1.

Rukama sam obavila vrat mog brata i počela da ga davim. „Umri, čudovište, umri!“ – vikala sam.
Piter se izmakao iz mog stiska. „Hajde, pusti me, Danijela“, promrmljao je, masirajući se po vratu. „Zabavna si kao vaška.“
Moja prijateljica Edi se nasmejala. Ona smatra da je sve što Piter kaže veoma smešno.
„Znam šta bismo mogle da uradimo na školskom takmičenju talenata“, rekla sam joj. „Čarobnjački trik. Mogle bismo učiniti da Piter nestane.“
Piter mi je isplazio jezik. Bio je ljubičaste boje zato što je pio sok od grožđa.
Mama se pojavila u kuhinji noseći visoku gomilu naslaganih tanjira. Stavila ih je na šank, pored gomile činijica i šoljica koje je raspakovala. Sklonila je pramen kose sa čela i namršteno me pogledala. „Danijela, prestani da govoriš takve stvari o svom malom bratu. Osećala bi se užasno da mu se nešto dogodi.“
„Aha. Užasno“, rekoh kolutajući očima. „Ali prošlo bi me za minut-dva.“
„Mama, znaš šta je Danijela rekla?“ – upitao je Piter tihim, povređenim glasom. „Rekla je da joj je rođendanska želja da bude jedino dete!“
Mama me ljutito pogleda. „Nisi to valjda stvarno rekla Piteru?“
„Naravno da nisam“, odgovorila sam, besno gledajući u Pitera koji se još pretvarao da je povređen. „Mislim, možda sam i rekla, ali u šali.“
„Tvoje lice je šala!“ – reče Piter.
Edi se ponovo nasmejala.
Zašto ona misli da je Piter tako zabavan? Zašto svi moji prijatelji misle da je on tako sladak i smešan?
Mama me je ljutito pogledala skupivši oči. „Danijela, ti imaš petnaest, a Piter devet godina. Ti bi trebalo da budeš razumnija. Moraš da paziš na njega.“
„Nema problema“, rekla sam. Podigla sam ruke kao da ću opet početi da ga davim. „Sa zadovoljstvom ću se pobrinuti za njega!“ – bacila sam se ka njemu.
Piter se nasmejao, izmigoljivši se.
Braća i sestre uvek se tako šale. Nije to bilo ništa ozbiljno. Sve je to bilo nevino i dobronamerno.
Nisam imala pojma šta će se dogoditi u sledećih nekoliko dana.
Nisam imala pojma da ću zaista izgubiti brata.


2.

Sve je počelo onog dana kada je Edi došla da vidi našu novu kuću.
Podigavši gomilu porcelanskih tanjirića, mama ih je nosila prema ormariću iznad šporeta. „Danijela, hoćeš li mi pomoći da raspakujem ove stvari?“ – upitala je. „Imamo još samo stotinak kutija da otvorimo.“
„Ja ću neke raspakovati!“ – nestrpljivo se ponudio Piter. Popio je preostali sok od grožđa i stavio limenku na šank. „Sve ću ih raspakovati!“
Mama je odmahnula glavom. „Neću ih sve sada otvoriti. Samo one za kuhinju.“
„Pusti da ti pomognem!“ – gnjavio je Piter.
Pokretom sam pokazala Edi da me prati. „Doći ću da ti pomognem čim Edi pokažem kuću“, odgovorila sam mami.
Edi je zabacila svoju plavu kosu vezanu u rep preko ramena i skočila s kuhinjske stolice. „Jedva čekam da vidim vašu novu kuću, gospođo Vorner“, rekla je vedro.
Edi je veoma vedra devojka. To je njen stil. Čak nosi i vedre boje. Danas je imala svileni, ružičasti prsluk preko plave majice i jarkonarandžaste, uske kapri pantalone koje je kupila u nekoj humanitarnoj prodavnici za dva dolara.
Užasne boje! Međutim, Edi je uvek izgledala sređeno.
Perlice od crvenog i plavog stakla koje je stalno nosila zveckale su kad je hodala kuhinjom. Edi ima mnogo stila. Ja volim nekako obične i jednostavne stvari. Moja omiljena boja je siva. Uz Edi se uvek osećam vedrije, samim tim što je pored mene.
„Čekaj malo.“ Mama se isprečila ispred Edi. „Zar si opet probušila uši?“
Edi je klimnula glavom.
Mama je pažljivo posmatrala bele i zlatne rupice na Edinim ušima. „Tri na svakom uvu?“
Edi je ponovo klimnula glavom. „Da. Samo tri.“
Piter se progurao između mame i Edi. „Hej, mama, mogu li ja da probušim nos?“
Mamina usta se otvoriše, ali nikakav zvuk nije izašao.
Podigla sam čekić koji je tata koristio. „Dođi, Pitere“, rekla sam. „Ja ću ti pomoći.“
Piter je opet isplazio svoj ljubičasti jezik.
„Prekini da začikavaš Pitera“, reče mama.
„Buuu.“ Piter je trljao oči pretvarajući se da plače. „Povredila me je.“
Ostavila sam čekić, zgrabila Edi za ruku i povukla je kroz kuhinjska vrata. „Dođi na veliko razgledanje kuće. Pokazaću ti ovaj veličanstveni dvorac.“ Prekoračila sam preko gomile tesarskog alata.
„Budite pažljivi“, viknula je mama za nama. „Štukatura na zidu u zadnjem delu hodnika je upravo ofarbana. I tamo još nema nekoliko podnih dasaka.“
„Bićemo“, rekla sam.
„Ja želim da joj pokažem kuću!“ – viknuo je Piter trčeći za mnom i Edi. „Možemo početi od moje sobe. Imam super klupu pored prozora. Kad otpakujemo moj dvogled, moći ću tamo da sedim i špijuniram komšije. I imam orman koji je veći od moje stare sobice. I mislim da postoji tajna fioka u zidu!“
„Super“, složila se Edi. Njena duga kosa svezana u rep njihala se dok je hodala prema prednjem stepeništu.
„Pitere, zašto ne pomogneš mami?“ – predložila sam. „Ja ću pokazati Edi kuću. Možda kasnije možemo da pogledamo tvoju sobu.“
„Nikako!“ – ciknuo je. „Edi želi prvo da vidi moju sobu, zar ne?“ Zalepio joj se za ruku i počeo da je vuče.
Edi se nasmejala. „Pa...“
„Pitere!“ – mama ga je zvala iz kuhinje. „Pitere! Možeš li da dođeš? Stvarno mi je potrebna tvoja pomoć.“
Piter je zagunđao i pustio Edi. „Vratiću se“, promumlao je. „Nemojte da gledate moju sobu bez mene.“ Ljutito je izašao, dok su se manžete njegovih vrećastih, širokih farmerki vukle po podu, stružući.
Edi je odmahnula glavom. „Imaš tako slatkog brata.“
Zakolutala sam očima. „Lako je tebi da to kažeš. Mene užasno iritira.“
Zakikotala se. „Vi ste po svemu toliko različiti. Ti si tako tiha i ozbiljna, a Piter stalno brblja. Pogledaj ga. Crvena kosa. Jarkocrvene naočare. Sve te pegice i bled, beo ten. Izgleda kao patuljak-vilenjak. A onda pogledaj sebe. Ti si tako tamna i izgledaš tako odraslo. Tamnosmeđe oči, talasasta smeđa kosa. Kao da niste iz iste porodice.“
„To je zato što je Piter došao s Marsa“, rekoh.
Edi je zastala na stepeništu i s čuđenjem posmatrala stare tapete koje su već počele da se odlepljuju, ispucao malter i duge hodnike bez tepiha. „Koliko je uopšte stara ova kuća?“
„Barem sto godina“, rekla sam. „Grozan nered, zar ne?“
Edi je klimnula glavom. „Tako nekako.“
„Moji roditelji je zovu popravljanka“, rekla sam. Stare podne daske su mi škripale pod nogama. „Nikada se ne bi reklo da su je moji roditelji sređivali nedeljama pre nego što smo se doselili.“
„Pretpostavljam da će jednoga dana izgledati veoma lepo“, reče Edi otresajući prašinu sa svojih narandžastih pantalona. „Ali sada stvarno izgleda kao stara jeziva kuća iz filma strave.“
„Pričaj mi o tome“, uzdahnula sam. „U stvari, najbolje u vezi s ovom kućom jeste to što je veoma velika. Ima toliko soba i moći ću da se sklonim od Pitera i mojih roditelja. Imaću sopstveni prostor.“ Naša stara kuća na drugoj strani grada bila je zaista mala.
„Daj da vidim tvoju sobu“, reče Edi. Krenula je uza stepenice.
„Ne naslanjaj se previše na ogradu“, upozorila sam je. „Malo je klimava.“
Krenula sam za njom, ali onda zastala. „Oh, čekaj. Neko je ostavio podrumska vrata otvorena. Ne želim da mačka ode dole.“
Edi je bila na pola stepeništa. „Šta je u podrumu?“
„Ko zna? Nisam još bila dole. Previše je mračno i ima miris kao da je neko dole umro.“
Odskakutala sam niz hodnik i zaustavila se pred otvorenim vratima podruma. Zaškripala su kad sam počela da ih zatvaram.
Sledila sam se kad sam začula još neki zvuk. Stenjanje?
Ko bi mogao da bude dole?
Zadržala sam dah i osluškivala. Začula sam tihi zvuk struganja. Kao cipele po betonu. Koraci?
Uhvativši se za dovratak, nagnula sam se napred i provirila niza stepenice. Mrak. Bilo je tako mračno da nisam videla gde se završavaju stepenice.
Začula sam još jedan prigušen uzdah. Tako tih. Kao da dolazi izdaleka. I opet cipele kako stružu po betonskom podu.
„Hej... ima li nekoga tamo?“ Pokušala sam da upalim svetlo. Pritisla sam prekidač jedanput, dvaput, tri puta. Ništa se nije događalo.
„Pitere? Jesi li to ti?“ – pozvala sam. Glas mi je, u dubokoj tami stepeništa, zvučao šuplje. „Pitere?“
„Šta? Mene zoveš, Danijela?“ – vikao je Piter iz kuhinje. „Mama i ja raspakujemo!“
U redu. Znači, to nije bio Piter.
Nagnula sam se dublje u tamu. „Tata? Jesi li kod kuće?“ – zvala sam. Glas mi se slomio. „Tata? Jesi li to ti tamo dole?“
Napeto sam osluškivala. Sada je bila tišina.
A onda sam čula uzdah. Dug i slabašan.
Opet struganje. I tih, mukli udarac.
A zatim šapat... tako tih i dalek...
Šapat...
„Pitere... mi čekamo... Pitere...“


3.

„Ko je tamo?“ – tiho sam izgovorila. „Ko je?“
Tišina.
„Da li je neko uzviknuo ime moga brata?“
Tišina.
„Silazim!“ – zapretila sam.
Tišina.
Napeto sam osluškivala još nekoliko sekundi. Tada sam zalupila podrumska vrata. Naslonivši se na njih leđima, pokušavala sam da dođem do daha.
Nema nikoga u podrumu, rekla sam sama sebi. Nisi to čula.
Sve stare kuće proizvode zvukove – svakakvo škripanje i stenjanje i uzdahe.
I šapat.
To svi znaju.
Rekla sam samoj sebi da me je samo izbezumilo preseljenje, preseljenje u ovu ogromnu, jezivu kuću. I da mi se samo pričinilo da nešto čujem.
Međutim, morala sam da se uverim. Duboko sam udahnula, odmakla se od vrata, okrenula se i ponovo ih otvorila.
„Hej!“ – uzviknula sam kada vrata nisu htela da se pomere s mesta. „Hej!“
Okretala sam tešku mesinganu kvaku i vukla. Onda sam je okretala na drugu stranu. Ponovo sam duboko udahnula i povukla je obema rukama, glasno stenjući.
Zaglavljeno. Vrata su sada bila potpuno zaglavljena.
„Danijela.“ Mamin glas me je preplašio. Trgla sam se. Zateturala se pored mene, boreći se s težinom velike kutije. „Zar je Edi već otišla?“
„Hm... ne“, odgovorila sam. Otvorila sam usta da kažem mami za šapat u podrumu, ali sam se ipak predomislila. Samo bi mi rekla da deset puta duboko udahnem i da se smirim. „Edi je još gore“, rekoh. „Još nisam počela s obilaskom kuće.“
Požurila sam da joj se pridružim.
Našla sam Edi na kraju hodnika ispred sobe mojih roditelja. Prekrštenih ruku, zurila je u uramljenu fotografiju na zidu.
„Veruješ li da je to prva stvar koju su moji roditelji okačili na zid u novoj kući?“ – rekoh pomalo bez daha, od trčanja uza stepenice.
Edi je još više zaškiljila. „Šta je to?“
„To je Piterov stari meda“, odgovorila sam.
„Ali... zašto?“ – upita Edi.
„Pa, znaš. Oni misle da je sve što Piter uradi simpatično.“ Prešla sam prstom po staklu ispod kojeg je bila fotografija. „Piter je počeo da nosi naočare još dok je bio veoma mali. Imao je neku manu na očnom mišiću, pa je morao da nosi te male naočare. Svi su ga zvali Mali profesor. Simpatično, zar ne?“
„Simpatično“, ponovila je Edi kao jeka.
„Pa, jednoga dana Piter se dogegao do sobe naših roditelja. Stavio je naočare na medu. Podigao ga je i rekao: ’Gledajte. Sada meda može da vidi koliko sam sladak!’“
Edi se nasmejala.
„Dobro. I bilo je u neku ruku zabavno“, rekla sam. „Ali moji roditelji su potpuno poludeli, oduševljeni time kako je Piter divan. I počeli su da plaču.“
„Au“, promrmljala je Edi.
„Možeš li da veruješ? Njima je to bila najsimpatičnija stvar koju su ikada videli. I onda je moj tata snimio fotografiju mede na kojem su bile te male naočare i tako nikada nisu zaboravili taj trenutak.“
Edi je još nekoliko trenutaka gledala fotografiju, a onda se okrenula prema meni s osmehom na licu. „Ja mislim, Danijela, da je to baš simpatična priča.“
Gurnula sam prst u grlo i počela proizvoditi zvuke kao da ću povraćati.
„Ja mislim da si ti ljubomorna“, kazala je.
Planula sam. „Ko, ja? Ljubomorna na tog gmizavca? Da li si mogla da izvališ veću glupost?“
Podigla je ruke kao da se predaje. „Dobro, dobro. Nisam tako mislila. Pokaži mi svoju sobu.“
Osećala sam se grozno. Nisam želela da se svađam s najboljom prijateljicom. Osim toga, Edi se ni s kim nikada ne svađa. Uvek će radije popustiti i izviniti se nego da se upušta u bilo kakve svađe.
Pokazala sam joj sobu. Nisam ni znala koliko je bezlična dok u nju nisam uvela Edi. Zidovi su bili sivi, kao i tepih, samo što je tepih bio tamnije nijanse.
Sunce se sakrilo iza tamnih oblaka, pa je soba izgledala još mračnije. Jedino što je imalo boju bila je Edina jarka odeća.
„Malo... malo ću je razvedriti“, rekoh. „Znaš, staviću mnogo postera i drugih stvari.“
Videla sam da se Edi muči da kaže nešto veselo. „Super soba za održavanje seansi“, reče naposletku.
Nasmejala sam se. „Ne vodiš valjda još one čudne ’razgovore s duhovima’?“
Pre nego što je uspela da odgovori, začula sam glasove spolja. Muške glasove.
Otrčala sam do prozora i pogledala u prednje dvorište. Staklo je bilo tako prljavo i prašnjavo da se kroz njega jedva videlo. Međutim, uspela sam da prepoznam dva dečaka iz našeg razreda, Zaka Vilinga i Mojoa Dajsona, koji su džogirali stazom.
„Hej! Ne mogu da verujem!“ – uzviknula je Edi odmah iza mene. U trenutku je otišla do ogledala na toaletnom stočiću i dok se posmatrala, počela je da popravlja kosu.
Stvar je bila u tome što smo i ona i ja bile totalno zatreskane u oba ta dečaka. „Šta oni rade ovde?“ – upitala je Edi. „Jesi li ih ti pozvala ili šta?“
„Ni u ludilu“, odgovorila sam naginjući se prema ogledalu, brišući mrlju od prašine s obraza i popravljajući kosu.
Dok smo Edi i ja silazile, Piter je već otvorio vrata i dočekivao dvojicu dečaka. „To ti je pravo ime? Mojo?“
Još s polovine stepenica videla sam da je Mojo pocrveneo. On je jednostavno takav. Ako mu se obratiš, pocrveni. Neki klinci su takvi. Valjda imaju veoma osetljivu kožu ili tako nešto.
„Ne. To mi nije pravo ime“, rekao je Piteru.
„A koje ti je pravo ime?“ – bio je uporan Piter.
Mojo je još više pocrveneo. „Neću da ti kažem.“
Piter nije odustajao. On nikada ne odustaje. „Zašto nećeš? Zar je neko stvarno glupavo? Kao Arčibald?“
Mojo i Zak su se nasmejali. „Kako je uspeo da pogodi tvoje pravo ime, Arčibalde?“ – reče Zak.
„Zdravo, Arčibalde!“ – viknula je Edi.
Podigavši pogled, dečaci su nas tek tada spazili.
„Hej“, reče Zak, brzo nam salutirajući s dva prsta. Uvek je tako pozdravljao. „Šta ima?“
„Šta vi, momci, radite ovde?“ – upitala sam. Pitanje mi nije zvučalo onako kako sam želela da zvuči.
„Doneli smo vam poklon za useljenje“, reče Mojo.
„Ali smo ga pojeli putem ovamo“, dodao je Zak cereći se. „Dve ’snikers’ čokoladice.“
„Bili smo malo gladni“, reče Mojo.
„Lepo“, uzdahnula sam kolutajući očima. „Pa, to je to.“ Mahnula sam rukom. „Naša nova palata. Ona je...“ Pogled mi je zapeo za nešto dole u hodniku i tada sam ostala bez daha.
Podrumska vrata – nisu mogla ni da se pomere. Bila su zaglavljena.
A sada su ponovo bila širom otvorena.
Okrenula sam se ka Piteru. „Kako si uspeo da otvoriš podrumska vrata?“
Namrštio se. „Nisam ja. Nisam ih ni pipnuo.“
Zurila sam u vrata. „Čudno.“
„Momci, idete li na utakmicu sledećeg petka?“ – upitala je Edi. „Možda bismo mogli da se nađemo kasnije ili tako nešto?“
Piter ih je prekinuo pre nego što su uspeli da odgovore. „Dobio sam nov računar za rođendan. Sve je spojeno. Da li volite Pljačkaša grobova? Imam novog. Poboljšana verzija. A pogodite šta još imam? NFL fudbal za sledeću godinu.“
Zak je ispustio mali uzvik. „Imaš novog Pljačkaša grobova? Je l’ dobar?“
Piter je klimnuo glavom. „Da. Odličan je. Grafika je neverovatna.“
Mojo je zagrlio Pitera oko ramena. „Ti si moj ČOVEK! Gde je? Daj da ga pogledamo.“
Trojica dečaka su se progurala pored mene i Edi i krenula prema Piterovoj sobi. Nekoliko sekundi kasnije za njima su se zalupila vrata.
Edi i ja smo ostale, kao u šoku, da nepokretno stojimo u prednjem hodniku. „Šta ovo bi?“ – upita Edi naposletku. „Zar smo rekle nešto pogrešno?“
„Piter ponovo napada“, rekla sam kolutajući očima. „Ozbiljno. Da li postoji način da postanem jedinica?“
Dva dana kasnije osećaću se veoma krivom što sam to rekla.
Dva dana posle toga čula sam kucanje na vratima i moja noćna mora je počela.