NESTAO ZAUVEK

Harlan Koben






En,
a ma vie de coeur entier


1

Tri dana pre smrti majka mi je rekla da mi je brat živ; to su joj bile maltene poslednje reči.
Rekla je samo to. Nije zalazila u detalje. Rekla je samo jednom. Bilo joj je loše. Morfijum je zadao svoj završni udarac. Boja kože bila joj je na prelazu između žutila i preplanulosti koja bledi. Oči su joj duboko upale u lobanju. Uglavnom je spavala. U stvari, razum je nije napustio još trenutak, mada sumnjam da je bila potpuno prisebna. To je bila prilika da joj kažem da je divna majka, da je mnogo volim i da joj kažem zbogom. Nikada nismo pominjali mog brata. To nije značilo da nismo mislili na njega; njegovo prisustvo se osećalo.
„Živ je.“
To su bile njene reči. Iako istinite, nisam znao donose li dobro ili loše.


Mamu smo sahranili četiri dana kasnije.
Kada smo se vratili kući na šivu, moj otac je ljutito koračao po tepihu u dnevnoj sobi. Lice mu je bilo crveno od besa. Bio sam tamo, naravno. Moja sestra Melisa doletela je iz Sijetla s Ralfom, svojim mužem. Tetka Selma i teča Marej koračali su tamo-amo. Šila, moja srodna duša, sedela je do mene i držala me za ruku.
To bi, otprilike, bilo sve.
Bio je samo jedan buket cveća, prelep i začuđujuće veliki. Šila se nasmešila i stegla mi ruku kada je videla kartu. Nije bilo reči niti poruke – samo crtež         .


Tata je stalno gledao kroz zatvorene prozore balkona – one iste prozore na koje su dva puta pucali iz puške u prethodnih jedanaest godina – i mrmljao sebi u bradu: „Kučkini sinovi“. Okrenuo bi se i setio još nekoga ko nije došao. „Za ime boga, Bergmanovi bi mogli makar da svrate.“ Zatim bi skrenuo pogled i sklopio oči. Ponovo bi ga obuzeo gnev smešan s bolom u nešto s čime nisam imao snage da se suočim.
Još jedna izdaja u deceniji prepunoj izdajstava.
Morao sam da izađem na vazduh.
Ustao sam. Šila me je zabrinuto pogledala. „Idem da se prošetam“, rekoh joj nežno. 
„Hoćeš li da ti pravim društvo?“
„Pa, ne bih baš.“
Šila klimnu glavom. Bili smo zajedno skoro godinu dana. Nikada nisam imao devojku koja je tako dobro hvatala moje prilično čudne vibracije. Još jednom me je stisla za ruku, onako „volim te“, i preplavi me toplina.
Brisač ispred naših vrata bio je od oštre veštačke trave, s plastičnom belom radom u gornjem levom uglu – kao da je ukraden s terena za mini-golf. Prešao sam preko njega i pošao u šetnju Dauning plejsom. Duž ulice su bile obične dvojne kuće obložene aluminijumom, iz otprilike 1962. Još sam bio u sivom odelu. Bockalo me je od vrućine. Sunce je nemilosrdno tuklo i izopačeni deo mene pomisli kako je ovo lep dan za raspadanje. Slika ozarenog osmeha moje majke – iz vremena pre nego što se sve desilo – sinula mi je pred očima. Odagnao sam je. 
Znao sam kuda sam se uputio, mada sumnjam da sam to sebi priznavao. Nešto me je vuklo, neka nevidljiva sila. Neko bi je nazvao mazohizmom. Drugi bi primetili da je to možda imalo neke veze sa svršetkom. Ja sam mislio da nije ni jedno ni drugo.
Samo sam želeo da vidim mesto na kome se sve okončalo. 
Opsedali su me prizori i zvuci predgrađa u leto. Pored mene su prolazila deca na biciklima cičeći. Gospodin Sirino, vlasnik agencije za trgovinu automobilima Ford/Merkjuri na autoputu 10, kosio je travnjak. Stajnovi su šetali ruku pod ruku; niz prodavnica kućne opreme koje su nekad otvorili progutao je veći lanac. Kod Livajnovih se igrao fudbal, mada nisam znao nijednog jedinog učesnika. Iz dvorišta Kaufmanovih izdizao se dim s roštilja.
Prošao sam pored stare kuće Glasmanovih. Mark – Tupan Glasman iskočio je kroz staklena klizna vrata kad je imao šest godina. Igrao se Supermena. Sećam se vriska i krvi. Morali su da mu stave preko četrdeset kopči. Tupan je porastao i, osnovavši neku kompaniju, postao milijarder. Mislim da ga više ne zovu Tupan, ali nikad se ne zna. 
Na ćošku je bila kuća Marijanovih, i dalje one strašne flegmatično žute boje, s plastičnim jelenom koji je čuvao prednji prilaz. Anđela Marijano, lokalna „loša devojka“, nadmoćno biće koje je ulivalo strahopoštovanje, bila je starija od nas dve godine. Posmatrajući Anđelu kako se sunča u dvorištu u rebrastom gornjem delu koji je prkosio sili teže, osetio sam prva bolna probadanja snažne hormonske žudnje. Zapravo, išla mi je voda na usta. Anđela se svađala sa roditeljima i krišom bi donosila cigare u ostavu za alatke, iza kuće. Njen dečko vozio je motocikl. Naleteo sam na nju prošle godine na Medison aveniji u centru grada. Očekivao sam da će izgledati grozno – obično čuješ da se tako nešto desilo s prvim devojkama na koje si se ložio – ali Anđela je izgledala sjajno i činilo se da je srećna.
Prskalica nije usporila ispred kuće Erika Frankela na Dauning plejsu 23. Kada smo pošli u sedmi razred, Erik je napravio bar micvah u stilu kosmičkih putovanja, kod Šantiklira na Šort Hilsu. Plafon je bio napravljen kao u planetarijumu – tamno nebo sa sazvežđima. Na stolu rezervisanom za mene pisalo je „apolo 14“. Na sredini je stajao kitnjasti model rakete na zelenoj platformi za lansiranje. Kelneri su bili obučeni u skafandere, poput pravih, i svaki od njih trebalo je da predstavlja jednog od „merkura 7“. Nas je služio „Džon Glen“. Sindi Šapiro i ja iskrali smo se u kapelu i ’vatali se više od sat vremena. Bilo mi je prvi put. Nisam znao šta radim. Sindi jeste. Sećam se da je bilo sjajno, način na koji me je jezikom milovala i protresla na neočekivane načine. Ali, sećam se i da je posle dvadesetak minuta moje početno čuđenje prešlo u, recimo, dosadu – zbunjeno „šta dalje?“ u naivno „je li to sve?“.
Kad smo se Sindi i ja krišom vratili za Kejp Kenedi sto „apolo 14“, unezvereni i u finom raspoloženju posle cmakanja (Herbi Zejn je svirao serenadu „Odnesi me na mesec“), moj brat Ken odvukao me je u stranu i zatražio detalje. Naravno, rado sam ispričao. Nagradio me je osmehom i bacio petaka. Te noći, dok smo ležali na krevetu na sprat – Ken na gornjem, ja na donjem, na radiju je bila pesma Blu Ojster Klaba „Ne plaši se kosača“ (Kenova omiljena) i stariji brat mi je objasnio neke stvari o seksualnom životu viđene očima dečaka iz devetog razreda. Kasnije sam saznao da, uglavnom, nije bio u pravu (suviše akcenta na grudima); no, kad god se setim te noći, nasmejem se.
„Živ je...“
Odmahnuo sam glavom i skrenuo desno u Kodington teras pored stare kuće Holdersovih. Ovim putem Ken i ja smo išli u osnovnu školu Burnet hil. Nekada je između dve kuće bila prečica – popločana staza. Pitao sam se da li još postoji. Moja mama – svi su je, čak i deca, zvali Sani – pratila nas je, kao krišom, do škole. Ken i ja smo prevrtali očima dok se krila iza drveća. I sad se nasmejem kad pomislim na njenu preveliku brigu. Nekada me je bilo stid; a Ken bi samo slegao ramenima. Moj brat je bio dovoljno kul da ne obraća pažnju na to. Ja nisam.
Osetih probadanje i nastavih. 
Možda sam to samo umislio, ali ljudi su počeli da bulje u mene. Bicikli, udaranje košarkaških lopti, prskalice i kosilice za travu, povici onih koji su igrali fudbal – činilo mi se da sve prestaje dok sam prolazio. Neki su buljili iz radoznalosti – bilo je neobično da se nepoznat čovek u sivom odelu šeta u letnje predvečerje. Većina je posmatrala s užasom: prepoznali su me i nisu mogli da veruju da sam se usudio da kročim na ovo sveto tle. Ili mi se tako činilo.
Prišao sam, bez oklevanja, kući u Kodington teras broj 47. Kravata mi je bila olabavljena. Zavukao sam ruke u džepove i na prstima se popeo na mesto gde se spajaju ivičnjak i trotoar. Zašto sam ovde? Primetio sam pomeranje zavese u radnoj sobi. Na prozoru se pojavilo lice gospođe Miler, ispijeno, poput duha. Gledala me je besno. Nisam se pomerio niti sklonio pogled. I dalje me je besno gledala – a zatim, na moje iznenađenje, lice joj je postalo blaže. Kao da nas je zajednička agonija povezala. Gospođa Miler mi je klimnula glavom. Klimnuh i ja njoj i osetih kako mi naviru suze.


Možda ste videli priču na 20/20, Primetime live ili sličnom glupom programu. Za one koji nisu, evo zvaničnog izveštaja: oktobra, pre sedamnaest godina, u Livingstonu u Nju Džerziju, moj dvadesetčetvorogodišnji brat Ken Klajn brutalno je silovao i zadavio komšinicu Džuli Miler.
U njenom podrumu. U ulici Kodington teras 47.
Tu su našli telo. Nije bilo čvrstih dokaza da li je zaista ubijena u tom loše sazidanom podzemnom prebivalištu ili je tu ostavljena posle smrti, iza kauča sa zebra-šarama i mrljama od vlage. Većina je pretpostavljala prvo. Moj brat je izbegao hapšenje i pobegao u nepoznatom pravcu, zabeleženo je u zvaničnom izveštaju. 
Poslednjih jedanaest godina, Ken je izmicao pred međunarodnom potragom. Ipak, bilo je „viđenja“.
Prvo se desilo, otprilike, godinu dana nakon ubistva, u malom ribarskom selu u severnoj Švedskoj. Interpol se stuštio u selo, ali je moj brat nekako ostao izvan njihovog domašaja. Navodno, neko ga je otkucao. Ne mogu da zamislim ni ko ni kako. 
Četiri godine kasnije, primećen je u Barseloni. Ken je iznajmio, po novinskim izveštajima, „hacijendu s pogledom na okean“ (Barselona nije na okeanu) sa, ponovo citiram, „vitkom tamnokosom igračicom flamenka“. Naime, Ken i njegova kastiljanska ljubavnica su večerali pored obale, tvrdio je turista iz Livingstona. Mog brata su opisali kao pocrnelog i zgodnog, u beloj košulji otkopčane kragne i u mokasinama bez čarapa. Rik Horovic, dotični stanovnik Livigstona, pohađao je sa mnom četvrti razred u odeljenju učiteljice Hant. Tri meseca nas je zabavljao jedući gusenice na školskom odmoru.
Ken iz Barselone ponovo se provukao između prstiju zakona. 
Poslednji put je tobože primećen kada se skijao teškim padinama francuskih Alpa, mada pre ubistva to nije činio. I ništa se iz toga nije iznedrilo, osim priče u 48 sati. Status begunca koji je moj brat imao dobio je vremenom krimi-verziju u emisiji Gde su sada na VH1 kanalu; pojavljivao se kad god bi neka glasina isplivala na površinu ili, ranije, jedna od onih glupih TV stanica ostala bez materijala.
Prirodno, mrzeo sam „timske reportaže“ o „predgrađu koje se iskvarilo“, ili kako god ih već nazivali. U svojim „specijalnim izveštajima“ (voleo bih da ga bar jednom nazovu „običan izveštaj – svi su već preneli ovu priču“) uvek su prikazivali iste fotografije – Ken u belom teniskom dresu (svojevremeno se takmičio u državnom prvenstvu), na kojima je izgledao najpompeznije što je mogao. Ne znam kako su ih nabavili. Na njima je bio zgodan, a ljudi to ne vole. Nadmen, s frizurom nalik Kenedijevima, upadljive preplanulosti nasuprot belom dresu i širokim kezom, Ken s fotografije izgledao je kao jedan od onih privilegovanih ljudi (a nije bio) koji su prolazili kroz život uz pomoć šarma (pomalo) i računa u banci (a nije ga imao).
Pojavio sam se u jednom od tih TV magazina. Producent me je pozvao jer je „želeo ravnopravno da predstavi obe strane“. Grupa ljudi je spremna da linčuje mog brata, dodao je. Ono što im je stvarno bilo potrebno radi „ravnoteže“ jeste neko ko bi sugrađanima opisao „pravog Kena“. 
Naseo sam na tu priču.
Izblajhana voditeljka intervjuisala me je više od sat vremena, sa saosećanjem. Uživao sam, u stvari, u celom postupku. Bio je kao terapija. Zahvalila mi je i ispratila me; kada su prikazali emisiju, iskoristili su samo jedan deo isekavši njena pitanja (Ali, sigurno nam nećete reći da je vaš brat bio savršen, zar ne? Nećete, valjda, da nam kažete da je bio svetac, je l’?) i izmontirali moj tekst. Pojavio sam se u krupnom planu – videle su mi se pore na nosu; dramatična muzika pratila je moje reči: „Ken nije bio svetac, Dajen.“
Uglavnom, to je bila zvanična verzija događaja.
Nikada u nju nisam poverovao. Ne kažem da je to nemoguće. Ali, verujem da je veća verovatnoća da je moj brat mrtav, mrtav već jedanaest godina.
Moja majka je oduvek verovala da je Ken mrtav. Čvrsto. Bez rezerve. Njen sin nije ubica. On je žrtva. 
„Živ je... Nije on počinilac.“
Vrata kuće Milerovih se otvoriše. Na njima je stajao gospodin Miler. Gurnuo je naočare na vrh nosa. Pesnica mu je počivala na kuku, u jadnoj pozi Supermena.
„Gubi se odavde, Vile“, reče mi gospodin Miler.
I izgubih se.


Sat kasnije, sledio je šok.
Šila i ja bili smo u spavaćoj sobi mojih roditelja. Isti nameštaj – težak, bledosiv s plavim ornamentima, krasio je odvajkad ovu sobu. Sedeli smo na ogromnom krevetu – federi su popustili. Najintimnije stvarčice moje majke, stvari koje je čuvala u pretrpanoj fioci natkasne, bile su rasute po jorganu. Moj otac je i dalje prkosno gledao kroz balkonske prozore.
Ne znam zašto sam hteo da pregledam stvari koje je moja mama smatrala dovoljno vrednim da ih čuva i drži uz sebe. Moglo bi da bude bolno. Znao sam to. Postoji zanimljiva korelacija između namernog nanošenja bola i utehe, nekakav „igranje-vatrom pristup“ tugovanju. Pretpostavljam da sam to morao da uradim.
Pogledao sam u Šilino prelepo lice: nagnuto ulevo, pogled usmeren nadole – i osetih da mi je srce puno. Ovo će zvučati malo čudno, ali mogao sam satima da posmatram Šilu. Nije to bilo isključivo zbog njene lepote. Šila nije bila klasično lepa. Asimetrične crte, genetikom ili mračnom prošlošću izvajane, nosile su živost, ljubopitljivost i nežnost – kao da bi je naredni udarac mogao nepovratno skrhati. Šila je želela - imajte razumevanja za mene – da budem hrabar zbog nje.
Ne podižući pogled, nasmešila se i rekla: „Prestani!“
„Ništa ne radim.“
Najzad je podigla pogled i videla izraz na mom licu. „Šta je?“ upita me.
Slegoh ramenima. „Ti si sav moj svet“, jednostavno rekoh.
„Pa, ni ti nisi za bacanje.“ 
„Da“, rekoh. „Da, istina.“
Htela je kao bajagi da me udari. „Volim te, znaš.“
„Šta ima tu da se ne voli?“
Prevrnula je očima. Onda joj je pogled pao na majčin krevet. Lice joj se uozbiljilo.
„O čemu razmišljaš?“ upitah je.
„O tvojoj majci.“ Šila se nasmeši. „Stvarno sam je volela.“
„Voleo bih da si je ranije upoznala.“
„I ja.“
Počeli smo da pregledamo požutele isečke u foliji. Objave rođenja – Melisinog, Kenovog, mog. Bilo je članaka o Kenovim teniskim podvizima. Njegovi trofeji – svi oni bronzani ljudi u minijaturi, u pozi za poluservis, još su bili nagomilani u njegovoj staroj sobi. Bilo je fotografija, uglavnom onih starih, iz vremena pre ubistva. Sani je bio mamin nadimak još iz detinjstva. Dobro joj je pristajao. Pronašao sam njenu sliku iz vremena kad je bila predsednica školskog odbora. Ne znam šta je radila, ali bila je na podijumu i nosila šašav šešir, a sve ostale majke vrištale su od smeha. Bila je još jedna – vodila je školski vašar. Bila je obučena u klovna. Sani je bila omiljena odrasla osoba među mojim prijateljima. Sviđalo im se kad nas je negde zajedno vozila. Želeli su da razred napravi piknik u našoj kući. Sani je bila roditeljski pribrana, ali nije gušila; bila je dovoljno „pomerena“, možda i luckasta, tako da nikada nisi mogao da predvidiš njen sledeći potez. Uvek je bilo uzbuđenja – varnica, ako hoćeš, oko moje majke.
Nastavili smo tako više od dva sata. Šila je natenane posmatrala svaku sliku. Bila je zamišljena. Kad je zastala pored jedne od njih, oči joj zasuziše. „Ko je to?“
„Kralj Husein“, rekoh. 
„Molim?“
Klimnuh glavom.
„Iz Jordana, kraljevine?“
„Aha! Mama i tata su ga videli kod Fontenbloa u Majamiju.“
„Šališ se?“
„Evo dokaza.“
„Zar nije imao telohranitelje ili tako nešto?“
„Pretpostavljam da je imala skriveno oružje.“
Šila se nasmeja. Sećam se da mi je mama pričala o tom događaju. Ona pozira s kraljem Huseinom, tatin fotoaparat ne radi, on mumla sebi u bradu, pokušava da ga popravi, ona ga besno gleda da požuri, kralj strpljivo stoji, šef njegovog obezbeđenja pregleda aparat, nalazi kvar, popravlja ga i daje tati.
Moja mama Sani.
„Bila je tako divna“, reče Šila.
Deo nje je umro kada su pronašli telo Džuli Miler – zaista zvuči kao kliše, ali klišei su često istiniti. Iskričavost moje majke se utulila, zgasla. Pošto je čula za ubistvo, nikad više nije besnela niti histerično plakala. Često poželim da jeste. Moja nestalna majka postala je zastrašujuće uravnotežena, monotona – bez strasti, najpreciznije rečeno; to je u nekome poput nje bilo strašnije prepoznati nego najbizarnije ispade. 
Začulo se zvono na vratima. Pogledao sam kroz prozor spavaće sobe i ugledao kombi „epes-esen“; bio je to dostavljač delikatesnih proizvoda. Tata je optimistički naručio previše tanjira. Obmanjivao se do kraja. Ostao je u ovoj kući kao kapetan Titanika. Sećam se kako je prkosno pretio pesnicom kad su nam prvi put pucali na prozore, ubrzo nakon ubistva. Čini mi se da je mama htela da se preseli. Tata nije hteo. Selidba bi značila predaju, priznanje krivice njegovog sina. Selidba bi bila izdaja.
Glupan.
Šila me je posmatrala. Gotovo da osećam njenu toplinu. Još sunčevih zraka na mom licu i – dozvoliću sebi da se načas okupam u njoj. Upoznali smo se na poslu pre, otprilike, godinu dana. Ja sam generalni direktor u Kovenant hausu, u 41. ulici, u Njujorku. Mi smo dobrotvorna fondacija koja pomaže mladim beskućnicima da prežive na ulici. Šila je došla kao volonter. Ona je iz malog grada u Ajdahu, i činilo se da je u njoj preostalo malo provincijalizma. Rekla mi je da je pre mnogo godina i ona pobegla od kuće. To je bilo sve što mi je rekla o svojoj prošlosti. 
„Volim te“, rekoh.
„Šta se ne voli?“ uzvratila mi je.
Nisam prevrnuo očima. Šila je bila dobra prema mojoj majci do kraja. Doputovala bi autobusom iz Port Otoritija do Nortfild avenije, a potom odšetala do klinike Sent Barnabas. Pre nego što se razbolela, mama je poslednji put bila u Sent Barnabasu kada je mene rodila. Verovatno ima u tome neke dirljive smene životnih ciklusa, mada to tada nisam video.
Međutim, video sam Šilu s majkom. I to me je navelo da se zapitam. Rizikovao sam.
„Trebalo bi da pozoveš svoje roditelje“, rekoh blago.
Šila me je pogledala kao da sam je ošamario. Skliznula je s kreveta.
„Šila?“
„Nije sad trenutak, Vile.“
Podigao sam ram sa fotografijom mojih pocrnelih roditelja na odmoru. „Dobar je kao i svaki drugi.“
„Ne znaš ti ništa o mojim roditeljima.“
„Voleo bih da znam“, rekoh.
Okrenula mi je leđa. „Radiš s odbeglima“, reče.
„Pa?“
„Znaš koliko loše može da bude.“
Znao sam. Ponovo sam razmišljao o njenim blago asimetričnim crtama lica – o nosu, na primer, sa grbom koja je odavala... i zapitah se. „Ali, i znam da je gore ako ne pričaš o tome.“
„Pričala sam o tome, Vile.“
„Nisi sa mnom.“
„Ti nisi moj psihoterapeut.“
„Ja sam čovek koji te voli.“
„Jesi.“ Okrenula se prema meni. „Ali, ne sada, važi? Molim te.“
Nisam imao odgovor na to, ali možda je bila u pravu. Nesvesno sam se igrao ramom. I onda se desilo.
Slika u ramu je malo skliznula.
Spustio sam pogled. Još jedna fotografija počela je da se pomalja ispod prve. Još malo sam pomerio gornju. Na donjoj fotografiji pojavila se ruka. Pokušao sam još malo da je pomerim, ali bez uspeha. Prstom sam pronašao kopče na zadnjoj strani. Gurnuo sam ih i pustio da zadnji deo rama padne na krevet. Iz njega su izletele dve fotografije.
Odozgo je bila slika mojih roditelja na krstarenju – srećni, zdravi i odmorni, a jedva se sećam da su takvi ikad bili. Ali, druga fotografija, ona skrivena, bila je ta koja mi je zapala za oko. 
Na dnu fotografije, utisnut crvenom bojom, bio je datum od pre nešto manje od dve godine. Fotografija je bila snimljena na nekom polju, vrhu brda ili tako nešto. U pozadini se nisu videle kuće, već samo planine pod snežnim pokrivačem, poput nečeg iz uvodne scene Zvuka muzike. Čovek na slici nosio je šorts i ranac, naočare za sunce i izgrebane planinarske čizme. Njegov osmeh mi je bio poznat, kao i njegovo lice, samo što je sad imalo više bora. Kosa mu je bila duža, a brada proseda. Ali, nije bilo greške.
Čovek na slici bio je Ken, moj brat.