PRVI DEO

SVET JE NJEN KEKS
 

Jedan

Kada je Ket imala jedanaest godina, majka joj je rekla: „Roditelji ti unište prvu polovinu života, a deca drugu.“
Ovo je bilo izgovoreno s jedva primetnim osmejkom, kao da je reč o šali koja zapravo uopšte nije šala.
Ket je bila izuzetno bistro dete i želela je da razmotri ovu izjavu. Na koji je tačno način uništila život svoje majke? Ali, nije bilo vremena. Njena majka je žurila da se izgubi odatle. Crni taksi je čekao.
Jedna Ketina sestra je plakala – možda i obe. Ali to nije brinulo Ketinu majku. Jer napolju, u taksiju, čekao je čovek koji ju je voleo, uz koga je bez ikakve sumnje cvetala od zadovoljstva i koji je u njoj svakako budio nadu da za nju negde postoji neki neuništeni život, verovatno iza vrata onog iznajmljenog stana u Sent Džons Vudu.
Detinji jecaji su se pojačavali dok je Ketina majka podizala kofere i torbe i kretala prema vratima. Da, kada je kasnije mislila o tome, Ket je bila sigurna da su obe njene sestre zavijale, iako je ona sama bila suvih očiju i prilično skamenjena od šoka.
Kada su se za njihovom majkom zalupila vrata i ostao im samo trag njenog parfema – šanel 5, jer njihova je majka bila žena predvidljivog ukusa kad je reč o parfemima i muškarcima – Ket je odjednom shvatila da je najstarija u kući.
Imala je jedanaest godina i bila je glavna.
Zurila je u svakodnevni nered iz kog je njena majka bežala. Igračke, hrana i odeća ležale su razbacane po dnevnoj sobi. Beba porodice, Megan, mali trogodišnji Buda okruglog lica i zapravo ne više beba, sedela je nasred sobe i plakala jer se ujela za prste grickajući keks. Gde je Nani? Megan ne sme da jede keks pre obroka.
Džesika, bleda setna sedmogodišnjakinja za koju je Ket bila čvrsto uverena da je očeva ljubimica, ležala je sklupčana na sofi, sisala palac i dernjala se. Pa zašto? Zato što plačljivica Džesika stalno to radi. Zato što je beba Megan zavitlala Džesikinu Barbiku stjuardesu preko sobe i slomila njena mala kolica za piće. A možda najviše zato što je njihovoj majci bilo tako lako da ode.
Ket podiže Megan i uspentra se na sofu na kojoj je Džesika sisala palac kao da je, pomisli Ket, upravo ona najmlađa u kući. Ket zabaci najmlađu sestru na bok i reče Džesiki: „Hajde, glupačo!“ Stigle su u poslednjem trenutku.
Tri sestre priljubiše lica uz veliki prozor svog gotovo rasturenog doma upravo u trenutku kad je crni taksi krenuo. Ket se setila obrisa muškarčevog profila – bio je to muškarac sasvim običnog izgleda, jedva vredan tolikog meteža – a njihova majka se okrenula da ih poslednji put pogleda.
Bila je vrlo lepa.
I otišla je.
Nakon majčinog odlaska Ketino detinjstvo je tiho iščezlo. Do kraja tog dana i do kraja njenog života.
Njihov otac davao je sve od sebe – „najbolji tata na svetu“, kako su Ket, Džesika i Megan svake godine pisale na čestitkama za Dan očeva, mladih srca prepunih osećanja – i mnogi koji su se u detinjstvu brinuli o njima bili su mnogo ljubazniji nego što je bilo neophodno. Godinama posle njihovog povratka kući stizale su im božićne čestitke od bivše kućne pomoćnice iz Helsinkija i nekadašnje dadilje iz Manile. Ali na kraju se čak i najvoljeniji staraoci vrate svojim stvarnim životima, a najbolji tata na svetu kao da je mnogo vremena provodio radeći, ostatak pak pokušavajući da pojmi šta ga je zapravo snašlo. Ispod njegove uzdržane, besprekorno učtive spoljašnjosti i iza sve njegove dobrote i privlačnosti – „On je baš kao Dejvid Niven“, govorili su očarani nepoznati ljudi devojčicama dok su odrastale – Ket je osećala komešanje, paniku i beskrajnu tugu. Niko se ne sprema da bude jedini roditelj, a on je, iako Ket, Džesika i Megan nikada nisu posumnjale u to da ih otac voli – na onaj njegov tihi, nasmešeni, suzdržani način – delovao nespremnije za to od većine.
Kao najstarija, Ket je naučila da ispunjava praznine koje su za sobom ostavljale povorke dadilja i kućnih pomoćnica iz inostranstva. Kuvala je i pazila na sestre, ponekad pomalo čistila i mnogo raspremala (mnogi ljudi koji se brinu o deci odbijaju da rade išta što makar izdaleka liči na kućne poslove, kao da se to protivi sindikalnim pravilima). Ket je naučila da programira mašinu za pranje rublja, znala je da isključi protivprovalni alarm, i posle nekoliko meseci smrznutih i brzih obroka, naučila je da kuva. Ali jedno je najbolje naučila – još pre trinaeste godine, Ket Džuel imala je nekakvu predstavu o tome koliko je moguće osećati se usamljenim na svetu.
I tako su tri sestre rasle.
Megan – ljupka i okrugla, bujna, kako su govorile njene sestre, ali jedina od njih koja će morati da pazi na svoju težinu, akademski blistava – ko bi to rekao? – prepuna žestine najmlađeg deteta.
Džesika – sanjalica s očima košute, najosetljivija, sklona smehu i suzama, postala je od njih tri, neočekivano, najjači magnet za momke, tragajući za onom jednom velikom ljubavlju iza nadstrešnica za bicikle i po autobuskim stanicama njihovog susedstva u predgrađu, tiho gajeći želju za srećnim domom.
I Ket – koja je brzo rastom sustigla oca, ali koja se nikada nije izvukla iz tela devojčice, sitnih grudi i dugih udova, i koja nikada nije prevazišla neizrecivi bes što je napuštena, iako je svoje rane naučila da skriva s gospodarskim autoritetom najstarijeg deteta.
Držale su se jedna druge i svog oca koji je retko kad bio tu, majka im je nedostajala čak i kad je sve išlo loše i kad su je mrzele, i posle nekog vremena činjenica da se Ket odrekla svog detinjstva delovala je kao najmanja među njihovim brigama.
Ket je volela oca i sestre, čak i kad su je dovodili do ludila, ali kad je došlo vreme, pobegla je u Mančester na univerzitet, srećno odahnuvši, „čim je neko ostavio odškrinuta vrata“, kako je govorila svojim novim prijateljima. I dok se Džesika udala za ljubav iz detinjstva, a Megan otišla da živi sa svojim prvim pravim dečkom, Ket se izgubila u studijama i kasnije u poslu, ne žureći da zasnuje dom, stvori porodicu i vrati se tiraniji domaćinstva.
O tome je znala sve. Porodični život znači prazan hladnjak, majku koja je otišla, rasplakanu Džesiku i bebu Megan kako cičeći traži „ke-kse, ke-kse“.
Porodični život je kad je otac na poslu, kad se kućna pomoćnica – studentkinja iz inostranstva – kreše s nekim novim momkom u zimskoj bašti i kad u kući nema ni prokletog ke-ksa.
Bolje od svojih sestara, Ket je uviđala stvarnost ženskih poslova. Naporno dirinčenje, nezahvalno tegljenje, beskrajna borba da stomaci budu puni, lica čista, guze obrisane, oči suve i rublje oprano.
Neka Džesika i Megan svijaju sebi gnezda. Ket je želela da poleti i nastavi s letom. Ali bila je dovoljno pametna i znala je da to nije filozofija, da je to rana. Kao studentkinja, osmelivši se posle jednog semestra na univerzitetu, Ket se ljutito sukobila s majkom zbog svega što joj je ukradeno.
„Kakva si ti to majka? Kakvo si ti ljudsko biće?“
„Roditelji ti unište…“
„O, promeni ploču!“ Ket je namerno vikala.
Megan je s čuđenjem zurila u najstariju sestru. Džesika se pripremala za dobru porciju suza. Bile su u finoj poslastičarnici u Sent Džons Vudu, u kojoj su ljudi iza pulta zaista govorili francuski i slegali ramenima na galski način.
„Bila si nam majka“, rekla je Ket. „Imale smo pravo na malo majčinske brige. Ne govorim o ljubavi, najdraža mamice. Samo o malo ljudske pristojnosti. Zar je to bilo mnogo?“
Ket je sada vikala.
„Ne brini, mila“, rekla je njena majka hladnokrvno, pućkajući cigaretu s niskim procentom katrana i gledajući mladog konobara koji je pred nju spuštao još topao pain au chocolat. „Jednog dana i ti ćeš sjebati svoju decu.“
Nikad, pomisli Ket.
Nikada.

***
Kad se uverila da se njen muž smestio da gleda fudbal, Džesika se ušunjala u njegov studio i zagledala se u sve njegove fotografije Kloi.
Studio se pretvarao u hram. Nekoliko omiljenih fotografija, pažljivo odabranih, nalazilo se u srebrnim okvirima, ali još više ih je stajalo uspravno na policama za knjige, a nova hrpa bila je ispala iz koverta fotografske radnje Snapi snaps i rasipala se po njegovom radnom stolu, prekrivajući potvrdu o povraćaju poreza na dodatnu vrednost.
Džesika posegnu da uzme koverat, zatim zastade i oslušnu. Čula je Bona i U2 kako pevaju: „Predivan dan“. On gleda fudbal. U sledećih sat i nešto Paula bi sa sofe mogao da otera jedino omanji požar. Džesika uze nove Kloine slike i prelista ih mršteći se.
Kloi u parku, u ljuljašci za bebe; jedan zub zlokobnog izgleda svetluca joj u dnu širokih, bezubih usta. Zatim Kloi slična valjušku sitnih sjajnih očica, posle večernjeg kupanja, umotana u bebeće izdanje mantila za kupanje s kapuljačom kakve bokseri nose na putu do ringa. A evo i Kloi u snažnim, obožavanja punim rukama svog oca, Paulovog mlađeg brata Majkla, sa smešno samozadovoljnim izrazom lica.
Kloi. Beba Kloi.
Prokleta beba Kloi.
Negde duboko u sebi Džesika je znala da bi trebalo da bude zahvalna. Drugi muškarci su potajno okapavali nad veb sajtovima s imenima kao što su „Potpuno nove vrele drolje“, „Nevaljale holandske curice moraju biti kažnjene“ ili „Tajlandske šiparice žele debele sredovečne zapadne muškarce odmah“. Džesika je bila sigurna da je njen jedini takmac u Paulovom srcu beba Kloi – dete Majkla i Naoko, njegove žene Japanke. Džesika je znala da bi trebalo da bude srećna. Pa ipak, svaka Kloina slika zabadala joj se u srce poput ražnja. I svaki put kad se Paulo divio ovom svetilištu posvećenom njegovoj bratanici, Džesiki je dolazilo da ga zadavi, ili da vrišti, ili oboje. Kako tako nežan i tako pametan čovek može da bude toliko neosetljiv?
„Majkl kaže da je Kloi u fazi kad sve stavlja u usta. Majkl kaže – pazi ovo, Džes – da ona misli kako je ceo svet keks.“
„Hmmm“, reče Džesika ledeno zureći u sliku na kojoj je Kloi delovala potpuno nezainteresovano za kašastu hranu razmazanu po celom licu. „Mislila sam da su sve evroazijske bebe slatke.“ Svirepa pauza radi efekta. „Tek će se videti, zar ne?“
Paulo, koji se uvek klonio svađe, ne reče ništa, samo ćutke prikupi svoje fotografije izbegavajući ženin pogled. Znao je da bi trebalo da krije ove slike u donjoj fioci, a Džesika je znala da ga i to boli – njegov mlađi brat postao je otac pre njega. Ali nije ga bolelo onako kako je bolelo nju. Nije ga živog izjedalo.
Džesika je prezirala sebe što tako govori, što poriče Kloinu neporecivu ljupkost, što tako oseća. Ali to je bilo jače od nje. Velikim svojim delom volela je Kloi do srži. Ali Kloi je bila surovi podsetnik na Džesikinu sopstvenu bebu, na bebu koja se još nije rodila, uprkos svim godinama pokušaja, i to je Džesiku pretvaralo u nešto što nije želela da bude.
Džesika je ostavila posao da bi rodila bebu. Za razliku od njenih sestara, njoj karijera nikada nije bila središte života. Posao joj je samo bio način da sastavi kraj s krajem i da možda, što je mnogo važnije, upozna muškarca s kojim bi stvorila novi život. On je tada vozio crni taksi, u danima pre nego što je ušao u posao sa svojim bratom, i kad je stao da pomogne Džesiki oko njenih kola, očekivala je da će se on živahno kočoperiti. „Idemo li istim putem, srce?“ To je očekivala. A on je zapravo bio toliko sramežljiv da ju je jedva pogledao u oči.
„Mogu li da pomognem?“
„Guma mi je pocepana.“
Klimnuo je glavom i pružio ruku da uzme kutiju s alatom. „U našem poslu“, rekao je, a ona tad prvi put ugleda taj sporogoreći osmeh, „kaže se probušena guma.“
I uskoro su otišli.
Poslednjeg dana na poslu, pre nego što se upustila u novi život majke, njene kolege u oglasnoj agenciji u Sohou okupile su se s balonima, šampanjcem, tortom i velikom čestitkom koju je krasila roda i koju su svi potpisali.
To je bio Džesikin najlepši radni dan. Stajala je blistajući među svojim kolegama, od kojih neki pre toga nisu s njom ni reč prozborili, i smešila se čak i kad joj je neko rekao da malo uspori s pićem.
„Znaš, u tvom stanju.“
„Oh, nisam još trudna“, rekla je Džesika. Ostatak zabave nekako nije bio isti.
Džesikine kolege razmenile su zgranute, nelagodne poglede, dok je ona zračila srećom, ponosna buduća majka – čim zanese – i razgledala čestitku s rodom, okružena balonima i šampanjcem, ružičastom i plavom bojom.
To je bilo pre tri godine, kada je Džesika imala dvadeset devet. Već je dve godine bila udata za Paula, i jedino što ih je sprečilo da počnu s pokušajima pravljenja bebe u trenutku kad je paroh rekao: „Možete poljubiti mladu“ bila je činjenica da su Paulo i njegov brat započinjali posao. Nije bio pravi trenutak za bebu. Pre tri godine, kad je posao odjednom stao da donosi novac, a Džesika ostavljala treću deceniju za sobom, nastupilo je vreme za bebu. Samo što to bebi niko nije rekao.
Tri godine pokušaja. Mislili su da će biti lako. Sada više ništa nije bilo lako. Ni seks. Ni razgovori o tome šta ne valja. Ni smišljanje šta će sledeće da urade. Ni osećanje da su potpuno neuspešni kad naiđe njena menstruacija s bolovima koje ni sav nurofen plus na svetu nije mogao da priguši.
Te parališuće, neopisive menstruacije. Tada se osećala usamljeno. Kako da te stravične bolove opiše svom mužu? Odakle da počne? S čim bi on to mogao da uporedi? To je bila jedna vrsta bola. Postoje i druge. Zamke su posvuda.
Čak je i gledanje slika male nećake, što bi trebalo da bude sitno, jednostavno zadovoljstvo, stavljalo Džesiku na muke. Jednog dana obrela se plačući u toaletu na petom spratu robne kuće Džon Luis, gde se prodaju stvari za decu, i pomislila: gubim li razum? Ali ne, to nije bilo ludilo. Brišući oči toaletnim papirom, Džesika je shvatila da joj srce nikada do tada nije bilo slomljeno.
Bila je povređena u prošlosti – gadno povređena, mnogo pre Paula. Ali nijedan mladić ni muškarac nije mogao da je povredi onako kako je to činila njena nerođena beba.
Džesika je verovala da je začeće jednostavno tehnička pojedinost na njenom putu ka srećnom, spokojnom materinstvu. Sada, posle silnih pokušaja, ovulacija je nailazila poput zahteva da se plati stanarina kad novaca nema.
Sada su se, kada Kućni test ovulacije zapovedi da je pravi trenutak, Džesika i Paulo – koji su zamišljali da će doveka biti mladi i oduševljeni ljubavnici – kresali turobno poput maloletnih prestupnika na društveno korisnom radu.
Baš tog jutra Džesika se pomokrila na svoje maleno plastično proročište i ono je valjano objavilo da su njenih četrdeset osam sati plodnosti otpočeli. Noćas je ta noć. I sutrašnja takođe – iako će do sutra Paulo, kao i obično, dati sve što ima. Ovo je nalikovalo mešavini susreta sa sudbinom i zakazane posete zubnom higijeničaru.
Paulo se smeštao da gleda derbi severnog Londona, s hladnim peronijem u ruci. Podigao je glavu kad je Džesika ušla u sobu; videvši njegov izraz lica, ona oseti odavno poznati ubod u srce. Iako su svoj seksualni život sada vodili s nekakvom tupom poslušnošću, kao da je to izuzetno dosadan kućevni posao, više nalik sklapanju nameštaja nego stvaranju novog života, Džesika je i dalje volela tamno, nežno lice svog muža. Još je volela svog Paula. Kad bi samo mogli da dobiju tu prokletu bebu, volela bi ona njega još i više. Kad bi se samo rodila beba, mogli bi da žive život dalje.
„Ne znam konačni rezultat“, reče Paulo i otpi malo italijanskog piva. „Zato nemoj da mi kažeš ko je pobedio ako znaš, Džesika.“
Znala je da se utakmica završila bez golova. Tipični sumorni londonski derbi. Ali zadržala je to za sebe.
„Ja idem u krevet“, reče Džesika.
„Oh, dakle stvarno!“ – reče čovek na televiziji.
„U redu“, reče Paulo.
Džesika pokaza glavom na njegovo pivo. „Ne preteruj s tim, važi?“
Paulo porumene. „Važi.“
„Zato što si… posle umoran.“
Rekla je ovo s jedva primetnim osmejkom. Kao da je reč o šali koja zapravo nije šala. Kao što je, pomisli Džesika, moja majka dozvoljavala da joj izleti poneka neugodna istina. Ništavna matora krava.
„Znam“, reče Paulo i pusti pivo. „Doći ću za minut.“
„Morate se diviti duhu ovih mladića“, reče drugi čovek na televiziji. „Oni i dalje ne odustaju.“
Nešto je govorilo Džesiki da će morati da stegne srce ako želi da prođe kroz sve ovo. Jer, šta ako se beba nikad ne rodi? Šta onda? Nije znala hoće li moći to da podnese, niti kakav će život živeti s Paulom koji je želeo decu koliko god muškarac to može, što svakako nije bilo onoliko koliko ih je želela ona. Nije znala ni kako će njihov brak izdržati da im razočaranje opseda kuću poput zlog stanara.
„Vidimo se uskoro, onda“, reče Džesika.
„Vidimo se uskoro, Džes“, reče Paulo ne gledajući je u oči.
Nekada ga je izluđivala. Sada se ponašao kao da je seks ispit koji nije pripremio.
„Oh, nebesa“, reče televizijski komentator. „Nikada neće ubaciti odatle.“


Zrak zlatne svetlosti obasjao je Megan za pretrpanim radnim stolom.
Podigla je pogled s ekrana kompjutera ka otvoru na tavanici sićušne prostorije. Delovala joj je poput prozora u zatvoru u koji su vas zaključali i bacili ključ. Svetlost i zvuci koji su prodirali unutra nagoveštavali su jedan drugi svet napolju, ali on je delovao veoma udaljeno. Pa ipak, volela je ovu prostoriju – svoju prvu radnu prostoriju na prvom pravom poslu. Svakog jutra prožeo bi je drhtaj zadovoljstva kad uđe u ovu sobicu. Smešeći se samoj sebi, Megan ustade od stola i pope se na stolicu. Već je postala dobro uvežbana.
Tri puta dnevno penjala se na nesigurnu stolicu čiji su jastuk izlizale zadnjice svih onih koji su na njoj sedeli pre nje i, kriveći vrat, hvatala se za komadić neba. Kad se propne na prste, videla je gotovo celo školsko dvorište koje se pružalo od zadnjeg zida zgrade. Megan je volela da sluša galamu mališana za vreme odmora. Bili su mali, bučni i nežne kože kao u beba. Zvučali su kao jato ushićenih ptica. Shvatila je da nema nikakvog iskustva s malom decom. Bila je navikla da je sama najmlađa.
„Doktorka?“
Megan se naglo okrenu i gotovo pade sa stolice.
Na vratima je stajala zbrčkana žena i nervozno gužvala komad mokre kuhinjske krpe. Do njenih nogu vrištalo je dete obučeno u neku vrstu minijaturne fudbalerske majice. Žena je crvenim očima posmatrala kako se Megan spušta za sto.
„Rekli su mi da uđem, doktorka. Gospođa za pultom.“ Sramežljivo je pogledala u pod. „Drago mi je što vas vidim.“
Meganin je um bio prazan. U poslednje vreme viđala je toliko lica i toliko tela. Zapisala je ženino ime i datum rođenja i brzo pogledala svoje beleške. Onda se polako prisetila.
Žena je bila kod nje pre dve-tri sedmice s istim ovim detetom; tada je bilo obučeno u prljavi sivi pulover i žvakalo je sendvič s marmeladom.
Derle je lepljivom rukom preturalo po Meganinim papirima dok je ona pregledala majku i potvrđivala trudnoću. Gospođa Samer, kako se žena zvala, mada, koliko je Megan mogla da utvrdi, nije bila udata i nije imala partnera po imenu Samer – primila je vest kao da je poslednja opomena od poreznika. Iako nije bila mnogo starija od Megan, kojoj je bilo dvadeset osam godina, gospođu Samer je materinstvo već dotuklo. Siledžijski šegrt umrljan marmeladom bio joj je četvrto dete od raznih muškaraca.
„Šta mogu da učinim za vas?“ – upitala ju je Megan, radosna što derište danas deluje mirnije.
„Malo sam krvarila, doktorka Džuel.“
„Da vas pogledamo.“
Bio je to rani pobačaj. Ženu je obeshrabrila vest o trudnoći, ali ovo je svakako bilo još gore. Odjednom, na Meganino iznenađenje, gospođa Samer kao da je stala da se guši.
„Gde sam pogrešila? Šta se desilo?“
„Niste vi krivi“, reče Megan. „Četvrtina svih trudnoća završava se – evo, uzmite.“
Megan gurnu preko stola kutiju papirnih maramica. Komadić kuhinjske krpe gospođe Samer se raspadao, kao i ona sama. Megan ustade od stola i zagrli ženu.
„Zaista, nije vaša krivica“, ponovi Megan, ovog puta blaže. „Telo sprovodi sopstveni niz testova. Nalazi neku abnormalnost u zametku. Zašto se to događa? Iskren odgovor glasi – ne znamo. Pobačaj nastaje iznenada. To je strašno, znam. Pomisao na ono što je moglo da bude.“ Dve žene zurile su jedna u drugu. „Žao mi je zbog vašeg gubitka“, reče Megan. „Zaista mi je žao.“
Megan je stvarno žalila. Čak je na neki način i shvatala to što se gospođa Samer naizgled prestravila mogućnošću da rodi još jedno dete, ali je ipak bila razorena kad joj je beba odjednom oduzeta. Peto dete bilo bi propast, ali njegov gubitak bio je tragedija, smrt u porodici koju ne može ni da oplače kako valja, osim ovim suzama punim stida, u lekarskoj ordinaciji veličine ostave za metle.
Megan je grlila gospođu Samer tiho joj govoreći o hromozomski i genetski abnormalnim zamecima i o tome kako su oni, koliko god nam to bilo teško da prihvatimo, jednostavno nepodobni za život.
„Vi i vaš partner morate da odlučite želite li još dece ili ne“, rekla joj je Megan. „A ako ne želite, onda morate da počnete s bezbednim seksom.“
„Znam, doktorka. Ali, on je kriv. Moj… partner. On ne želi bezbedan seks. Kaže da je to kao tuširanje u kišnom mantilu.“
„Pa, moraćete to da raspravite s njim. A kondomi ni izdaleka nisu jedina mogućnost, ako je na to mislio.“
Megan je savršeno dobro znala da je on mislio na kondome. Ali naučila je da s vremena na vreme mora da govori važnim tonom, da učvrsti svoj autoritet, da održi glavu iznad bujice ljudske bede koja joj je plavila ordinaciju.
„Jeste li probali s pilulama?“
„Ugojila sam se. Postala sam debela kao svinja. Dobila trombozu. Ugruške u krvi. Morala sam da prekinem.“
„Prekinuti odnos?
„Mislite, da ga izvuče?“
„Baš tako.“
„Oh, mislim da ne bi moglo. Ne poznajete ga. Pokušala sam, doktorka. Pokušala sam sve vrste bezbednog seksa. Kako se ono zove? Ritam sekcija?“
„Metod ritma, da.“
„Pokušala sam to kad mi je doktor rekao da sam se nagojila od pilula. Ali to se dešava kad zaspim. On se prosto posluži.“
„Posluži se?“
„Skoči na mene i krene. Onda zahrče čim je gotovo. Nikada on neće staviti kondom, doktorka. Ne bih ni da pokušam. Ne bih, časti mi.“
Tamo napolju postoji sasvim drugi svet. Prostrana naselja Ist Enda. Tamo je beba još vekna u pećnici, a muškarci se i dalje služe nekakvim jadnim kravama koje se obeznane na kraju još jednog napornog dana.
„Pa, recite mu da ne može tek tako da se služi. Takvo ponašanje je gnusno. Ja ću razgovarati s njim, ako želite.“
„Vi ste dobri, mnogo ste dobri“, reče joj žena i stegnu je u vlažni medveđi zagrljaj. Megan se nežno oslobodi i poče da priča o prednostima unutarmateričnih sredstava.
Žene su je volele. Bila je daleko najmlađi lekar na odeljenju, obični specijalizant opšte medicine na završnoj godini, pa ipak je bila najomiljenija.
Provela je prethodnih sedam godina pripremajući se za ovaj posao – šest godina na fakultetu i godinu kao stalni lekar u dve londonske bolnice. Sada, na odeljenju gde su ostala tri lekara bili muškarci, najzad se našla u prilici da nešto učini.
Kad su joj žene dolazile i žalile se na menstrualne bolove zbog kojih su htele da se bace pod voz, Megan im nije prosto govorila da uzmu lekove protiv bolova i stisnu zube. Kad su joj se mlade majke jadale da su utučene i da svake noći plaču dok ne zaspe, nije im samo govorila kako su depresije kod majki s bebama normalna stvar. Kad bi ispitivanje koštane srži pokazalo da je mogućnost Daunovog sindroma veoma visoka, Megan je raspravljala o svim mogućnostima, svesna da je prihvatanje bilo koje od njih najteža odluka u životu ma koje žene.
Kad je gospođa Samer otišla, kroz vrata je proturio glavu doktor Loford. U tesnom prostoru ordinacije Megan je osetila njegov miris – cigarete, sir i kiflice s kiselim krastavcima.
„Najzad sama“, reče on.
Loford je bio Meganin instruktor opšte medicine – stariji lekar koji bi trebalo da joj služi kao savetnik, nastavnik i mentor tokom poslednje godine specijalizacije. Neki mlađi lekari obožavali su svoje instruktore opšte medicine, ali posle mesec dana provedenih pod Lofordovim vođstvom, Megan je zaključila da je on cinični, nasilni skot koji mrzi sve što ima veze s njom.
„Hitro, hitro, doktorka Džuel! Vaš poslednji pacijent proveo je ovde dobrih pola sata.“
„Nije valjda?“
„Trideset minuta, doktorka Džuel.“ Kucnuo je po ručnom satu. „Budite dobra devojka i pokušajte da ih obradite za sedam minuta.“
Namrgođeno se zagledala u njega. Odrastanje s dve starije sestre naučilo je Megan da se oštro suprotstavlja.
„Ova pacijentkinja je upravo imala pobačaj. A mi ne radimo u Mekdonaldsu.“
„Tako je“, nasmeja se doktor Loford. „Dobri stari Ronald Mekdonald može mnogo štedrije da troši vreme na klijente nego mi. Dođite da vam nešto pokažem.“
Megan pođe za Lofordom u pretrpanu čekaonicu.
Pacijenti koji su čekali bili su u raznim fazama nevolja i propadanja. Krupna žena s brojnim tetovažama na mišicama vikala je na prijemnu sestru. Čuo se suvi kašalj, plač male dece, uzdasi nemoćnog besa. Megan je prepoznala nekoliko lica; na neka je možda čak stavljala i obloge. Ova je cistitis, mislila je. Ovaj je hipertenzija. Ona mala devojčica je astma, kao i mnoga mala deca koja udišu vazduh u ovim naseljima. Gospode, pomislila je, koliko ovih ljudi čeka kod mene?
„Imaćete naporno jutro, zar ne?“ – reče doktor Loford odgovarajući na njeno pitanje. „Dobra polovina ovih pacijenata čeka kod vas.“ Prekorena, Megan se vrati za Lofordom u svoju malenu ordinaciju.
„Ovo je Hakni, ne ulica Harli*“, reče on. „Sedam minuta po pacijentu, važi? I nije bitno da li imaju crnu kugu ili čir na guzi. Sedam minuta i gotovo. Dok nam Bog ne podari dan od četrdeset osam sati, ili dok ne nađemo posao u privatnom sektoru, to je jedini način da sve obavimo.“
„Naravno.“
Loford je ozlojeđeno pogleda i izađe.
Megan je teško radila da bi stigla do ove sićušne ordinacije, ali sada se pitala hoće li moći da okonča završnu godinu dok Loford vreba svaki njen korak. Čula je da domovi zdravlja rado prihvataju mlađe specijalizante, samo zato što tako dobijaju lekara zabadava. Ali nijedan od matorih trovača, koliko god bio škrt ili ciničan, nije želeo specijalizanta-boljševika koji će još više da mu oteža život. Bilo bi im bolje bez nje. Megan je osećala da Loford samo čeka neku njenu glupost kako bi ograničio štetu i otarasio je se.
A ovo je bila čista ironija, pošto je Megan smatrala da je već napravila jednu glupost. Nešto toliko glupo da je jedva u to poverovala.
Jutros, za vreme jednog od redovnih doručaka s doktorom Lofordom – Megan je morala da se sastaje s njim dva puta nedeljno kako bi raspravljali o njenom napretku ili nedostatku napretka – iznenada se izvinila i otrčala da povrati kroasane s bademom i kapućino u toaletu koji je mirisao na sredstvo za čišćenje s limunom.
Ali tek na povratku kući, bolnih stopala i leđa, Megan je zaista poverovala da je napravila glupost.
Znala je da je to nemoguće, znala je da je daleko prerano. Ali bilo je tako stvarno.
Udarac nogom iznutra.