POGLAVLJE 1


KADA ME JE prvi metak pogodio u grudi, pomislio sam na svoju kćer.
Ili bar želim da u to verujem. Dosta brzo sam se onesvestio. I, ako baš treba da se upuštam u tehničke pojedinosti, uopšte ne pamtim da sam bio pogođen. Znam da sam izgubio mnogo krvi. Znam da mi je drugi metak očešao teme, mada sam u tom času verovatno već izgubio svest. Znam da mi je srce stalo. Pa ipak, rado se zanosim time da sam mislio na Taru dok sam ležao na samrti. 
Za vašu informaciju: nisam video nikakvu jarku svetlost ni tunel. Ili, ako sam ih video, to ne pamtim.
Tara, moja kći, ima samo šest meseci. Ležala je u svom krevecu. Pitam se da li se uplašila od pucnjave. Mora da jeste. Verovatno se rasplakala. Pitam se da li je poznati, premda neugodni zvuk njenog plača nekako prodro kroz maglu moje nesvestice, jesam li ga zaista čuo na nekom nivou moždane aktivnosti. I opet, ni to nisam zapamtio.
Ali trenutak Tarinog rođenja pamtim. Sećam se kada se Monika – to je Tarina majka – poslednji put napnula. Sećam se kako se pojavila glava. Prvi sam video svoju kćer. Svi znamo za račvanja životnih puteva. Svi znamo da se jedna vrata otvaraju, a druga zatvaraju, za životne cikluse, za smenu godišnjih doba. Ali rođenje prvog deteta – to je nadnadrealno. Prolazite kroz neki portal kao u Zvezdanim stazama, kroz potpuni transformator stvarnosti. Sve je drukčije. Vi ste drukčiji, neki jednostavan element pogađa vas kao zapanjujući katalizator i preobražava vas u nešto neuporedivo složenije. Vaš svet iščezava; smanjuje se do dimenzija – bar u ovom slučaju – mase od tri kilograma i sto pedeset grama.
Očinstvo me zbunjuje. Da, znam da sam posle šest meseci samo amater. Moj najbolji prijatelj, Leni, ima četvoro dece. Devojčicu i tri dečaka. Najstarija je Merijen, ima deset godina, a najmlađi mališan tek što je proslavio prvi rođendan. Lica s kojeg se ne skida izraz srećne zabrinutosti i s trajno skorenim ostacima brze hrane na podu svog luksuznog terenskog vozila, Leni me podseća da sam još potpuna neznalica. Slažem se. Ali kad se ozbiljno izgubim ili uplašim od obaveza koje gajenje deteta podrazumeva, pogledam ono bespomoćno klupko u krevecu, ona pogleda mene, i tada se pitam za šta bih sve bio sposoban da je zaštitim. Ne trepnuvši bih žrtvovao život. A istini za volju, kad bi bilo stani-pani, žrtvovao bih i vaš.
Dakle, godi mi misao da sam, kada su se dva metka zarila u moje telo, kada sam se srušio na linoleum na kuhinjskom podu stežući u šaci polupojedenu tablu žitarica, kada sam nepomično ležao u lokvi sopstvene krvi, i da, čak i onda kada je srce prestalo da mi kuca, uprkos svemu tome, i dalje pokušavao da učinim nešto i zaštitim svoju kćer.


Osvestio sam se u mraku.
Ispočetka nisam imao pojma gde sam dok zdesna nisam čuo signale monitora. Poznati zvuk. Nisam se micao. Samo sam osluškivao signale. Činilo mi se da mi je mozak uronjen u melasu. Prvi nagon koji mi se javio bio je primitivan: žeđ. Čeznuo sam za vodom. Nisam verovao da je moguće da nekome grlo bude ovako suvo. Pokušao sam da dozivam, ali jezik kao da mi se zalepio za dno usne duplje.
Neka prilika stupi u sobu. Kada sam pokušao da sednem, bol mi prođe niz vrat kao usijani nož. Glava mi klonu nazad. I opet zavlada mrak.

***
Kada sam ponovo došao k sebi, bio je dan. Jarka sunčeva svetlost prosecala je venecijanere. Žmirkao sam. Jedan deo moje svesti želeo je da digne ruku i zaštiti se od zraka, ali slabost nije dopuštala da se to naređenje prenese. Grlo mi je i dalje bilo neverovatno isušeno.
Čuo sam pokret i iznenada se neko nadneo nad mene. Digao sam pogled i video medicinsku sestru. Ova perspektiva, tako različita od one na koju sam bio navikao, potpuno me je poremetila. Sve je bilo naopako. Trebalo je da ja stojim i gledam dole, a ne obrnuto. Bela kapica – jedna od onih malih i oštrouglih – stajala je na bolničarkinoj glavi kao ptičje gnezdo. Veliki deo života proveo sam radeći u najrazličitijim bolnicama, ali ne pamtim da sam ikada video takvu kapu osim na televiziji ili u filmovima. Medicinska sestra je bila zdepasta i crna.
„Doktore Sajdmane?“
Glas joj je bio kao topli javorov sirup. Uspeo sam da malčice klimnem glavom. 
Mora biti da mi je medicinska sestra čitala misli, jer je u ruci već držala čašu vode. Stavila mi je slamku među usne i počeo sam žudno da uvlačim tečnost.
„Sporije“, opomenu me ona blago.
Hteo sam da pitam gde sam, no bilo je prilično jasno. Zaustio sam da saznam šta mi se dogodilo, ali me je opet pretekla.
„Dovešću doktora“, rekla je idući ka vratima. „Samo se opustite.“
„Moja porodica…“, zakrkljah.
„Odmah se vraćam. Pokušajte da se ne uzbuđujete.“


Pustio sam da mi oči lutaju po sobi. Pogled mi je bio zamagljen od lekova, kao da gledam kroz zavesu tuša. Ipak je do mene stizalo dovoljno podsticaja da izvedem neke zaključke. Bio sam u tipičnoj bolničkoj sobi. To je bilo očigledno. Sleva mi se nalazila kesa s tečnošću i pumpa za infuziju, a cev se zmijasto spuštala do moje ruke. Fluorescentne lampe zujale su jedva čujno, ali nisu bile sasvim bešumne. Gore, u desnom uglu, na pomičnoj polici štrčao je mali televizor.
Na možda metar od podnožja kreveta bio je veliki stakleni prozor. Mada sam zaškiljio, nisam mogao da vidim šta je iza njega. Ipak, izgledalo je da sam još pod stalnim nadzorom. To je značilo da sam verovatno na odeljenju intenzivne nege. A to je pak značilo da je, što god da mi se desilo, bilo prilično loše.
Svod lobanje me je svrbeo i osećao sam kako mi nešto povlači kosu. Zavoji, kladim se. Pokušao sam da to proverim pipanjem, ali glava nije htela da sarađuje. Telom mi se širio tupi bol, premda nisam mogao da utvrdim odakle potiče. Udovi su mi bili teški, grudi kao okovane olovom.
„Doktore Sajdmane?“
Pogled mi polete ka vratima. Jedna sićušna žena u hirurškom mantilu, još s kapom za tuširanje, stupi u sobu. Gornji deo maske joj je bio odrešen i krajevi su landarali niz vrat. Ja imam trideset četiri godine. Izgledala je kao moja vršnjakinja.
„Ja sam doktorka Heler“, predstavi mi se ona prišavši. „Rut Heler“, saopštila mi je ime. Profesionalna učtivost, bez sumnje. Rut Heler je prodorno zurila u mene. Pokušavao sam da se usredsredim. Mozak mi je još bio trom, ali osećao sam da polako oživljava. „Vi ste u Bolnici svete Elizabete“, reče ona prigodno ozbiljnim glasom.
Vrata iza nje se otvoriše i neki čovek stupi unutra. Bilo je teško jasno ga videti kroz zamagljenu zavesu od tuša, ali mislim da ga nisam poznavao. Čovek je skrstio ruke i naslonio se na zid s uvežbanom nemarnošću. Nije lekar, pomislih. Kad čovek duže radi sa njima, može to da oceni.
Doktorka Heler okrznu pogledom čoveka, a zatim mi posveti punu pažnju.
„Šta se desilo?“, upitah.
„Ranjeni ste iz vatrenog oružja“, odgovori ona. Onda dodade: „S dva metka.“
Za trenutak se zadržala na toj informaciji i još jednom letimice pogledala čoveka naslonjenog na zid. On se nije pomerao. Zaustio sam da nešto kažem, ali Rut Heler žurno nastavi: „Jedan metak vam je očešao teme. Praktično vam je odrao kosmati deo, koji je, kao što verovatno znate, izuzetno bogat krvnim sudovima.“
Da, znao sam. Ozbiljne rane na kosmatom delu glave krvare kao da ste je odrubili. Dobro, pomislih, to objašnjava zašto me glava svrbi. Pošto je Rut Heler oklevala, podstakao sam je: „A drugi metak?“
Helerova uzdahnu. „To je bilo složenije.“
Čekao sam.
„Metak vam je prodro u grudi i zakačio luk srčane maramice. To je izazvalo veliko krvarenje u prostoru između srca i perikarda. Hitna pomoć je imala muke da utvrdi dajete li uopšte znake života. Morali smo da vam otvorimo grudni koš i…“
„Doco?“, prekide je čovek koji se naslanjao – i u magnovenju pomislih da se obraća meni. Rut Heler ućuta, vidno ozlojeđena. Čovek se odvoji od zida. „Možete li da se tim pojedinostima pozabavite kasnije? Vreme nam je dragoceno.“
Ona se namršti, ali protest se završi na tome. „Ostaću ovde da posmatram“, reče ona čoveku, „ako vam ne smeta.“
Lik doktorke Heler izblede i sada se čovek nagnu nad mene. Glava mu je bila prevelika za ramena, pa je nesrazmera izazivala strepnju da će mu vrat pući pod njenom težinom. Bio je ošišan „po vojnički“, samo su mu šiške bile kao Cezarove. Uska bradica, ružna kosmata mrlja, ležala mu je na podbratku kao insekt koji se tu ukopao. Sve u svemu, ličio je na potpuno propalog člana neke muzičke grupe. Osmehnuo mi se, ali bez topline. „Ja sam detektiv Bob Rigan iz policije u Kaseltonu“, reče on. „Znam da ste sada zbunjeni.“
„Moja porodica…“, počeh.
„Doći ću na to“, prekide me on. „Ali prvo moram da vam postavim neka pitanja, važi? Pre nego što pređemo na pojedinosti onoga što se dogodilo.“
Čekao je da odgovorim. Potrudio sam se da razbistrim glavu što bolje mogu i odgovorio: „Dobro.“
„Šta je poslednje čega se sećate?“
Pretraživao sam svoje memorijske banke. Sećao sam se da sam se tog jutra probudio i obukao. Sećao sam se da sam obišao Taru. Sećao sam se da sam okrenuo prekidač na njenoj okačenoj pokretnoj crno-beloj igrački, poklonu jednog svog kolege koji je tvrdio da će to pomoći da se stimuliše bebin mozak ili nešto u tom stilu. Igračka se nije pokrenula niti je počela da tiho svira. Baterije su se ispraznile. Zabeležio sam u glavi da treba da kupim nove. Onda sam sišao u prizemlje.
„Jeo sam tablu žitarica“, rekoh.
Rigan klimnu glavom, kao da je očekivao taj odgovor. „Bili ste u kuhinji?“
„Da. Kod sudopere.“
„A onda?“
Naprezao sam mozak, ali ništa nije isplivalo. Odmahnuo sam glavom. „Probudio sam se jedanput. Noću. Bio sam ovde, mislim.“
„Ništa više?“
Pretresao sam pamćenje, ali uzalud. „Ne, ništa.“
Rigan izvadi beležnicu. „Kao što vam je doca rekla, pogođeni ste s dva metka. Niste zapamtili da ste videli pištolj, čuli pucanj ili nešto tako?“
„Ne.“
„Pa, to se može razumeti. Bili ste u teškom stanju, Mark. Hitna pomoć je mislila da ste otišli bogu na istinu.“
Grlo mi se ponovo osušilo. „Gde su Tara i Monika?“
„Strpljenja, Mark.“ Rigan je zurio u beležnicu, ne u mene. Osetih kako mi se strepnja navaljuje na grudi. „Jeste li čuli da se razbija prozor?“
Bio sam ošamućen. Pokušao sam da pročitam nalepnicu na kesi iz koje su mi davali tečnost kap po kap da utvrdim šta me ovako otupljuje. Slaba vajda. U najmanju ruku neki analgetik. Verovatno morfin u boci za infuziju. Pokušao sam da se izborim s posledicama dejstva lekova. „Ne“, rekoh.
„Jeste li sigurni? Pronašli smo razbijen prozor u zadnjem delu kuće. Moguće je da je izvršilac krivičnog dela ušao tuda.“
„Ne sećam se da sam čuo razbijanje prozora“, ponovih. „Znate li ko je…“
„Ne, ne još“, prekide me Rigan. „Zato vas sve ovo i pitam. Da bismo otkrili krivca.“ Pogledao je beležnicu. „Imate li neprijatelje?“
Mora li zaista da me ispituje o tome? Pokušao sam da sednem, da zauzmem neki povoljniji položaj u odnosu na njega, ali bio je to uzaludni trud. Ne dopada mi se da budem pacijent, na pogrešnoj strani kreveta ako vam je draže. Kažu da su lekari najgori pacijenti. Verovatno je razlog ova iznenadna promena uloga. 
„Želim da znam kako su mi žena i kći.“
„Razumem“, reče Rigan i nešto u njegovom tonu darnu me kao da mi je ledenim prstom prešao preko srca. „Ali ništa ne sme da vam odvlači pažnju, Mark. Ne još. Stalo vam je da mi pomognete, je li? Onda me poslušajte.“ Vratio se beležnici. „A sada, šta je s neprijateljima?“
Dalja prepirka s njim izgledala mi je uzaludna ili čak štetna, pa sam zlovoljno popustio. „Mislite na nekoga ko bi pucao u mene?“
„Da.“
„Ne, ne znam nikoga.“
„A vaša žena?“ Strogo me je posmatrao. Omiljeni prizor Monike – ozarenog lica kada smo prvi put videli slapove Rejmondkil i kada mi se obesila o vrat tobože preplašena vodom koja je hučala oko nas – izroni mi iz pamćenja kao utvara. „Da li je imala neprijatelje?“
Pogledah ga. „Monika?“
Rut Heler koraknu napred. „Mislim da je zasad dosta.“
„Šta se desilo s Monikom?“, upitah.
Doktorka Heler se priključi detektivu Riganu, pa su sada stajali rame uz rame. Oboje su me gledali. Helerova je opet pokušala da se pobuni, ali zapušio sam joj usta.
„Manite te budalaštine sa zaštitom pacijenta“, pokušah da dreknem, dok su strah i bes ratovali protiv onoga što mi je smućivalo mozak, ma šta to bilo. „Kažite mi šta se dogodilo mojoj ženi.“
„Mrtva je“, reče detektiv Rigan. Tek tako. Mrtva. Moja žena. Monika. Kao da sam najednom ogluveo. Reč nije doprla do mene.
„Kada je policija upala u vašu kuću, oboje ste bili pogođeni. Vama su uspeli da spasu život. Ali za vašu ženu je bilo prekasno. Žao mi je.“
Sada je blesnuo još jedan prizor – Monika na Martas Vinjardu, na plaži, u žutomrkom kostimu, one crne kose koja joj je šibala po jagodicama, oštrog osmeha. Trepnuh da ga odagnam. „A Tara?“ 
„Vaša kći“, poče Rigan i žurno se nakašlja. Ponovo je pogledao beležnicu, ali sumnjam da je nameravao da išta zapisuje. „Ona je tog jutra bila kod kuće, je li tako? Hoću da kažem, u vreme kada se to dogodilo.“
„Da, naravno. Gde je?“
Rigan zalupi notes tako da se čuo udar stranica. „Nije bila na mestu zločina kada smo stigli.“
Pluća mi se skameniše. „Ne razumem.“
„U prvom času smo se nadali da je možda zbrinuta kod nekog člana porodice ili prijatelja. Ili čak, kod bebisiterke, ali…“ Glas mu se utiša.
„Da li vi to kažete da ne znate gde je Tara?“
Ovog puta nije oklevao. „Da, tako je.“
Kao da mi je neka džinovska ruka pritisnula grudi. Snažno sam zažmurio i klonuo na jastuk. „Pre koliko vremena?“, upitah.
„Pre koliko je nestala?“
„Da.“
Doktorka Heler se prebrzo umeša. „Morate da shvatite. Bili ste u vrlo teškom stanju. Nismo bili optimisti u pogledu vaših izgleda da preživite. Bili ste na respiratoru. Pluća su vam otkazala. Takođe ste dobili sepsu. Vi ste lekar, pa ne moram da vam objašnjavam koliko je to ozbiljno. Trudili smo se da smanjimo količinu lekova i pomognemo vam da se povratite…“
„Pre koliko?“, ponovih.
Ona i Rigan se pogledaše, a onda Helerova reče nešto od čega mi se ponovo oduze dah: „Bili ste u nesvesti dvanaest dana.“


POGLAVLJE 2
„RADIMO SVE ŠTO je u našoj moći“, reče Rigan glasom koji je zvučao suviše uvežbano, kao da je stajao nad mojim krevetom dok sam bio onesvešćen i pripremao govor. „Kao što sam već kazao, isprva uopšte nismo bili sigurni da je dete nestalo. Tu smo izgubili dragoceno vreme, ali sada ga nadoknađujemo. Poslali smo Tarinu fotografiju u sve policijske stanice, na aerodrome, parkinge kod naplatnih rampi, autobuske i železničke stanice – na sva takva mesta u području od petnaest kilometara. Radimo biografske profile o sličnim slučajevima otmica da vidimo može li to da nam ukaže na neki obrazac ili da nas odvede do sumnjivog lica.“
„Dvanaest dana“, ponovih.
„Takođe pratimo razgovore na svim vašim telefonima – kućnom, poslovnom, mobilnom…“
„Zašto?“
„Za slučaj da se neko javi sa zahtevom za otkup“, odgovori on.
„Dosad nisu zvali?“
„Ne, još ne.“
Glava mi ponovo pade na jastuk. Dvanaest dana. Ležao sam u ovom krevetu dvanaest dana dok je moja devojčica bila… Odagnao sam tu misao.
Rigan se počeša po bradi. „Sećate li se šta je Tara nosila tog jutra?“
Sećao sam se. Ponavljanje jutarnjeg postupka postalo je jedna od mojih stalnih navika – budio sam se rano, odlazio na vrhovima prstiju do Tarinog kreveca i zagledao je. Beba nije uvek izvor radosti. Naučio sam to. Znam da ima trenutaka kada vam mozak otupljuje od dosade. Znam da ima noći kada mi njen plač struže po živcima kao rende za sir. Ne kujem u zvezde život sa odojčetom. Ali volim svoju novu jutarnju naviku. Pogled na sićušnu Tarinu priliku nekako me snaži. I više od toga, ovaj čin baca me u zanos. Neki ljudi doživljavaju zanos u božjim hramovima. Ja – i, dabome, znam da će to mnogima zvučati otrcano i sladunjavo – otkrivam zanos u tom krevecu. 
„Jednodelnu ružičastu pižamicu sa crnim pingvinima“, rekoh. „Monika ju je kupila u Bejbi Gepu.“
 On to pribeleži. „A Monika?“
„Šta s njom?“
Nije odvajao pogled od notesa. „Šta je nosila?“
„Farmerke“, rekoh, setivši se kako ih je Monika navlačila preko bedara, „i crvenu bluzu.“
Rigan naškraba i to.
„Ima li – hoću da kažem, imate li nekih tragova?“, upitah. 
„Još proveravamo sve mogućnosti.“
„Nisam vas to pitao.“
Rigan me je samo posmatrao. Pogled mu je bio olovno težak.
Moja kći. Tamo negde. Sama. Dvanaest dana. Zamislio sam njene okice, onaj topli sjaj koji je dostupan samo roditeljskom pogledu, i izvalio sam nešto glupo: „Živa je.“
Rigan nagnu glavu kao štene koje je čulo neki novi zvuk.
„Ne smete da se predate“, rekoh.
„Nećemo.“ Nastavio je da me čudno posmatra.
„Ja jednostavno… Imate li dece, detektive Rigane?“
„Dve devojčice“, odgovori on.
„Glupo je, ali znam.“ Baš kao što sam znao da svet za mene više neće biti isti kada se Tara rodila. „Znam“, ponovio sam.
Nije mi odgovorio. Shvatio sam da govorim besmislice – osobito kad takve tvrdnje dolaze iz usta čoveka koji se ruga idejama o vančulnom opažanju ili o natprirodnim silama. Znao sam da su želje glavni pokretač tih „čula“. Želje su toliko jake da vam mozak prekomponuje ono što vidi. No nisam ih odbacivao. Bio u pravu ili ne, doživljavao sam ih kao spasilačko uže.
„Trebaće mi još neka obaveštenja od vas“, reče Rigan. „O vama, vašoj ženi, prijateljima, imovnom stanju…“
„Kasnije.“ Bila je to opet doktorka Heler. Istupila je kao da me zaklanja od njegovog pogleda. Glas joj je zvučao energično. „Mora da se odmori.“
„Ne, sada“, rekoh, pomerivši za stepen više skalu njenog ’energomera’. „Moramo da pronađemo moju kćer.“


Monika je bila sahranjena na porodičnoj parceli Portmanovih, na posedu svog oca. Naravno, nisam mogao da prisustvujem tom pogrebu. Ne znam kako bih se poneo, ali u onim odsudnim trenucima kada sam bio iskren prema sebi, morao sam da priznam da su osećanja koja gajim prema svojoj ženi uvek bila zbrkana. Monika se odlikovala rasnom lepotom, suviše finim jagodicama, ravnom svilastocrnom kosom i stisnutim vilicama koje se stiču pripadništvom ekskluzivnom klubu i istovremeno vas sekiraju i mame. Naš brak je bio staromodan – pod moranje. Dobro, malo preterujem. Monika je zatrudnela. Ja sam se predomišljao. Buduća prinova naterala me je u bračne pašnjake. 
Pojedinosti o sahrani čuo sam od Karsona Portmana, Monikinog strica i jedinog člana njene porodice koji je održavao vezu s nama. Monika ga je svesrdno volela. Karson je sedeo kraj mog bolničkog kreveta, ruku skrštenih u krilu. Izgledao je kao vaš omiljeni profesor fakulteta – imao je naočare s debelim staklima, sako od tvida iz kojeg su gotovo ispadala vlakna i predugačku razbarušenu kosu koja je delom podsećala na Alberta Ajnštajna, a delom na Dona Kinga.* Ali smeđe oči vlažno su mu svetlucale dok mi je tužnim baritonom pričao da se Edgar, Monikin otac, postarao da sahrana moje žene bude „mala ceremonija koja neće vređati dobar ukus“. 
U to uopšte nisam sumnjao. Bar u onaj deo koji se odnosio na malu ceremoniju.
Sledećih nekoliko dana u bolnici su se ređali posetioci. Moja mama – svi je zovu Hani – eksplodirala je u mojoj sobi svakog jutra kao da je pokreće avionsko gorivo. Nosila je snežnobele patike ribok. Trenerka joj je bila plava sa zlatnim porubom kao da trenira Ovnove iz Sent Luisa. Kosa joj je bila rascvetana od silnog farbanja mada ju je uredno frizirala, a u dahu joj se osećao dim poslednje cigarete. Teška šminka nije uspevala da zabašuri mamin jad zbog gubitka jedine unučice. Raspolagala je zadivljujućom energijom, iz dana u dan dežurala je pored mog kreveta i uspevala je da neprekidno održava određeni nivo histerije. Bilo je to dobro. Kao da me je delom odmenjivala u ispoljavanju histerije i, začudo, njene erupcije su me smirivale.
Mada je soba bila vruća gotovo kao supernova – i mada sam se stalno bunio – mama me je pokrivala još jednim ćebetom kad god bih zaspao. Jednom kada sam se probudio – sav u znoju, razume se – čuo sam svoju majku kako crnoj medicinskoj sestri sa uzornom kapicom priča o mom prvom boravku u Sv. Elizabeti, kada sam imao sedam godina. 
„Oboleo je od salmonele“, poverila joj se Hani zavereničkim šapatom koji je bio za nijansu tiši od megafona. „U životu niste osetili proliv koji tako zaudara. Prosto je kuljalo iz njega. Smrad se praktično upio u tapete.“
„Ni sad ne miriše na ruže“, uzvrati medicinska sestra.
Dve žene se solidarno nasmejaše.
Drugog dana mog oporavka mama je stajala kraj mog kreveta kada sam se probudio.
„Sećaš li se ovoga?“, upitala je.
Držala je plišanog Oskara Ljutka, kojeg mi je neko poklonio dok sam se u bolnici lečio od salmonele. Zelena boja je izbledela do blage nijanse čaja od nane. Pogledala je medicinsku sestru. „Ovo je Markov Oskar“, objasnila je.
„Mama“, rekoh.
Ona mi sada posveti punu pažnju. Danas je nanela predebeo sloj maskare, pa joj je zapadala u bore. „Onda si se družio s Oskarom, sećaš se? Pomogao ti je da se oporaviš.“
Prevrnuo sam se i zažmurio. Vratila mi se jedna uspomena. Salmonelu sam dobio od sirovih jaja. Moj otac je uobičajio da ih dodaje u milkšejk kako bi ga obogatio proteinima. Sećam se kakav me je užas obuzeo kada sam saznao da ću morati da noćim u bolnici. Otac je kratko vreme pre toga iskidao Ahilovu tetivu dok je igrao tenis, pa je nosio gips i bolovi mu nisu davali mira. Ali video je da se bojim i, kao i obično, žrtvovao se. Po ceo dan je radio u fabrici, a noći je provodio u stolici pored mog bolničkog kreveta. U Sv. Elizabeti ostao sam deset dana. Moj otac je iz noći u noć spavao na onoj stolici. 
Mama se iznenada okrenula i video sam da se seća istog događaja. Bolničarka se brzo izvinila. Stavio sam šaku mami na leđa. Nije se pomerila, ali osećao sam da drhti. Zurila je u izbledelog Oskara u svojim rukama. Lagano sam ga uzeo.
„Hvala“, rekoh.
Mama je otrla oči. Znao sam da tata ovog puta neće doći u bolnicu i, mada sam bio siguran da mu je moja majka ispričala šta se desilo, nije bilo načina da saznamo da li je on išta od toga razumeo. Moj otac je doživeo prvi moždani udar u svojoj četrdeset prvoj godini – godinu dana posle onih noći, provedenih sa mnom u bolnici. Tada sam imao osam godina.
Imam i mlađu sestru, Stejsi, koja je ili sklona „zloupotrebi toksičnih supstanci“ (za politički korektne) ili „narkos“ (za one određenije). Ponekad razgledam stare fotografije (pre tatinog moždanog udara), one na kojima je mlada samouverena četvoročlana porodica, raščupani pas, lepo negovani travnjak, obruč za košarku i roštilj prepun ćumura, natopljen tečnošću za upaljače. Tražim nagoveštaje budućnosti u osmehu svoje sestre kojoj nedostaju prednji zubi, njeno senovito biće, možda neki zlokobni predznak. Ali ne vidim ništa. Još imamo tu kuću, ali je kao oronula filmska scenografija. Tata je još živ, ali kada je pao, sve se razbilo kao Jajasti Okruglasti.* Osobito Stejsi.
Stejsi me nije posetila, pa čak nije ni telefonirala, ali više se ne čudim nijednom njenom postupku.
Moja mama se najzad okrenula da me pogleda. Malo jače sam stegao izbledelog Oskara kada mi je sinula nova misao: evo opet samo nas dvoje. Tata je životario kao biljka. Od Stejsi je ostala ljuštura, ona sama je nestala. Ispružio sam ruku i uhvatio maminu šaku osetivši u isti mah njenu toplotu i skorašnje zadebljanje kože. Ostali smo tako dok se vrata nisu otvorila. Ponovo je ušla ista medicinska sestra.
Mama se uspravila i rekla: „Mark se takođe igrao lutkama.“
„Akcionim figurama“, požurio sam da je ispravim. „Bile su to akcione figure, ne lutke.“
Moj najbolji prijatelj Leni i njegova žena Čeril takođe su me svakodnevno obilazili u bolnici. Leni Markus je istaknuti advokat, zastupnik odbrane u krupnim sudskim procesima, mada se ponekad bavi i sitnicama kao onda kada sam se žalio na kaznu za prekoračenje brzine i kada sam zaključivao ugovor o kupovini kuće. Kada je diplomirao i zaposlio se u Okružnom tužilaštvu, prijatelji i protivnici su Leniju brzo nadenuli nadimak „Buldog“, zbog njegovog agresivnog stava u sudnici. Vremenom su zaključili da je to ime za Lenija suviše blago, pa su ga sada zvali „Kudžo“.* Družio sam se s Lenijem još od osnovne škole. Kumovao sam njegovom sinu Kevinu. A Leni je Tarin kum.
Nisam mnogo spavao. Ležao sam noću, buljio u tavanicu, brojao signale monitora, osluškivao noćne šumove u bolnici i svojski se trudio da ne dopustim da mi duh odluta do moje devojčice i do nebrojenih mogućnosti. Nije mi to uvek polazilo za rukom. Duh je, kako sam otkrio, zaista mračno zmijsko leglo.
Detektiv Rigan me je posetio kasnije s jednim mogućnim tragom.
„Pričajte mi o svojoj sestri“, poče on.
„Zašto?“, omače mi se suviše brzo. Pre nego što je stigao da obrazloži, digao sam ruku i ućutkao ga. Razumeo sam. Moja sestra je bila zavisnik. Drogu, maltene uvek, prati neka druga krivična radnja. „Jesmo li opljačkani?“, upitao sam.
„Mislim da niste. Izgleda da ništa nije odneto, ali stvari su ispreturane.“
„Ispreturane.“
„Neko je razvašario. Imate li ideju zašto?“
„Ne.“
„Pa, pričajte mi onda o svojoj sestri.“
„Imate li Stejsin dosije?“, upitah.
„Imamo.“
„Nisam siguran šta bih mogao da dodam.“
„Vas dvoje ste se otuđili, je li?“
Otuđili. Može li se to reći za Stejsi i mene? „Volim je“, rekoh lagano.
„A kada ste je poslednji put videli?“
„Pre šest meseci.“
„Kad se rodila Tara?“
„Da.“
„Gde?“
„Gde sam je video? Stejsi je došla u bolnicu“, rekoh.
„Da poseti bratanicu?“
„Da.“
„Šta se desilo za vreme te posete?“
„Stejsi je bila na džanku. Želela je da drži bebu.“
„A vi joj niste dali?“
„Tako je.“
„Da li se naljutila?“
„Jedva da je reagovala. Moja sestra je dosta pasivna kad se uradi.“
„Ali oterali ste je?“
„Kazao sam joj da ne može da bude deo Tarinog života dok se ne očisti.“
„Razumem“, reče on. „Nadali ste se da bi to moglo da je natera da se vrati na rehabilitaciju?“
Malo je falilo da se prigušeno nasmejem. „Ne, u stvari nisam.“
„Bojim se da ne razumem.“
Pitao sam se kako da mu to objasnim. Mislio sam na osmeh na porodičnoj fotografiji, onoj na kojoj je bila uslikana bez prednjih zuba. „Pretili smo Stejsi i težim kaznama“, rekoh. „Istina je da moja sestra odbija lečenje. Droge su deo njene ličnosti.“
„Dakle, izgubili ste nadu da će se oporaviti?“
Nisam imao snage da to prevalim preko usana. „Nisam se usudio da joj poverim svoju kćer“, rekoh. „Neka ostane na tome.“
Rigan ode do prozora i pogleda napolje. „Kada ste se doselili na sadašnju adresu?“
„Monika i ja smo kupili tu kuću pre četiri meseca.“
„Nedaleko od mesta gde ste oboje odrasli, zar ne?“
„Tako je.“
„Da li ste se vas dvoje dugo poznavali?“
Bio sam začuđen ovim pravcem ispitivanja. „Ne.“
„Mada ste rasli u istom gradu?“
„Kretali smo se u različitim društvenim krugovima.“
„Razumem“, reče on. „I da sažmem, kuću ste kupili pre četiri meseca, a sestru niste videli pola godine, da li je tako?“
„Tako je.“
„Dakle, sestra vas nikada nije posetila na vašoj novoj adresi?“
„Nije.“
Rigan se okrete k meni. „U vašoj kući našli smo Stejsine otiske prstiju.“
Ništa nisam rekao.
„Ne bih rekao da ste se iznenadili, Mark.“
„Stejsi je narkomanka. Sumnjam da je bila sposobna da puca u mene i otme mi kćer, ali već se dešavalo da se prevarim u oceni koliko nisko može da se sroza. Da li ste već bili u njenom stanu?“
„Niko je nije video otkako ste ranjeni“, odgovori on.
Zažmurio sam.
„Ne mislimo da je vaša sestra ovako nešto mogla da izvede samostalno“, nastavi on. „Možda je imala saučesnika – nekog prijatelja, dilera, nekoga ko je znao da vam je žena iz bogate porodice. Jeste li razmišljali o tome?“
„Ne“, rekoh. „Dakle, šta mislite, da je čitav ovaj plan skovan zato da bi se izvela otmica?“
Rigan se ponovo počeša po bradici. Zatim ovlaš slegnu ramenima.
„Ali oni su pokušali da nas oboje ubiju“, nastavih. „Kako da naplatite otkup od mrtvih roditelja?“
„Možda su bili tako ufiksani da su pogrešili“, reče on. „Ili su možda mislili da će iznuditi novac od Tarinog dede.“
„Pa, zašto još nisu pokušali?“
Rigan mi uskrati objašnjenje. Ali znao sam odgovor. Kada im gori pod nogama, osobito posle neke pucnjave, to je suviše za narkose. Uopšte uzev, narkosi su nevešti u razrešavanju konfliktnih situacija. To je jedan od osnovnih razloga zašto ušmrkavaju drogu ili se bodu – da pobegnu, da nestanu, da eskiviraju, da se utope u belo. Mediji su naveliko oglašavali ovaj slučaj. Policija je vodila istragu. Takav pritisak bio je dovoljan da narkosi puknu. Da zapale i dignu ruke od svega. 
I da se otarase svih dokaza.


Ali zahtev za otkup stigao je dva dana kasnije.
Sada, pošto sam se osvestio, oporavak od ranjavanja proticao je iznenađujuće glatko. Možda je pripomogla moja rešenost da mi bude bolje ili je dvanaestodnevno ležanje u kvazikatatoničnom stanju dalo vremena mojim povredama da se zacele. A možda me je prožimao bol neuporedivo jači od onog izazvanog pukim fizičkim ranjavanjem. Pomislio bih na Taru i strah od nepoznatog oduzimao mi je dah. Pomislio bih na Moniku, kako leži mrtva, i čelične kandže kidale su me iznutra.
Vuklo me je da izađem.
Telo me je još bolelo, ali navaljivao sam na Rut Heler da me otpusti. Primetivši da ličnim primerom potvrđujem tvrdnju da nema gorih pacijenata od lekara, nerado se saglasila da me pusti na kućno lečenje. Složili smo se da fizioterapeut dolazi svakodnevno. S vremena na vreme navratiće i medicinska sestra, zlu ne trebalo. 
Ujutro, na dan mog otpuštanja iz Sv. Elizabete, moja mama je bila kod kuće – na nekadašnjem mestu zločina – i „spremala“ je za mene, što god to značilo. Za divno čudo, nije me bio strah da se tamo vratim. Kuća je načinjena od maltera i cigala. Nisam verovao da ću se potresti kada je vidim, ali možda sam samo podizao psihološku barijeru.
Leni mi je pomogao da se spakujem i obučem. On je visok i žilav, smrknut kao da je slika i prilika Homera Simpsona u pet po podne, a lice mu ponovo tamni šest minuta pošto se obrije. U detinjstvu je nosio naočare sa staklima kao na boci koka-kole i predebeli rebrasti somot čak i leti. Imao je običaj da kudravu kosu pušta da mu toliko naraste da je ličio na zalutalu pudlu. Sada kovrdže šiša kratko s pobožnim odricanjem. Pre dve godine podvrgao se hirurškoj laserskoj intervenciji na očima, pa je odbacio naočare. Sklon je nošenju najkvalitetnije odeće.
„Siguran si da nećeš da ostaneš kod nas?“, upita Leni.
„Imaš četvoro dece“, podsetih ga.
„Oh da, u pravu si.“ On poćuta. „Mogu li da ja ostanem s tobom?“
Pokušao sam da se osmehnem. 
„Ozbiljno“, reče Leni. „Ne bi valjalo da si sam u toj kući.“
„Ne brini za mene.“
„Čeril ti je pripremila nekoliko obroka za večeru. Stavila ih je u zamrzivač.“
„To je lepo od nje.“
„Ona je i dalje najgora bogomdana kuvarica na svetu“, reče Leni.
„Nisam obećao da ću ih jesti.“
Leni odvrati pogled i pozabavi se već spakovanim stvarima. Posmatrao sam ga. Znali smo se dugo, još od prvog razreda u kojem nam je predavala gospođa Roberts, pa se verovatno nije iznenadio kada sam rekao: „Hoćeš li da mi kažeš šta te muči?“
On je čekao pogodnu priliku i odmah je prihvatio. „Čuj, ja sam advokat, je li?“
„Da.“
„E pa, želim da ti dam pravni savet.“
„Slušam.“
„Trebalo je nešto da ti kažem ranije. Ali znao sam da me ne bi poslušao. Sada, hm, sada mislim da je to druga priča.“
„Leni?“
„Da?“
„O čemu govoriš?“
Iako je Leni i te kako porastao, ja u njemu još vidim derana. Teško mi je da njegove savete shvatam suviše ozbiljno. Nemojte to pogrešno da protumačite. Znam da je pametan. Slavio sam s njim kada su ga primili na Prinston i kasnije na Pravni fakultet Univerziteta Kolumbija. Zajedno smo radili SAT* i pohađali dodatnu nastavu hemije na trećoj godini srednje škole. Ali Leni koga sam ja video bio je onaj s kojim sam očajnički krstario u sparnim letnjim noćima. Vozikali smo se u karavanu njegovog oca, obloženom panel pločama – ne baš „kolicima za bebe“ – i pokušavali da se umuvamo na žurke. Uvek su nas puštali, ali nikada nismo bili zaista dobrodošli, kao pripadnici one srednjoškolske većine koju zovem „nevidljivom gomilom“. Gluvarili smo po ćoškovima, držali pivo, klatili glavom u ritmu muzike i svojski se trudili da nas primete. Ta želja nam se nikad nije ostvarila. Većina noći završavala se tako što smo večerali sir s roštilja u restoranu Heritidž ili, još bolje, na fudbalskom terenu iza srednje škole Bendžamin Franklin, ležeći na leđima i brojeći zvezde. Lakše je razgovarati, čak i s najboljim prijateljem, kad gledate u zvezde.
„Dobro“, reče Leni, po običaju suviše mlatarajući rukama, „evo šta je: ne želim da više razgovaraš s policijom ako ja nisam prisutan.“
Namrštio sam se. „Ti to ozbiljno?“
„Možda preterujem, ali viđao sam ovakve slučajeve. Ne baš ovakve, ali jasno ti je šta hoću da kažem. Prvi osumnjičeni su uvek članovi porodice.“
„Misliš na moju sestru.“
„Ne, mislim na bližu porodicu. Najbližu, ako je moguće.“
„Hoćeš li da kažeš da policija sumnja u mene?“
„Ne znam, zaista ne znam.“ Ućutao je, premda ne zadugo. „U redu, da, verovatno.“
„Ali bio sam ranjen, sećaš se? I oteto mi je dete.“
„Tako je. I to je dvosekli mač.“
„Na osnovu čega to zaključuješ?“
„Kako vreme bude odmicalo, sumnjaće u tebe sve više i više.“
„Zašto?“, upitah.
„Ne znam. To ti je prosto tako. Čuj, FBI se bavi otmicama. Znaš to i sam, je l’ da? Čim nekog deteta nema dvadeset četiri sata, oni pretpostave da je u pitanju federalno krivično delo i da su automatski nadležni za taj slučaj.“
„Pa?“
„Pa, u početku, šta ja znam, prvih desetak dana ovamo nagrne tona agenata. Nadziru ti telefone i čekaju da se javi neko sa zahtevom za otkup, nešto u tom smislu. Ali nedavno su manje-više digli sidro. To je normalno, razume se. Ne mogu da čekaju u nedogled, pa svode broj agenata na jednog ili dva. A menja se i njihov ugao gledanja. Sve je slabija mogućnost da je Tara kidnapovana zarad otkupa, a rastu sumnje da je posredi čista otmica. Ipak, nagađam da nisu obustavili prisluškivanje telefona. Još nisam pitao, ali ću to da učinim. Oni će se zaklinjati da su zadržali prisluškivače za slučaj da neko konačno ispostavi zahtev za otkup. Ali nadaju se, takođe, da će čuti nešto što bi te optuživalo.“
„Pa?“
„Pa, budi oprezan“, reče Leni. „Seti se da tvoji telefoni – kućni, poslovni, mobilni – verovatno imaju uši.“
„I opet pitam: pa? Nisam ništa skrivio.“
„Nisi ništa…?“ Leni mahnu rukama kao da se sprema za tuču. „Čuj, sve što tražim jeste da pripaziš. Možda ti je teško da u to poveruješ, ali – i nemoj da se zagrcneš kad ti to kažem – poznato je da policija ume da manipuliše i iskrivljuje dokaze.“
„Zbunjuješ me. Hoćeš li time da kažeš da sam sumnjiv samo zato što sam otac i muž?“
„Da“, reče Leni. „I ne.“
„Dobro, onda, hvala što si mi to razjasnio.“
Telefon pored mog kreveta zazvoni. Nalazio sam se na suprotnoj strani sobe. „Da li bi ti?“, upitao sam.
Leni diže slušalicu. „Soba doktora Sajdmana.“ Lice mu se natušti dok je slušao. Prosto je izbljuvao reč: „Sačekajte“, i pružio mi slušalicu kao da je kužna. Začuđeno sam ga pogledao i rekao: „Halo?“
„Halo, Mark. Ovde Edgar Portman.“
Monikin otac. To je objašnjavalo Lenijevu reakciju. Edgarov glas bio je, kao i uvek, preterano uštogljen. Neki ljudi odmeravaju reči. Odabrana manjina kojoj pripada moj tast bira svaku reč i stavlja je na apotekarsku vagu pre nego što je izgovori. 
Za trenutak sam se zapanjio. „Zdravo, Edgare“, rekoh priglupo. „Kako ste?“
„Dobro sam, hvala. Nehat je, naravno, što vam nisam telefonirao ranije. Čuo sam od Karsona da se oporavljate od zadobijenih rana. Smatrao sam da je najbolje da vas ne uznemiravam.“
„Vrlo pažljivo od vas“, rekoh ne bez primese sarkazma.
„Da, dobro, razumeo sam da vas danas puštaju iz bolnice.“
„Tako je.“
Edgar se nakašlja, što nije ličilo na njega. „Pitam se da li biste mogli da svratite do kuće.“
Do kuće. Mislio je na svoju. „Danas?“
„Da, što je brže moguće. I to sami, molim.“
Zavladala je tišina. Leni me je začuđeno gledao. 
„Desilo se nešto loše, Edgare?“, upitah.
„Kola vas čekaju dole, Mark. Razgovaraćemo više kad stignete.“
A onda, pre nego što sam stigao da izgovorim ijednu reč, prekinuo je vezu.


Kola, jedan crni linkoln taun kar, zaista su me čekala.
Leni je odgurao napolje kolica u kojima sam sedeo. Poznavao sam ovaj kraj, naravno. Odrastao sam samo nekoliko kilometara od Sv. Elizabete. Kada sam imao pet godina, otac je dojurio sa mnom ovamo na odeljenje za urgentnu medicinu (stavili su mi dvanaest kopči), a kada sam imao sedam… znate već isuviše o mom lečenju od salmonele. Studirao sam medicinu i bio na specijalističkom stažu u medicinskoj ustanovi koja se tada zvala Kolumbijska prezviterijanska bolnica, u Njujorku, ali vratio sam se u Sv. Elizabetu kao stipendista za usavršavanje rekonstruktivne oftalmologije.
Da, ja sam plastični hirurg, ali ne onakav kao što mislite. Tu i tamo operišem nos, ali nećete me zateći da baratam kesama silikona i slično. Nije da osuđujem kolege plastičare. Jednostavno, ne bavim se time.
U svojoj grani medicine – a to je rekonstruktivna hirurgija u pedijatriji – sarađujem s nekadašnjom koleginicom sa studija medicine, živom vatrom iz Bronksa po imenu Zija Leru. Radimo za organizaciju koja se zove Krajnja pomoć za ceo svet. U stvari, osnovali smo je Zija i ja. Staramo se o deci, uglavnom iz prekomorskih zemalja, koja pate od deformiteta, bilo urođenih, bilo stečenih usled siromaštva ili u oružanim sukobima. Mnogo putujemo. Zbrinjavao sam teška oštećenja lica u Sijera Leoneu, nesrasla nepca u gornjoj Mongoliji, Kruzon* u Kambodži, žrtve opekotina u Bronksu. Kao većina hirurga iz moje oblasti, široko sam se obučavao. Studirao sam otorinolaringologiju – granu medicine koja se bavi proučavanjem bolesti uva, grla i nosa – uz jednu godinu rekonstruktivne, plastične, oralne hirurgije i, kao što sam već pomenuo, oftalmologije. Istorija Zijine obuke je slična mada je kod nje akcenat na maksilofacijalnoj hirurgiji. 
Možda u nama gledate dobrotvore. Prevarili biste se. Preda mnom je bio izbor. Mogao sam da radim sise ili da zatežem kožu na licima onih koji su i bez toga suviše lepi – ili da pomažem ranjenoj i krajnje siromašnoj deci. Izabrao sam ovo drugo, ne toliko da pomognem hendikepiranima, nego, avaj, zato što su ti slučajevi zaista izazovni. Većina rekonstruktivnih hirurga u suštini voli da rešava zagonetke. Mi smo čudaci. Prosto živnemo kad vidimo urođene anomalije cirkuskih nakaza ili džinovske tumore. Znate za one medicinske udžbenike ilustrovane slikama tako užasno deformisanih lica da morate savladati otpor da ih pogledate? Zija i ja to volimo. A još nas više uzbuđuje otklanjanje nedostataka – polazak od onoga što je uništeno i obnova.
Svež vazduh mi je zagolicao pluća. Sunce je sijalo kao prvog dana stvaranja sveta i rugalo se mojim sumornim mislima. Nagnuo sam lice ka toploti i pustio da me teši. Monika je to rado činila. Tvrdila je da se tako brani od stresa. Bore na licu bi joj se izgladile kao da je zraci blago masiraju. Žmurio sam. Leni je ćutke čekao dajući mi vremena.
Uvek sam mislio da sam preterano osećajan čovek. Suviše lako zaplačem na glupim filmovima. Mojim emocijama lako je manipulisati. Ali kada je bio u pitanju moj otac, nikada nisam zaplakao. A sada, ovaj strašni udarac – ne znam – jednostavno, bio je suviše bolan da mi natera suze u oči. Klasičan odbrambeni mehanizam, pretpostavljam. Nema predaje. Slično je u mom poslu: kad se pojave naprsline, krpim ih pre nego što se pretvore u ozbiljne pukotine.
Leni se još pušio zbog onog telefonskog poziva. „Imaš li pojma šta hoće ono matoro đubre?“
„Ni najmanju ideju.“
Zakratko je ućutao. Znao sam šta misli. Leni je krivio Edgara za smrt svog oca. Njegov stari pripadao je srednjem rukovodećem kadru u firmi Prones fuds, jednom od Edgarovih holdinga. Grbačio se u kompaniji dvadeset šest godina i upravo je navršio pedeset drugu kada je Edgar ugovorio veliku fuziju. Lenijev otac je izgubio posao. Sećam se da sam gledao gospodina Markusa kako pažljivo stavlja u koverte listove s kratkim biografskim podacima. Nikada nije dobio posao i dve godine kasnije umro je od srčanog udara. Ništa nije moglo da razuveri Lenija da ta dva događaja nisu u direktnoj vezi. 
„Siguran si da ne želiš da pođem s tobom?“, upita on.
„Nee, bez brige.“
„Imaš li mobilni?“
Pokazao sam mu ga.
„Zovi me ako ti nešto zatreba.“
Zahvalio sam mu i pustio ga da ode. Vozač je otvorio vrata. Ušao sam u kola kratko se trgnuvši od bola. Vožnja nije bila dugačka. Kaselton, Nju Džerzi. Moj rodni grad. Provezli smo se pored kuća sa smaknutim spratovima iz šezdesetih godina, proširenih rančerskih kuća iz sedamdesetih, zidova pokrivenih aluminijumom iz osamdesetih, Mak-deluks* arhitekture iz devedesetih. Najzad je drveće postalo gušće. Kuće su bile udaljenije od puta, zaštićene bujnim rastinjem, nedostupne pogledu proste svetine koja bi se ovde mogla zadesiti. Sada smo se primicali starom bogatstvu, onom ekskluzivnom zemljištu oko kojeg se svagda širi miris jeseni i dima od drva.
Portmanova porodica doselila se u ovaj šumoviti predeo neposredno posle Građanskog rata. Kao većina prigradskih zona u Džerziju, bilo je to poljoprivredno zemljište. Portmanov čukundeda krčmio je malo-pomalo zemlje i zgrnuo imetak. Još im je ostalo šesnaest jutara, što je njihov posed činilo jednim od najvećih u oblasti. Dok smo se uspinjali prilaznim putem, oči su mi skrenule levo – ka parceli porodičnog groblja Portmanovih.
Video sam malu humku sveže iskopane zemlje.
„Zaustavite“, rekoh.
„Izvinite, doktore Sajdmane“, uzvrati šofer, „ali rečeno mi je da vas dovezem pravo pred glavnu kuću.“
Hteo sam da se pobunim, ali sam se predomislio. Sačekao sam da se kola zaustave pred ulaznim vratima. Izašao sam i krenuo natrag prilaznim putem. Čuo sam šoferov glas: „Doktore Sajdmane?“ Nastavio sam da hodam. On me ponovo pozva. Nisam se obazirao na to. Mada je poduže vladala suša, trava se ovde zelenela kao u tropskim šumama. Ružičnjak je bio u punom cvatu, prava eksplozija boja.
Pokušao sam da pružim korak, ali još mi se činilo da bi koža mogla da mi pukne. Usporio sam. Sada sam se tek treći put nalazio na imanju porodice Portman – u mladosti sam ga desetak puta video spolja – i još nikada nisam posetio porodično groblje. U stvari, kao većina razumnih ljudi, izbegavao sam to kad god je moguće. Pomisao da svoje najbliže sahranjujete u dvorištu kao kućne ljubimce… bila je jedan od onih postupaka bogataša koje mi obični ljudi ne možemo lako da shvatimo. Ili ne želimo.
Ograda oko parcele bila je visoka možda pola metra i zaslepljujuće bela. Pitao sam se je li sveže obojena za ovu priliku. Opkoračio sam nepotrebnu kapiju i prošao kraj skromnih nadgrobnih ploča, pogleda prikovanog za humku. Kada sam stigao donde, telom mi prođe drhtaj. Oborio sam glavu.
Da, nedavno iskopana raka. Još nije bilo kamena. Tekst na oznaci, odštampan kaligrafskim slovima, dostojnim pozivnice za venčanje, jednostavno je saopštavao: NAŠA MONIKA.
Stajao sam tamo i žmirkao. Monika. Moja lepotica divljih očiju. Naša veza bila je burna – klasičan primer viška strasti u početku i nedovoljno na kraju. Ne znam zašto se to dogodilo. Monika je bez sumnje bila drukčija. Isprva me je privlačilo to puckaranje vatre, to uzbuđenje. Kasnije su njene promene raspoloženja naprosto počele da me zamaraju. Nisam imao strpljenja da kopam dublje.
Dok sam gledao u gomilu zemlje, jedna bolna uspomena ubode me kao mač. Dve noći uoči napada Monika je plakala kada sam ušao u spavaću sobu. Nije to bilo prvi put. Ni približno. Igrajući svoju ulogu u predstavi koju su sačinjavali naši životi, upitao sam je šta se desilo, ali pitanje nije poteklo od srca. Ranije sam ispoljavao više brige. Monika mi nikad nije odgovarala. Pokušavao sam da je zagrlim. Ona bi se ukočila. Posle nekog vremena ovo njeno odbijanje da reaguje postalo je zamorno i dobilo je vid one bajke o dečaku koji je suviše često dizao lažnu uzbunu zbog vuka, što na kraju okuje srce ledom. To se događa kad živite s depresivcima. Nemoguće je imati saosećanja sve vreme. U nekom trenutku postajete zlovoljni. 
Ili sam bar sebe ubedio u to.
Ali tog puta, nešto se promenilo: Monika mi je uistinu odgovorila. Odgovor nije bio dugačak. Sastojao se od samo jedne rečenice. „Ne voliš me“, rekla je. Bilo je to sve. Nije bilo sažaljevanja u njenom glasu. „Ne voliš me.“ I mada sam se po dužnosti pobunio, pitao sam se nije li možda u pravu. 
Zažmurio sam i pustio da talas uspomena pređe preko mene. Naš odnos je bio loš, ali bar poslednjih šest meseci imali smo utočište, mirno i toplo središte života oličeno u našoj kćeri. Sada sam letimice pogledao put neba, ponovo trepnuo i opet spustio pogled na humku koja je prekrivala moju nestalnu ženu. „Monika“, izustih glasno. A onda sam se poslednji put zavetovao svojoj ženi. 
Zakleo sam se na njenom grobu da ću pronaći Taru.


Jedan sluga, ili batler, ili saradnik, ili kako se danas već naziva, odveo me je hodnikom do biblioteke. Enterijer je bio opremljen diskretno mada nesumnjivo bogato – polirani tamni pod s jednostavnim orijentalnim ćilimima, stari nameštaj koji je odražavao američku kulturu, s naglaskom na solidnost više nego na ukrase. Premda vlasnik velikog imetka i veleposednik, Edgar nije bio od onih koji se razmeću novcem. Izraz nouveau riche* bio je za njega skrnavljenje, nešto neizrecivo ružno. 
U plavom blejzeru od kašmira Edgar ustade iza svog prostranog pisaćeg stola od hrastovine. Na njemu su se nalazili guščije pero za pisanje – pradedino, ako se dobro sećam, i dve bronzane biste, jedna Vašingtonova i jedna Džefersonova. Iznenadio sam se videvši da ovde sedi i stric Karson. Kada me je posetio u bolnici, bio sam suviše slab da me zagrli. Karson mi se sada odužio. Privukao me je k sebi. Ćutke smo se držali. I on je mirisao na jesen i dim od drveta.
U sobi nije bilo fotografija – ni porodičnih slika s odmora, ni školskih portreta, ni snimaka gospodina i njegove gospođe svečano odevenih na nekom prijemu organizovanom u dobrotvorne svrhe. U stvari, mislim da u kući nikada nisam video nijednu fotografiju.
„Kako se osećate, Mark?“, upita Karson.
Odgovorio sam da mi je dobro s obzirom na okolnosti i okrenuo se ka svom tastu. Edgar nije obišao oko stola. Nismo se zagrlili. U stvari, nismo se ni rukovali. Pokazao mi je na naslonjaču ispred stola.
Edgara nisam dobro poznavao. Sreli smo se samo tri puta. Ne znam koliko novca ima, ali i van ovih zidova, čak i na gradskoj ulici ili na autobuskoj stanici, do vraga, čak i da je bio go, videlo bi se da Portmanovi imaju para. I Monika je imala to držanje, prenošeno s kolena na koleno, držanje koje se ne da naučiti, koje je možda i doslovce genetsko. Monikina odluka da živi u našoj skromnoj kući bila je verovatno neka vrsta pobune.
Mrzela je svog oca.
Ni ja nisam bio njegov veliki obožavalac, verovatno zato što sam već sretao ljude tog kova. Edgar zamišlja da se uzdigao sopstvenim naporima, ali on sam stekao je novac na staromodan način: nasledio ga je. Ne poznajem mnogo superbogataša, ali primetio sam da ukoliko više dobijete na srebrnom poslužavniku, utoliko se više žalite na majke koje se izdržavaju od socijalne pomoći i na vladino staranje o ugroženim kategorijama. Zbilja čudno. Edgar pripada onoj jedinstvenoj klasi povlašćenih koja se zavarava da je svoj status nekako zaslužila teškim radom. Naravno, svi mi za sebe tražimo izgovore i ako se nikada niste sami starali o sebi, ako živite u raskoši a ničim to niste zaslužili, pa, valjda je prirodno da vas to učini nesigurnijim. Ali ne daje vam pravo da se uobrazite do daske.
Seo sam. Edgar se odmah poveo za mojim primerom. Karson je ostao da stoji. Zurio sam u Edgara. Bio je punačak, dobro uhranjen. Crte lica bile su mu mekušne. Pa ipak, iz obraza, tako daleko od suvonjavih, sada mu je iščezlo uobičajeno rumenilo. Ukrstio je prste i stavio ih na trbuh. Činilo mi se da je izmožden, beživotan, bez snage, što je za mene bilo prilično iznenađenje.
Kažem iznenađenje, jer mi je Edgar uvek izgledao kao čisti id,* osoba koja lični bol i zadovoljstva stavlja iznad svačijih drugih, čovek uveren da su svi koji ga okružuju tek nešto više od robe izložene za njegovu vlastitu zabavu. Edgar je sada izgubio oba svoja deteta. Njegov sin Edi Četvrti poginuo je vozeći prebrzo pod uticajem alkohola pre deset godina. Prema Monikinim rečima, Edi je skrenuo preko dvostruke žute linije i namerno se sudario s kamionom. Iz nekog razloga, krivila je oca. Krivila ga je za još mnogo toga.
Zatim je tu i Monikina majka. Njoj je potrebno da često „miruje“. Odlazi na „duže odmore“. Ukratko, čas je u ustanovama za mentalno zdravlje, a čas napolju. Prilikom oba naša susreta, moja tašta je bila doterana za neki društveni događaj, besprekorno odevena i napuderisana, lepa i suviše bleda, odsutnog pogleda, zaplitala je jezikom i nesigurno koračala.
Izuzimajući strica Karsona, Monika se otuđila od svoje porodice. Kao što možete da zamislite, to mi nije ni najmanje smetalo.
„Želeli ste da me vidite?“, rekoh.
„Da, Mark. Jesam.“
Čekao sam.
Edgar spusti šake na sto. „Jeste li voleli moju kćer?“
Ovo pitanje zateče me nespremnog, ali bez kolebanja odgovorih: „Da, veoma.“
Izgledalo je da je prozreo moju laž. Svojski sam se trudio da ga čvrsto gledam. „Pa ipak, ona nije bila srećna, znate.“
„Nisam siguran da mene možete da krivite za to“, rekoh.
On lagano klimnu glavom. „Umesna primedba.“
Ali ja sâm nisam bio zadovoljan ovom odbranom, zasnovanom na svaljivanju krivice na tuđa pleća. Edgarove reči zadale su mi novi udarac u telo. U meni je ponovo zatutnjala griža savesti.
„Jeste li znali da je posećivala psihijatra?“, upita Edgar.
Okrenuh se prvo ka Karsonu, a potom opet ka Edgaru. „Ne.“
„Nije želela da iko to sazna.“
„A kako ste vi otkrili?“
Edgar mi ne odgovori. Zurio je u šake. Onda je rekao: „Pokazao bih vam nešto.“
Još jednom sam krišom pogledao strica Karsona. Stisnuo je vilice. Učinilo mi se da drhti. Nanovo sam se okrenuo ka Edgaru. „Dobro.“
Edgar otvori fioku pisaćeg stola, zavuče ruku i izvadi odande jednu plastičnu kesu. Podigao ju je da je vidim, držeći kesu za ugao, palcem i kažiprstom. Protekao je jedan trenutak, a kada sam shvatio šta gledam, razrogačio sam oči.
Edgar primeti moju reakciju. „Prepoznajete li ovo?“
Isprva mi se oduzela moć govora. Okrznuo sam pogledom Karsona. Oči su mu bile crvene. Okrenuvši se ka Edgaru nemo sam klimnuo glavom. U plastičnoj kesi nalazio se komadić tkanine, možda sedam-osam centimetara dugačak i isto toliko širok. Šara je bila ista kao ona koju sam video pre dve nedelje, neposredno pred ranjavanje.
Ružičasta sa crnim pingvinima.
Glas mi je bio jedva čujni šapat: „Odakle vam to?“
Edgar mi pruži veliki smeđi koverat, jedan od onih iznutra prevučenih zaštitnim slojem. I on se nalazio u plastičnom omotaču. Prevrnuo sam ga. Na beloj nalepnici bili su odštampani Edgarovo ime i adresa. Nije bilo adrese pošiljaoca. Marka je nosila žig pošte iz Njujorka.
„Stiglo je današnjom poštom“, reče Edgar. Onda pokaza na uzorak tkanine. „Je li Tarin?“
Mislim da sam odgovorio potvrdno.
„Ima još“, reče Edgar. Ponovo je posegnuo u fioku. „Bio sam slobodan da sve smestim u plastične kese. Za slučaj da vlasti to moraju da ispituju.“ 
Opet mi je pružio nešto što je ličilo na kesu sa zatvaračem. Ovog puta manjih dimenzija. Unutra je bila kosa. Nežni čuperci kose. Sa stravom koja se povećavala iz časa u čas, shvatih šta gledam. Preseče mi se dah.
Bebina kosa.
Izdaleka začuh Edgarovo pitanje: „Je li njena?“
Zažmurio sam i pokušao da oživim prizor Tare u kolevci. Užasnuo sam se shvativši da mi kćerina slika u mislima već bledi. Kako je to moguće? Nisam mogao pouzdano da tvrdim vidim li uspomenu ili nešto što sam prizvao kao zamenu za već zaboravljeno. Do đavola. Suze su mi navirale ispod očnih kapaka. Trudio sam se da obnovim onaj osećaj mekoće vlasi moje kćeri kada bih joj prstima prelazio preko glavice.
„Mark?“
„Moguće je“, rekoh otvorivši oči. „Nema načina da budem sto posto siguran.“
„Još nešto“, reče Edgar. Pružio mi je novu plastičnu kesu. Onu s kosom pažljivo sam spustio na sto i uzeo novu. U njoj je bio list bele hartije. Poruka izašla iz nekog laserskog štampača.

Ako obavestite vlasti, mi nestajemo. Nikada nećete saznati šta joj se desilo. Mi vas posmatramo. Znaćemo. Imamo čoveka unutra. Vaši razgovori se prisluškuju. Ne govorite o ovome preko telefona. Mi znamo, deda, da si ti bogat. Hoćemo dva miliona dolara. Hoćemo da ti, tata, predaš otkup. Prilažemo jedan mobilni. Ne može mu se ući u trag. Ali ako ukucate neki broj ili ga upotrebite na ma koji način, mi ćemo to znati. Nestaćemo i više nikada nećete videti dete. Spremi novac. Daj ga tati. Tata, drži kraj sebe novac i telefon. Idi kući i čekaj. Zvaćemo te i reći šta da radiš. Odstupi od onoga što tražimo i više nikada nećeš videti kćer. Nećeš dobiti drugu priliku.

Sintaksa je, blago rečeno, bila čudna. Pročitao sam poruku triput, a onda pogledao Edgara i Karsona. Obuzelo me je čudno spokojstvo. Da, bio sam prestravljen, ali sâm prijem ove poruke… doneo mi je i olakšanje. Nešto se napokon dogodilo. Sada nam ruke više nisu vezane. Mogli smo da vratimo Taru. Još je bilo nade.
Edgar ustade i ode u jedan ugao. Otvorio je ormar i izvadio torbu za sportsku opremu s logom firme Najk. Bez uvoda je rekao: „Sve je ovde.“
Spustio mi je torbu u krilo. Zurio sam u nju. „Dva miliona dolara?“
„Novčanice ne idu redom, ali imamo spisak serijskih brojeva za svaki slučaj.“
Pogledao sam Karsona i opet Edgara. „Mislite da ne treba da obaveštavamo FBI?“
„Ne, iskreno govoreći, ne.“ Edgar se nasloni na ivicu stola i skrsti ruke na grudima. Mirisao je na berberski losion posle brijanja, od destilata zapadnoindijskog lovora, ruma i eteričnih ulja, ali ispod toga osećao sam i nešto užeglo, primitivnije. Izbliza sam video tamne kolutove oko očiju, svedočanstvo iscrpljenosti. „Na vama je da odlučite, Mark. Vi ste otac. Kako god da rešite, mi ćemo to poštovati. Ali kao što znate, ja sam već imao posla s federalnim organima. Možda je moje mišljenje obojeno osećanjem da su nesposobni ili sam možda pristrasan, jer sam se osvedočio do kog stepena sve podređuju svojim ličnim interesima. Da je reč o mojoj kćeri, pre bih se pouzdao u sopstvenu nego u njihovu procenu.“
Kolebao sam se šta da mu kažem ili učinim. Edgar se postarao da me oslobodi te obaveze. Pljesnuo je rukama i pokazao ka vratima. 
„U poruci vam kažu da idete kući i čekate. Mislim da je najbolje da ih poslušamo.“