UTORAK, 14. APRIL 1964. 

   

Adolfe Hitleru, ja ti se kunem,
tebi, fireru i kancelaru Nemačkog rajha,
da ću ti služiti verno i hrabro.
Tebi se kunem,
i starešinama koje ćeš ti postaviti,
da ću do smrti tvoju volju slediti,
tako mi Bog pomogao. 

                                    (Zakletva esesovaca) 

  

  

JEDAN

   

Cele noći su gusti oblaci, nisko polegli, pritiskali Berlin, a zadržali su se i u ovom nazovi-jutru. U zapadnim predgrađima povesma kiše vukla su se preko površine jezera Havel kao dim. 

Nebo i voda stapali su se u sivi zastor, prekinut samo tamnom linijom suprotne obale. Na njoj se ništa nije micalo. Nikakva svetla nisu se videla tamo. 

Ksavijer Mart, istražitelj u odeljenju za ubistva nemačke Kriminalpolicaj – poznatije kao Kripo – izađe iz svog folksvagena i podiže lice u susret kiši. Bio je ljubitelj baš ove vrste kiše. Znao je njen ukus, njen miris. Bila je to baltička kiša, ona sa severa, hladna, sa mirisom mora i ukusom soli. Na trenutak on se vrati dvadeset godina kroz vreme, nađe se na osmatračkoj kuli podmornice koja, pogašenih svetala, klizi iz Vilhelmshavena, u tamu. 

Pogleda na sat. Minut-dva posle sedam ujutro. 

Još tri automobila bejahu parkirana uz drum ispred njega. U prvom i u drugom vozači su spavali na svojim sedištima. Treća su bila patrolna kola Ordnungspolicaja – Orpoa, kako ih je svaki Nemac zvao. Bila su prazna. Kroz otvoren prozor sa vozačeve strane dopirali su, oštri u vlažnom vazduhu, zvuci krčanja i pucketanja radio-talasa, isprekidani brzim, oštrim rečenicama. Rotaciono svetlo na krovu obasjavalo je šumu duž obale: plavo pa crno, plavo pa crno, plavo pa crno. 

Mart pogledom potraži orpovce iz te patrole, i vide ih nadomak obale; tu su se sklonili ispod jedne breze sa koje je kapljala voda. Pred njihovim nogama nešto je bledo svetlucalo u blatu. Na jednom obližnjem srušenom stablu sedeo je čovek u crnoj trenerci sa SS insignijom na džepu na grudima. Sedeo je poguren, oslonjen laktovima o kolena, a obema šakama držao se za glavu – slika i prilika ojađenosti. 

Mart povuče poslednji dim iz cigarete i kvrcnu je daleko od sebe. Ona zašišta i uginu na mokrom drumu. 

Dok je prilazio policajcima, jedan od njih podiže ispruženu desnu ruku. 

„Hajl Hitler!” 

Mart ga je ignorisao. Pođe niz blatnjavu obalu, poklizavajući se pomalo, da pregleda leš. 

Bio je to leš nekog starca – hladan, debeo, ćelav, šokantno beo. Iz daljine se nekome moglo učiniti da je to gipsana statua bačena u blato. Zamazan ponegde njime, leš je ležao ispružen na leđima, samo napola izvan vode, ruku sasvim raširenih, glave zabačene unazad. Jedno oko je bilo čvrsto zatvoreno, kao da ga je neko zašrafio, a drugo je, poluotvoreno, pakosno zurilo ka prljavom nebu. 

„Tvoje ime, untervahtmajsteru?” Martov glas bio je blag. Ne skrećući pogled sa mrtvog tela, obratio se policajcu, orpovcu, koji je maločas salutirao. 

„Ratke, gospodine šturmbanfireru.” 

Šturmbanfirer, vođa jurišnika, bio je esesovski vojni čin, ekvivalent tituli majora u Vermahtu; ovaj Ratke je – iako umoran kao pas i mokar do kože – pokazivao puno poštovanje, i u tome bio žustar. Mart je takve dobro znao, nije bilo potrebno ni da se okrene i pogleda ih da bi ih prepoznao: tri molbe za premeštaj u Kripo, sve tri odbijene, revnosna žena koja je iznarađala ceo jedan fudbalski tim dece za firera, i plata od 200 rajhsmaraka mesečno. Život proveden u nadi. 

„Dobro, Ratke”, reče Mart, opet tim svojim mekanim glasom. „Kad je ovo otkriveno?” 

„Pre nešto malo više od jednog sata, gospodine. Bilo je još malo do kraja naše smene, bili smo u patroli duž Nikolase. Poziv je prosleđen nama. Najhitniji. Za pet minuta smo se našli ovde.” 

„Ko ga je pronašao?” 

Ratke trže palcem preko ramena. 

Mladić u trenerci se diže na noge. Imao je oko osamnaest godina, možda i manje. Svetlosmeđa kosa bila mu je tako kratko podšišana da se ispod nje mogla videti koža. Mart primeti da momak izbegava da pogleda ka mrtvacu. 

„Tvoje ime?” 

„SS šuce Herman Jost, gospodine.” Esesovac je govorio sa saksonskim akcentom, i bio je nervozan, nesiguran u sebe, predusretljiv. „Iz trenažne akademije ‘Sep Ditrih’ u Šlahtenzeu.” Mart je znao tu zgradu: grdno velika, betonska, okružena asfaltom, podignuta oko 1950. godine nadomak južne obale Havela. „Ja skoro svako jutro trčim ovde. Još je bio mrak. Pomislio sam da je labud”, dodade on, bespomoćno. 

Ratke frknu, sa prezirom na licu. Kadet esesovac, a plaši se nekog mrtvog dede! Nije ni čudo da se rat na Uralu otegao u beskraj. 

„A da li si video ikog drugog, Jost?” Mart je govorio ljubaznim tonom, kao ujak sinovcu. 

„Nikog, gospodine. Ima telefonska govornica u izletničkom prostoru, petsto metara nazad. Pozvao sam, pa sam se vratio opet ovamo i sačekao policiju. Nikog živog nije bilo na drumu.” 

Mart opet osmotri pokojnika. Baš debeo. Možda 110 kila. 

„Izvadimo ga iz vode.” On se okrete prema drumu. „Vreme je da budimo naše uspavane lepotice.” Na ovo se Ratke, koji se pod sve jačom kišom premeštao s noge na nogu, široko iskezi. 

Sad je toliko pljuštalo da se ona druga strana jezera, prema Kladovu, jedva nazirala. Voda je lupkala po lišću drveća, dobovala po krovovima automobila. Osećao se težak kišni miris truljenja: bogato zemljište, gnjileća vegetacija. Martu se kosa sasvim slepila za lobanju, curak vode krivudavo mu je klizio za vrat, slivao se niz leđa, pod odeću. On to nije ni primećivao. Za Marta je svaki slučaj ubistva, ma koliko rutinski bio, obećavao – barem na početku – avanturu. 

Imao je četrdeset dve godine, i bio je vitak, sive kose i hladnih sivih očiju koje su odgovarale boji ovog neba. U vreme rata, Ministarstvo propagande je smislilo nadimak za podmorničare – „sivi vukovi” – i to je, na neki način, moglo poslužiti kao dobro ime za Marta, jer on je bio odlučan detektiv. Ali po prirodi nije bio vuk, nije trčao sa čoporom, više se oslanjao na pamet nego na snagu, pa je od kolega dobio nadimak „lisica”. 

Vremenske prilike danas: podmorničarske. 

On naglo otvori vrata bele škode, a iznutra ga zapahnu talas gustog, vrućeg vazduha iz grejača. 

„Guten morgen, Špidel!” On prodrma policijskog fotografa za rame. „Vreme je da pokisnemo.” Špidel se trže iz sna. Besno je pogledao Marta. 

Vozač druge škode već je spuštao svoj prozor dok je Mart prilazio. „Vrlo dobro, Marte. Vrlo dobro.” Bio je to SS hirurg August Ajsler, zaposlen kao patolog u Kripou, a njegov glas je sada bio uvređeno cijukanje. „Sačuvaj svoj kasarnski humor za one koji će ga ceniti.” 

  

Okupili su se na ivici vode, svi sem doktora Ajslera, koji je stajao po strani, zaklonivši se prastarim crnim kišobranom, a mesto ispod tog kišobrana nije ponudio nikom drugom. Špidel je našrafio blic-lampu na fotoaparat, i obazrivo stao na jednu grudvu ilovače. Ali jezero mu zapljusnu cipelu, i on opsova. 

„Sranje!” 

Blic sevnu, zaustavljajući za trenutak čitav prizor: bela lica, srebrne niti kiše, mrak šuma. Jedan labud se dogega iz obližnjeg tršćaka da vidi šta se dešava, onda poče da kruži, na svega nekoliko metara od ljudi. 

„To ona štiti svoje gnezdo”, reče mladi esesovac. 

„‘Ajde drugu odavde”, reče Mart, pokazujući prstom. „A treću odavde.” 

Špidel opet opsova i izvuče nogu, sasvim mokru, iz blata. Fotoaparat sevnu još dvaput. 

Mart se sagnu i dohvati leš ispod mišica. Meso je bilo tvrdo, kao hladna guma, i klizavo. 

„Neka mi neko pomogne.” 

Orpovci uzeše jedan jednu, a drugi drugu mrtvačevu ruku, a onda sva trojica, stenjući od napora, izvukoše leš iz vode, uz blatnjavu obalu, na pokislu travu. Mart se uspravi, uhvati pogled na Jostovom licu. 

Starac je na sebi imao samo plave kupaće gaćice, koje su se bile smakle do kolena. U ledenoj vodi polni organ se skupio, smanjio, pretvorio u majušnu skupinu belih jaja u gnezdu od crnih stidnih dlaka. 

Levo stopalo je nedostajalo. 

Moralo je ovako biti, pomisli Mart. Ovo je dan kad ništa ne može da bude jednostavno. Da, avantura, zaista. 

„Vaše mišljenje, her doktor, molim Vas.” 

Sa razdraženim uzdahom, Ajsler obazrivo zakorači napred, skidajući rukavicu sa jedne ruke. Mrtvačeva leva noga završavala se pri dnu lista. Još uvek držeći kišobran iznad sebe, Ajsler se kruto nagnu napred i prstima opipa taj patrljak. 

„Propeler?”, upita Mart. Viđao je tela izvučena iz prometnih vodenih puteva – iz Tegler Zea i iz reke Špreje u Berlinu, iz Alstera u Hamburgu – koja su izgledala kao da su ih obradili kasapi u mesari. 

„Ne.” Ajsler povuče ruku k sebi. „Stara amputacija. Prilično dobro zašivena, zapravo.” On snažno pritisnu pesnicom mrtvačeva prsa. Blatnjava voda pokulja na usta, mehuravo pojuri iz nosa. „Rigor mortis znatno odmakao. Mrtav dvanaest sati. Možda manje.” On navuče rukavicu. 

Začu se drndavi zvuk dizel-motora negde iza njih, kroz drveće. 

„Ambulantna”, reče Ratke. „Oni ne žure.” 

Mart dade znak Špidelu. „Napravi još jedan snimak.” 

Ne prestajući da zuri u leš, Mart pripali cigaretu. Onda čučnu i zapilji se u mrtvačevo otvoreno oko. Dugo ostade u tom položaju. Fotoaparat sevnu još jednom. Labudica se uzdiže iz vode, zalepeta krilima, i odlete ka sredini jezera, u potrazi za hranom. 

  

  

DVA

  

Glavni štab Kripoa ležao je na drugoj strani Berlina, na dvadeset pet minuta vožnje od Havela. Martu je bila potrebna Jostova izjava, pa je ponudio da ga prvo odveze u kasarnu da se presvuče, ali je Jost odbio: hteo je da dâ izjavu što pre. Zato, čim je telo ugurano u ambulantna kola i poslato na put do mrtvačnice, oni sedoše u Martov maleni folksvagen sa četvora vrata, i zaputiše se kroz jutarnju saobraćajnu gužvu. 

Bilo je to jedno od onih sumornih berlinskih jutara kad slavni berlinski vazduh, „berliner luft”, ne osvežava nego je samo sirov; vlaga se zabada u lice i šake poput hiljada ledenih iglica. Na Potsdamskom drumu voda je prštala ispod točkova automobila prisiljavajući malobrojne pešake da se kreću tik uz zgrade. Gledajući ih kroz prozor zamućen kišom, Mart zamisli grad slepih, koji na posao idu pipajući. 

Sve je bilo tako normalno. To je bilo ono čega se kasnije najviše sećao. Kao kad ti se dogodi velika nesreća: pre nje, ništa neuobičajeno; zatim, sam taj trenutak; a posle, svet izmenjen za sva vremena. Jer ništa nije moglo biti rutinskije od vađenja još jednog mrtvog tela iz jezera Havel. Dvaput mesečno se to dešavalo – klošari i propali poslovni ljudi, klinci skloni da se zaleću u nerazumne poduhvate i omladinci razočarani u ljubavi; nesreće pukim slučajem, samoubistva, i ubistva; očajnici, budale, i oni naprosto bez sreće. 

Telefon je zazvonio u njegovom stanu u Anzbaher štrase neki minut posle šest i petnaest. Nije taj jutarnji poziv probudio Marta, on je ležao otvorenih očiju u polutami i slušao kišu. Već nekoliko meseci nije dobro spavao. 

„Mart? Imamo izveštaj da je u Havelu nađen leš.” Bio je to Krauze, noćni dežurni oficir u Kripou. „Budi tako ljubazan pa idi i pogledaj.” 

Mart je uzvratio da nije zainteresovan. 

„Niko ne pita da l’ si ti zainteresovan il’ nisi.” 

„Nisam zainteresovan zato što nisam u smeni”, rekao je tada Mart. „Bio sam na dužnosti u prošlu nedelju ujutro, i u onu pre toga.” I u onu još pre toga, mogao je dodati. „Danas mi je slobodan dan. Virni ponovo u tvoju listu.” 

Na drugom kraju linije nastala je pauza, a onda se opet javio Krauze, tonom izvinjavanja ali i gunđanja. „Imaš sreće, Mart. Gled’o sam listu od prošle nedelje. Slobodno možeš da nastaviš da spavaš. Ili…” On je tu načinio nekoliko ironičnih mumlajućih zvukova. „Bilo šta što si malopre radio.” 

Nalet vetra tada je ošinuo kišom po prozorskom oknu tako da je zazveckalo. 

Znala se standardna procedura kad se pronađe mrtvo telo: jedan patolog, jedan policijski fotograf, i jedan istražitelj moraju odmah izaći na lice mesta. Istražitelji su se smenjivali na dežurstvu, na osnovu liste dežurstva koja se nalazila u štabu Kripoa, u Verderšer Marktu. 

„Čisto da pitam, ko je na dužnosti jutros?” 

„Maks Jeger.” 

Jeger. Bio je u istoj kancelariji s njim. Mart pogleda na svoj budilnik i pomisli na kućicu u Pankovu gde Maks živi sa ženom i četiri ćerke: ćerke je tokom nedelje uspevao da vidi uglavnom samo za doručkom. Mart je, za razliku od toga, bio razveden, i živeo je sam. Predvideo je da to popodne provede sa sinom. Ali pred njim su bili opruženi dugi, prazni sati jutra: praznina. Tad ga je obuzeo osećaj da bi mu baš prijalo ako bi imao neki rutinski poslić, tek da mu prođe vreme. 

„Ma, ostavi ga na miru”, rekao je. „Budan sam. Uzeću to.” 

Ovo se desilo pre nepuna dva sata. Mart u retrovizoru pogleda svog putnika na zadnjem sedištu. Jost nije rekao ni reči otkad su krenuli sa jezera Havel. Samo je kruto sedeo na zadnjem sedištu i zurio u sive zgrade koje su promicale. 

Pred Brandenburškom kapijom jedan policajac na motociklu im dade znak da stanu. 

Usred Parizer placa, jedna trupa vojne muzike iz SA odreda, u mokrim smeđim uniformama, marširala je ukrug i treskala cokulama po baricama. Kroz zatvorene prozore folksvagena čulo se prigušeno dumbaranje bubnjeva i treštanje truba; gruvali su, ravnomerno, jednu staru partijsku marševsku pesmu. Nekoliko desetina ljudi okupilo se ispred Akademije umetnosti da ih gleda, stojeći malo pogureni pod kišom. 

 Bilo je nemoguće voziti se kroz Berlin u ovo doba godine a ne naići na neku sličnu muzičku probu. Kroz šest dana biće rođendan Adolfa Hitlera – Firertag, Dan Vođe, državni praznik. Tada će svaka muzička trupa u celom Rajhu izaći na paradu. Brisači su na šoferšajbni otkucavali vreme kao metronom. 

„Ovde vidimo krunski dokaz”, promrmlja Mart, „da je nemački narod, u suočenju sa vojnom muzikom, lud.” 

Okrete se ka Jostu, koji se bledo osmehnu. 

Sudar cimbala okonča melodiju. Razleže se nešto mokrog aplauza. Muzikmajster, koji je komandovao orkestrom, sada se okrete i nakloni. Iza njega su se SA muzikanti u polutrku već vraćali u svoj autobus. Policajac na motociklu je sačekao da se trg sasvim raščisti, a onda je kratko i oštro svirnuo u svoju zviždaljku. Šakom u beloj rukavici on im pokaza da prođu kroz kapiju. 

Ispred njih je zinula avenija Unten den Linden, Pod lipama. Lipe su uništene 1936 – posečene sve do jedne, u nastupu državnog vandalizma, u vreme kad su se u Berlinu održavale Olimpijske igre. Namesto lipa, gaulajter ovog grada Jozef Gebels podigao je sa obe strane avenije po jedan niz kamenih stubova visokih po deset metara, a na svakom stubu je čučao partijski orao raširenih krila. Voda im je curkala sa vrhova kljunova i krila. Čovek je imao utisak da vozi kroz indijansko groblje. 

Mart je usporio zbog semafora na raskrsnici sa Fridrih štrase, i tu skrenuo levo. Dva minuta kasnije parkirali su se naspram zgrade Kripoa u Verderšer Marktu. 

Bila je to grozna vilhelminska zgradurina – teška, sa upadljivim prugama od čađi opruženim niz fasadu, šest spratova visoka, na južnoj strani Markta. Ovamo je Mart dolazio, skoro svih sedam dana u nedelji, već deset godina. Kao što se njegova bivša žena često žalila, ovo mesto postalo mu je bliskije nego dom. Unutra, kad su prošli pored SS stražara i kroz škripava obrtna vrata, naiđoše na tablu koja je pokazivala koji je nivo protivterorističke pripravnosti na snazi. Postojale su četiri kodne boje za to, po uzlaznom redu ozbiljnosti pretnje: zelena, plava, crna i crvena. Danas je, kao i uvek, na snazi bio crveni stupanj pripravnosti. 

Dok su ulazili u foaje, osmotriše ih dvojica stražara iza staklenih šaltera. Mart im pokaza svoju legitimaciju, i upisa Josta kao dovedeno lice. 

Markt je bio prometniji nego obično. Policija je uvek imala trostruko više posla u danima pre Firertaga. Sekretarice sa kutijama punim dosijea prolazile su lupkajući visokim štiklama po mermernom podu. Vazduh je gusto mirisao na mokre kapute i vosak za poliranje podova. Grupe oficira u orpo-zelenom i kripo-crnom stajale su i šaputale o kriminalitetu. Iznad njihovih glava, sa dva suprotna kraja ovog hola, ovenčane biste Firera i šefa Glavnog ureda za bezbednost Rajha, Rajnharda Hajdriha, zurile su praznim očima jedna u drugu. 

Mart povuče metalnu rešetku lifta u stranu i uvede Josta unutra. 

Snage bezbednosti koje je Hajdrih kontrolisao bile su podeljene na tri dela. Na dnu je, sa najmanje sile i moći u tom ministarstvu, bio Orpo, obična policija. Orpovci su privodili pijance, krstarili duž autobanova Rajha, kažnjavali za prekoračenje brzine, hapsili, gasili požare, pazili na železničke pruge i obezbeđivali vozove, odazivali se na hitne pozive, vadili mrtvace iz jezera. 

Na vrhu je bio Zipo, služba državne bezbednosti. U sastav Zipoa ulazili su Gestapo i bezbednosne trupe Partije same, SD. Njihov štab bio je u jednom sumornom kompleksu zgrada oko Princ Albert štrase, približno jedan kilometar jugozapadno od Markta. Oni su bili zaduženi za borbu protiv terorizma, subverzije, špijunaže i „zločina protiv države”. Imali su uši u svakoj fabrici i školi, u svakoj bolnici i menzi; u svakom gradu, u svakom selu, u svakoj ulici. Telo u jezeru interesovaće Zipo samo ako je pripadalo nekom teroristi ili izdajniku. 

A negde između ta dva krila bezbednosnih snaga, pretapajući se donekle i u jedno i u drugo, bio je Kripo, Peto odeljenje Glavnog ureda za bezbednost Rajha. Oni su istraživali obične zločine, tipičan kriminal, od provalnih krađa, preko pljački banaka, fizičkih napada, silovanja i rasno mešovitog braka, pa sve do ubistva. Leševi u jezerima – ko su bili i kako su tamo dospeli – bili su posao Kripoa. 

Lift se zaustavio na drugom spratu. Osvetljenje u hodniku podsećalo je na akvarijum. Nejako neonsko svetlo odbijalo se sjaktavo od linoleuma i od zelenom farbom prevučenih zidova. Mirisalo je na vosak za mazanje podova, kao i u holu, ali je to ovde bilo začinjeno mirisima sredstava za dezinfekciju WC-a i ustajalog duvanskog dima. Duž hodnika bilo je dvadeset vrata sa mlečnim staklima; neka su bila poluotvorena. Bile su to kancelarije istražitelja. Iz jedne je dopirao zvuk usamljenog prsta koji polako kljucka po pisaćoj mašini; u drugoj je telefon uporno zvonio, ali niko nije dizao slušalicu. 

„‘Nervni centar u besprekidnom ratu protiv kriminalnih neprijatelja nacionalnog socijalizma’”, reče Mart, citirajući nedavni naslov iz partijskog lista Folkišer beobahter. Zaćuta, pa, pošto ga je Jost i dalje bledo gledao, objasni: „Šala.” 

„Pardon?” 

„Zaboravi.” 

Gurnu jedna vrata, koja se otvoriše, i upali svetlo. Njegova kancelarija bila je jedva nešto više od tmurnog sobička; ćelija, maltene; maleni prozorčić gledao je na unutrašnje dvorište od pocrnele cigle. Jedan zid je bio prekriven policama: u kožu ukoričene ali ipak odrpane knjižurine raznih statuta i dekreta, priručnik za sudsku medicinu, rečnik, atlas, mapa berlinskih ulica, telefonski imenici, dosijei u kartonskim kutijama na koje su gumiarabikom bila nalepljena imena – „Braune”, „Hund”, „Štark”, „Zadek” – svako takvo ime bilo je birokratski nagrobni spomenik, memorijal nekoj davno zaboravljenoj žrtvi. Na suprotnom zidu kancelarije bila su četiri uspravna ormarića za dosijea. Na jednom od njih stajala je saksija sa nekakvom biljkom nalik na pauka, koju je još pre dve godine tamo postavila sredovečna sekretarica na vrhuncu svoje neizrečene i neuzvraćene ljubavi prema Ksavijeru Martu. Biljka je sada bila mrtva. Pored ovoga, nameštaj se sastojao još samo od dva sastavljena radna stola ispod prozora. Jedan sto je bio Martov, drugi je pripadao Maksu Jegeru. 

Mart okači kaput o čiviluk pokraj vrata. Nastojao je da ne nosi uniformu ako ne mora, a ovog jutra je iskoristio kišu na Havelu kao izgovor da obuče sive pantalone i debeli plavi džemper. On gurnu Jegerovu stolicu do Josta. „Sedi. Kafu?” 

„Zamolio bih.” 

U hodniku je postojala mašina za to. „Imamo jebene fotografije. Veruješ li ti to? Pogledaj.” Kroz hodnik je do Marta dopirao glas Fibesa iz VB3 – odeljenja za seksualne delikte – koji se hvalisao svojim najnovijim uspehom. „Slikala je njena služavka. Gledaj, vidi joj se svaka dlaka. Ta ženska treba da pređe u profesionalke.” 

Na šta bi se ovo moglo odnositi? Mart lupi bočnu stranu mašine, iz koje ispade plastična čaša. Verovatno supruga nekog oficira, nagađao je, i neki radenik dovučen iz Poljske, odlukom Generalne Vlade, da radi u bašti. Obično to bude Poljak; sklon sanjarenju, pun duše, sposoban da zasvira na violini srca oficirske žene čiji je muž na frontu. Zvučalo je kao da ih je snimila in flagranti neka ljubomorna devojka, članica Bund Dojčer medel, Saveza nemačkih devojaka, željna da zadovolji vlast. To je, kako je definisano godine 1935. Zakonom o prljanju rase, bio seksualni zločin. 

On još jednom tresnu po mašini. 

Biće održano saslušanje u Narodnom sudu, biće pohotljivo napisan izveštaj u Šturmeru kao upozorenje drugima. Dve godine u Ravensbriku za ženu. Gubitak čina i sramota za muža. Poljaku dvadeset pet godina, ako ima sreće, a ako nema, smrt. 

„Jebote!” Jedan muški glas promrmlja nešto, a Fibes, vidra od čoveka, oko pedeset pet godina star, inspektor čija je žena pre deset godina pobegla sa jednim SS instruktorom skijanja, nasmeja se veoma glasno. Držeći u obe ruke po jednu čašu s kafom, Mart se povuče u svoju kancelariju i zalupi za sobom vrata, nogom, najjače što je mogao. 

  

Reichskriminalpolizei                                Werderscher Markt 5/6 

                                                       Berlin 

  

Izjava svedoka 

  

Zovem se Herman Fridrih Jost. Rođen sam 23. 2. 1945. u Drezdenu. Kadet sam u akademiji „Sep Ditrih”, Berlin. Jutros u 05.30 časova pošao sam na trčanje, kao što redovno činim u cilju treninga. Najradije trčim sam. Moja normalna ruta vodi me ka zapadu kroz šumu Grunevald do Havela, pa na sever duž obale do restorana „Lindverder”, onda južno do baraka u Šlahtenze. Tri stotine metara severno od nasipa Švanenverder video sam neki predmet kako leži u vodi na rubu jezera. Bilo je to telo muškarca. Otrčao sam do telefonske govornice pola kilometra odatle duž jezerske staze i informisao policiju. Vratio sam se do tela i sačekao dolazak nadležnih. Sve vreme je padala jaka kiša i nisam video nikoga. 

            Ovu izjavu dajem svojom slobodnom voljom u prisustvu Kripo istražitelja Ksavijera Marta. 

  

SS šuce H. F. Jost 

08 h 24 min / 14. 4. 1964. 

  

Mart se zavali u naslon svoje stolice, pogledom proučavajući mladog čoveka koji je upravo potpisivao ovu izjavu. Na tom licu nije bilo tvrdih linija; bilo je ružičasto i mekano kao lice bebe, sa poprilično akni oko usta i sa tračkom plavih dlačica iznad gornje usne. Mart je ocenio da zaista nije verovatno da se ovaj momak brije. 

„Zašto trčiš sam?” 

Jost mu vrati izjavu, potpisanu. „Tako imam priliku za razmišljanje. Dobro je biti sam, jedanput dnevno. Retko čovek bude sam u kasarni.” 

„Koliko dugo si kadet?” 

„Tri meseca.” 

„I da li ti se sviđa?” 

„Sviđa!” Jost okrete lice ka prozoru. „Bio sam tek počeo studije na univerzitetu u Getingenu kad mi je stigao poziv. Hajde da kažemo da mi to nije bio najsrećniji dan u životu.” 

„Šta si studirao?” 

„Književnost.” 

„Nemačku?” 

„A koja druga postoji?” Jost se nasmeši jednim od svojih vodenastih osmeha. „Nadam se da ću se vratiti na univerzitet čim odslužim svoje tri godine. Želim da budem nastavnik; pisac. Ne vojnik.” 

Mart osmotri njegovu izjavu. „Ako si toliko antimilitaristički nastrojen, šta ćeš u SS?” Slutio je kako će glasiti odgovor. 

„Zbog oca. On je bio jedan od osnivača ‘Lajbštandarte Adolf Hitler’. Znate kako je to: ja sam njegov sin jedinac; to mu je bila najveća želja.” 

„Mora biti da to mrziš.” 

Jost je slegnuo ramenima. „Opstajem. I rečeno mi je – nezvanično, dabome – da neću morati na front. Potreban im je asistent u oficirskoj školi u Bad Tolcu da drži tečaj o degenerisanosti američke književnosti. To zvuči kao nešto što mi je više po meri: degenerisanost.” Rizikovao je i osmehnuo se još jednom. „Možda postanem ekspert za tu oblast.” 

Mart se nasmeja i opet pogleda izjavu. Nešto se tu nije uklapalo, a on sada vide i šta. „Nema sumnje, postaćeš.” On odloži izjavu i ustade. „Želim ti sreću u nastavničkom poslu.” 

„Mogu li da idem?” 

„Naravno.” 

Jost ustade, sa izrazom olakšanja. Mart dohvati kvaku. „Samo još nešto.” Okrete se i zagleda u oči SS kadeta. „Što me lažeš?” 

Jost trže glavom. „Šta…?” 

„Kažeš da si iz kasarne pošao u pet i trideset. Policajce zoveš u pet minuta posle šest. Švanenverder je tri kilometra od kasarne. U dobroj si formi: trčiš svaki dan. Ne zadržavaš se usput: jaka je kiša. Osim ako si iznenada počeo da hramlješ, mora biti da si na jezero stigao poprilično pre šest. Znači, u tvojoj izjavi je ostalo neobjašnjenih – koliko? – dvadeset minuta, od tih trideset pet. Šta si radio, Jost?” 

Mladić je izgledao očajan. „Možda sam iz kasarne krenuo malo kasnije. Ili sam možda najpre napravio dva-tri kruga oko poligona…” 

„’Možda, možda…’” Mart tužno odmahnu glavom. „To su činjenice koje se mogu proveriti, i ja te upozoravam: biće tim gore po tebe ako ja budem morao da iznalazim istinu i da je donosim tebi, umesto da bude obratno. Ti si homoseksualac, zar ne?” 

„Her šturmbanfirer! Zaboga…” 

Mart položi šake Jostu na ramena. „Baš me briga. Možda ti trčiš sam svako jutro da bi se mogao sastati sa nekim drugarom u Grunevaldu i biti dvadeset minuta s njim. To su tvoje stvari. Koje, po meni, nisu zločin. Mene interesuje samo onaj leš. Jesi li video nešto? Šta si stvarno radio?” 

Jost odmahnu glavom. „Ništa. Kunem se.” Suze su navirale u njegove široke, blede oči. 

„Vrlo dobro.” Mart ga pusti. „Sačekaj dole, u prizemlju. Obezbediću prevoz da te vrati u Šlahtenze.” On otvori vrata. „Imaj na umu šta sam ti rekao: bolje je da mi kažeš istinu sada, nego da je ja otkrivam kasnije.” 

Jost je oklevao, i Martu se na tren učini da će nešto možda reći, ali onda izađe u hodnik i nestade. 

Mart pozva garažu u podrumu i naruči jedna kola. Spusti slušalicu i zagleda se kroz prljavi prozor u zid naspram njega. Na crnoj cigli odsijavala se voda, slivajući se sa gornjih spratova. Da li je suviše oštro postupio prema ovom dečaku? Verovatno. Ali ponekad se istina mora napasti iz zasede, mora se osvojiti iznenadnim napadom, neočekivano; ponekad nema druge mogućnosti. Da li je Jost lagao? Svakako. Ali, ako jeste homoseksualac, jasno je da mora lagati: svako za koga se ustanovi da se upuštao u „antidruštvene aktivnosti” ide pravo u radni logor. A kad esesovca uhapse zbog homoseksualnosti, šalju ga odmah u neki od kaznenih bataljona na Istočnom frontu; malo ih se odatle vrati. 

Mart je protekle godine video desetak ovakvih mladih ljudi. Bune se protiv svojih roditelja. Dovode državu pod znak pitanja. Osluškuju američke radio-stanice. Dodaju jedni drugima ručno umnožene primerke zabranjenih knjiga – Ginter Gras i Grejem Grin, Džordž Orvel i Dž. D. Selindžer. Uglavnom se bune protiv rata – te, reklo bi se, beskonačne borbe protiv sovjetskih gerilaca koji imaju američku pomoć, a koja traje u oblasti uralskih planina već dvadeset godina. 

On se najednom zastide zbog svog postupanja prema Jostu, i razmotri mogućnost da siđe u prizemlje i izvini mu se. Ali onda zaključi, kao i uvek, da je na prvom mestu, ipak, njegova dužnost prema mrtvima. On će svoje pokajanje za jutrošnji siledžijski nastup prema mladiću iskazati tako što će ustanoviti ime onog mrtvaca iz jezera. 

  

  

Centralna sala berlinske Kriminalpolicaj zauzimala je glavninu trećeg sprata. Mart se pope preskačući po dva stepenika. Pred ulazom je stražar sa automatom zatražio da vidi njegovu propusnicu. Vrata su se otvorila sa potmulim škljocanjem električnih brava. 

Mapa Berlina, osvetljena iznutra, zapremala je polovinu suprotnog zida. Galaksija zvezda, oranž boje u polutami, obeležava 122 policijske stanice u prestonici. Preko levog zida prostire se druga, još veća mapa, koja prikazuje ceo Rajh. Crvenim svetlima označeni su svi gradovi dovoljno veliki da imaju svoja sopstvena Kripo odeljenja. Centar Evrope sav se žari od njih. Ka istoku ih je sve manje i manje, a onda, iza Moskve, ima samo nekoliko izolovanih iskrica koje žmirkaju kao logorske vatre u tami. Ovo je planetarijum kriminala. 

Krauze, dežurni oficir za berlinski gau*, sedeo je na jednoj uzdignutoj platformi ispod mape grada. Ispred njega je u staklenim pregradama sedelo desetak žena u belim uštirkanim košuljama; svaka je na glavi imala par slušalica sa pričvršćenim mikrofonom. Šta sve one čuju! Narednik iz oklopne divizije dođe kući na odsustvo sa dužnosti na Istoku. Posle porodične večere, uzme pištolj, ubije ženu i svoje troje dece, redom. Onda sopstvenim mozgom poprska plafon. Histerična susetka zove policiju. Vest dospeva baš ovamo – ovde se proverava, proceni joj se vrednost i značaj, svede se na najvažnije – pa se prosledi dalje, dole, u onaj hodnik sa ispucalim zelenim linoleumom i ustajalim duvanskim dimom. 

Iza dežurnog oficira šetka se jedna sekretarica sa kiselim licem i ubeležava oznake na tablu sa incidentima koji su se desili protekle noći. Postoje četiri stupca: zločini (ozbiljni), zločini (nasilni), incidenti, i smrtni slučajevi. Svaka od tih kategorija ima svoju potpodelu, na četiri uža stupca: vreme kad je događaj prijavljen, izvor informacije, detalji izveštaja, šta je preduzeto. Prosečna noć kasapljenja u najvećem gradu na svetu, u desetomilionskom Berlinu, svedena na hijeroglife na nekoliko kvadratnih metara bele plastike. 

Osamnaest smrti se dogodilo od deset sati uveče prethodne noći. Najgori incident – 1H2D4K – sastojao se u tome što su troje odraslih i četvoro dece poginuli u automobilskom udesu u Pankovu nešto posle 11 sati. Ništa nije preduzeto; to će biti prepušteno Orpou. Jedna porodica izgorela u požaru u sopstvenoj kući u Krojcbergu, neko izboden nožem ispred jednog bara u Vedingu, jedna žena pretučena do smrti u Špandau. Zabeleška o Martovom narušenom jutru bila je poslednja na listi: 06.07 (O) – slovo koje je značilo da je vest došla od Orpa – 1H Havel/Mart. Sekretarica je odstupila i zatvorila penkalo, koje je pri tom oštro kliknulo. 

Krauze je završio telefonski razgovor i sad je izgledao kao da se pravda. „Već sam se izvinio, Marte.” 

„Ma, zaboravi to. Hoću listu nestalih. Oblast Berlina. Recimo za poslednjih dvadeset četiri sata.” 

„Nema problema.” Krauze je izgledao kao da mu je laknulo; obrnuo je stolicu prema ženi kiselog lica. „Čula si istražitelja, Helga. Proveri da li je išta stiglo u poslednjih sat vremena.” Ponovo se okrenuo Martu, očiju crvenih od nespavanja. „Ja bih s time čekao još jedan sat. Ali, ma kakve nevolje baš oko tog mesta – znaš već kako je.” 

Mart diže pogled ka mapi Berlina. Glavnina je bila sačinjena od sive paučine ulica. Ali leva strana bila je na dva mesta zapljusnuta bojom: zelenom, koja je značila šumu Grunevald, i duž nje plavom trakom vode Havela. U jezeru je ležalo, zgrčeno, ostrvo u obliku fetusa, spojeno sa obalom pomoću jednog uzanog nasipa nalik na pupčanu vrpcu. 

Švanenverder. 

„Gebels još uvek ima tamo gajbu?” 

Krauze klimnu glavom. „I sve ostalo.” 

Bila je to jedna od najotmenijih adresa u Berlinu, maltene državna institucija. Nekoliko desetina velikih kuća zaklonjenih od druma. Stražar na ulazu nasipa. Dobro mesto za privatnost, za bezbednost, za razgledanje šume i privezivanje čamca za stubić u nekom privatnom malom zatonu na obali; zlo mesto za pronalaženje leša. Ovaj leš je nađen manje od tri stotine metara od Švanenverdera. 

Krauze reče: „Tamošnji orpovci zovu to mesto ‘staza fazana’”. 

Mart se osmehnu: u uličnom žargonu „zlatni fazani” su bili partijski visoki rukovodioci. 

Helga se vratila. „Osobe za koje je prijavljeno da su nestale od nedelje ujutro”, reče ona, „i koje još nisu pronađene”. Dade Krauzeu jedan dugačak list papira sa odštampanim imenima, a Krauze samo kratko pogleda na imena i dodade papir Martu. „Ima ovde poprilično posla za tebe.” Ovo kao da ga je zabavljalo. „Trebalo bi ovo da daš onom tvom debelom prijatelju, Jegeru. On bi treb’o da radi ovo, je l’ se sećaš?” 

„Hvala. Ja ću barem malo da počnem.” 

Krauze odmahnu glavom. „Ostvaruješ dvaput više radnih sati nego drugi. Ne unapređuju te. Plata ti je bedna. Jesi lud, il’ šta si?” 

Mart urola spisak nestalih u trubicu, kojom ovlaš lupnu Krauzea po prsima. „Zaboravljaš se, druže”, reče mu. „Arbeit macht frei.” Bila je to parola nad kapijom radnih logora. Rad oslobađa. 

Okrete se i ode kroz redove telefonistkinja. Iza sebe je čuo kako se Krauze obraća Helgi kao da od nje traži pomoć ili savet: „Jesi videla? Kakva mu je sad pa to šala?” 

  

  

Mart se vratio u svoju kancelariju upravo kad je Maks Jeger kačio kaput o čiviluk. „Zavi!”, reče Jeger, šireći ruke. „Dobio sam poruku iz sobe za dežurstva. Šta da kažem?” Na sebi je imao uniformu SS šturmbanfirera. Na crnoj tunici primećivali su se tragovi doručka. 

„Pripiši to dobrom srcu mene matorca”, reče Mart. „I nemoj se previše uzbuđivati. Na lešu nije bilo ničeg za identifikaciju, a u Berlinu od nedelje ujutru fali sto ljudi. Trebaće nam nekoliko sati samo da odradimo tu listu. A ja sam obećao da izvedem mog sina u grad danas popodne, tako da će to ostati na tebi.” 

On pripali cigaretu i objasni detalje: mesto, nedostajuće stopalo, svoje sumnje o Jostu. Jeger je slušao i samo povremeno mumlao. Bio je ogromnog rasta, prava gromadina, dvometraš gegav u hodu, trapavih ruku i nogu. Pedeset godina star, gotovo deset godina stariji od Marta, ali još od 1959. godine su u istoj kancelariji i rade povremeno kao ekipa. Kolege u Verderšer Marktu ponekad su iza njihovih leđa govorili, u šali: eno idu lisica i medved. I možda su pomalo i nalikovali na neki stari bračni par, po svojoj sklonosti da se prepiru, ali i da zajednički prikrivaju greške koje bi jedan od njih načinio. 

„Ovo je lista nestalih.” Mart sede za svoj sto i odvi papir: imena, datumi rođenja, vreme nestanka, adrese onih koji su nestanak prijavili. Jeger se nagnu preko Martovog ramena. Pušio je debele zdepaste cigare i uniforma mu je sva zaudarala na njih. „Prema našem dobrom doktoru Ajsleru, naš drugar je verovatno umro juče posle šest sati uveče, pa verovatno nikome nije nedostajao do sedam, ili osam, to bi bilo najranije. Možda ljudi i jutros još čekaju da se on vrati. Znači, možda i nije na listi. Ali moramo imati u vidu još dve mogućnosti, zar ne? Prva: da je nestao neko vreme pre nego što je umro. Druga – a iz iskustva znamo da to nije nemoguće – da se Ajsler zeznuo oko vremena smrti.” 

„Ma taj nije ni za veterinara”, reče Jeger. 

Mart brzo osmotri kraj liste. „Sto dva imena. Ja procenjujem da naš drugar ima šezdeset godina.” 

„Da kažemo pedeset, za svaki slučaj. Posle dvanaest sati u vodi, niko ne izgleda naročito dobro.” 

„Tako je. Dakle, preskačemo svakog na listi ko je rođen posle 1914. godine. Trebalo bi da ostane samo desetak imena. A onda ništa lakše nego da obavimo identifikaciju: da li je dedici falilo levo stopalo?” Mart presavi papir, precepi ga napola, i dade jednu polovinu Jegeru. „Koje su stanice Orpoa oko Havela?” 

„Nikolae”, reče Maks. „Vanze. Kladov. Gatov. Pihelzdorf – ali to je verovatno suviše na sever.” 

Tokom sledećih pola sata Mart je zvao sve te stanice redom, pa i Pihelzdorf, da vidi da nije nađeno neko odelo, i da li neko od poznatih lokalnih pijanaca i skitnica liči na pronađenog davljenika. Ništa. Onda on posveti pažnju svojoj polovini liste. Do jedanaest i trideset eliminisao je sva imena koja su dolazila u obzir. Ustade i protegnu se. 

„Gospodin Niko Nikogović.” 

Jeger je završio sa telefoniranjem deset minuta pre toga, i sada je samo zurio kroz prozor, pušeći. „Popularan neki tip, a? U poređenju s njim, čak i ti deluješ voljen.” On izvadi cigaru iz usta i prstima pokupi s jezika nekoliko nesagorelih komadića duvana. „Pogledaću da li su u sobi za dežurstva dobili još koje ime. Prepusti to meni. Lepo se provedi s Pilijem.”    

  

  

Pozna jutarnja služba upravo je bila završena u ružnoj crkvi naspram štaba Kripoa. Mart je stajao na drugoj strani ulice i gledao sveštenika, koji je preko odežde obukao nekakav ubogi mantil, kako zaključava vrata. U Nemačkoj vlast već dugo obeshrabruje religiju. Mart se zapita koliko je vernika jutros bilo spremno da pretrpi strah od gestapovskih špijuna i dođe na molitvu. Pet, šest? Sveštenik glatko spusti teški gvozdeni ključ u džep i okrete se. Vide da ga Mart gleda, i odmah se odšunja, pogleda oborenog u zemlju, kao neko koga su uhvatili u nezakonitoj radnji. Mart zakopča svoj kišni mantil i zaputi se za sveštenikom, u grozno prljavo berlinsko jutro.