…“, rekoh. „Svi znamo kako si pametan.“
„Deset, dvadeset, trideset, četrdeset, pedeset…“
„Dosta!“, viknuo sam.
„A, B, C, Č, Ć, D, E, F, G, R, B, DŽ, Ž…“
„Hoće li ga neko isključiti?“, upitao sam.
Fadž je nekoliko minuta ćutao. Zatim upita: „Kakva će biti beba?“
„Nadajmo se da neće ličiti na tebe“, rekoh.
„Zašto da ne? Ja sam bio dobra beba, zar ne, mama?“
„Bio si zanimljiva beba, Fadži“, reče mama.
„Vidiš, bio sam zanimljiva beba“, reče mi on.
„A Piter je bio slatka beba“, reče mama. „Bio je veoma miran.“
„Prava sreća što si prvo rodila mene“, rekao sam mami, „inače, možda ne bi ni imala više dece.“
„Jesam li i ja bio miran?“, upita Fadž.
„Ne bih rekao“, reče tata.
„Hoću da vidim bebu“, reče Fadž.
„Videćeš je.“
„Odmah!“
„Ne može sada“, reče tata.
„Zašto?“, upita Fadž.
„Zato što je ona u mom stomaku“, reče mu mama.
Eto ga, pomislih, ono važno pitanje. Kad sam ga ja postavio, dobio sam knjigu Kako nastaju bebe. Pitao sam se šta će mama i tata reći Fadžu. Ali Fadž nije ni pitao. Umesto toga, udario je kašikom u tanjir i zaurlao. „Hoću da vidim bebu. Hoću odmah da vidim bebu!“
„Moraćeš da čekaš do februara“, reče tata, „kao i svi mi.“
„Odmah odmah odmah!“, vrištao je Fadž.
Još pet ovakvih godina, pomislih. Možda i više. A ko kaže da neće imati još dece, sve jedno za drugim. „Izvinite“, rekoh, ustajući od stola. Ušao sam u kuhinju i uzeo adidas torbu. Zatim sam stao na vrata i povikao: „Pa, najbolje bi bilo da krenem.“ Mahnuo sam u znak pozdrava.
„Gde ide Pitel?“, upita Fadž.
„Bežim od kuće“, rekoh mu. „Ali doći ću da vas posetim. Jednog dana.“
„Ne, Pitele… nemoj da ideš!“ Fadž skoči sa stolice i pritrča mi. Uhvatio me je za nogu i počeo da cmizdri: „Pitele… Pitele… vodi i mene.“
Pokušao sam da ga otresem s noge, ali nisam mogao. Ponekad baš ima snage. Pogledao sam u mamu i tatu. Zatim sam pogledao u Fadža, koji me je gledao isto kao Kornjača, kada traži keks. „Kad bih samo zasigurno znao kakva će biti ta beba“, rekao sam.
„Isprobaj sreću, Pitere“, reče tata. „Ova beba uopšte ne mora da bude kao Fadž.“
„Ali to takođe ne znači ni da neće biti kao on“, odgovorio sam.
Fadž me je i dalje vukao za nogu. „Hoću zanimljivu bebu“, reče on. „Kao ja.“
Uzdahnuo sam. „Ako mislite da će spavati u mojoj sobi, onda ste ludi“, rekoh mami i tati.
„Beba će spavati ovde“, reče mama. „U trpezariji.“
„Pa gde ćemo onda jesti?“ 
„Oh, smislićemo nešto“, reče mama.
Spustio sam adidas torbu i još jednom pokušao da se oslobodim Fadža. „U redu“, rekoh, „ostajem, za sada. Ali kad se beba rodi, ako mi se ne svidi, odoh ja.“
„I ja“, reče Fadž. „Sem ima novu bebu i ona smrdi.“ On podiže nos. „FUJ!“
„Ko je za desert?“, upita tata. „Imamo puding od vanile.“
„Ja… ja…“, povika Fadž. Pusti me i pope se u svoju stolicu.
„Pitere?“, upita tata.
„Naravno, zašto da ne?“ I tako i ja opet sedoh za sto.
Mama pruži ruku i razbaruši mi kosu. Ovaj put sam joj dozvolio.

2. Buci-buci-buc

Pre kraja nedelje, Fadž je postavio važno pitanje. „Kako je beba ušla u tebe, mama?“ I tako je mama uzela moju knjigu Kako nastaju bebe, i pročitala je Fadžu.
Čim mu je objasnila kako to izgleda, počeo je svima okolo da priča kako su mama i tata napravili bebu. Ispričao je to i Henriju, našem liftboju. Henri se nasmešio i rekao: „Tako mali, a već sve znaš.“
Počeo je da priča i kasirki u samoposluzi. Ona je samo razrogačila oči, a mama je rekla: „Sad je dosta, Fadži.“
„Ali najbolje tek dolazi“, reče Fadž.
„Pitere“, reče mama, „ovde je strašno vruće. Zašto ne izvedeš Fadža napolje?“
Kad je u autobusu video jednu trudnicu, rekao je: „Znam šta imaš u stomaku, a znam i odakle ti to.“ Žena je ustala i prešla na drugo sedište.
Rekao je i baki. Ona je rekla mami: „Ana, misliš li da je pametno da on baš sve zna? U moje vreme pričali smo o rodi.“
„Šta je roda?“, upita Fadž.
„To je jedna velika ptica“, rekoh mu.
„Kao ona velika ptica iz Ulice Sezam?“
„Ne baš.“
„Ja volim ptice“, reče Fadž. „Kad porastem, biću ptica.“
„Ti ne možeš da budeš ptica“, reče baka.
„Zašto?“
„Zato što si dečak.“
„Pa šta?“, reče Fadž, nasmeja se kao lud i napravi kolut napred.
Fadž je neprestano pričao o svojoj omiljenoj temi. Pričao je svojim drugarima u predškolskoj grupi, a učiteljici se to toliko dopalo da je pozvala mamu telefonom i rekla joj da dođe kod njih. Deca su želela štošta da je pitaju. I tako je mama otišla u Fadžovo odeljenje i do te mere joj se svidelo da je ponudila da dođe i u moje. Rekao sam: „Ne, hvala!“
Ja nikome nisam ispričao da će ona dobiti bebu, osim Džimiju Fargu. Njemu pričam skoro sve. A saznala je i Šila Tabman, pošto ona stanuje u našoj zgradi i videla je da je mama trudna.
„Ona je prilično stara za jednu trudnicu, zar ne?“, upitala je Šila jednog poslepodneva.
„Ima trideset četiri godine“, rekoh.
Šila je zinula. „O, pa stvarno je stara!“
„Nije tako stara kao tvoja mama“, rekoh. Nisam imao pojma koliko godina ima gospođa Tabman, ali Šilina sestra Libi ima trinaest godina, pa sam pretpostavio da je gospođa Tabman starija od moje mame.
„Ali moja mama nije u drugom stanju, je li tako?“, upita Šila.
„Ne… ali…“ Nisam znao šta da odgovorim. Ionako mi nije bilo jasno šta hoće da kaže.
Kad sam došao kući, pitao sam mamu: „Da li je trideset i četiri godine mnogo za trudnicu?“
„Mislim da nije“, reče mama. „Zašto?“
„Nešto razmišljam.“
„Baka je rodila tetku Lindu kada je imala trideset osam godina.“
„Oh.“ Dakle, moja mama nije najstarija trudnica na svetu. A Šila, kao i obično, nema pojma.


Dvadeset šestog februara, dok je moj, peti razred, bio u poseti muzeju Metropoliten, rodila se moja sestra. Kasnije sam saznao da se rodila tačno u 2.04 posle podne, baš dok smo obilazili mumije na odeljenju egiptologije.
Dobila je ime Tamara Roksana, ali su je nedeljama svi zvali Beba. „Beba plače.“ „Beba je gladna.“ „Tiše… Beba spava.“
Uskoro je, umesto da je zove Beba, mama počela još blesavije da joj se obraća, kao na primer: „Šta radi moja mala Tutsi-Vutsi?“, kao da Beba može da joj odgovori. „Treba li Tutsi-Vutsi da se presvuče?“ Da, skoro uvek! „Hoće li Tutsi-Vutsi da ručka?“ Da, skoro uvek!
Mamina mala Tutsi-Vutsi nikad nije spavala više od dva sata bez prekida. Svake noći sam se budio i čuo je kako plače. Budio se čak i Kornjača, koji mi je spavao kraj nogu. A onda bi i on počeo da zavija. Pravi duet!


Kad je napunila mesec dana, svi su je već zvali Tutsi. Odmah sam shvatio da će biti problema. Pokušao sam da upozorim mamu i tatu. „Ako krene u školu s takvim imenom, deca će je zadirkivati. Prozvaće je Tutsi-igračkica. Ili nešto još gore.“
Mama i tata su se nasmejali. „O, Pitere, baš si smešan.“
Uopšte nisam imao nameru da ih zasmejem. Ali nisam mogao ništa da učinim. Imam brata koji se zove Fadž. A sad i sestru koja se zove Tutsi. Možda su moji roditelji zapravo želeli fabriku igračaka. Pitao sam se kako sam ja tako dobro prošao.
Tutsi je bila mnogo manja nego što sam očekivao, ali žilava. To sam otkrio kad je Fadž pokušao da joj otkine prstiće na nogama. „Samo sam hteo da vidim šta će da se desi“, objašnjavao je kad je Tutsi zavrištala.
„To nikad više ne smeš da radiš!“, rekla mu je mama. „Kako bi se ti osećao kad bi Piter tebi hteo da otkine prstiće?“
Morao sam da se nasmejem.
„Piter zna da moji prstići ne mogu da se otkinu“, reče Fadž.
„E pa, ne mogu ni Tutsini!“, reče mama.


Jednog poslepodneva, kad sam se vratio iz škole, Tutsi nije bilo u kolevci. Pretpostavio sam da je mama hrani, pa sam otišao u njenu sobu da im se javim. Mama je ležala na krevetu zaklonivši rukama oči. „Ćao“, rekoh. „Gde je Tutsi?“
„U kolevci, spava“, promrmlja mama.
„Ne, nije tamo.“
„Naravno da jeste. Ostavila sam je tamo pre pet minuta.“
„Sad sam pogledao u kolevku i kažem ti da nije tamo.“
Mama skloni ruke s lica. „Šta to pričaš, Pitere?“
„Mama, Tutsi nije u kolevci. Lepo ti kažem.“
Ona skoči. „Pa gde je onda?“
Oboje pojurismo kroz hodnik u našu nekadašnju trpezariju. Mama pogleda u kolevku, ali Tutsi nije bila u njoj.
„O, ne!“, uzviknu mama. „Neko ju je kidnapovao.“
„Kome još ona treba?“ Čim sam to izgovorio, zažalio sam.
„Zovi policiju, Pitere…“, reče mama. „Ne, čekaj, zovi prvo tatu… ne, pozovi policiju… okreni 911…“
„Čekaj malo, mama“, rekoh. „Gde je Fadž?“
„Fadž? Pa valjda u svojoj sobi. Kad sam stavila Tutsi na spavanje, slušao je kasetofon.“ Malo se zamislila. „Misliš li…“
Odjurismo u Fadžovu sobu. On je sedeo na podu, igrao se autićima i slušao pesmicu Puff the Magic Dragon. 
„Gde je Tutsi?“, upita mama.
„Tutsi?“, ponovi Fadž, kao ja kad hoću da izbegnem odgovor na neko pitanje.
„Da, Tutsi!“, reče mama nešto glasnije.
„Sakrila se“, odgovori Fadž.
„Šta to pričaš?“
„Igramo se“, reče Fadž.
„Ko se igra?“, upita mama.
„Mi“, reče Fadž. „Ja i Tutsi.“
„Tutsi ne ume da se igra. Ona je još mala.“
„Ja joj pomažem“, reče Fadž. „Pomažem joj da se sakrije.“
„Fadž“, reče mama, i video sam da će Fadž uskoro videti svoga boga, „gde je Tutsi?“
„Ne mogu da ti kažem. Naljutiće se.“
Baš kad je mama htela da eksplodira, sinula mi je ideja. „Hajde da igramo ’vruće-hladno’“, rekoh Fadžu. „Ti kreni za mnom, pa kad budem blizu Tutsi, kaži vruće; a kad budem daleko, kaži hladno. Kapiraš?“
„Volim to da igram“, reče Fadž.
„U redu… može?“
„Može.“
„Idemo.“ Prošao sam hodnikom do dnevne sobe.
„Hladno… hladno… hladno…“, pevušio je Fadž.
Ušao sam u kuhinju. „Hladno… hladno… hladno.“ 
Zatim sam izašao u predsoblje.
„Vruće… uh, vruće!“, uzviknu Fadž.
Otvorio sam plakar.
„Jako vruće… pazi, opeći ćeš se.“ Skakao je, tapšući ručicama.
Na dnu plakara, Tutsi je spavala u svojoj nosiljci. Mama je uze u naručje. „Oh, hvala bogu, moja mala Tutsi-Vutsi je dobro!“ Mama je vrati u kolevku. A onda je stvarno poludela. „Jako je ružno to što si uradio“, vikala je. „Strašno sam ljuta na tebe, Fadž.“
„Ali Tutsi voli da se igra.“
„Jesi li je ti već sakrivao?“
„Da.“
„To više nikad ne smeš da radiš. Razumeš li?“
„Ne.“
„Ne smeš tako da je nosaš okolo.“
„Ona nije teška.“
„Ali bebe moraju pažljivo da se nose.“
„Misliš, kao što mace nose svoje mačiće?“, upita Fadž.
„Tako je“, reče mama.
Fadž se nasmeja. „Ali ti ne nosiš Tutsi u ustima.“
„Ne, ne nosim. Ali je nosim jako pažljivo, i čuvam je.“
„Da li ti mene voliš, mama?“
„Da, mnogo.“
„Onda se otarasi Tutsi“, reče Fadž. „Dosadila mi je. Nije nimalo zabavna.“
„Jednog dana će biti zabavna. I moći će s tobom da se igra žmurke. Ali moraš da sačekaš. Ona je još mala.“
„Neću da čekam. Hoću da je se otarasiš. Odmah!“
„Tutsi je naša beba…“
„Ja sam vaša beba!“
„Ti si moj mali dečko.“
„Ne, ja sam tvoja beba.“
„Dobro“, reče mama, „i ti si moja beba.“
„Onda me nosi, kao Tutsi.“
Mama raširi ruke, a Fadž joj skoči u naručje. Naslonio joj je glavu na rame, gurnuo prste u usta, i počeo da mljacka. 
Znam da je to glupo, ali na trenutak sam i ja poželeo da opet budem mamina beba.


Posle toga, kad god je neko dolazio u goste, Fadž je pokušavao da proda Tutsi. „Sviđa li vam se beba?“, pitao bi.
„O, da… preslatka je.“
„Možete je dobiti za četvrt dolara.“
Kad je video da to ne pali, probao je da je pokloni. „Imamo bebicu kod kuće i možete je uzeti, besplatno“, govorio je ljudima na ulici.
Pošto ni to nije uspelo, hteo je da plati nekom da je uzme. „Daću vam četvrt dolara da je odnesete kući i ne vraćate je više ovamo.“
To je pokušao i sa Šilom Tabman.
„Mama mi je pričala da je i Libi htela da se otarasi mene kad sam se rodila“, rekla je Šila.
Zar je možemo kriviti za to? pomislih.
„Ali ona se navikla, pa ćeš i ti“, rekla je Fadžu. 
Fadž šutnu Šilu. Zatim potrča niz hodnik. 
Šila je stajala iznad Tutsine kolevke. „Srećom, ne liči na tebe, Pitere.“
„Šta to treba da znači?“, pitao sam.
„Pogledaj malo u ogledalo. Buci-buci-buc…“, reče ona Tutsi.
„Mi s njom pričamo kao da je prava osoba“, rekoh.
„Ali ona nije prava osoba“, reče Šila. „Ona je beba.“
„Pa… to ne znači da treba da joj pričaš gluposti.“
„Ali ona to voli. Gledaj ovo… ako je zagolicam ispod brade, smeši se.“
„To ti se samo čini. Ona zapravo ima grčeve.“
„Ma ne… Tutsi se meni smeška, je li tako, zlato malo?“
Stvarno je izgledalo kao da se Tutsi osmehuje. Ali zašto bi se iko smeškao Šili Tabman, čak i beba?
Te noći, Fadž se popeo u Tutsin krevetac. „Ja sam beba“, rekao je. „Gu gu gu.“
Tata ga izvadi iz kreveca. „Ti si veliki dečko. Ti spavaš u velikom krevetu.“
„Ne, nisam veliki dečko, ja sam beba. Baa baa baa…“
Shvatio sam da je vreme da malo popričam s tim klincem. Rekoh mu: „Vidi, Fadž, hoćeš li da ti pročitam jednu priču?“
„Hoću.“
„Dobro… lezi u krevet, odmah dolazim.“
Oprao sam zube i obukao pidžamu. Kad sam ušao u Fadžovu sobu, on je sedeo na krevetu sa svojom omiljenom knjigom na krilu. Artur Mravojed. „Čitaj“, reče on.
Sedoh pored njega. „Zar ti nije dosadilo da se ponašaš kao beba?“, upitao sam ga.
„Ne.“
„Mislio sam da želiš da budeš kao ja.“
„Želim.“
„Pa, ne možeš da budeš beba, a da budeš kao ja.“
„Zašto?“
„Pa… zato što bebe ništa ne znaju. One samo jedu i spavaju i plaču. Uopšte nisu zanimljive.“
„Zašto onda svi misle da je Tutsi tako slatka?“
„Zato što je mala. To će im uskoro dosaditi. Bolje je biti veliki.“
„Zašto?“
„Mi imamo više privilegija.“
„Šta znači privilegija?“
„To znači da mi smemo da radimo neke stvari koje ona ne sme.“
„Kao na primer?“
„Kao na primer, da idemo kasnije na spavanje i da hm… gledamo televiziju… takve stvari.“
„Ja ne smem da idem kasnije na spavanje. Ti smeš.“
„To je zato što sam ja najstariji brat. Ali ti ćeš smeti da ideš na spavanje kasnije od Tutsi.“
„Kada?“
„Kad ona bude imala četiri godine, a ti osam. Onda ćeš ti ići na spavanje mnogo kasnije. I ići ćeš u školu, i znaćeš da čitaš i pišeš, a ona neće. I, hm…“
„Čitaj“, reče Fadž, zavlačeći se pod jorgan.
„Hoćeš li prestati da se ponašaš kao beba?“, pitao sam.
„Razmisliću.“
„Pa, bolje išta nego ništa“, rekoh.
Fadž je zaspao pre nego što sam pročitao priču. Ututkao sam ga i ugasio svetlo. Zatim sam otišao u kupatilo i pogledao se u ogledalo. O čemu to priča Šila Tabman? Izgledam isto kao i uvek. A zašto ona kaže da Tutsi srećom ne liči na mene? Osim ako ne misli na moje uši. U poslednje vreme mi nekako štrče. Pokušao sam da ih priljubim uz glavu. Nije loše, pomislih. Možda bi trebalo da ih lepim selotejpom ujutru pre nego što krenem u školu. Ali to bi bilo komplikovano. Ako pustim kosu, mogao bih da ih sakrijem. Da, to ću uraditi. Pustiću kosu preko ušiju. Zevnuo sam. Kad zevam i gledam u ogledalo, vidim sebi krajnike.
Otišao sam u svoju sobu, legao u krevet i zaspao. Ko još sluša Šilu Tabman!