1. K SEVERU

ZIMI je Hamersmit na tridesetak sati vožnje autobusom od Osla, premda je vredno porazmisliti o tome šta bi iko tamo tražio zimi. Na rubu sveta, najseverniji grad u Evropi, od Londona daleko koliko i London od Tunisa, postojbina mračnih i surovih zima, gde sunce ponire u Severno ledeno more u novembru i ne izranja narednih deset nedelja.
Želeo sam da vidim severnu svetlost. Uz to, dugo sam gajio nejasan poriv da iskusim život na tako udaljenom i neprivlačnom mestu. Dok sam sedeo kod kuće u Engleskoj, pijuckao viski i prelistavao mape, to mi se činilo velelepnom zamišlju. Ali sada, dok sam kroz Oslo gacao po sivoj bljuzgavici poznoga decembra, počeše da me more sumnje.
Sve mi je krenulo naopako. U hotelu sam se uspavao, propustivši doručak, te sam morao da se oblačim navrat-nanos. Ne pronašavši taksi, po lapavici sam vucarao svoj bezumno težak kofer osam blokova, sve do glavne autobuske stanice. Imao sam silne teškoće da ubedim osoblje Kreditkasen banke u Ulici Karla Johana da mi unovče dovoljno čekova, kako bih mogao da platim autobusku kartu po sumanutoj ceni od 1200 kruna – jednostavno im nije ulazilo u glavu da bi Vilijam Megvajer Brajson iz mog pasoša i Bil Brajson s mojih čekova mogli biti ista osoba – te sam stoga na stanicu pristigao dva minuta pred polazak, pušeći se i bez daha od savlađivanja beskrajne strmine koja se zove moj život, kada mi devojka na biletarnici saopšti da nema nikakvog pisanog traga o mojoj rezervaciji. 
„Ovo se ne dešava“, rekao sam. „Ja sam kod kuće u Engleskoj. Sipni mi još gutljajčić porta, mila.“ Zapravo, rekao sam: „Mora da je posredi neka greška. Molim vas, pogledajte ponovo.“ 
Devojka pogleda spisak putnika. „Ne, gospodine Brajsone, ovde nema vašeg imena.“
Ali ja sam ga video, gledajući naopačke. „Evo ga, drugo odozdo.“
„Ne“, presudi devojče, „tu piše Bernt Bjornson. To je norveško ime.“
„Ne piše Bernt Bjorson. Piše Bil Brajson. Pogledajte tačku na i, i dva l. Molim vas, gospođice.“
Nije htela ni da čuje.
„Ako propustim ovaj autobus, kad polazi sledeći?“
„Iduće nedelje, u isto vreme.“
O, sjajno.
„Gospođice, verujte mi, tu piše Bil Brajson.“
„Ne piše.“
„Gospođice, slušajte, stižem iz Engleske. Nosim lek koji bi jednom detetu mogao da spase život.“ Nije nasela. „Želim da vidim šefa.“
„On je u Stavangeru.“
„Slušajte, rezervisao sam telefonom. Ako ne uđem u ovaj autobus, napisaću vašem šefu pismo koje će vas do kraja veka lišiti mogućnosti da nađete novi posao.“ Ovo je očito nije obespokojilo. A onda mi sinu. „Ako se ovaj Bernt Bjornson ne pojavi, mogu li da dobijem njegovo mesto?“
„Naravno.“
Zašto se odmah ne setim takvih pitanja i time sačuvam svoje živce? „Hvala“, rekoh i odvukoh kofer napolje. 


AUTOBUS je bio veliki dabl-deker, nalik američkom Grejhaundu, ali su se na spratu samo u prednjem delu nalazila sedišta i prozori. Ostatak beše od čvrstog aluminijuma oslikanog zabrinjavajuće psihodeličnim prizorima međugalaktičkog pejzaža, nalik naslovnoj strani kakve jeftine naučnofantastične novele, s natpisom „Ekspres 2000“ koji se sjaktio na repu komete. Na tren mi sinu lakoumna pomisao da se u delu bez prozora nalazi spavaonica i da će nas s večeri hostesa otpratiti tamo i zamoliti nas da odaberemo svako svoj krevet. Za takvu opciju bejah spreman da platim, šta košta da košta. Ali, bio sam u zabludi. Zadnji kraj, kao i ceo donji nivo, bili su namenjeni za prevoz robe. „Ekspres 2000“ bio je, zapravo, tek kamion s putnicima. 
Krenuli smo tačno u podne. Ubrzo uvideh da je sve u autobusu pravljeno u cilju postizanja posvemašnje neudobnosti. Sedeo sam kraj grejača, i dok mi je promaja hladila gornje ekstremitete, leva noga mi se tako zagrejala da sam mogao da čujem kako mi dlake ferceraju. Sedišta je zacelo dizajnirao kepec, ne bi li se osvetio ljudima normalnog rasta – drugog objašnjenja nema. Mladić ispred mene toliko je zavalio sedište da glava samo što mu nije završila u mom krilu. Imao je lice koje svedoči da Bog nije lišen smisla za humor i čitao je strip pod naslovom Tomi og Tigern. Što se mog sedišta tiče, bilo je postavljeno pod uglom koji jamči trenutnu i dugotrajnu vratobolju. Sa strane se nalazila ručka koja bi mi, verovatno, pomogla da naslon pomerim unazad i smestim se udobnije, ali sam iz iskustva znao da bi, taknem li je samo, sedište poletelo unazad i smrskalo oba kolena slatke bakice koja je sedela iza mene, te odustadoh od te namisli. Žena pored mene, očigledno veteran brojnih polarnih ekspedicija, istovarila je hrpu časopisa, papirnih maramica, pastila za grlo, pomada, melema i voćnih bombona, nagurala ih u džep na sedištu ispred sebe, pokrila se ćebetom i prespavala više-manje ceo put.
Truckali smo se kroz snežni polumrak, brzo napustivši prostrana predgrađa Osla. U beskrajnom sutonu rasuta seoca i seoske kuće izgledali su sređeno i imućno. Na prozorima svake kuće radosno su svetlucale božićne lampice. Ubrzo zapadoh u ono nimalo neprijatno stanje omamljenosti koje me često obuzima na dugim putovanjima, kad glava počne da mi se klati na ramenima kao čoveku koji je izgubio svaku kontrolu nad vratnim mišićima, i ne mari za to.
Moje putovanje je započelo. Uskoro ću ponovo videti Evropu. 


PRVI PUT u Evropu sam doputovao 1972. godine, žgoljav, stidljiv i sam. U to vreme jedini jeftini letovi odvijali su se između Njujorka i Luksemburga, s tankovanjem goriva na aerodromu Keflavik u Rejkjaviku. Avioni su bili uveliko zašli u godine – maske s kiseonikom povremeno su, ničim izazvane, ispadale iz pregradaka nad glavama putnika i ljuljuškale se sve dok neka stjuardesa ne bi pristigla s čekićem i ustima punim eksera da dovede stvari u red, a vrata toaleta znala su da se otvore ukoliko ih ne biste pridržavali nogom, što je u svaku delatnost koju putnik namerava unutra da obavi unosilo notu izazova. A behu i spori do bola. Nedelja i po bila je potrebna da bi se dobacilo do Keflavika, malog bezbojnog aerodroma sred pljosnate bezbojne nedođije, i još nedelja i po truckanja po nebu do Luksemburga. 
Svi u avionu bili su hipici, izuzev posade i dvojice direktora fabrike haringi u prvoj klasi. Ugođaj sličan onom u Grejhaundovom autobusu na putu za festival narodne muzike. Putnici su se neumorno dohvatali gitara, mandolina i flaša jeftinog vina, kujući mic po mic s osobom pored sebe poznanstvo koje će, bez sumnje, rezultirati obiljem živahnog seksa na brojnim mediteranskim plažama. 
Tokom dugih, uzbudljivih nedelja pred putovanje hranio sam se, priznajem, spletom krevetskih maštarija u kojima bih se u avionu našao kraj zadihane mlade krasotice koju otac, protiv njene volje, šalje na Institut za nimfomanske poremećaje u Lozani, a koja se negde nad Atlantikom okreće ka meni i veli: „Oprostite, da li bi vam smetalo ako bih vam malko posedela na licu?“ U stvarnosti, moj saputnik bio je bubuljičavi glavonja s naočarima po ugledu na Badija Holija i plastičnim pakovanjem hemijskih olovaka u džepu košulje. Na pakovanju je pisalo: „Povoljna roba kod Grabera, Flagelejšn, Oklahoma. Nemamo Samo Ono Što Vam Ne Treba“, ili nešto u tom smislu. Ožiljci od bubuljica na njegovom vratu ličili su na nikad zalečene rane od metka, a bazdeo je na mast za pročišćavanje disajnih puteva. 
Let je proveo čitajući Sveto pismo, prateći svaki red prstima obe ruke i izgovarajući tekst dovoljno glasno da ga, u vidu ostrašćenog šapata, jasno čujem desnim uvom. Plašio sam se najgoreg. Ne znam zašto verski zaluđenici imaju poriv da preobrate svakog ko im se nađe u blizini – zaboga, ni ja ne trošim vreme nastojeći da ih ubedim da navijaju za moj fudbalski klub. Danas im, kada me oslove, objasnim da osoba u belim soknama, mokasinama i s bedžom na kome piše: ZDRAVO! JA SAM GAS! verovatno ne bi mogla da me ubedi ni da napustim vozilo u plamenu, a kamoli da život posvetim Bogu, i zamolim ih da sledeći put pošalju nekog inteligentnijeg i s boljim smislom za oblačenje. Ali onomad bejah isuviše slab da učinim išta drugo do da ih uljudno saslušam i promumlam pokoje neobavezujuće „hmmmmm...“ na njihova uveravanja da će mi Isus izmeniti bivstvovanje. Negde nad Atlantikom, dok sam, svoj na svome, zauzimao dvesta kubnih centimetara vlastitog prostora, kako to već biva na dugim avionskim letovima, spazih novčić pod sedištem ispred sebe, s mukom se istegnuh i dohvatih ga. Kad sam se uspravio, videh da moj saputnik, napokon, gleda u mene sa zlokobnim sjajem u oku. 
„Da li ste pronašli Isusa?“, iznebuha me upita.
„Hmm... ne, samo novčić“, odgovorih i hitro se okrenuh, pretvarajući se narednih šest sati da spavam i ignorišući njegove šapatom izgovorene usrdne molbe da otvorim srdašce Isusu, koji će mi u njemu dići kolibicu. 
Zapravo sam krišom tražio pogledom Evropu. Avion se spustio iz oblaka i poda mnom se nenadano ukaza bajkovito prostranstvo majušnih zelenih polja i seoca sa zvonicima rasutih po talasastom predelu, nalik tek istresenom raznobojnom prekrivaču, ovaj čas spuštenom na postelju. Često sam leteo nad Amerikom, kad iz aviona nisam mogao da vidim bogzna šta osim beskrajnih zlaćanih polja na farmama površine Belgije, vijugavih reka i crnih autoputeva, kao iscrtanih grafitnom olovkom. Vazda je delovala ogromno i uglavnom prazno. Činilo mi se da ću, napregnem li pogled, videti do Los Anđelesa čak i ako sam tek nad Kanzasom. Ali ovaj pejzaž odlikovalo je uređeno savršenstvo makete za mini železnicu. Sve je bilo tako zeleno i brižljivo doterano, tako celovito, tako pregledno, tako ljupko, tako... tako evropsko. Bio sam očaran. Još uvek sam.
Na put sam poneo žuti ranac tako golem da sam, na prolasku kroz carinu, unekoliko očekivao pitanje: „Imate li nešto da prijavite? Cigarete? Alkohol? Mrtvog konja?“, te sam dan proveo klecajući pod njim ulicama Luksemburga obuzet svojevrsnom živopisnom omamljenošću, nepoznatom mešavinom uzbuđenja, iscrpljenosti i snažne optičke nadraženosti. Sve mi se činilo tako živim, kristalno jasnim i novim. Osećao sam se kao neko ko je prvi put kročio izvan četiri zida. Sve je bilo toliko različito: jezik, novac, automobili, njihove registarske tablice, hleb, hrana, novine, parkovi, ljudi. Nikada pre nisam video pešački prelaz označen zebrom, ni tramvaj, ni hleb neisečen na kriške (slična mogućnost nikad mi nije ni pala na pamet), ni čoveka koji očekuje da ga uzmu zaozbiljno a nosi beretku, ni ljude koji različite artikle kupuju u različitim prodavnicama, pa još nose vlastite cegere, ni pernate fazane i neodrane zečeve koji vise u izlogu mesare, ni iskeženo prase na poslužavniku, ni paklicu cigareta žitan, ni reklamu za Mišlenove auto-gume. A ljudi – pa svi su bili Luksemburžani. Ne znam zašto sam se tome toliko divio, ali jesam. Stalno mi se motalo po glavi: „Onaj čovek tamo, on je Luksemburžanin. Kao i onaj tamo. Ne znaju ništa o njujorškim Jenkijima, ne znaju špicu dečje emisije Klub Mikija Mausa, iz drugog su sveta.“ To je bilo naprosto divno! 
Popodne na Pon Adolfu naleteh na svog bubuljičavog saputnika, ponad gudure koja preseca grad na dva dela. Glavinjao je put centra pod vlastitim džinovskim rancem. Pozdravih ga kao prijatelja – na kraju krajeva, od tri stotine miliona ljudi u Evropi on je bio jedini koga sam poznavao – ali on nije delio moje zažagreno ushićenje.
„Jesi li pronašao sobu?“, upita me smrknuto.
„Ne.“
„E pa, ja ne mogu da je nađem. Nema gde nisam bio. Sve je puno.“
„Stvarno?“, rekoh, dok se briga nadvijala nada mnom poput senke. Ovo bi moglo biti ozbiljno. Nikada ranije nisam se našao u situaciji da moram da se pobrinem za prenoćište – smatrao sam da je dovoljno da se, kad god mi se prohte, pojavim u nekom malom hotelu i dalje će sve teći kao po loju. 
„Jebeni grad, jebeni Luksemburg“, reče moj prijatelj s neočekivanom iskrenošću i odglavinja dalje.
Svratio sam u nekoliko dobrano olinjalih hotela oko glavne stanice, ali svi su bili puni. Odlutao sam dalje, usput obilazeći druge hotele, no zaludu, te se uskoro – jer Luksemburg je koliko ljubak, toliko i mali – nađoh na izlasku iz grada. Ne znajući kako da se nosim s krizom u nastajanju, namah odlučih da stopiram do Belgije. To je veća zemlja; možda je tamo bolje. Sat i četrdeset minuta stajao sam kraj autoputa isturenog palca i gledao, osećajući ubode rastućeg očajanja, kako kola jure dok sunce lagano tone na horizontu. Taman sam se spremao da odustanem od svog plana, ne znajući šta mi je dalje činiti, kad se kraj mene zaustavi ulubljeni sitroen 2CV. Ubacih svoj ranac i provirih u auto, u kome se na prednjim sedištima prepirao mlađi par. Na trenutak pomislih da nisu stali zbog mene, već da se čovek zaustavio s namerom da malo izbubeca ženu, što su Evropljani svikli da čine, a što sam imao prilike da vidim u filmovima Žan-Pola Belmonda prikazivanim na televiziji. Ali žena tad izađe iz auta, pogledavši me jarosno, i dozvoli mi da se uvučem na zadnje sedište, gde se skupih dok su mi kolena doticala uši, opkoljen kutijama za cipele. 
Vozač je bio izuzetno druželjubiv. Dobro je govorio engleski i rekao mi, nadvikujući se s motorom koji je brundao kao kosilica za travu, da radi kao putujući prodavac cipela, da mu je žena službenica u luksemburškoj banci i da žive s one strane granice, u Arlonu. Neprestano se osvrtao s namerom da raščisti zadnje sedište i napravi mi više mesta tako što će kutije s cipelama pobacati pozadi, što mi ne beše milo jer je više-manje redovno uspevao da me zvekne u glavu, a uz to je jednom rukom vozio prepunom saobraćajnicom sto kilometara na sat.
Svaki čas njegova bi žena vrisnula ugledavši zadnji kraj kamiona kome se strelovito približavamo, na šta bi on otprilike dve i po sekunde vratio pažnju na put, da bi se zatim iznova pozabavio mojom udobnošću. Kudila ga je zbog vožnje bez kraja i konca, a on se vladao kao da je posredi neki njen simpatičan hir, neprestano se kreveljeći i dobacujući mi zavereničke, duboko galske poglede, kao da je njeno lajavo zanovetanje tek šala koju delimo samo nas dvojica. 
Teško da sam ikad bio ubeđeniji u neizbežnost smrtnog ishoda. Čovek je vozio kao da smo u video igrici. Autoput je imao tri trake – za mene još jedna novina – gde se iz jedne trake skretalo desno, iz druge levo, dok je treća, srednja traka služila za preticanje iz oba pravca. Moj novi prijatelj kao da nije shvatio ovaj sistem. Skrenuo bi u srednju traku i bio iskreno iznenađen videvši kamion četrdesetotonac kako se sunovraćuje ka nama nalik vozilu odbeglom iz Ptice trkačice. U poslednji čas skrenuo bi mu s puta, odmah potom izbacujući glavu kroz prozor i psujući vozača kamiona, sve dok mu uzvici njegove žene i moji ne bi skrenuli pažnju na novu pogibelj. Kasnije sam saznao da se Luksemburg diči evropskim rekordom u smrtnosti na autoputevima.
Za pola sata stigli smo do Arlona, sumornog industrijskog grada. Sve je delovalo sivo i prašnjavo, čak i ljudi. Čovek je insistirao da budem njihov gost na večeri. Pobunismo se i ja i žena – ja uljudno, žena s neprikrivenim gnušanjem – ali on odbaci naše primedbe kao da su samo novi simpatičan hir, i pre no što sam se snašao, nađoh se na mračnom stepeništu, odakle me uvedoše u najmanji i najoskudnije opremljen stan koji sam ikad video. Sastojao se od svega dve prostorije – kuhinje veličine plakara i sobe-za-sve u kojoj su se nalazili sto, dve stolice, krevet i mali gramofon sa samo dve ploče: Džin Pitni i limeni orkestar engleskih rudara. Pitao me je šta bih da slušam. Rekoh mu da odabere sam. 
Pustio je Džina Pitnija i iščezao u kuhinji, gde ga je žena šapatom klela i odakle se vratio smetena izraza lica, noseći dve velike flaše nekog smeđeg napitka. „Ovo će biti vrlo lepo“, obeća on sipajući mi u čašu tečnost za koju se ispostavilo da je veoma mlako pivo. „Mmmm...“, promumlah, nastojeći da zvučim zahvalno. Obrisah penu s usana i razmotrih da li bih preživeo skok kroz prozor. Sedeli smo ispijajući pivo i smeškajući se jedan drugom. Pokušao sam da se setim na šta me pivo podseća, i zaključih da je u pitanju obilan uzorak urina, po svoj prilici potekao od neke cirkuske životinje. „Dobro, da?“, upita Belgijanac.
„Mmmm...“, ponovih, ali ne prinesoh čašu usnama.
Nikada ranije nisam bio tako daleko od kuće. Našao sam se na stranom kontinentu na kom ne govore moj jezik. Upravo sam proputovao hiljadu kilometara u hladnjači s krilima, nisam spavao trideset, niti se okupao dvadeset devet sati, a završio sam u majušnom, spartanski opremljenom stanu u nepoznatom belgijskom gradu, spreman da podelim večeru s dvoje izuzetno čudnih ljudi. 
Madam Čudna pojavi se noseći tri tanjira, na svakom po dva jajeta na oko i ništa više, koja spusti pred nas s izvesnom zvučnom žestinom. Sede za sto. Njen muž smesti se na ivicu kreveta. „Jaja i pivo“, rekoh. „Zanimljiva kombinacija.“
Večera je trajala četiri sekunde. „Mmmm...“, rekoh, brišući žumance s usana i tapšući stomak. „Ovo je bilo zaista izvrsno. Mnogo vam hvala. A sad, moram da pođem.“ Madam Čudna prostreli me pogledom s one strane mržnje, ali mesje Čudni đipi na noge i srdačno me uhvati za ramena. „Ne, ne, moraš da čuješ drugu stranu ploče i popiješ još malo piva.“ On okrenu ploču, koju saslušasmo u tišini, pijuckajući pivo sitnim gutljajima. 
Kasnije me je odvezao u centar grada, do malog hotela koji je nekada možda bio otmen, no sad beše pun golih sijalica, s recepcionarom u potkošulji. Čovek me povede na dugo putovanje uz brojna stepeništa i niz hodnik za hodnikom, da bi me ostavio u velikoj sobi bez tepiha, u čijem se senovitom prostranstvu nazirala fotelja s tankim peškirićem prebačenim preko naslona, okrnjeni umivaonik, besmisleno veliki ormar i gigantski krevet od hrastovine čija su ulegnuća i miris svedočili o 150 godina dešperatnog seksa.
Spustio sam ranac i svalio se na krevet, i dalje u cipelama, shvativši da se prekidač za lampu od dvadeset vati koja je škiljila negde u tmini nalazi na drugom kraju sobe, ali bejah isuviše umoran da ustanem i ugasim svetlo, isuviše umoran da učinim išta drugo do da se načas zapitam da li je moj gorljivi, bogobojažljivi poznanik još u Luksemburgu, bez sobe, drhti li kukavno u kakvom haustoru ili na klupi u parku, u dva džempera, primoran da trpa stranice Luksemburg cajtunga u farmerke ne bi li odagnao studen. 
„Nadajmo se“, rekoh i utonuh u jedanaestosatni san.


PROVEO SAM nekoliko dana tabanajući po šumovitim bregovima Ardena. Trebalo mi je vremena da se naviknem na ranac. Svaki put kad bih ga natovario na leđa, oko minut bih posrtao naokolo kao čovek maločas pogođen kladivom u glavu, što mi je pomoglo da steknem izvrsnu formu. Kao da sam na put poneo posečeno deblo. Ne pamtim da sam se ikad osećao ispunjenije i življe nego ta tri-četiri dana na jugu Belgije. Imao sam dvadeset godina i bio bez sprega u savršenom svetu. Vreme je bilo lepo, okolina zelena, ljupka i posuta malim imanjima kojima su bazale guske i kokoške, izlazeći katkad na puteve retko pohođene pokojim vozilom. 
Svakih sat ili dva zabasao bih u neko dremljivo seoce gde bi me dvojica muškaraca s beretkama, koji sede pred kafeom pijući vino, nemo posmatrali kako se približavam i prolazim, odgovarajući na moje veselo „Bonjour!“ tek neprimetnim klimanjem glave; a uveče, kad bih pronašao sobu u nekom hotelčiću i otišao u lokalni kafe da čituckam knjigu i pijuckam pivo, istim neprimetnim klimanjem glave pozdravilo bi me više ljudi, što sam smatrao znakom poštovanja i prihvatanja. Verujem da, možda, nisam ni primetio kako se povlače dalje od mene kada sam se, okuražen sa sedam-osam krigli piva, nagnuo prema jednom od njih i izgovorio tihim, ali prijateljskim glasom: „Je m’apelle Guillome. J’habite Des Moines.“ 


I TAKO minu leto. Četiri meseca lutao sam kontinentom, kroz Britaniju i Irsku, Skandinaviju, Nemačku, Švajcarsku, Austriju i Italiju, izgubljen u vlastitom ushićenju. Beše to moje najsrećnije leto. Bilo mi je toliko lepo da sam se vratio kući, izvrnuo sadržaj svog ranca u peć za spaljivanje smeća i vratio se narednog leta s poznanikom iz srednje škole po imenu Stiven Kac, što se ubrzo ispostavilo pogolemom greškom.
Kac je od onih ljudi koji leže u zamračenoj hotelskoj sobi, dok vi pokušavate da zaspite, i satima iznosi detaljne, često sablasne opise svega što bi, da je po njegovom, učinio raznoraznim gimnazijskim nimfama, ili najavljuje da će prdnuti sledećim rečima: „Sad će da zagrmi. Spreman?“, da bi zatim svoju izvedbu ocenjivao po zvučnosti, trajanju i miomirisu, kako je znao da kaže. Najbolje što bi se moglo reći za putovanje s Kacom jeste da sam tog leta izbavio ostatak američke populacije od njegovog društva. 
Uskoro sam prestao da ga slušam, te je postao tek osoba s druge strane stola koja svaki novi tanjir s hranom dočekuje pitanjem: „Kakvo je sad ovo sranje?“, hiperaktivni neznanac što neprestano priča o erekciji i nezvan me prati kud god da krenem. Ubrzo sam zaboravio da postoji i proveo leto gotovo jednako prijatno i usamljeničko kao i ono prethodno.
Od tog doba bezmalo sve svoje zrele godine, njih petnaest od sedamnaest, proživeo sam u Engleskoj, na rubu ovog prekrasnog kontinenta, a da ga skoro nisam ni video. Četvorodnevna poseta Kopenhagenu, tri putovanja u Brisel, kratko proputovanje kroz Holandiju – to je sve čime imam da se pohvalim za petnaest godina koje provedoh kao usvojeni Evropljanin. Kucnuo je čas da ispravim grešku.
Rešio sam da krenem od Nort Kejpa, najsevernije tačke evropskog kopna, i da putujem na jug do Istanbula, obilazeći usput što više mesta koje onomad posetismo Kac i ja. Nameravao sam da put započnem s proleća. Negde pred Božić pozvao sam Univerzitet u Tromsu – najsevernijem evropskom učilištu i kolevci studija o severnoj svetlosti – da bih se raspitao koje doba godine je najbolje za posmatranje ove nebeske predstave. Veza je bila tako loša da sam s mukom čuo ljubaznog profesora s druge strane – činilo mi se da se nadvikuje s hukom snežne oluje; zamišljao sam kako se vrata uz lupu otvaraju i uskovitlane pahulje uleću u njegovu lomnu, samotnu kolibicu negde usred divljine. Ipak, iz onoga što sam čuo shvatih da je jedino pravo vreme za moj put upravo sad, u jeku zime, pre no što se u januaru sunce ponovo digne. Ovo je, očito, bila dobra godina za severnu svetlost – nešto u vezi sa živom solarnom aktivnošću – ali je, da bi se išta videlo, neophodno vedro nebo, za šta u severnoj Norveškoj nikad ne postoje garancije.
„Trebalo bi da dođete najmanje na mesec dana“, vikao je.
„Mesec dana?“, odvratih, iskreno uznemiren.
„Najmanje.“
Jedan mesec. Jedan mesec u najhladnijem, najmračnijem, najsumornijem, najudaljenijem mestu u Evropi. Svi kojima sam to pomenuo smatrali su moju zamisao izuzetno zabavnom. I evo me sada gde putujem k severu, u klimavom autobusu, nepovratno posvećen svom planu. 


NEDUGO posle polaska iz Osla s nelagodnošću postadoh svestan da niko u autobusu ne puši. Nisam zapazio znak ZABRANJENO PUŠENJE, ali ne bejah nameran da pripalim prvi tek da bi se svi obrušili na mene, grgoljajući na Norveškom. Bio sam poprilično uveren da je čovek preko puta mene pušač – delovao je primereno zlovoljno – a gotovo ubeđen u isto kad je reč o mladiću preda mnom. Još nikada nisam sreo odraslog čitaoca stripova koji ne gaji naklonost prema pušenju i tetovažama. Prostudirah brošuru „Ekspresa 2000“ ostavljenu na svakom sedištu i s užasom pročitah reči „tilsammen 2000 km nonstop i 30 timer“. 
Iako nemam blagu predstavu o norveškom jeziku, toliko sam i ja razumeo. Dve hiljade kilometara! Nonstop! Trideset sati bez cigareta! Iznenada me ponovo preplavi osećaj neudobnosti. Vrat me je boleo, leva noga cvrčala kao slaninica na tiganju, glava mladića ispred mene približila se mom krilu više no glava ijednog muškarca pre njega, raspolagao sam s manje vlastitog prostora nego da sam se zatvorio u kofer i odaslao se u Hamerfest, a sada me je čekalo i trideset sati bez unošenja nikotina. Što je mnogo, mnogo je.
Na sreću, situacija ne beše toliko bezizlazna koliko mi se učinilo. Na švedskoj granici, nekih dva sata po napuštanju Osla, autobus se zaustavi na carinskoj ispostavi usred šume. Vozač ode u carinarnicu da se pozabavi papirologijom, a većina putnika, uključujući mene i dvojicu koju sam pikirao, sjuriše se niz stepenice i stadoše da cupkaju na hladnom snegu i čibuče cigaretu za cigaretom. Ko zna kada će nam se opet ukazati slična prilika? Zapravo, pošto se vratih u autobus, stekavši pri tom večno neprijateljstvo gospođe na sedištu do mog jer joj po drugi put u pet minuta nagazih na nogu, pažljivim čitanjem brošure „Ekspres 2000“ utvrdih da vozni red predviđa još tri zaustavljanja. 
Prvo usledi uveče, pred drumskom kafeterijom u Skelefteji u Švedskoj. Bilo je to neobično mestašce. Na početku reda za hranu stajao je veliki jelovnik. Kraj svakog navedenog jela nalazilo se crveno dugme koje, nakon pritiskanja, šalje osoblju u kuhinji signal šta da pripremaju. Posle toga gost gura svoj prazni poslužavnik ka kasi, usput birajući piće, a zatim s kasirkom čeka dvadeset minuta da iznesu njegovo jelo. Što unekoliko pobija svrhu kafeterije, zar ne? Kako sam bio poslednji u redu koji se ne pomera, izašao sam napolje, popušio mnoštvo cigareta po ljutoj zimi i vratio se. Red se tek malo smanjio, no ja uzeh poslužavnik i pogledah u spisak jela. Nisam imao pojma šta je na ponudi, a kako se užasavam da nepažnjom ne naručim džigericu, koje se gnušam u tolikoj meri da ću sad morati da vas nakratko napustim i izbljujem se u kantu za smeće na samu tu pomisao, odabrah da ne naručim ništa (premda sam bio u iskušenju da pritisnem svu dugmad i vidim šta će se desiti).
Umesto toga, odlučih se za flašicu pepsi-kole i sitne kolače, ali me, po dolasku na kasu, kasirka izvesti da moj norveški novac nije ni za šta i da primaju samo švedski. To me iznenadi. Oduvek sam verovao da se nordijski narodi druže i slobodno razmenjuju valute, kako to čine u Belgiji i Luksemburgu. Pod bezdušnim kasirkinim okom vratih kolače i pepsi-kolu, poslužih se besplatnom čašom ledene vode i odoh za sto. Preturajući po džepovima pronađoh keks iz aviona kojim sam doputovao iz Engleske i smazah ga za večeru.
Kada smo se vratili u autobus, siti jagnjećih kotleta s povrćem i/ili keksa i ledene vode, vozač ugasi svetla, te nam ne preosta ništa drugo do da spavamo. Bilo mi je beskrajno neudobno. Konačno sam utvrdio, pošto isprobah sve mogućnosti, da mi je najbolje da legnem više-manje naglavce na sedište i ostavim da mi se noge klate nad glavom. Potom utonuh u dubok, nenadano okrepljujući san. Deset minuta kasnije norveški novčići počeše da mi, jedan po jedan, ispadaju iz džepova i padaju na pod, odakle ih je (dâ se pretpostaviti) kradom pokupila bakica iza mene.
I tako prođe noć. 


PROBUDIŠE NAS rano, na sledećem stajalištu po imenu Edokurca, u Finskoj. U stvari, zvalo se Munio i bilo najsamotnije mesto koje sam u životu video: benzinska pumpa i do nje kafana, usred tundre. Dobre vesti bile su da u kafani primaju norveški novac, a loše da ne nude ništa što bi iko izvan zone gladi stavio u usta. Vozač i njegov drugar dobili su tanjire pune vrućih jaja, krompira i slanine, ali za nas ostale ništa slično ne beše na ponudi. Uzeo sam kiselu vodu i dvopek s kriškom prošlogodišnjeg sira, za šta mi naplatiše zapanjujućih dvadeset pet kruna, posle čega se povukoh za sto u ćošku. Dok su vozač i njegov drugar pijuckali kafu i obuzdavali zadovoljno podrigivanje, ja i ostali putnici razmileli smo se po prodajnom delu objekta, razgledali remene za grejalice i lopate za sneg, a zatim izašli na ubitačnu studen i kraj autobusa popušili još tovar cigareta.
Nastavili smo putovanje u pola osam. Još samo jedan ceo dan, veselo pomislih. Pejzaž je bio neizrecivo pust, kilometar za dosadnim kilometrom snežne pustopoljine i očerupanih brezovih šumaraka. Irvasi su pasli uz put, često izlazeći na njega da bi lickali so prosutu po ledu. Prošli smo kroz nekoliko laponskih sela koja su delovala smrznuto i beživotno. Ni traga božićnim lampicama na prozorima. U daljini je sunce provirilo iza niskih bregova, nesigurno se zadržalo u mestu i opet klonulo. Neću ga videti naredne tri nedelje.
Autobus je napredovao.
Nešto posle pet sati prođosmo naplatnu rampu na dugačkom, usamljenom mostu koji nas dovede na ostrvo Kvaloja, dom Hamerfesta. Bili smo na najsevernijoj tački koju je moguće pohoditi javnim prevozom. Hamerfest je gotovo nezamislivo daleko – 1600 kilometara severno od Šetlanda, 1200 kilometara iza Farskih ostrva, 300 kilometara severno od najsevernije tačke Islanda, čak 200 kilometara severno od mog usamljenog prijatelja, profesora najsevernijeg univerziteta na svetu. Našao sam se bliže Severnom polu nego Londonu. Ta me pomisao prenu, i ja priljubih nos uz hladno staklo.
Hamerfestu smo prišli odozgo, zavojitim obalskim putem, i kad nam konačno puče pred očima izgledao je naprosto divno – vilinska naseobina puna svetlašaca rasutih po brdu i obodom velikog zaliva. Zamišljao sam selo – nekoliko kućica oko male luke, možda crkva, jedna samoposluga i, s malo sreće, kafana – ali ovo je bio gradić. Zlatan mali grad. Krenulo mi je nabolje.