Izašla je iz aviona i taksijem stigla do hotela. Iskoračila je iz automobila i jedina publika na koju je naišla bili su uniformisani vratar i neki čovek u tamnom kaputu koji je izlazio kroz obrtna vrata hotela. Čovek u tamnom kaputu zastade da otvori kišobran, a ovaj se, u jednom potezu, otvori naopako. Delovao je zbunjeno, a onda napadno veselo – jer je sada ona bila njegova publika – i bacivši beskoristan predmet u kantu, nastavio svojim putem.
Nije želela da joj vratar prihvati kofer, i rekla bi mu da to nije potrebno, ali su je kitnjasti zlatni list na nadstrešnici hotela i do savršenstva uglačani mesing na ulaznim vratima upozorili da to ipak ne čini. Nije očekivala visoke stubove koji su se uspinjali do tavanice i koje je mogla jasno da vidi jedino škiljeći, niti ružičasti tepih koji se protezao između stubova, dovoljno dug i za sam obred krunisanja. Vratar je portiru bez reči dodao njen kofer koji se nikako nije uklapao u ovu raskoš – kao da je u pitanju kakva tajna. Uputila se ka recepciji, prolazeći pored skupih ali praznih klupskih garnitura. Linda, kojoj je nekada smetala običnost sopstvenog imena, predade zatraženu kreditnu karticu, potpisa se i primi dva ključa. Jedan plastičan, a drugi sasvim pravi – metalni ključ za mini bar ako ustreba. Prateći znake, uputila se ka liftovima, zapažajući na stočiću od mahagonija buket hortenzija i ljiljana, visine kakvog desetogodišnjaka. Uprkos eleganciji hotela, muzika u liftu je bila neukusna i banalna. Čudila se kako su mogli da previde jedan takav detalj. Uputila se do sobe tihim, širokim hodnikom, građenim u vreme kada prostor nije predstavljao luksuz.   
Bela reljefna vrata njene sobe bila su teška i otvarala su se skoro bešumno. Predsoblje obloženo ogledalima širilo se u bar, dok je salon sa prozorima zastrtim teškim draperijama i francuskim vratima sa prozračnim zavesama vodio u spavaću sobu prostraniju od dnevnog boravka u njenoj kući. Opterećenje zbog neželjene obaveze namah bi zamenjeno opreznim prihvatanjem ponuđenih blagodeti. Međutim, ugledavši jastuke sa navlakama boje slonove kosti na velikom krevetu, pomisli da je prava šteta što će tu spavati sama – ona kojoj bi uzan krevet u maloj sobi bio sasvim dovoljan, jer za nju kreveti više nisu mesta za primanje ili pružanje ljubavi i seksa.
Sela je ne skidajući svoj vlažan kišni mantil, očekujući da joj portir donese kofer. Zatvori oči i pokuša da se opusti – umeće kojim nije baš bila obdarena. Nikada nije želela da pohađa časove joge ili meditacije, jer su za nju te veštine predstavljale neku vrstu predaje, odnosno priznanje da ne može da podnese dodir plašta realnosti, njenog starog ljubavnika. To bi bilo kao kada bi okrenula leđa zapanjenom mužu, ona koja je uvek bila tako nezasita.
Otvorila je vrata mladom portiru, dajući mu preveliku napojnicu da bi se na neki način iskupila za svoj smešno mali kofer. Bila je svesna da je on proučava, nepristrasno, naprosto jer je bila žena, i to ne sasvim ostarela. Prišla je prozorima i razmakla draperije, a čak je i slaba svetlost kišovitog dana delovala zaslepljujuće u turobnoj sobi. Videla je pred sobom zamagljene zgrade, odsjaj mokrih ulica, svetlucanje sivog jezera između solitera. Dve noći u jednoj hotelskoj sobi. U nedelju ujutru će verovatno znati broj sobe, neće morati da za njega pita na recepciji, što joj se često dešavalo. Njena je rasejanost, u to je bila ubeđena (mada joj osoblje na recepciji nikada nije verovalo), bila u potpunosti tehničke prirode – toliko mnogo stvari za razmišljanje, a tako malo vremena za to. Odavno se pomirila sa svojom potrebom (činilo joj se, većom nego kod drugih) za dubokim i dugim razmišljanjem. Godinama je sebe uveravala da je to zbog njene profesije, njene umetnosti, a zapravo je bilo obrnuto. Upravo zbog stalne potrebe za traganjem duša je uspevala da nađe svoj smisao u stvaranju, a postajala nezadovoljna kada joj to ne bi pošlo za rukom.
Shvatila je da je umetnost velika obmana. I otuda bi uvek stupala na podijum, bilo koji podijum, zaogrnuta blagim osećanjem neprijatnosti, koje nikada nije uspevala u potpunosti da sakrije. Zgrčenih ramena, u žaketu ili bluzi, izbegavala bi da pogleda publiku u oči, kao da bi muškarci ili žene pred njom mogli da je prozovu, da je optuže za prevaru – a na kraju se, izgleda, jedino ona osećala krivom zbog toga. Ništa lakše, ali ni mučnije, nego pisati duge stihove u prozi koje njen izdavač potom štampa. Lako prosto zato što su oni predstavljali maštarenja zabeležena mastilom. A mučno zbog trenutka osvešćenja (zvonjava telefona, uključivanje kotlova za grejanje u podrumu) – kada pogleda reči na papiru sa plavim linijama i prvi put sagleda neiskrene slike, manipulaciju i lukavu igru rečima, što joj nije bilo teško da prihvati ukoliko bi bila dobro raspoložena. Za njenu poeziju su govorili da je pristupačna, što joj se činilo čudesnom i neuhvatljivom rečju koja bi mogla da se upotrebi i u oštroj kritici i u prekomernom hvaljenju, a po njenom mišljenju ni jedno od ta dva nije zasluživala. Najveća želja joj je bila da objavljuje kao anoniman pisac, mada je prestala da o tome priča svojim izdavačima, koji bi, kada bi im to samo i spomenula, delovali pomalo povređeno njenom očiglednom nezahvalnošću zbog dugog i – zamornog? – ulaganja u nju, koje je najzad, nakon svih ovih godina, počelo da se vraća. Sada su se neke od njenih zbirki prodavale (jedna od njih čak veoma dobro). Zašto, to niko nije mogao da predvidi niti razume. Tako neočekivano dobra prodaja bi se mogla pripisati samo nejasnom i uznemirujućem fenomenu zvanom „usmeno kazivanje“.
Rasula je svoje stvari po cicanom prekrivaču: maslinasti kofer (sada spljošten i lak jer je bio prazan), portabl kompjuter (u koferčetu koje se rasklapalo za potrebe aerodromske kontrole), i tašnu od mikrofibera sa osam pregrada: za mobilni telefon, beležnicu, nalivpero, vozačku dozvolu, kreditne kartice, kremu za ruke, ruž za usne i naočare. Ne skidajući mantil, poslužila se kupatilom, a potom potražila kutijicu za kontaktna sočiva da spakuje te čudesne plastične „nadražljivce“ kada ih skine. Sočiva zaprljana vazduhom iz aviona i velikog zadimljenog restorana u Dalasu, u kom je provela četiri sata prilikom presedanja i gde je konačno popustila pred kesicom naćosa i limenkom dijetalne koka-kole. Opuštajući se polako, počela je da oseća olakšanje koje hotelska soba uvek nudi – mesto gde joj niko ništa ne može.
Ponovo je sela na veliki krevet, podupirući se sa dva jastuka. Naspram nje se nalazilo ogledalo sa zlatastim ramom u kome se video ceo krevet. Gledajući ga, nije mogla a da ne vidi razne zamislive i nezamislive radnje, koje su se sasvim sigurno pred njim odvijale. (Mislila je na muškarce i njihovu slabost prema ogledalima u hotelskim sobama.) Ovakvo razmišljanje ju je neizbežno vodilo pitanju koliko se tela prostrlo ili baškarilo baš na tom prekrivaču (hiljade?), i odjednom sobu ispuniše priče. Oženjeni muškarac koji voli svoju ženu, ali jedva da može sa njom da vodi ljubav jednom mesečno, jer se na svojim čestim poslovnim putovanjima odaje maštarenju o njoj, njenom telu kao jedinom objektu svojih seksualnih fantazija. Čovek koji je privoleo koleginicu na jednu od onih zamislivih radnji i uživao gledajući u ogledalu iznad toaletnog stočića njenu poslušnu glavu koja se brzo kretala gore-dole, da bi joj kada se sručio na krevet, priznao da ima herpes, u jednom trenutku koji će ga na kraju koštati službe (zašto je danas tako neprijateljski nastrojena prema muškarcima?). O ženi koja nije bila lepa, ali je obnažena plesala pred ogledalom, koja to nikada nije radila kod svoje kuće, a možda to nikada više neće ni uraditi (e, ovo je već bolje). Skinula je naočare da otera ove slike. Naslonila se na uzglavlje kreveta i sklopila oči.
Ništa nije imala da kaže. Sve je već rekla. Napisala je sve pesme koje je mogla da napiše. Iako je nešto jako i duboko hranilo njene slike, ona je ipak samo mali pesnik. Možda je bila jedna od onih koji traže suviše od sebe. Večeras će, kao po inerciji, otići na tribinu čitalaca, odgovarati na njihova pitanja, dopustiti publici da vodi glavnu reč. Srećom, to će kratko trajati. Poštovala je literarne skupove isključivo zato što je tamo mogla da se utopi u brojne romanopisce i pesnike (bilo je uvek više romanopisaca nego pesnika), većinom poznatije od nje same. Znala je da treba da prouči program pre nego što ode na koktel, jer je to katkad moglo da pomogne da se brže uoče poznata lica i time izbegne osećaj napuštenosti i neprihvaćenosti ili mogućnost da se postane lak plen. Međutim, ako to učini, suviše rano će se uključiti u čitavo veče i zato je odolela ovom iskušenju. Kako joj se samo, u poslednje vreme, razvio zaštitnički odnos prema samoj sebi, prema nečem nežnom i ranjivom u njoj što vapi da bude odbranjeno!
Sa ulice, dvanaest spratova niže, čulo se bučanje neke velike mašine. Iz hodnika su dopirali glasovi nekog muškarca i žene, očigledno uzrujanih. 
Pisanje mu dođe kao čisto samonaslađivanje. Još se sećala (da li je to protivotrov osećaju neprijatnosti?) davno doživljenog prefinjenog zadovoljstva kad je olovkom ispisivala svoja prva štampana slova u širokim linijama svoje prve pisanke i plavim mastilom vežbala kose crte pisanih slova (raskošno Š u reči Škrtost, elegantno Z u reči Zavist). Tako je počela da skuplja stare sveske, te male riznice lepog pisanja rukom. Bila je sigurna da je to umetnost, umetnost koju je ona uspela da nađe. Neke stranice je uramila i okačila ih po svojoj radnoj sobi. Pretpostavljala je da su ove sveske (obični školski radovi anonimnih žena, odavno mrtvih) zapravo bezvredne – jedva da je neku platila više od pet do deset dolara u antikvarnici – ali su joj, bez obzira na to, pričinjavale zadovoljstvo. Bila je ubeđena da je lepo pisanje bilo u uskoj vezi sa samim činom stvaranja, iako se njen rukopis toliko pokvario da je skoro ličio na hijeroglife.
Ustala je sa kreveta i stavila naočare zagledavši se u ogledalo. Večeras će staviti duge naušnice od ružičastog lucita. Ponovo će staviti kontaktna sočiva i usne namazati ružem koji se slaže sa lucitom, i to će biti to. Iz određenog ugla biće potpuno nevidljiva.


Prijem se održavao u sali određenoj za te prilike. Pogled s prozora je nesumnjivo bio lep, mada je sada, u sumrak, grad izgledao siv. Svetla su tu i tamo počela da se pale, i bilo je nemoguće ne pomisliti: u ovoj ili onoj sobi žene će se presvlačiti, a muškarci razvezanih kravata sipaće piće. Mada, nikad se ne zna, ima i drugih, neobičnijih zapleta o kojima se moglo razmišljati. 
Prozor se zatresao pod naletom vetra. Razgovor zamre kada je na sekundu nestalo svetla, a ona zamisli hotel u mraku i ljude koji bauljaju. U pozadini se čula neka grozna muzika, srodna onoj jadnoj sladunjavoj melodiji iz hotelskog lifta. Nije videla nijedno poznato lice, što ju je uznemirilo. Kada je stigla, u sali je bilo dvadesetak ljudi koji su uglavnom već pijuckali svoja pića, okupljeni u grupicama. Sto sa uobičajenim predjelima bio je postavljen uza zid. Stavila je svoju tašnu ispod stolice kraj vrata i otišla do bara. Zamolila je za čašu vina, znajući unapred da šardone neće moći da se meri sa ružičastim tepihom za krunisanje ili buketom visine dečaka. Bila je u pravu.
Neki ženski glas je pozva po imenu, i okrenuvši se, Linda ugleda sićušnu ženu u vunenom kostimu boje irisa kako joj pruža ruku. Bilo je prijatno videti ženu koja nije bila u crnom, kako se većina žena oblači u današnje vreme. Međutim, ako bi joj to rekla, žena bi mogla da pomisli da je van modnog trenda, i da se uvredi. Stoga Linda samo uzvrati pozdrav, pružajući ruku, hladnu i vlažnu od čaše s vinom.
– Ja sam Suzan Sefton, jedan od organizatora ovog festivala. Veliki sam obožavalac poezije. Želim da vam zahvalim na dolasku.
– O, hvala vama. Jedva čekam da počne, slaga Linda.
Žena je imala zapuštene zube, ali ljupke zelene oči. Je li moguće da je ovo njen posao?
– Za oko pola sata krećemo autobusom iz hotela do restorana Le Matin. To je francuski restoran, volite li njihovu kuhinju?
Iako je odgovor bio nevažan, Linda klimnu glavom. Način na koji će biti prebačeni na večeru stvori joj sliku staračke bespomoćnosti, koja se još više pojačala kada je saznala da će večera biti rano zbog brojnih čitalačkih programa.
– Nakon večere svaki pisac ide na svoj nastup. Program se odvija na četiri različita mesta, reče žena pogledavši u plastičnu fasciklu s raznobojnim karticama. 
– Vi ste u Red ving holu, i nastupate u 9.30.
To znači da će biti manje publike, pomisli Linda, ali ne reče ništa. Većina ljudi koji su imali karte za festival, uključujući i pisce, krenuće kući do 9.30.
– Poznajete li Roberta Seizeka?
Kao kroz maglu, seti se tog imena, mada nije mogla da navede ni naziv neke njegove knjige, niti književni rod kome pripada. Učini pokret glavom koji je mogao da se protumači kao potvrđivanje.
– Vi i on ćete istovremeno biti na sceni, reče gđa Sefton, a Linda oseti izvesno omalovažavanje u tome, kao da nije dovoljno zabavna da bude sama na sceni. 
– Pa, to vam piše u programu. Žena kao da se branila, videvši njen izraz razočaranja. Zar niste dobili svoj radni materijal?
Dobila ga je, ali sad to nije mogla da prizna, jer je bilo krajnje nepristojno što ga nije ni pogledala.
– Pobrinuću se da ga dobijete. Osmeha nestade i zapušteni zubi se više nisu videli. Linda će biti samo jedan od mnogih ćudljivih pisaca za koje je Suzan Sefton bila zadužena. Većina ih je bila isuviše neorganizovana ili opsednuta sobom da bi se ponašali kako se od njih očekuje. Suzan upadljivo pogleda u Lindine grudi.
– Morate da nosite bedž na svim manifestacijama. To stoji u radnom materijalu. Pravilo protiv koga će sigurno svi pisci da se bune, pomisli Linda, gledajući po sobi punoj belih plastičnih bedževa zakačenih na revere i bluze. 
– Jeste li se već upoznali s Robertom? Dopustite mi da vas upoznam, dodade Suzan Sefton, ne čekajući da čuje odgovor na svoje pitanje.
Žena u kostimu boje irisa prekide razgovor trojice muškaraca, mada nijedan od njih nije bio time oduševljen. Razgovarali su o kompjuterima (što i nije bilo teško pretpostaviti) i o akcijama proizvođača tehničke robe koje su mogle povoljno da se kupe da su samo ranije znali. Seizek je imao veliku glavu, lavlju, moglo bi se reći, i još krupnije telo koje je svedočilo o njegovim apetitima. Jedan od njih je bio sasvim očigledan i prepoznavao se po smrdljivom zadahu i blagom klaćenju, kao da je prikopčan na drugačiji žiroskop od ostalih. Ko zna, možda ipak bude sama na pozornici. Jedan od druge dvojice pisaca govorio je s australijskim akcentom, prijatnim za uho. Linda zaključi (kao da se tek sad uključila u radio-emisiju koja je već bila počela) da je to književnik čiju je prozu jedan značajni književni kritičar okarakterisao, baš u prošlu nedelju, kao prozu koja „zrači i privlači blistavim i upečatljivim spoznajama“. (Beše li to roman o australijskom naučniku, pokušavala je da se seti. Ne, nego o inženjeru). Uprkos pohvalama koje su zbog preteranosti gubile na svojoj vrednosti, Linda oseti da je njena zainteresovanost za dotičnog pisca porasla. To je bila osobina koju je kod sebe prezirala. Čovek se uvek klanja pred priznatim autoritetima. Sada je primetila da su i druga dva muškarca bila poluokrenuta ka novoslavljeniku, kao privučeni nekim jakim magnetom. 
– Pa, gospođo Folon, šta kažete, da li vaše razumevanje ljubavi dolazi od same ljubavi ili od čitanja o ljubavi?, upita Seizek, a Linda je svakog trena očekivala da će je ispljuvati pri izgovaranju šuštavih glasova.
Čula je samo deliće razgovora druge dvojice. Treći pisac je uopšte nije gledao, kao da je nevidljiva. Njoj je, pak, on ličio na homoseksualca iako je znala da nije pošteno da ga tek tako svrsta. Pomisli kako je čudno što muškarci razgovaraju o ljubavi, da su o tome razgovarali i pre nego što im se pridružila, a obično se smatra da je to tema koja je zanimljiva isključivo ženama.
Odgovorila je bez oklevanja. Iskustvo. Niko još nije uspeo tačno da definiše šta je to brak.
– To roman ne može, zar ne?, ovo je izustio Australijanac, svojim razvučenim dijalektom. Brak nije baš podesna tema za umetnost. U svakom slučaju, nije zahvalan za kompoziciju ili dijaloge vredne čitanja.
– Ako se ne varam, vi pišete o ljubavi, obrati joj se čovek koga nije baš mogla da svrsta u homoseksualce, i za koga je odjednom postala vidljiva. Bi joj drago da neko poznaje njeno stvaralaštvo.
– Da, reče ona ne stideći se da iskaže svoje mišljenje o ovom pitanju.
– Verujem da je to drama-okosnica naših života, reče Linda, i odmah dodade, bliže objašnjavajući svoju smelu izjavu: To jest, bar većine života, 
– Zar ne mislite da bi se to pre moglo reći za smrt?, upita Seizek pijano, željan rasprave.
– Smatram da je ona deo iste priče. Gledano kroz prizmu smrti, svaka ljubav ima svoj sudnji dan. 
– Nadam se da ne verujete u ljubav nakon smrti, oglasi se Australijanac.
Ne, mada je pokušala. Nakon Vinsenta.
– Zašto bi bila okosnica?, upita treći čovek, koji je sada dobio ime: Vilijam Vingejt.
– Zato što sadrži sve elemente teatra. Strast, ljubomoru, izdaju, neizvesnost. I ima skoro sveopšti karakter. Ona je nešto neobično što se dešava običnim ljudima.
– Ali nije baš u modi pisati o ljubavi, zar ne?, ubaci Seizek s omalovažavanjem.
– Ne. Ali koliko znam, moda nema mnogo veze sa istinskim vrednostima. 
– Ne, naravno da ne, reče Seizek brzo, ne želeći da njegovi sagovornici pomisle da nema osećaj za vrednosti.
Osetivši iznenadni napad gladi, Linda privede razgovor kraju. U stvari ništa nije ni jela od doručka u hotelu (ako ne računa kesicu naćosa), hiljadama kilometara odavde. Upita gospodu da li bi oni pošli do švedskog stola. Ona bi rado pojela neki kreker, umire od gladi pošto od doručka ništa nije jela. Oni odbiše da joj se pridruže, ali nisu imali ništa protiv da se ona posluži. Sos je pristojan, rekoše, a oni sigurno neće jesti još sat vremena. Uzgred, upitaše da li je iko čuo za restoran u kom će biti večera? Udaljavajući se od njih, pomisli kako bi se pre samo godinu ili dve, jedan od ovih muškaraca sigurno izdvojio i otpratio je do stola, smatrajući taj trenutak povoljnom prilikom. Šta ti je ironija! Onda kad su je saletali, to joj je smetalo.
Činijica hrane koja se šarenila terala je goste da pogađaju šta je šta: zeleno bi mogao biti gvakamol, crveno je nesumnjivo bio onaj pristojan sos, dok je ovo ružičasto možda umak od škampa ili krabe. Ali bila je potpuno zbunjena pred smeđesivkastim jelom, što ni u kom slučaju nije bila idealna boja za hranu. Dok je uzimala papirni tanjirić – uprava hotela nije baš vodila računa o ljudima s apetitom – oseti neko blago zatišje pre nego što je shvatila šta se zapravo dešava. Kao da je neko za nijansu utišao glasove. Iz ugla do nje dopre prošaputano ime. Ne može biti, pomisli, mada je znala da može. Okrete se da i sama vidi razlog nastaloj tišini punoj poštovanja.
Stajao je u dovratku, kao da ga je nepoznat svet potpuno zaslepio. Kao da je doživeo nesreću, pa mora ponovo da se privikne na stvarnost oko sebe: grupice muškaraca i žena s pićem u ruci, ambijent koji teži da bude nešto što nije, i poznata i nepoznata lica. Kosa mu je sada bila srebrnasta (kakvo iznenađenje!), loše podšišana, vrlo loše podšišana, isuviše duga sa strane i pozadi. Lice mu je bilo jako izborano, ali je i dalje imalo svoju privlačnost. Blagih tamnoplavih očiju, žmirkao je kao da je došao iz zatamnjene prostorije. Duž levog obraza protezao se ožiljak, stari ožiljak, koji je bio srastao s njim koliko i njegova usta. Pozdravili su ga kao čoveka koji je dugo bio u komi. Kao kralja koji je godinama bio u izgnanstvu.
Linda se okrenu, ne želeći da bude prva osoba koju će primetiti. 
Sada su ga pozdravljali na drugačiji način, ukazujući mu tihu i veliku pažnju. Da li je moguće da je ovo njegov prvi javni nastup od one nesreće, od kada se isključio i povukao iz sveta? Sasvim je moguće. Stajala je nepokretno, s tanjirom u ruci, pokušavajući da smiri ubrzano disanje. Podigla je polako ruku i zadenula neposlušni pramen za uho. Prstima je blago protrljala slepoočnicu. Uze jedan kreker i pokuša da ga namaže krem-sirom, ali se kreker polomi, drobeći joj se među prstima. Zagleda se u činiju s jagodama i grožđem koje nije bilo sveže.
Jedan od prisutnih reče preterano usrdno: Doneću vam piće. Neko drugi graknu Tako mi je drago. A ostali su mrmljali Ne možete zamisliti koliko… i Ja sam tako…
Nije mi ništa, govorila je sebi dok je uzimala čašu vode. Prošle su godine i život se promenio.
Osećala je kako joj se približava. Kakav užas što će nakon toliko vremena morati da se pozdrave pred nepoznatim svetom.
Obratio joj se onim njenim tako običnim imenom.
– Zdravo, Tomase, uzvrati ona okrenuvši se prema njemu i izgovarajući njegovo isto tako obično ime, mada je ono imalo istorijsku težinu. 
Na sebi je imao košulju boje slonove kosti i teget sako, čiji je kroj odavno izašao iz mode. Ugojio se oko struka, što se i moglo očekivati. Međutim, čovek bi ipak na prvi pogled rekao „visok vitak čovek“. Pramen kose mu pade na čelo i on ga ukloni pokretom ruke koji je prepoznala i nakon toliko minulih godina.
Primače joj se i poljubi je pored samih usta. Ona krenu da ga dodirne, ali isuviše kasno – već se povukao i njoj ruka ostade u vazduhu.
Godine su ga smanjile. Videla je da je pažljivo posmatra, svesna da se i ona s godinama smanjila. Šta li će misliti – „kosa joj je suva, lice joj nije ostarilo“?
– Kako je to čudno, reče on.
– Ljudi se već pitaju odakle se znamo.
– Teši me pomisao da ćemo im priuštiti priču.
Ruke kao da su bile tuđe. Bele, nežne ruke pisca, s tragovima mastila koje se zauvek upilo među linije na srednjem prstu desne ruke. 
– Pratio sam tvoju karijeru, reče.
– Misliš ovo malo moje karijere.
– Solidan je to uspeh.
– Tek u poslednje vreme.
Ljudi se raziđoše na sve strane, kao delovi rakete koja se raspada. Dobila je na značaju jer ga poznaje, slično kao kada je razgovarala sa australijskim piscem koga su nahvalili kritičari. Tomas se zahvali čoveku koji mu je doneo piće, razočaravši ga pri tom što se nije sa njim upustio u razgovor.
– Nisam bio na ovakvom mestu godinama, poče i zastade.
– Kada nastupaš?
– Večeras.
– I ja.
– Da li to znači da se takmičimo?
– Iskreno se nadam da ne.
Pričalo se da je posle mnogo neplodnih godina, Tomas ponovo pisao i da su mu radovi izuzetno dobri. Ranije su mu na neobjašnjiv način izmicale nagrade, mada je postojalo jednodušno mišljenje da su mu najbolja dela van konkurencije. 
– Danas si došao?
– Samo što sam stigao.
– Došao si iz…?
– Hala.
Klimnula je glavom.
– A ti?, upita je.
– Upravo završavam turneju.
Malo je nakrivio glavu uz poluosmeh, kao da hoće da joj izjavi saučešće.
Jedan čovek se motao oko Tomasa, čekajući da ga ovaj primeti. 
– Kaži mi, reče Tomas, ignorišući čoveka i primičući se tako da samo ona može da ga čuje, jesi li postala pesnik zbog mene?
Setila se da je Tomas često znao da iznenadi i uvredi ljude svojim pitanjima, mada bi mu svi uvek praštali. 
– S poezijom je i počela naša priča, podseti ga ona.
On otpi poveći gutljaj iz čaše i reče: Da, u pravu si. 
– Taj predmet nije bio po mojoj meri.
– Mislim da jeste. Sve ostalo je bila laž.
– Ostalo?
– Da, pretvaranje da smo jaki. Sada si više svoja, reče on.
– Otkud znaš?, upita ona izazivački.
Osetio je bockanje u njenom glasu. 
– Tvoje telo i pokreti daju ti izgled osobe koja je srasla sa svojom ličnošću, s onim što ja vidim kao tvoju ličnost.
– Ma, to su samo zrele godine, reče ona, umanjujući im oboma na taj način vrednost.
– Divno ti stoje.
Prešla je preko upućenog komplimenta. Čovek pored Tomasa nikako da ode, a iza njega su stajali još mnogi koji su želeli da se upoznaju sa pesnikom koji se tako dugo nije pojavljivao. Izvinila se, probijajući se kroz obožavaoce i laskavce, koje ona svakako nije zanimala. Nije mi ništa, govorila je sebi dok je išla ka vratima. Prošle su godine i život se promenio.