Na Cvetnu nedelju, godinu dana posle Velikog rata protiv Santadiovih, don Domeniko Klerikucio proslavljao je krštenje dvoje dece svoje krvi i doneo najvažniju odluku u svom životu. Pozvao je sebi najvažnije šefove Porodica, kao i Alfreda Gronevelta, vlasnika hotela “Ksanadu” u Vegasu, i Dejvida Redfeloua, koji je izgradio ogromno carstvo droge u Sjedinjenim Državama. Svi su, u nekom stepenu, bili njegovi partneri. 

Šef sada najmoćnije mafijaške Porodice u Americi, don Klerikucio je nameravao da prividno preda tu moć. Bilo je vreme za drugačiju igru; očigledna moć postala je preopasna. Ali i odricanje od moći je takođe bilo opasno. Morao je to da izvede sa krajnje veštom dobroćudnošću i ličnim uticajem. I morao je to da izvede na sopstvenom terenu. 

Imanje Klerikucio u Kuogveu širilo se na osam hektara okruženih zidom od crvenih cigala visokim tri metra sa bodljikavom žicom i elektronskim senzorima. Osim vile i domova trojice njegovih sinova, na imanju je bilo i dvadeset malih kuća za odane sluge Porodice. 

Pre dolaska gostiju Don i njegovi sinovi seli su za sto od kovanog gvožđa u vrtu iza vile. Najstariji, Đorđo, imao je male, smele brkove, bio je visok i vitak na način engleskog džentlmena, što je naglašavao noseći odeću šivenu po meri. Imao je dvadeset sedam godina, bio je ćutljiv, divlje oštrouman i zatvorenog lica. Don je obavestio Đorđa da će se on, Đorđo, upisati u Poslovnu školu “Varton”. Tamo će naučiti sve pojedinosti o tome kako se krade novac ostajući u granicama zakona. 

Đorđo se nije raspravljao sa svojim ocem; ovo je bio kraljevski ukaz, a ne poziv na raspravu. Klimnuo je u znak pokornosti. 

Don se zatim obratio svom nećaku, Džozefu “Pipiju” De Leni. Don je voleo Pipija koliko i svoje sinove, ne samo zato što ih je vezivala krv – Pipi je bio sin njegove pokojne sestre – nego i zato što je Pipi bio onaj veliki general koji je porazio divljaka Santadija. 

“Ti ćeš otići u Vegas i nastanićeš se tamo”, rekao je. “Pazićeš na naše interese u hotelu ‘Ksanadu’. Sada, kad se naša Porodica povlači iz poslova, tamo neće biti mnogo posla. U svakom slučaju, ostaješ porodični ‘Čekić’.” 

Video je da je Pipi nesrećan i morao je da iznese svoje razloge. 

“Tvoja žena, Nelini, ne može da živi u atmosferi Porodice. Ona ne može da živi u Enklavi Bronksa. Suviše je različita. Neće nikada biti prihvaćena. Morate da gradite svoj život daleko od nas.” Sve ovo je bilo istina, ali Don je imao druge razloge. Pipi je bio veliki heroj i general porodice Klerikucio, i ako ostane “gradonačelnik” Bronksa, biće previše moćan za Donove sinove kada jednom njega više ne bude. 

“Bićeš moj Bruglione* na Zapadu”, rekao je Pipiju. “Obogatićeš se. Ali, tamo ima važnog posla.” 

Dao je Pipiju tapiju na kuću u Las Vegasu. Zatim se Don okrenuo svom najmlađem sinu, Vinsentu, mladiću od dvadeset pet godina. On je bio najniži od sve dece, ali građen kao kamena kapija. Malo je govorio i imao je meko srce. Pored svoje majke naučio je da sprema sva italijanska seljačka jela, i vrlo je gorko plakao kada im je majka umrla mlada. 

Don mu se nasmešio. “Treba da odlučim o tvojoj sudbini”, reče, “i da te pošaljem na pravi put. Otvorićeš najbolji restoran u Njujorku. Nemoj štedeti novca. Želim da pokažeš Francuzima šta je prava hrana.” Pipi i ostali se nasmejaše, čak se i Vinsent nasmešio. Don mu se osmehnu. “Ići ćeš na godinu dana u najbolju školu kuvanja u Evropi.” 

Vinsent, iako zadovoljan, progunđa: “Čemu oni mogu da me nauče?” 

Don ga oštro pogleda. “Tvoji špageti mogu da budu bolji”, reče. “Ali glavni cilj je da naučiš kako se vode finansije takve kuće. Ko zna, možda ćeš jednog dana posedovati lanac restorana. Đorđo će ti dati novac.” 

Don se najzad okrenu Pitiju. Piti je bio srednji i najveseliji njegov sin. Bio je vrlo privlačan, u dvadeset šestoj je ličio na dečaka, ali Don je znao da je on prava slika sicilijanskih Klerikucija. 

“Piti”, reče Don. “Sada kada Pipi ide na Zapad, ti ćeš biti gradonačelnik Bronksa. Snabdevaćeš sve vojnike porodice. Osim toga, kupio sam ti građevinsku kompaniju, veliku. Popravljaćeš oblakodere po Njujorku, gradićeš kasarne za Državnu policiju, asfaltiraćeš gradske ulice. Taj posao je siguran, ali očekujem da kompaniju napraviš zaista značajnom. Tvoji vojnici će imati zakonit posao, a ti ćeš zaraditi mnogo novca. Prvo ćeš da šegrtuješ kod čoveka čija je kompanija sada. Ali zapamti: tvoja prva dužnost je da snabdevaš vojnike Porodice i komanduješ njima.” Don se okrenu Đorđu. 

“Đorđo”, reče Don. “Ti ćeš biti moj naslednik. Ti i Vini nećete više učestvovati u opasnim poslovima Porodice, osim kada je krajnje neophodno. Moramo da gledamo unapred. Tvoja deca, moja deca i mali Dante i Kroćifiksio ne smeju da rastu u ovakvom svetu. Bogati smo, ne moramo više da se izlažemo riziku kako bismo zaradili za svagdašnji hleb. Naša Porodica će od sada služiti samo kao finansijski savetnik drugim Porodicama. Pružaćemo im političku podršku, izglađivati njihove nesporazume. Ali, da bismo u tome uspeli, moramo da imamo adute u rukavu. Moramo da imamo vojsku. I moramo da štitimo novac svih njih, a za to će nam oni dati da se omastimo.” 

Zastao je. “Za dvadeset, trideset godina svi mi ćemo se utopiti u zakoniti svet i uživaćemo u našem bogatstvu bez straha. Ova dva dečaka koje danas krštavamo nikada neće morati da čine naše grehe niti da podnose naše rizike.” 

“Zašto onda da držimo Bronks?” upita Đorđo. 

“Nadamo se da ćemo jednog dana biti sveci”, reče Don. “Ali ne mučenici.” 

  

  

Jedan sat kasnije don Klerikucio je stajao na balkonu svoje vile i posmatrao slavlje. 

Dve stotine gostiju prekrilo je veliki travnjak, posut stolovima za piknik okrunjenim velikim zelenim suncobranima. Mnogi od gostiju bili su vojnici Enklave Bronksa. Krštenja su obično radosni događaji, ali ovo je bilo tiho. 

Pobeda nad Santadiovima skupo je koštala Dona. Izgubio je najdražeg sina, Silvija. Njegova kćer Rouz Meri izgubila je muža. 

Sada je gledao masu ljudi kako mili oko nekoliko dugačkih stolova punih kristalnih posuda sa jakim crnim vinom, veselim belim činijama supe, špagetima svih vrsta, tanjirima pretrpanim raznim odrescima od mesa i sirom i hrskavim svežim hlebovima svih veličina. Dozvolio je sebi da ga umiri tiha muzika malog orkestra koji je svirao negde u pozadini. 

U samom središtu kruga stolova za piknik Don je video dve nosiljke za bebe sa plavim pokrivačima. Kako su hrabre bile te dve bebe, nisu se ni pomakle kada su ih škropili svetom vodom. Pored njih stajale su njihove majke, Rouz Meri i Nelini De Lena, Pipijeva žena. Video je lica beba, još neobeležena životom. Dante Klerikucio i Kroćifiksio De Lena. Na njemu je ležala odgovornost da ova dva deteta nikada ne moraju da osete patnju zarađivanja za život. Ako uspe, oni će ući u normalno svetsko društvo. Zanimljivo, mislio je, da nijedan muškarac iz mase ne dolazi da izrazi poštovanje deci. 

Video je Vinsenta, obično tmurnog, lica poput granita, kako deli maloj deci hranu sa kolica za prodaju viršli koja je napravio za proslavu. Ličila su na njujorška kolica za viršle, ali su bila veća, imala su veseliji suncobran i Vinsent je s njih delio bolju hranu. Nosio je čistu belu kecelju i služio viršle sa kiselim kupusom i senfom, začinjene crvenim lukom i ljutim sosom. Svako dete moralo je da mu da poljubac u obraz za viršlu. Vinsent je, uprkos svojoj gruboj spoljašnjosti, imao najnežnije srce od svih Donovih sinova. 

Na terenu za boćanje Don je video Pitija kako igra sa Pipijem De Lenom, Virđiniom Balacom i Alfredom Groneveltom. Pipi je voleo grube šale, što Don nije odobravao. To mu je uvek izgledalo kao opasna rabota. Čak i sada Piti je prekinuo igru jednim svojim trikom; jedna kugla za boćanje raspala se na komade posle prvog udarca. 

Virđinio Balaco bio je Donov zamenik, izvršni funkcioner porodice Klerikucio. Bio je to veseo čovek i pretvarao se da juri Pitija, koji se pretvarao da beži. Ovo se Donu učinilo ironičnim. Znao je da je njegov sin Piti rođeni ubica, a i da taj razigrani Balaco takođe uživa izvestan ugled. 

Ali nijedan od njih nije se mogao meriti sa Pipijem. 

Don je video kako žene iz mase zure u Pipija. Osim dveju majki, Rouz Meri i Nelini. On je bio tako privlačan muškarac. Bio je Donove visine, imao je živo, snažno telo i svirepo privlačno lice. Posmatrali su ga i mnogi muškarci, od kojih neki vojnici Enklave Bronksa. Gledali su njegovo komandujuće držanje, spretnost njegovog tela u akciji, znajući njegov nadimak, Čekić, najbolji od “Kvalifikovanih”. 

Dejvid Redfelou, mlad, rumenih obraza, najmoćniji trgovac drogom u Americi, štipao je bebe u kolicima za obraze. Najzad, Alfredu Groneveltu, i dalje u sakou i sa kravatom, očigledno je bilo neugodno da igra igru koju ne poznaje. Gronevelt je bio istih godina kao i Don, blizu šezdesete. 

Danas će don Klerikucio da izmeni živote svih njih. Na bolje, nadao se. 

Đorđo izađe na balkon da ga pozove na prvi sastanak tog dana. Deset mafijaških šefova sastalo se u malom salonu kuće. Đorđo ih je već obavestio o predlogu don Klerikucija. Krštenje je bilo odličan izgovor da se sakupe, ali oni nisu imali stvarnih društvenih veza sa Klerikuciom i želeli su da odu što je pre moguće. 

Mali salon Klerikuciove kuće nije imao prozora, a imao je masivan nameštaj i bar. Svih deset ljudi izgledalo je trezveno dok su sedeli oko velikog tamnog mramornog stola za sastanke. Pozdravili su Dona jedan po jedan, a zatim nestrpljivo čekali da čuju šta ima da im kaže. 

Don Klerikucio je pozvao svoje sinove Vinsenta i Pitija, svog izvršnog funkcionera Balaca i Pipija De Lenu da se pridruže sastanku. Kada su stigli, Đorđo je, hladan i sardoničan, izgovorio par uvodnih rečenica. 

Don Klerikucio posmatrao je lica ljudi okupljenih oko njega, najmoćnijih ljudi u društvu bezakonja koje je služilo da zadovoljava stvarne ljudske potrebe. 

“Moj sin Đorđo vas je obavestio kako će biti od sada”, rekao je. “Evo šta ja predlažem. Ja ću se povući iz svih svojih poslova osim kocke. Svoje njujorške poslove predajem mom starom prijatelju Virđiniju Balacu. On će osnovati sopstvenu Porodicu i biće nezavisan od Klerikuciovih. U ostalom delu zemlje sve svoje interese u sindikatima, saobraćaju, alkoholu, duvanu i drogi prepuštam vašim Porodicama. Moći ćete da raspolažete svim mojim vezama sa zakonom. Ono što tražim od vas zauzvrat jeste da mi dajete vaš novac na brigu. Biće bezbedan i stajaće vam na raspolaganju. Nećete morati da brinete hoće li vlasti ući u trag vašem novcu. Za to tražim samo pet odsto provizije.” 

Za desetoricu ljudi ovo je bio posao snova. Bili su zahvalni što se Klerikucio povlači iako je Porodica mogla jednostavno da nastavi da kontroliše ili uništava njihova carstva. 

Vinsent je obišao oko stola i usuo svakome malo vina. Svi su podigli čaše i nazdravili Donovom povlačenju. 

  

  

Kada su se mafijaški donovi ceremonijalno oprostili, Piti je dopratio Dejvida Redfeloua do malog salona. Redfelou je seo u kožnu fotelju preko puta Dona, a Vinsent ga je poslužio čašom vina. Redfelou se izdvajao od ostalih ljudi ne samo svojom dugom kosom, nego i dijamantskom minđušom i jaknom od teksas platna koju je nosio sa čistim, ispeglanim farmerkama. Imao je skandinavske krvi. Plave kose, bistrih plavih očiju, uvek je imao vedar izraz lica i bio nemarno duhovit. 

Don je mnogo dugovao Dejvidu Redfelouu. On je dokazao da se vlasti mogu podmititi drogom. 

“Dejvide”, reče don Klerikucio. “Povlačiš se iz poslova sa drogom. Imam za tebe nešto bolje.” 

Redfelou se nije pobunio. “Zašto sada?” upitao je Dona. 

“Prvo”, reče Don, “vlasti ulažu previše vremena i napora u posao. Morao bi da strepiš do kraja života. Još važnije, postalo je previše opasno. Moj sin Piti i njegovi vojnici do sada su bili tvoji telohranitelji. To više ne mogu da dopustim. Kolumbijci su suviše divlji, suviše bezglavi, suviše nasilni. Neka oni rade s drogom. Ti ćeš se povući u Evropu. Urediću za tvoju zaštitu tamo. Da ti ne bude dosadno, kupićeš banku u Italiji i živećeš u Rimu. Radićemo dosta poslova tamo.” 

“Sjajno”, reče Redfelou. “Ne znam italijanski i nemam pojma o bankarstvu.” 

“Naučićeš i jedno i drugo”, reče don Klerikucio. “I bićeš srećan u Rimu. Možeš i da ostaneš ovde ako želiš, ali onda više nećeš imati moju podršku. Piti više neće čuvati tvoj život. Izaberi sam.” 

“Ko će da preuzme moje poslove?” upita Redfelou. “Hoću li biti isplaćen?” 

“Kolumbijci će preuzeti tvoje poslove”, reče Don. “To se ne može sprečiti, takav je tok istorije. Ali vlada će im život učiniti bednim. Onda, da ili ne?” 

Redfelou je malo razmislio, a zatim se nasmejao. “Reci mi kako ću da počnem?” 

“Đorđo će te povesti u Rim i upoznaće te s mojim ljudima tamo”, reče Don. “On će te savetovati sledećih godina.” 

Don ga zagrli. “Hvala ti što si poslušao moj savet. I dalje ćemo sarađivati u Evropi i, veruj mi, to će za tebe biti dobar život.” 

  

                                                

Kada je Dejvid Redfelou izašao, Don je poslao Vinsenta da pozove Alfreda Gronevelta u salon. Kao vlasnik hotela “Ksanadu” u Vegasu, Gronevelt je bio pod zaštitom sada uništene Porodice Santadio. 

“Gospodine Gronevelt”, reče Don. “Nastavićete da vodite hotel pod mojom zaštitom. Ne treba da se plašite za sebe ili za svoje vlasništvo. Zadržaćete pedeset jedan odsto vlasništva hotela. Ja ću posedovati četrdeset devet odsto koje je ranije posedovao Santadio i predstavljaće me isti pravni identitet. Slažete li se?” 

Gronevelt je, uprkos svojim godinama, bio veoma dostojanstven i fizički dominantan. Rekao je pažljivo: “Ako ostanem, onda želim da vodim hotel sa istim autoritetom. Ako tako ne može, prodaću vam svoj procent.” 

“Da prodate rudnik zlata?” reče Don s nevericom. “Ne, ne. Ne treba da me se plašite. Ja sam pre svega poslovan čovek. Da je Santadio bio malo umereniji, ne bi se dogodile sve one strašne stvari. Sada ga više nema. Ali vi i ja smo razumni ljudi. Moji delegati dobijaju Santadiove deonice. A Džozef De Lena, Pipi, uživaće puno poštovanje. On će biti moj Bruglione na Zapadu sa platom od sto hiljada dolara koju će mu davati vaš hotel na način koji budete smatrali prikladnim. A ako budete imali bilo kakvih neprilika sa bilo kim, obratite se njemu. A u vašem poslu neprilika uvek ima.” 

Gronevelt, visok, mršav čovek, izgledao je prilično mirno. “Zašto mi činite usluge? Imate mnogo isplativijih mogućnosti.” 

Don Domeniko reče svečano: “Zato što ste genije u svom poslu. Tako kažu svi u Las Vegasu. Da bih vam dokazao svoje poštovanje, želim da vas nečim darujem.” 

Gronevelt se nasmeši na ovo. “Dali ste mi sasvim dovoljno. Moj hotel. Šta ima važnije?” 

Don je zurio dobroćudno u njega. Iako je bio ozbiljan čovek, voleo je da iznenađuje ljude svojom moći. “Možete da odaberete ko će biti novi član Komisije za kocku države Nevade”, reče Don. “Jedno mesto je upražnjeno.” 

Gronevelt je, kao retko kada u životu, osetio da je iznenađen i ujedno impresioniran. Više od svega bio je radostan, jer je video budućnost svog hotela o kakvoj nije ni sanjao. “Ako možete to da izvedete”, reče Gronevelt, “onda ćemo uskoro svi biti veoma bogati.” 

“Učinjeno je”, reče Don. “Sada možete da idete i zabavljate se.” 

Gronevelt reče: “Vratiću se u Vegas. Mislim da ne bi bilo dobro da svi znaju da sam ovde gost.” 

Don klimnu glavom. “Piti, neka neko odveze gospodina Gronevelta u Njujork.” 

  

  

Sada su, osim Dona, u sobi ostali samo njegovi sinovi, Pipi De Lena i Virđinio Balaco. Izgledali su malo iznenađeni. Don se poverio samo Đorđu. Ostali nisu znali za njegove planove. 

Balaco je bio mlad za Bruglione, jedva godinu-dve stariji od Pipija. Kontrolisao je sindikate, prodavnice odeće, saobraćaj i neke poslove sa drogom. Don Domeniko ga je obavestio da će od sada da radi nezavisno od Klerikuciovih. Moraće samo da im daje 10 odsto od prihoda, a inače će imati potpunu kontrolu nad svojim operacijama. 

Virđinija Balaca je savladala ova velikodušnost. On je obično bio veseo i živahan, bilo da se zahvaljuje ili se žali, ali sada je bio toliko preplavljen zahvalnošću da je mogao samo da zagrli Dona. 

“Od tih deset odsto, polovinu ću ostavljati tebi za starost ili nevolju”, reče Don Balacu. “Sada, oprosti mi, ali ljudi se menjaju, pamćenje im slabi, zahvalnost za prošlu velikodušnost bledi. Dozvoli mi da te zamolim da uredno vodiš knjige.” Zastao je za trenutak. “Na kraju krajeva, ja nisam poreznik, ne mogu da ti naplatim one užasne kamate i kazne.” 

Balaco je shvatio. Don Domeniko je uvek kažnjavao brzo i sigurno. Nije bilo ni upozorenja. A kazna je uvek bila smrt. Naposletku, kako drugačije postupati sa neprijateljem? 

Don Klerikucio je otpustio Balaca, ali kada je pratio Pipija do vrata zastao je za trenutak, a zatim ga privukao blizu sebe i prošaputao: “Upamti, ti i ja imamo tajnu. Moraš da je sačuvaš zauvek. Nikada ti nisam izdao naređenje.” 

  

  

Na travnjaku ispred vile Rouz Meri Klerikucio čekala je Pipija de Lenu da razgovara s njim. Bila je veoma mlada i lepa udovica, ali joj crnina nije dobro pristajala. Žalost za mužem i bratom potiskivala je njenu prirodnu živahnost, tako neophodnu njenom tipu. Krupne smeđe oči bile su joj previše tamne, maslinasta koža previše bleda. Samo njen upravo kršteni sin Dante, koji joj je ležao na rukama ukrašen plavom trakom, davao je slici malo boje. Celog tog dana održavala je čudnovatu udaljenost od svog oca, Don Klerikucija, i svoja tri brata, Đorđa, Vinsenta i Pitija. A sada je čekala da se suoči sa Pipijem De Lenom. 

Bili su rođaci. Pipi je bio deset godina stariji od nje i, kada je bila šiparica, bila je ludo zaljubljena u njega. Ali Pipi se uvek prema njoj ponašao zaštitnički, s visine. Iako je bio poznat po svojoj putenosti, imao je dovoljno razuma da ne popusti toj slabosti sa kćerkom svog Dona. 

“Zdravo, Pipi”, reče ona. “Čestitam.” 

Pipi se nasmeši sa šarmom koji je njegovo grubo lice učinio lepim. Sagnuo se da poljubi bebu u čelo, primetivši iznenađeno da je bebina kosa, koja je još slabo mirisala na tamjan iz crkve, vrlo gusta za tako malo dete. 

“Dante Klerikucio, prelepo ime”, reče. 

Ovaj kompliment nije bio sasvim nevin. Rouz Meri je ponovo uzela devojačko prezime, a nosilo ga je i njeno dete bez oca. Don ju je besprekornom logikom ubedio da to učini, ali ona je i dalje osećala izvesnu krivicu. 

Zbog te krivice Rouz Meri reče: “Kako si ubedio svoju ženu protestantkinju da pristane na katoličko krštenje i tako religiozno ime?” 

Pipi joj se nasmeši. “Moja žena me voli i želi da mi ugodi.” 

Tako i jeste, mislila je Rouz Meri. Pipijeva žena ga je volela jer ga nije poznavala. Ne kao što ga je ona sama poznavala i nekada volela. “Dao si sinu ime Kroćifiksio”, reče Rouz Meri. “Ti si njoj mogao da ugodiš makar krsteći sina američkim imenom.” 

“Dao sam mu ime po tvom dedi, da ugodim tvom ocu.” 

“Kao što svi moramo”, reče Rouz Meri, ali sakri gorčinu svojih reči osmehom. Lice joj je bilo takve građe da joj je osmeh prirodno stajao i davao joj sladak izgled koji je ublažavao žaoku svega što kaže. Zastala je, nesigurna. “Hvala ti što si mi spasao život.” 

Pipi ju je prazno gledao jedan trenutak, iznenađen, lako uznemiren. Zatim reče meko: “Nikada nisi bila ni u kakvoj opasnosti”, i obavi joj ruku oko ramena. “Veruj mi”, reče. “Ne misli o tim stvarima. Zaboravi sve. Pred nama su životi puni sreće. Samo zaboravi prošlost.” 

Rouz Meri se sagnula da poljubi bebu, a u stvari je želela da sakrije lice od Pipija. “Sve razumem”, rekla je, znajući da će on da ponovi ovaj razgovor njenom ocu i braći. “Pomirila sam se s tim.” Želela je da njena porodica zna da ih ona i dalje voli i da je zadovoljna što je njeno dete primljeno u porodicu, sada posvećeno svetom vodom i odbranjeno od večitog Zla. 

Tog trenutka Virđinio Balaco se pridružio Rouz Meri i Pipiju i poveo ih ka sredini travnjaka. Don Domeniko Klerikucio je izašao iz vile, praćen svojom trojicom sinova. 

Porodica Klerikucio – muškarci u svečanoj odeći, žene u toaletama, deca u satenu – poređala se u krug za fotografisanje. Masa gostiju pljeskala je i dovikivala čestitke, i taj trenutak je bio zamrznut; trenutak mira, pobede i ljubavi. 

Fotografija je kasnije uvećana, uramljena i okačena u Donovoj radnoj sobi, pored portreta njegovog sina Silvija, ubijenog u ratu protiv Santadioviha. 

  

  

Don je gledao ostatak proslave sa balkona svoje spavaće sobe. 

Rouz Meri je gurala kolica sa bebom pored kuglaša, a Pipijeva žena Nelini, vitka, visoka i elegantna, izašla je na travnjak noseći svoje odojče, Kroćifiksija, na rukama. Stavila je bebu u kolica pored Dantea i dve žene su sa ljubavlju zurile u njih. 

Dona je obuzeo nalet radosti što će ova dva deteta odrasti zaklonjena i bezbedna i što nikada neće znati cenu kojom je plaćena njihova sreća. 

Onda je Don video kako Piti spušta bočicu sa mlekom u kolica i svi se smeju gledajući kako se bebe bore za nju. Rouz Meri podiže svog sina Dantea iz kolica, a Don se seti kakva je ona bila pre samo nekoliko godina. Don uzdahnu. Ništa nije lepše od zaljubljene žene, i ništa više ne para srce nego kada ona ostane udovica, pomislio je tužno. 

Od sve dece najviše je voleo Rouz Meri. Bila je tako vesela, tako puna radosti. Ali Rouz Meri se promenila. Gubitak brata i muža bio je previše za nju. Pa ipak, prema Donovom iskustvu, oni koji su zaista voleli voleće ponovo, a udovicama dosadi crnina. A sada je imala i dete koje će da gaji. 

Don se osvrnuo na svoj život i divio se njegovim tako divnim plodovima. Svakako, donosio je čudovišne odluke da bi dosegao moć i bogatstvo, ali žalio je zbog malo čega. Neka drugi cvile nad svojim gresima, Don Klerikucio ih prihvata i polaže svoju dušu u ruke Boga u koga veruje i za koga zna da će mu oprostiti. 

Pipi je sada igrao boće sa trojicom vojnika iz Enklave Bronksa. Bili su stariji od njega i imali solidne poslove u Enklavi, ali gledali su Pipija sa strahopoštovanjem. Pipi je, vešt i sjajno raspoložen kao i obično, bio u središtu pažnje. Bio je legenda, boćao se protiv Santadija. 

Pipi se radovao, vikao od veselja kada bi njegova kugla odbacila protivničku od mete. Kakav je čovek taj Pipi, mislio je Don. Odan vojnik i topao prijatelj. Snažan i hitar, lukav i uzdržan. 

Donov dragi prijatelj Virđinio Balaco pojavio se na terenu za boćanje, jedini koji je mogao da se nadmeće sa Pipijem. Balaco je napravio predstavu bacivši svoju kuglu. Čuli su se glasni uzvici kada je uspešno pogodila cilj. Trijumfalno je podigao ruke prema balkonu i Don je zapljeskao. Osećao se ponosnim što takvi ljudi cvetaju i napreduju pod njegovom vlašću, kao i svi ostali koji su se te Cvetne nedelje okupili u Kuogveu, i što će njegova sposobnost predviđanja da ih zaštiti u teškim godinama koje dolaze. 

Ono što Don nije mogao da predvidi bilo je seme zla u još neformiranim ljudskim umovima.