Sedim sa Sem na najusamljenijoj plaži jezera Mičigen, malo ka severu od čikaškog hotela Drejk za koji nas vezuju uspomene. Večerale smo za našim omiljenim stolom. Večeras mi je potrebno da budem s njom jer se navršava godinu dana otkako se dogodilo ono što nikako nije smelo – godinu dana kako je umro Deni.
„Ovde sam upoznala Denija, Sem. Jednog majskog dana pre šest godina“, rekla sam.
Sem ume da sluša, gleda pravo u oči i skoro je uvek zanima ono što govorim, čak i kada je gnjavim, kao sada. Družimo se od moje druge godine, a možda i duže. Za nas skoro svi kažu da smo „najslađi par“, samo previše sladak za naš ukus. Ali istina je.
„Kako je samo bilo hladno te noći kada smo se Deni i ja upoznali. A bila sam i užasno prehlađena. Da sve bude još gore, Kris, moj bivši dečko, zaključao mi je vrata, pa nisam mogla da uđem u stan. Kakav skot.“
„Taj neopevani prostak, taj gmaz“, dodade Sem. „Nikada mi se nije dopadao. Ne znam da li se to primećivalo.“
„I tako je Deni, fini momak, džogirao po plaži, stigao do mene i upitao me jesam li dobro. A ja kašljem i plačem, potpuno sluđena. Odvratih mu: ’Ličim li ti na nekoga ko je dobro? Gledaj svoja posla. Nema šanse da me smuvaš, ako ti je to namera. Drum!’ Nasmejala sam se.
„Eto kako sam dobila nadimak ’Drum’. Nastavio je da trči i u povratku mi opet prišao. Rekao je da se moj kašalj čuje pet kilometara dalje. Doneo mi je kafu, Sem. Trčao je po plaži noseći šolju vrele kafe potpuno nepoznatoj devojci.“
„Da, ali prelepoj, moram da dodam.“
Zaćutah. Sem me je zagrlila i rekla: „Toliko toga si prošla. Grozno. Nema smisla. Kako bih samo volela da imam neki čarobni štapić pa da učinim da sve poprimi sasvim drugi tok.“
Iz džepa farmerki izvadila sam savijenu izgužvanu kovertu. „Ovo mi je Deni ostavio. Na Havajima. Pre tačno godinu dana.“
„Pričaj dalje, Dženifer. Olakšaj dušu. Večeras želim da čujem celu priču.“
Otvorila sam pismo. Kako sam počela da čitam, suze su potekle.

Draga, divna, prelepa Dženifer...
Pisac si ti, a ne ja. Ipak, morao sam da stavim na papir neka od svojih osećanja pošto si mi saopštila neverovatnu vest. Živeo sam u ubeđenju da nema načina da me usrećiš još više nego što već jesi, ali nisam bio u pravu.
Džen, osećam se kao na sedmom nebu, i prosto ne verujem u svoju sreću. Mogu da kažem da sam, bez ikakve sumnje, najsrećniji čovek na svetu. Oženio sam se najboljom ženom na svetu, s kojom ću sada imati i najbolje dete. Kako da ne budem dobar otac kad je sve na mojoj strani? Biću, obećavam ti.
Danas te volim više nego juče, a ne možeš ni da zamisliš koliko sam te voleo juče.
Volim vas oboje, tebe i našu „srećicu“.
Deni

Suze su mi se slivale niz obraze. „Pravo sam dete“, rekoh. „Baš sam slaba.“
„Nije tačno, jedna si od najjačih žena koje znam. Toliko si izgubila, a i dalje se boriš.“
„Da, ali gubim bitku. Gubim. I to strašno, Sem.“
Onda me je Sem privukla ka sebi i zagrlila i sve mi je, makar na tren, izgledalo bolje. Oduvek je bilo tako.


 
 

PRVI DEO

Pisma

 
 

1.
Moj dvosobni stan nalazio se u Riglivilu, u jednoj predratnoj zgradi. Bio je kao stvoren za Denija i mene – lep pogled na grad, blizina pravog Čikaga, način na koji smo ga uredili. Sve sam više vremena provodila u njemu, odnosno „u rupi“, kako bi rekli moji dobri prijatelji. Govorili su i da sam „udata za posao“, „beznadežan slučaj“, „nepopravljivi radoholičar“, „usedelica“, „emocionalno hladna“ – da pomenem samo neke od zajedljivih nadimaka koje su mi nadevali. Nažalost, s pravom su mi ih davali, a i sama sam mogla da dodam još pokoji na njihov spisak.
Trudila sam se da ne razmišljam o onome što se desilo, ali bilo je teško. Posle Denijeve smrti mesecima me je opsedala samo jedna misao: Bez tebe, Deni, ne mogu da dišem.
Prošlo je godinu i po dana, a ja sam i dalje morala da primoravam sebe da ne mislim na nesreću i sve što je potom usledilo.
Konačno sam počela da izlazim: najpre s Tedijem, visokim i vitkim autorom uvodnih članaka; zatim s Majkom, sportskim zaluđenikom koga sam upoznala na utakmici Kabsa; pa s Korijem – bio je to susret na neviđeno i činilo mi se da sam se obrela u desetom krugu pakla. Mrzela sam izlaske, ali morala sam nekako da živim dalje, zar ne? Imala sam dosta dobrih prijatelja, među njima i parove, žene bez partnera, nekoliko muškaraca koji su mi bili samo drugovi. Stvarno. Časna reč. Svima sam govorila da sam dobro, što je bila laž i moji dobri prijatelji su to znali.
U svakom slučaju, tog dana mi je do roka za predaju teksta za ambicioznu rubriku Tribjuna ostalo još svega tri sata. Bila sam u sosu. Tri ideje koje sam imala završile su u košu, tako da sam iznova buljila u prazan monitor pred sobom. Nije nimalo zgodno pisati „vrcavu“ novinarsku rubriku u stilu koji je mešavina Marka Tvena, Oskara Vajlda i Doroti Parker, jer je sve vredno pominjanja već rečeno, i to bolje nego što bih sama ikada mogla da izrazim.
Ustala sam sa sofe, pustila Elu Ficdžerald i podesila klima-uređaj na vrlo nisku temperaturu. Otpila sam gutljaj kafe iz svoje omiljene šolje. Mmm, baš je bila dobra. Nada se uvek krije u malim stvarima. 
Onda sam počela da šetkam po dnevnoj sobi odevena za pisanje – na sebi sam imala jednu od Denijevih trenerki i svoje crvene čarape koje mi donose sreću kada treba da pišem. Pućkala sam njuport lajt – najnoviji u nizu poroka kojima sam se u poslednje vreme odala. Majk Rojko je jednom rekao da si dobar koliko i tvoj poslednji članak, i ta me je istina nervirala. To, kao i Debi, moja dvadesetdevetogodišnja anoreksična urednica, bivši novinar londonske žute štampe, koja nosi sve Versače i Prada, uz Morgental Frederiks naočari.
Stvar je u tome što je meni zaista stalo do rubrike. Izuzetno se trudim da budem originalna, da tekst glatko teče, da poštujem rokove, rečju, da ne omanem.
Na telefon koji je zvrckao satima nisam se javljala. Doduše, jesam ga opsovala nekoliko puta.
Teško je biti svež tri puta nedeljno, pedeset sedmica godišnje, ali, naravno, to je posao za koji me Trib plaća. Uostalom, život mi se uglavnom sastoji od posla.
Baš smešno, koliko je samo čitalaca koji mi pišu kako bi se rado menjali sa mnom za moj mondenski život – hej, da li je ovo, možda, ideja?
Iznenada začuh tresak iza leđa. Soks, moja jednogodišnja tigrasta mačka, oborila je s police knjigu Đavo u Belom gradu, što je prenulo iz sna Euforiju koja je dremala baš na pisaćoj mašini na kojoj je, navodno, F. Skot Ficdžerald napisao Blaga je noć. Ili već nešto tako. Može biti da je Zelda na njoj pisala Ostavi poslednji valcer za mene?
Telefon je ponovo zazvonio i ja zgrabih slušalicu.
Kada sam shvatila ko zove, podišla me je jeza. Pred očima mi se stvorio lik sveštenika Džona Ferlija, porodičnog prijatelja iz Viskonsina, tačnije s jezera Džiniva. Rekao mi je zdravo. Glas mu je podrhtavao i imala sam čudan osećaj da plače.
„Sem“, rekao je. 

2.

Stegla sam telefonsku slušalicu obema rukama. „Šta se desilo?“
Čula sam kako je duboko udahnuo pre nego što je ponovo progovorio. „Uh, ne postoji nijedan dobar način da ti ovo saopštim, Dženifer. Tvoja baka je pala“, rekao je. „Nije dobro.“
„Oh, ne!“ U mislima sam već bila na jezeru Džiniva, poznatom mestu za odmor na oko sat i po vožnje od Čikaga. Tu sam većinom provodila leta u detinjstvu, i tu sam provela neke od najlepših trenutaka u životu.
„Bila je sama u kući, tako da niko ne zna šta se tačno dogodilo“, nastavio je. „U komi je. Možeš li doći, Dženifer?“
Vest me je pogodila kao grom iz vedra neba. Čule smo se pre samo dva dana. Šalile smo se na račun mog ljubavnog života i pripretila mi je da će mi poslati kutiju anatomski prilagođenih kolača sa đumbirom. Sem je šaljivdžija, oduvek je bila takva.
U roku od pet minuta uspela sam da se presvučem i ubacim nešto odeće u sportsku torbu. Doduše, trebalo mi je malo više vremena da uhvatim Euforiju i Soks i smestim ih u kavez kako bismo mogle da krenemo na nepredviđeni put.
Nagazila sam papučicu za gas i krenula starim jaguarom uz Edisonovu ulicu pa pravac autoput. Jaguar vanden plas iz devedeset šeste je tamnoplava limuzina, Denijev i moj ponos i dika. Zgodna stvar s korisnim detaljem – dvostruki rezervoar za benzin.
Trudila sam se da mislim o svemu i svačemu izuzev o Sem. Baka i ja imale smo jedna drugu, bile smo porodica. 
Moja majka je umrla kada mi je bilo dvanaest godina i od tada mi je Sem najbolja drugarica. Njen brak bio je sklad o kojem sam maštala ne samo ja, već i mnogi drugi. Za mog dedu Čarlsa ne može se reći da je bio najprijatnije naravi, ali postao bi sjajan čim uspete da probijete led. Deni i ja zadirkivali smo ih kao deca na proslavi pedesetogodišnjice njihovog venčanja u hotelu Drejk. Dve stotine prisutnih prijatelja zastalo je da aplaudira jer je moj sedamdesetjednogodišnji deda čvrsto stezao Sem u naručju i strasno je ljubio na plesnom podijumu.
Deda Čarls bio je advokat, a od kada je otišao u penziju, njih dvoje su provodili više vremena na jezeru Džiniva nego u Čikagu. Broj ljudi koji su im dolazili u posetu ubrzo se smanjio, naročito posle dedine smrti, pre četiri godine. Sem se tada potpuno preselila na jezero. Ljudi su govorili da će ubrzo za dedom otići i ona.
Ali nije. Zdravlje ju je služilo sve dosad.
Bilo je oko osam i petnaest kad sam skrenula na put broj 50 i nastavila tim smerom do lokalnog puta s dve trake koji vodi pravo do jezera Džiniva, odnosno do NMNS, „najboljeg mesta na svetu“. Posle petnaestak kilometara skrenula sam ponovo. Medicinski centar Lejklend bio je udaljen još svega nekoliko minuta vožnje i pokušavala sam da se pripremim.
„Blizu smo, Sem“, prošaputala sam.