1

Zarad starih dobrih vremena, doktori zoologije su se tog utorka po podne odvezli iz varoši da bi poslednji put obišli raspevane slane dine u Baritonskom zatonu. I upokojili duha. Nisu se vratili živi. Zamalo se uopšte nisu ni vratili.
Na umu su imali samo nostalgičnu kratku šetnju obalom na kojoj su se upoznali kao studenti, gotovo trideset godina ranije. Upravo su među tim dinama prvi put vodili ljubav. A možda bi i ponovo vodili ljubav da se, kako će novinski izveštači reći, „smrt, naoružana komadom granita, nije saplela o njihove poljupce“.
Behu potpuno čudan par ti mrtvi, rasprostrti ljubavnici na obali: Džozef i Selis. Oboje profesori. On – direktor Instituta za plimu, gde se pročuo kako po hladnoći, tako i po vijugama. Ona – honorarni predavač na univerzitetu. Gotovo nijedan kolega nikad ih nije čak ni video zajedno, niti im došao u kuću, a kamoli primetio da se dodiruju. Stoga niko nije očekivao da će od svih parova baš njih dvoje biti otkriveni tako – bez donjeg rublja, smrskanih glava, kao neverovatne žrtve neverovatnih strasti. Ko bi pomislio da će se neprivlačni ljudi tih godina i učenosti susresti sa seksom i smrću pod vedrim nebom?
Skupo ih je koštala njihova nostalgija.
 

2

Da Džozef i Selis nisu ubijeni, da njihovi leševi nisu otkriveni i odneti kući tog utorka po podne nego, recimo, pre stotinu godina – kad bi se čak i za doktorima zoologije tugovalo javno, histerično, bez snebivanja – njihova porodica i susedi održali bi ponoćno ustresenje za njih. Tela, u najboljoj odeći i obući, ležala bi jedno do drugog na krevetu, rane bi im bile sakrivene, kosa zaglađena, oči zatvorene, usne sklopljene, njegova bi šaka počivala na njenoj, lica bi im se rimovala. Soba bi mirisala na kamfor, vosak i sapun, i bila bi ispunjena kašljem i neudobnim stolicama baš kao bolnička čekaonica.
Ožalošćene – dakle, prvo žene – pristigle bi sa sutonom i otpočele svoje počasti: jecale bi tako da im se ramena tresu, kuckale bi po drvenom podu čizmama i štapovima, zveckale bi narukvicama i grivnama. Vlasnica škriputave stolice, najlabavije podne daske, najzvonkijeg jecaja smela je sebe smatrati najizbezumljenijom. Što veća buka – dublja tuga. Pre stotinu godina, za razliku od našeg doba, niko nije ćutao niti ostajao bez reči kada bi smrt došla u kuću. Tuzi tada još nisu bili zapušili gubicu niti su je proterali iz svakodnevnog života. Smrt se negovala, zalivala kao biljka. Nije bilo potrebe za šapatom i mimikom. Neka halabuka istera đavole, govorili su u sebi. Dignimo graju. Vičimo. Mogle su se čak i kupiti i tresače – metalni štapovi za tresenje, s kloparavim drvenim alkama. Mališani su se otimali o njih; dečje prepiranje i jurnjava samo bi upotpunili lupu. Od ustresenja treba da se ori cela kuća, govorilo se. Komšiluk mora da ostane bez sna. Zvuk mora da podseća na hiljadu vrana što kljucaju po krovu. Međutim, ta vremena behu optimistička, a smrt – tek polumračan hodnik pun neotkrivenih velikih odaja.
U ponoć, s dolaskom muškaraca, svi bi gosti stali ukrug oko kreveta. Uhvatili bi dušek i okvir jatom šaka da bi ustresli ubijeni par, vrhući i zbacujući njihova nedela da bi im obezbedili nesmetan ulazak u raj. Pepeljasta pleva svih njihovih grešaka i rđavština odlebdela bi kao dim cigare nad plamenom sveće. Njihovi lojasti gresi uprljali bi bele košulje okupljenih muškaraca.
Kasnije, na podstrek starije posluge, koja bi prisutne cele noći služila kafom ili likerom „bulevar“, susedi i rođaci spominjali bi se pokojnika, počev od glasina o njihovom isprebijanom ropcu. Uto bi se – uz, naravno, izvesnu nemirnu, dremljivu tišinu u gluvim satima noći, kad niko ne bi mogao da se usredsredi ni na šta doli na tvrdoću svoje stolice – njihova sećanja vratila kroz godine. Uspomene – izložene obratnom vremenskom toku ustresenja, u kome se kajanja pretvaraju u izglede, ozlojeđenost u ljubav, iskustvo u nadu – okrenule bi peščani sat Selisinog i Džozefovog zajedničkog života i promenile smer curenja njihovog peska. Kad sever postane jug, mrtvaci ustaju, dižu se iz kreveta, postaju mlađi i ravnodušni prema smrti. Koža se zateže, kosa ojačava i postaje glatka poput krzna noćnih mačaka, udarci i modrice zaceljuju. Rane se zatvaraju.
Prijatelji i susedi prvo bi se podsetili Džozefovih i Selisinih poslednjih meseci: „Toliko su tihi bili – hoću reći uviđavni – da se nije znalo ni da li su kod kuće.“ Zatim njihovih srednjih godina, njihovog bračnog života, možda i posla, roditeljstva, venčanja, studentskih dana, sve dok – uz sentimentalno nagađanje o njihovim ranim godinama, o tome kakvi su bili kao devojčica i dečak, koliko su se isticali u učenju ako već ne u sportu – ne bi dospeli do njihovih detinjstava.
S uvežbanim osećajem za vreme, ustresenje za ubijeni par završilo bi se u praskozorje. Dok bi zora gušila plamenove sveća i zatamnjivala uglove sobe, dotle bi rođaka, koleginica, stara prijateljica držala hvalospev čudu Džozefovog i Selisinog rođenja pre više od pedeset godina, hvalospev njima kao odojčadima, tome koliko su slatki i naporni bili, koliko talentovani, koliko voljeni.
Ustresenja behu uskrsnuća mrtvih.
Međutim, današnje vreme nije baš ni optimistično ni sentimentalno, a taj utorak po podne nije se odigrao pre stotinu godina. Jadnog Džozefa i Selis niko neće naći i odneti kući radi sahrane – bar još neko vreme – niti će se njihova lica nežno rimovati na krevetu. Niko neće doći da prikrije njihove rane, da im zagladi kosu. Neće biti kamfora, voska ni sapuna da obuzda smrad truleži. Hiljade vrana neće kljucati po krovu. Skupiće se okrutnije ptice, s daleko većeg prostranstva. Za Džozefa i Selis nema ničega posle smrti osim „smrti i ničega posle“.
Ipak, može se odigrati svojevrsno ustresenje. Moglo bi biti prigodno, čak ljubazno da ih prvo vidimo ovakve na obali – nagrđene, rasprostrte i smešne, dok se opraštaju od života, dok su najružniji – a onda da se vratimo unatrag, otmemo ih od smrti. Da otpočnemo njihovo putovanje dok se oni iskrcavaju, a potom ih vratimo tamo otkud su krenuli: time bismo proizveli određenu verziju večnosti. Prvu svetlost, napokon, za Džozefa i Selis. Osvit smrti. I sve njihove živote pred njima.
Doktori zoologije možda jesu napustili vreme, ali se sa dina mogu spasti varljivim sećanjem, a potom opet ušuškati u krevete – preostale žitelje svoje sobe.
 

3

15.50

Selis, pedesetpetogodišnjakinja, još nije imala dovoljno godina da bi se rešila straha od smrti. Ta pogodnost namenjena je samo starima i umobolnima. Međutim, njeno umiranje, ma koliko haotično, odigralo se suviše iznenadno da bi izazvalo strah. Proteklo je svega pedeset sekundi otkako je zaustila nedovršenu poslednju rečenicu („Nije to baš…“) dok nije izdahnula. Nije imala ni vremena ni svesti da se uplaši. Samo se – u vrtoglavom magnovenju – osetila onako kako se često osećala noću, polusvesna u nadolazećoj jezi sna. Zadihana, oslobođena težine, izdana. Srce joj se sudarilo s rebrima. Telo joj je zadrhtalo i izvilo se u luk. Glava joj se oslobodila i pojurila kroz odaje bez zidova. Neki opsenar je ispario zemlju i oslikao mušičavim damarima svetlosti čitav prostor kroz koji je pala. Njeni poslednji trenuci behu kinetički, apstraktni, poentilistički.
Sudeći po skromnom krvoliptanju iz njenih nimalo skromnih rana, Selisino srce prestalo je da radi praktično u samom trenutku udarca. Lobanja joj je bila mekša od Džozefove. (Uvek je to govorila za svog muža: džangrizav, rasejan, stidljiv i tvrde glave.) Mekša i od granita, naravno. Kost se raspukla kao školjka. Njen mozak, otvoren i rascepan, bio je svetao i kašast poput saća, poput kilograma mokrog saća. Kao da je neko vojničkim ašovom ogolio saće ispod tanke kore debla. Saće je prokrvarilo; supstanca se izlila.
Udarci po njenom licu i grlu presekli su dotok krvi. Premda je mozak činio šta je mogao da bi popravio situaciju, da bi nadoknadio iznenadan gubitak kiseonika i glukoze, njegovi su se hodnici života zgnječili i urušili. Pomoć je tražio signalima u obliku zvezda. Mitovi su bili istiniti; usled narušenog hemijskog sastava svoje moždane kore, Selis je poletela ka zvezdama.
Počela je i prekomerno da diše, kroz buru gutljaja i grcaja i mucavih orgazama. Srce i pluća ludački su joj se hranili nevelikom zalihom krvi, a onda najednom otkazali. Napustili su je, suviše razorenu da bi preživela. Njeni grudni mišići zaboravili su kako se širi i skuplja. Izgubila je reflekse. Nije mogla da kašlje, čak ni da proguta krv. Membranske pumpe moždanih ćelija obustavile su rad. I konačno – Selis je izgubila kontrolu. Prešla je granicu moći medicine i čudâ. Bez daha, bez sećanja.
Preostale bitke tek će se vojevati, ali post mortem – bezvučni, inertni ratovi hemikalija u nadmetanju za njene rovove i bastione usred paramparčadi raznetih ćelija. Kalcijum i voda uzurpirali su pozicije krvi i kiseonika, pa je preminuli mozak skoro smesta počeo da otiče i kida svoje svodove, da na Selisinu ešarpu, jaknu i travu izliva sve svoje sokove i tečnosti, sve potopljene zalihe strasti, uspomena i volje.
Manje od minuta. Imala je sreće.
Je li Džozef, zbog svoje tvrde glave, bolje prošao? Bio je već gotovo mrtav, ali da su (u najluđem snu) anđelibolničari stigli helikopterom i preneli ga u bolnicu, mogli su mu spasti život, ako već ne i čula. Krvni pritisak već mu se bezumno povisio – od ishrane, godina, dnevnih uzbuđenja, a sada i od šoka. Srce mu je rastezalo svoju maramicu kao insekt što se iz lutke izleže pulsirajući mokrim krilima u ovojnici. Međutim, Džozef je i dalje disao, dovoljno živ da oseti bol i iskusi umiranje. Nadživeo je Selis za više od pola sata.
U prvi mah ništa nije osećao. Zadobio je potres mozga. Njegova siva masa mogla je da metaboliše svega polovinu neophodne količine glukoze. No ipak, funkcionisao je. Bubrezi su mu i dalje obrađivali i čistili ćelije. U želucu su mu se varile poslednje količine brioša* sa sirom i manga, koje je doručkovao, i bednog sendviča, koji je ručao dvadeset minuta ranije. Krv mu je snabdevala tkiva hranljivim sastojcima i slala bela krvna zrnca da preko rana sazdaju krošnje od ožiljaka. Koštana srž nastavila je da dodaje nove ćelije trilionima onih koje su svoj mračan, neznano dug vek proživele kao deo njega. Zenice su mu se proširile pod sunčevom svetlošću. Bešika mu je obrađivala sve otpadne materije, iako već više nije mogao da zadrži mokraću. Još je udisao težak, slan letnji vazduh povrh dina. Povremeno bi pomerio nogu, ispružio prst. Bilo mu je toplo – grejala ga je neprosvećena, tekuća krv, grejalo ga je sunce. Nije bio naneo kremu za sunčanje, uprkos Selisinom savetu tog jutra. Gola koža počela je da mu crni. Mokrio je niz butinu.
Međutim, nekoliko minuta kasnije, protivno zdravom razumu, Džozef se vratio na ovaj svet. Nakratko je izronio iz svoje kome: probudio ga je nalet kiseonika, karavan mehurića koji su se spiralno uzdizali kao ugljen-dioksid u gaziranom soku, te bujali i pucali unutar njegovog mozga. Nikad ranije nije čuo tako glasan vetar, niti omirisao tako jak zadah užurbanog tla, niti osetio sinkopirano bilo svoga tela. Sunce ga je zaslepljivalo. Galaksije su se obrušavale. Okrenuo je glavu od svetlosti, oduprevši se bolu tog pokreta, i spustio obraz na travu. Otvorio je nepovređeno oko. Na glavi je imao naočari – čitave, ali umrljane krvlju.
Isprva je video samo vlati trave, kojima su fleke na naočarima oduzele zelenu boju – a zatim je, pola metra dalje, ugledao svoju ženu. Noga joj je bila u ravni s njegovim licem, poduprta, oslonjena na prste i koleno. Prepoznao je njen gležanj i stopalo. Nije imao snage niti je bio u dobrom položaju da podigne bradu i pogleda je preko kolena u lice. Možda nije bila mrtva, čak ni povređena. Noga joj je delovala tako pribrano i smireno. Prsti joj behu izmanikirani, nokti crveni poput ribizle. Koža joj je sijala kao i uvek posle brijanja – poznat, težak list zasut peskom, vijugave vene iza gležnja, spušten svod stopala, oker žuljevi na peti.
Mora da mu se učinilo da joj se noga mrdnula – trzaj kože, grč mišića, dovoljan da otrese nešto peska s lista i pomeri duže vlati pod njenim stopalom. Džozef je pokušao da lane i procvili njeno ime. Ruka mu beše teška i utrnula, iščašena u ramenu. Vazduh se činio suviše gust da bi prodro i u šta meko poput mesa. No ipak, podstaknut samosažaljenjem, Džozef je smogao dovoljno volje i adrenalina da pruži ruku prema supruzi. Hteo je da se izvini. Morao je da okrene zglob šake nasuprot uglasto slomljenoj kosti ruke i da mahne prstima kroz teški vazduh. Šaka – povređena kad je s nje skinuta burma – pala je na protegnuto meso potkolenice, na tetive, na plićake njenog gležnja. Krv iz izubijanih zglavaka jeste curila po njenoj koži, ali suviše slabo da bi zalepila ruku gde treba. Raširio je prste i pokušao da uhvati čvrstu kost ne bi li našao oslonac. Morao je da ukopa svoje telo pred vetrom, pred vremenom, pred pomeranjem kontinenata, pred zvezdama padalicama, pred sramotom.
Koža joj je još bila topla, te je Džozef to mogao shvatiti kao znak da je ona još živa, da će svakog časa ustati s trave, pokupiti odeću i krenuti po pomoć. Smeo je da zaspi. Počeo je da sanja – teskoban san u kome je jednog jutra ostavio svoj rokovnik na terasi, na stolu za doručak. Nepromišljen propust. Kiša je lako mogla pasti i sprati mastilo, svedočanstvo o njegovom životu. Stranice bi se pretvorile u kašu, ili bi ih pak mogli naći i pročitati neznani ljudi.
U kom je času život – džangrizav, rasejan, stidljiv i tvrde glave – napustio Džozefa? Njegovo srce koprcalo se kao crv na udici, odbijajući da se preda dubini pod sobom, ali je slabilo sa svakim otkucajem. Riba će uskoro doplivati do površine i dočepaće ga se. Čuvena Mondejzijeva Riba. Međutim, agonija se nije ograničila samo na srce. Sve čaure i džepovi u njegovom telu igrali su svoju ulogu, svojim tempom, na svoj način. Smrt je prikupila Džozefa, ćeliju po ćeliju. Postao je polovina sebe, pa četvrtina sebe, potom delić sebe, premalen da bi se izmerio. Muzika i osakaćenost posve su nestali. Isteklo je njegovo pola sata, ili nešto duže.
Kažu da od svih naših sposobnosti sluh umire poslednji, da leševi čuju šuškanje čaršava dok se ovi navlače preko njihovih lica, da čuju prva naricanja i zatvaranje prozora, korake na drvenom stepeništu, odlazak razbojnika, lekarovo škriputavo pero. Zato naša pokolenja pričaju tako tiho u sobi samrtnika. I zato starinska ustresenja nisu bila uzaludna. Telo čuje udovicu i dete, klopot sulundara, zveketanje tresača, život što se raspliće unazad kroz noć.
Džozef posle sopstvenog laveža nije čuo više ništa. Lice mu je posivelo i pobelelo, izgubilo sjaj, zamutilo se. I dalje se znojio, a penis mu je bio u erekciji – ne pun krvi i strasti, već zgrčen od paroksizama njegovih mišića. Okrutna sudbina. Udovi i lice još su mu se trzali, reagujući na kiselost krvi. Grkljan – u konvulzijama. Ispustio je zvuk sličan ne ropcu, ne hripanju, već više zovu lisice, ili kriku galeba, ili motociklu koji neće da upali. Ubrzo posle laveža – i nekoliko naknadnih, sve slabijih štenećih pisaka – Džozef se u dan netremice zagledao tupim, mrtvim očima. Ponovo – bez daha, bez sećanja.
Džozef i Selis izgubili su se u nepovrat. Ne budite naivni. Za njih nije bilo lepote među dinama, ni slikovite idile u smrti uramljenoj nebom, okeanom i kopnom, tim pobožnim trojstvom u kome njihova dva leša, opružena nauznak, opružena ničice, behu izložena poput beživotnih voštanih lutaka u slatkom spokoju, behu namreškana samo vetrom. Ružan prizor. Bili su osramoćeni. Bili su poniženi. Bili su obeščašćeni iznenadnom podlošću svojih smrti. Bezizraznost im se očitovala samo na licima. Niko nije mogao sagledati kakav je on bio čovek, kakva je ona bila žena. Karakteri su im iskrvarili na travu. Svemiru je pak bilo potpuno svejedno.
Treba li da očekujemo da će njihovi duhovi poći na put, da će neke paklene kočije s bledim konjem doći i povesti njihove pale duše u svoje vrele rudnike, da će ih neki nakićeni božji glasnik, suviše priprost za svoja zlatna krila, poneti u počinak, zajedništvo, večnost? Možemo li zahtevati ikakve duhove, u krajnjoj liniji? Ili fanfare, vrtove i visoke kapije? Ili neka dramatična nebesa sa strmo nanizanim oblacima? Ovo su očite i nemilosrdne činjenice: Selis i Džozef behu meko voće. Živeli su u krhkim telima. Bili su ranjivi. Nisu mogli da ne umru. Bili su – svi mi jesmo – samo plot, a zatim smo svi meso.
S Džozefovom smrću popustio je i njegov stisak Selisine noge. Međutim, šakom je još dodirivao njeno telo, zrnasti pastel njene kože – jagodica prsta među tananim maljama oko njenog gležnja. Tela su im umrla, ali bi svako – čim ih pogleda – shvatio da su Džozef i Selis još bili odani jedno drugome. Naime, dok joj je rukom doticao golenicu, činilo se da su to dvoje dosegli onaj mir koji nam svet uskraćuje, povlasticu koja prkosi čak i ubistvu. Ko god bi ih tamo našao toliko grozno izobličene morao bi ipak uočiti da je njihova ljubav delimično preživela smrt ćelija. Ležali su prepušteni na milost i nemilost klimi i tlu, ali su i dalje bili muž i žena u tihom pokoju; meso na mesu; mrtvi, ali još ne preminuli.
Kao da ih je pogodila munja, ali je grom, rastavljen od svoje brže bliznakinje, tek trebalo da pristigne sa žalbama i da uzdrma i dokrajči tela što su ležala na travi. Vreme se podelilo na svetlost i zvuk. Džozef i Selis našli su utočište između seva munje i udara groma. I tako su to dvoje nesrećnih ljubavnika na obali, među dinama, ispruženi proveli šest dana.
Evo naše jedine molitve: niko da ne dođe i ne podigne njegovu ruku s njene noge; grom da zauvek ostane bez glasa. Odelite zvuk i svetlost, te zaraćene blizance. Postoji livada koja razdvaja jezivu kapiju smrti i bezglavo ništavilo iza nje. Na toj livadi leže Džozef i Selis, ušuškani u sunčevu svetlost i tamu, a na okupu ih ne drži ništa čvršće od vrška njegovog prsta.
 

4

Selis je od Džozefa bila starija osamnaest meseci. Sem toga, i poprilično viša. Jedanput ili dvaput godišnje, kad su morali da priređuju zabave kod kuće, upravo je Selis s vitrine dohvatala svećnjak ili rakijske čašice, a u proleće je orezivala najviše grane grmova fesandre koji su ih zaklanjali od susedâ. Propeta na prste, mogla je da odvrne i zameni sijalice. Pajalicom je mogla da dohvati uglove tavanice i namota paučinu poput sive šećerne vune.
„Nisam dovoljno visok“ – beše muževljev izgovor, u prvo vreme i duhovit, za to što on lenčari dok ona radi. Zatvori prozore, Džozefe, umela bi reći. Složi ove knjige, pobogu. Piši svom bratu u Njujork. „Nisam dovoljno visok.“
Selis je nadvisivala muža u svakom smislu, sem u jednom. On je u svojim mlađim, ekstrovertnijim danima – kad bi popio piće-dva, a ona ga izazivanjem griže savesti naterala da peva – umeo da zapanji publiku. Imao je glas dvostruko krupnijeg muškarca. Njegov glas, toliko uzdržan i tih u govoru, toliko nedelotvoran u amfiteatru, bio je maestralan u pesmi. Alkohol i stihovi činili su Džozefa rečitim i samopouzdanim onako kako razgovor, sa svojim unapred određenim odgovorima, nikad nije mogao.
Njegova rečitost, mora se reći, bila je zastarela, neuvežbana. Sve svoje pesme naučio je od roditelja. Behu to plesni napevi, sentimentalni standardi, ljubavne balade, šaljive popevke, muzika kakvoj se svi priklanjamo posle ponoći, kada svetlost izgubi moć. Melodije za petrolejku. Pesme obasjane mesečinom. Džozef je jedini u celom društvu znao sve reči svih pesama. U razgovore se jedva uključivao, ali je pesmu vodio i kad bi ostali ućutali pošto procede stih ili dva. Zatim bi pustio glas i izveo svoj neometani solo, spuštajući se kroz registre (ukoliko melodija to dopusti) kako bi poslednji stih refrena otpevao komičnim basom. Obožavao je da produžava najdublje tonove.
Bio je to njegov omiljeni fazon.
A taj fazon je, prema Selisinom mišljenju, više nego adekvatno nadoknađivao njegovu nedovoljnu druželjubivost i veličinu. Džozefovo pevanje miniralo je druge muškarce. Činilo ih je uznemirenima, malodušnima i dosadnima. Njihove su žene dizale brade, otvarale usne, isturale jezike, postajale čežnjive od muzike. Dok bi posmatrale Selisinog sitnog doktora zoologije, sinulo bi im zašto njihovi muškarci deluju tako ćutljivi i ograničeni. Pevao je kao – Selis je poređenje čula u vezi s jednim ruskim pevačem balada i rado ga je koristila za svog muža – morska pećina, pretvarajući okean u zvuk. Ona pak nije umela da peva, čak ni uz piće. No inače, jeste bila veća polovina para.
Svakako je bila veća kad su se upoznali i stali jedno pored drugog na istoj ovoj obali, gotovo trideset godina ranije. Beživotne sedamdesete godine dvadesetog veka. Živeli su u istraživačkoj kući – ukupno šestoro mladih biologa i okeanografa (po jedno iz svakog koledža i centra vezanog za Institut za plimu, čiji je kasniji direktor, konačno i očekivano, postao Džozef). Kuća se nalazila podaleko od vode, na dvadeset kilometara od varoši i preko kilometar iznad dina u Baritonskom zatonu. Četvorica muškaraca spavala su u vrećama, na vojničkim krevetima u sobi sa zadnje strane kuće, a Selis i koleginica na dušecima na tremu.
Selis se nije odmah vezala za Džozefa. Strast nije buknula čim su se sreli. Imali su isuviše slične karaktere i živote za neki strastven odnos. Prvog dana on nije prozborio gotovo ni reč. Zapravo, nije se ni pomerio. Bio se okliznuo i ušinuo leđne mišiće za vreme kratke šetnje od aerodromskog druma do kuće. Jedan od muškaraca morao je da mu pomogne oko krutog kofera s metalnim uglovima – nezgrapnog antikviteta koji je, po opštem mišljenju, predstavljao preveliku gnjavažu. Jedino Džozef, sasvim u skladu sa svojim karakterom, nije došao s rancem.
Selis generalno nije bila pristalica mode, čak ni zainteresovana za stil, ali joj je kofer ipak išao na nerve. Proglasila je njegovog vlasnika podjednako krutim, nezgrapnim antikvitetom. Tih meseci, u vreme svoje najveće teskobe i nesreće, Selis nije nalazila vremena za nevinašca poput Džozefa. Želela je da joj se udvaraju bučni, visoki i zgodni muškarci, a na izbor je imala trojicu.
Dok se ostalo petoro studenata raspakivalo, nadmudrivalo za bolje krevete i dušeke, pregovaralo o smeštaju odeće, dotle je Džozef stajao na vratima dnevne sobe, protezao leđa i ćutao kao zaliven, sem što je kazao da će radije ostaviti svoje „svaštarije“ tamo gde jesu. Uvezane i zaključane u koferu. Selis ga je ocenila kao hladnog, razmaženog i snobovski nastrojenog, te se ni najmanje nije protivila kad je, dok su se ostali uz kafu hvalisali i razmenjivali biografije, on otišao da legne na preostali, najnepopularniji vojnički krevet kako bi odmorio leđa.
Prvog popodneva su svi otpešačili preko zaleđa i sivih polja manak-pasulja u zapušteno selo (sada već odavno demolirano radi izgradnje druma i luksuznih vila), gde su se nalazile krčma i prodavnica. Napunili su rance zalihama za nedelju dana i odlučili da se bolje upoznaju uz pivo. Svi osim Džozefa, to jest. On je ostao u sobi dok se petoro njegovih kolega spremalo da izađe. Kad su ga pozvali, rekao je da će biti bolje da ostane i „sredi stvari“. I odmori leđa. Ne može da se vuče preko polja. Ne u takvom zdravstvenom stanju. Nije dovoljno visok, reče. „Nije dovoljno visok ni cipelu sebi da zapiša“, šapnu jedan od mladića. Nasmejali su se prigušeno i sramežljivo, ali su probili led.
Selis je pretpostavila – a delom je bila u pravu – da ih Džozef ne podnosi. Nije želeo da se šeta s tako ispraznom družinom, niti da se izloži njihovom dobrom raspoloženju i cigaretama. Oduvek je mrzeo cigarete. Nije ga zanimalo da ide u prodavnicu. Hrana nije bila dostojna njegove pažnje. Bio je suviše ozbiljan i uzvišen za obrok. Mogla je da zamisli nepojedenu hranu na njegovom tanjiru, netaknutu čašu s vinom. Svakako bi mu bilo nelagodno u seoskoj krčmi, gde bi morao da pije alkohol i trpi njihov razgovor. Već ga je tad proglasila izgnanikom, osobom koja je zaboravila ili nikad nije naučila trik druželjubivosti – proglasila ga je usamljenim nizom otisaka u pesku. Uopšte nije marila za njega. I sama je bila izgnanica.
Pored toga, Selis se u njega nije ni uzdala. Povređena leđa su varka, nagađala je. Staračka ili simulantska bolest. Niko nije video da se okliznuo. Činilo se da ga ne muče bolovi. Osvrnula se po kući pre nego što su pošli u kupovinu. Uočila je sve što bi Džozef mogao probati da „sredi“ dok oni budu napolju. Mogao bi, na primer, da opere šolje za kafu. Ili da pomete pesak iz kuće. Ili da pripremi petrolejke. Ili da složi torbe i čizme razbacane po verandi gde će Selis i njena koleginica Festa tek kasnije morati da prostru svoje dušeke. Mogao bi, ako ništa drugo, da im namesti krevete. Ne uradi li to, ona će mu uputiti neki blago zajedljiv komentar kad se vrate.
Čak je proverila i stanje dveju nepodesnih fioka u koje je smestila svoje pantalone, bluze i suknje, svoje beleške i knjige, svoju tašnu, dnevnik i donji veš. Gornja fioka stajala je ravno, a donja ukrivo – bila je pomerena nalevo za oko centimetar. Znaće ukoliko on bude njuškao. Ona bi svakako njuškala kad bi ostala sama. Šta bi mogla naći u antiknom sanduku? Ljudski je njuškati.
Selis je s radošću izašla iz kuće. Njeni drugari, praveći se važni, već su gacali kroz močvarni gustiš, više kao pubertetlije nego kao najbolji studenti svojih fakulteta. Ovaj izlazak biće zabavan. Volela je neusiljeno društvo opuštenih muškaraca. Nije bilo važno što je najniži i najneprivlačniji ostao kod kuće. Sem toga, bila je jedna od svega dve žene u tako snažnom društvu, a samim tim i još bezbrižnija i zainteresovanija. Džozef bi razvodnio mešavinu.
Festa beše uzdržanija od Selis – rumena i toplo izdašna, guste puštene kose i razdražujućeg glasa, dubokog i snishodljivog prema muškarcima. Nosila je šminku, čak i prilikom šetnje po polju, i nije se libila da prekomerno koristi svoj sunđerast smeh.
Kada su prešli zaleđe, izbili na suvlja polja i u vrsti pošli traktorskom stazom, mladići su flertovali samo s Festom. Razgovor je isprva bio dosadan i predvidljiv – isključivo o naučnim projektima koji su im dodeljeni, o izgledima za zaposlenje pošto doktoriraju. Dva mladića – Hani i Viktor, razmaženi sinovi poslovnih ljudi – bavili su se obalskim ljuskarima i očekivali su doživotno mesto u Institutu za ribolov. U suprotnom, mogli su da preuzmu uvozne i građevinske poslove svojih očeva. Treći, najprivlačniji, bio je ornitolog koji je prstenovao i snimao morske šljuke. „Ja ne mogu da se zaposlim“, reče, ali nema veze: njegova porodica ima novca. Festa je bila biohemičarka – izučavala je medicinske i prehrambene primene morske trave. Njima trojici se ta tema učinila fascinantnom i punom budućnosti. Ispitali su je o testovima koje će sprovesti i ponudili joj pomoć oko prikupljanja uzoraka. Rekla im je latinske nazive svih lokalnih vrsta morske trave, napravivši pri tome, kako je Selis uočila, dve greške.
Selis nije žurila da izbije u prvi plan, ni da raspravlja o svom izučavanju okeanske mušice mehurače (koja je živela i razmnožavala se u gasnim mehurima priobalnih algi), mada je niko nije ništa ni pitao. Navikla je na lepe devojke poput Feste, na njihovo sagorevanje celokupnog kiseonika već pri prvom susretu. Naučila je da kod muškaraca čeka pogodan trenutak. Ako bi poželela, umela bi da bude upečatljivija od Feste, uprkos izgledu. Selis je bila visoka, malih grudi, odevena muški – u košulju i pantalone – i slična „vekni“ (izraz njene majke), što je značilo da joj je gornji deo tela bio mršav, ali da su joj bedra i zadnjica bili znatno deblji. Bila je građena kao golub ili kruška. Koračala je krupnim koracima. Pila je. Pušila je. Ostajala je budna do kasno u svakoj mogućoj prilici. Kad bi njen smeh neko zaista zaslužio, smejala se glasno i bezobrazno. Bila je namiguša.
Deset meseci ranije nije bila namiguša. Zapravo, u tim mirnijim i zaboravljenim danima uopšte nije imala vremena za muškarce. Ionako nikad na nju nisu obraćali pažnju, nikad nisu pokušavali da je zasmeju ili poljube, nisu se osvrtali za njom kad bi prošla. Doduše, nije ona bila stidljiva. U pubertetu je imala tri brzoprolazna momka: iako je samo s trećim spavala, s prvom dvojicom je bila toliko nestašna da je naučila – i zavolela – skoro sve u vezi s njihovom i svojom iznenadnom strašću. Međutim, u poslednje vreme je postala suviše krupna i obična i pametna, što je i sama shvatala, a sem toga, na pragu dvadeset šeste godine bila je i prestara za brak. Pokunjila bi se kad god bi videla sebe u ogledalu, na fotografiji, u bezdušnom izlogu radnje. Muškarci je, po svemu sudeći, više nisu primećivali. Okrenula se mačkama i cigaretama. Posvetiću život poslu, mislila je. Masturbiraću. Čuvaću decu. Nosiću debele naočari, čitaću debele knjige i biću tetka.
Zatim ju je, kad je putovala u Nacionalni akvarijum radi predavanja, iznebuha zaveo saputnik iz kupea. Podelila je s njim i taksi, i sto u restoranu, i poverljive stvari, a onda, za divno čudo, i njegov hotelski krevet i doručak. Kazao je da je kvart u kome je rezervisala sobu opasan i prljav, a da je njegova dužnost da se postara za nju. Veoma se dobro postarao za nju. Naslutila je da je iskusan, verovatno zato što se više puta ženio i što je neprekidno vrebao jedva privlačne žene, poput nje. Doživela je otkrivenje provevši veče i noć u centru njegove pažnje – na trenutke je to bilo i komično, jer su njegovi seksualni apetiti obuhvatali i igranje igara. Glumila je „madam“, nadobudnu gošću hotela. On je bio „sobar“, dužan da ispunjava njene zahteve i naređenja. Po njenom nalogu, trljao joj je kičmu i zadnju stranu vrata, i to tako vešto da su joj se oči napunile iznenađenjem. Ne suzama.
Sutradan u Nacionalnom akvarijumu, u pauzi između predavanja, Selis je bila puna samopoštovanja, a osećala je i blage bolove. Prikačila su joj se dva muškarca: naizgled su je smatrala pametnom i zabavnom. Jedan joj je doneo vino i razbrbljao se o sebi i svojoj izglednoj karijeri. Drugi joj je dao svoju adresu kazavši da mu se mora javiti ukoliko ikad dođe u njegov grad. Dodirnuo ju je po ruci. Spustio joj je dlan na leđa kako bi je proveo kroz gužvu.
Možda se, pomislila je, ostaci sinoćnih igara vide u mojim očima. Možda se oseća miris njegovih čaršava i kolonjske vode, ili su moji feromoni još u noćnom provodu i urlaju za pažnjom. Konačno se usudila da pogleda svoje lice i kosu u dugačkom zidnom ogledalu ispred amfiteatra. Prizor ju je istovremeno i okrepio i razočarao. Usne joj behu umazane i nabujale od poljubaca. Delovala je očarana sobom, a i preterano samopouzdana. Međutim, ipak je na scenu stupila neka nova Selis. Činila se pristupačnom, raspoloživom, silnom ženskom. Zar se mogla toliko izmeniti prekonoć? Je li joj za preobražaj bila dovoljna jedna jedina masaža kičme? Naravno, nakon susreta u vozu, ambicije su joj se umnožile. Mogla je snagom volje da postane privlačna. Mogla je da hvata poglede i navodi muškarce da se osvrću. Nije bio bitan njen izgled, nego ponašanje. Više nije planirala da postane tetka. Želela je taksije, restorane i hotele. Želela je uslugu u sobi i napunjene oči. Videlo se to.
Tako je u poslednjih deset meseci Selis razvila muškobanjastu strategiju za nalaženje partnerâ. Stala bi za dlaku preblizu onome koga bi poželela, ovlaš u prolazu dodirujući njegovo rame svojim, stala bi toliko blizu da je on mogao čuti – i omirisati – njen dah. Spustila bi šaku na njegovu mišicu ili ga uhvatila za lakat dok bi razgovarali. Usne bi trljala ili grizla kako bi postale punije. Pokušavala je ponovo da pronađe onu razmrljanu i nejasnu ženu iz ogledala.
Često bi zatekla nekog nepoznatog muškarca kako joj smišljeno posmatra lice ili pogledom prelazi preko njenog tela. Deset meseci ranije pocrvenela bi i okrenula glavu, smatrajući da mu se ne dopada, da je on smatra ružnom, neprivlačnom, čudno građenom i odevenom. Neko je u fakultetskom godišnjaku napisao „tako-tako“ preko njenog čela. Druge diplomke dobile su „glavna u generaciji“ ili „muškarčeva najbolja prijateljica“ ili prosto „prvakinja“. Znala je da su joj očni kapci pomalo teški, a obrve prilično jake. Imala je masnjikavu kožu, što je njenom licu kadikad davalo živahan sjaj, ali je češće bilo božja kazna jer je potcrtavalo defekt na bradi – purpuran ožiljak od pubertetskih akni. Od meseca do meseca, iz gipke joj je kose hlapio život. Morala je čak da iščupa i poneku sedu. No sada, pomalo očajna – uz pomoć „ošamućenog“ lica, kako ga je krstio njen ljubavnik iz kupea – mogla je da privuče muške poglede. Selis je napokon bila razumno zadovoljna svojim „tako-tako“ izgledom.
Većina muškaraca ka kojima je usmeravala svoju pažnju, mora se reći, na njene neuobičajene pristupe reagovala je smeteno i postiđeno. Smatrali su da je bizarna i da zavarava jedino samu sebe. Šta li ova samo pokušava s takvim dupetom? Zašto im diše u lice? Zar je sišla s uma? Neki mlađi predavači su je izbegavali. Povremeno je, međutim, imala uspeha. U skorije vreme je uspevala da odvede ponekog muškarca kući, na noć ili popodne. A jednom prilikom, u svega četrdeset minuta između rastanka s ocem na stanici i susreta s profesorom radi konsultacije, zadovoljila je zaprepašćenog, gotovo nepoznatog studenta u praznom kabinetu. Takav je bio duh 1973. Ljubav je bila potrošna roba.
Postala je – i nije se stidela to da prizna – gladna seksa. Zašto ne? – upitala se. Frku ne možeš da dižeš kad umreš, frku ne možeš da dižeš – tu je pogrešila – kad posediš. Radna nedelja u Baritonskom zatonu pružala je savršenu priliku za brzu avanturu ove ili one vrste. Ukoliko joj se bar malo posreći, vodiće ljubav s jednim od ove trojice – verovatno sa skromnim ornitologom koga je već prozvala Ptičica – ako ne sa svima. Glasno se nasmejala: koliko je tu samo mogućnosti.
Znala je da u tom triju mogućih udvarača nema dostojnih kandidata. Volela je da iznenađuje muškarce. Ta trojica behu nezreli, trapavi i predvidljivi, pri tome nimalo prefinjeni – kao i većina naučnika. Međutim, podsticalo ju je i izazivalo već to što spava s njima pod istim krovom, u susednoj sobi. Nije lovila ni dečka ni muža – nije imala toliko samopouzdanja – nego susrete. Osvajanja i susrete. Očekivala je samo da je neko poželi i da joj preda kontrolu na dan-dva, a ne da je voli.
Čak i ako bi uspela da namami nekog od tih drskih, dosadnih kolega u svoju vreću, nije zamišljala da bi, po završetku radne nedelje, stekla doživotnog prijatelja. Jedno je sigurno: otkrila je da je muškarcima neprijatno kad se pred njima neočekivano pojave žene s kojima su spavali. Neobavezni seksualni partneri ne postaju neobavezni prijatelji. Oni joj neće pisati pisma. Neće joj se javljati. Prelaziće na drugu stranu ulice da bi prikrili crvenilo na licu. Oni bi se venčali s Festom, ne sa Selis. Festa je bila tip supruge, majke – sva gracilna. Ipak, Selis je računala da će se Hani, Viktor i Ptičica, čim otkriju da je viša, običnija, čudnija koleginica otvorena za njihove ponude, okaniti fascinacije maglovitom Festom i usredsrediti na nju. Makar jedan. Biće dovoljno da tog popodneva, dok budu sedeli u krčmi, ulovi pogled ili dodirne šaku, da iskoristi priliku i obavije ruku oko postiđenog struka. Mogla je da zamisli kako se ornitolog usred noći, na vrhovima prstiju, šunja verandom i dolazi joj u krevet. Potom će zajedno, bosim stopalima, gurnuti svoju odeću na dno vreće za spavanje. Zaista se mogla očekivati sedmica puna događaja.


Kad su se ona i Festa vratile u kuću – same, kasno po podne, u sumrak – Selis nije odisala razgaljenošću. Pokazalo se da momci, uprkos svem njenom trudu, nisu zainteresovani pratioci kakve je zamišljala. Čim su prešli polje i ušli u selo, sva trojica su zaćutala, smetena pomišlju o tome kako izgledaju seljankama i radnicima koji su ih posmatrali s dvorišnih i ambarskih kapija. Gotovina im je najednom otežala u džepovima. Studentska odeća i ranci delovali su snobovski i uvredljivo. Koža im je bila suviše glatko izbrijana. Govorili su tiho, za slučaj da su i njihovi naglasci uvredljivi.
Viktor je prvi počeo da izmiruje račune za svoju pripadnost višoj klasi i obrazovanost: počeo je, naime, da se ponaša kao regrut, ili neotesani siromah iz provincije, ili zemljoradnički sin – umesto kao član porodice koja je od ovakvih sela otimala bogatstvo. Kupovala, sravnjivala i gradila. Pozdravio je prolaznike naglaskom kojim dotad nije govorio. Hani i Ptičica sledili su njegov primer. Psovali su. Udarali nogama o zemlju. Šutirali sve što im se zateklo na putu – kamenje, balegu, baštenskog puža – kao bezobzirni seoski dečaci koje mori dosada. Nisu hteli da s Festom i Selis uđu u radnju. Koji još seoski momak pazari jaja i hleb? To mogu i žene, rekoše oni i zauzeše sto i stolice u krčmi. „Da vidimo kakvo je pivo.“ Uličarske reči.
Činilo se da će i devojke morati da se zabavljaju za svoj groš kad su konačno stigle u krčmu, noseći rance pune manak-pasulja, zdravog mleka, domaćeg sira i jaja, pirinča, sardina, krastavaca, uvoznog konzerviranog mesa, flaširane vode, flaširanog piva. Sledovalo im je da same plaćaju piće i da sede po strani, jer su tri momka zauzela tri slobodne šank-
-stolice za visokim stolom i čašćavala veseljačom lokalne cice čije će redovne mušterije – vozači prehrambene robe što prolaze kroz varoš, i nekoliko preostalih „ribara“ s dnevnim ulovom – stići tek naveče. Nijedan zavodnički trik koji je Selis isprobala u prethodnih deset meseci nije se mogao ni prineti tim mladim, nepokolebljivim devojkama. Razmetale su se lakiranim noktima i visokim štiklama. Mirisale su na lavandu, pepermint i losion posle brijanja. Čarape su im škriputale. Usne im behu jarkocrvene.
Momci su rešili da ostanu u krčmi, da probaju sve domaće vrste piva, da se raspitaju kod meštanâ, večeraju pasulj s kiselim hlebom i varenikom kao pravi seljaci – objasnio je Ptičica – što je značilo da će se dve neugodne poznanice načekati na pratnju do kuće, možda čak i uzalud. Biće ovo duga i pijana noć, suviše duga i pijana za vas, Festa i Selis, i zato slobodno možete odmah poći ako vam je dosadno ili ako vas po mraku hvata nervoza.
Džozef nije bio kod kuće kad su se devojke vratile. Svetlo nije gorelo, niti je i u jednoj lampi bilo petroleja. Šolje za kafu i dalje su bile neoprane, dušeci nerazmotani, a promaja je samo zgusnula nanose peska na podu zajedničke sobe.
Niko nije čačkao fioke, prema Selisinom zaključku. To ju je na neki način razočaralo. Još jedan neuspeh u nizu popodnevnih neuspeha. Makar je Džozef, najneugledniji od četvorice, mogao da pokaže milosti i radoznalosti, te da se zainteresuje za njen komfor, dnevnik i donji veš.