NAJBOLJE ZA MUŠKARCA 

DŽON O’FAREL


Ustanovio sam da je teško ostajati kasno na poslu kada je čovek sam sebi šef. Šef mi je stalno davao slobodna popodneva. Ponekad su to bila i prepodneva. Rekao bi: „Vidi, pošto si danas stvarno naporno radio, kako bi bilo da sutra malo daneš dušom?“ Ako bih se uspavao, nikada me nije zvao da pita gde sam; kada bih odocnio na radno mesto, i sam se pojavljivao u isti taj čas; kakav god bih izgovor smislio, uvek mi je verovao. Sjajno je kad si sam sebi šef! To što sam bio sopstveni zaposleni bilo je katastrofa, ali nikada nisam razmišljao o toj strani jednačine.
Danas me je probudila dečja graja. Znao sam iz iskustva da to znači da je ili nešto pre devet ujutru, kada deca počinju da stižu u školu preko puta, ili oko petnaest do dvanaest – vreme za prepodnevno igranje. Okrenuo sam se na drugu stranu da pogledam na sat i video da sitne brojke na radio-budilniku pokazuju 1:24. Prespavao sam, ni manje ni više, nego četrnaest sati u cugu, što je bio apsolutni rekord.
Dotičnu napravu nazivam radio-budilnikom iako, u stvari, služi samo kao preveliki i nezgrapan sat. Funkcije radio-budilnika odavno sam se odrekao, pošto sam se budio, sa jutarnjim erekcijama, uz vesti da se u Sudanu širi glad ili da su princezi Ani upravo izbili umnjaci. Čudo jedno kako erekcija može brzo da splasne. Bilo kako bilo, budilnici su za ljude koji imaju pametnija posla nego da spavaju, a to mi nikako ne ide u glavu. Bilo je dana kada bih se probudio, shvatio da nema razloga da se oblačim i ostao u krevetu sve do, otprilike, vremena za spavanje. Ali, to nije bilo apatično ležanje u krevetu tipa „koja svrha od ustajanja“, već pozitivno „treba živeti kvalitetno“ baškarenje. Da se ja pitam, u rekreativnom centru u Bolamu ne bi bilo ničeg drugog sem nizova kreveta sa svim mogućim nedeljnim časopisima razasutim oko nogu. 
Moja spavaća soba evoluirala je u tom pravcu da se potreba za ustajanjem iz postelje održava na apsolutnom minimumu. Umesto stočića kraj uzglavlja stoji frižider, u kojem su mleko, hleb i puter. Na frižideru je električni čajnik, koji se bori za prostor sa poslužavnikom sa šoljama, kutijom kesica sa čajem, nekoliko vrsta pšeničnih pahuljica, tosterom i preopterećenim razvodnikom za struju. Uključio sam čajnik i ubacio hleb u toster. Posegnuo sam za dnevnim novinama i iznenadio se kada je sa njih skliznuo komplet ključeva i zazvečao na podu. Tada mi je sinulo da, ipak, nisam spavao četrnaest sati. U cik zore odigrao se, mutan u sećanju, ali definitivno iritirajući razgovor. Koliko sam mogao da se setim, tekao je otprilike ovako:
„E’, ortak, ovaj, izvini!“
„A?“, odgovorio sam ispod jorgana.
„Izvini, ortak. To sam ja. Raznosač novina“, začuo se napukli, nervozni glas tinejdžera.
„Šta ’oćeš?“
„Moja mama kaže da ne smem više da ti donosim novine u krevet.“
„A što ne?“, zastenjao sam, ne izranjajući ispod jorgana.
„Kaže da je to uvrnuto. Jedva sam je sprečio da pozove Pomoć deci.“
„Kol’ko je sati?“
„Sedam. Rek’o sam joj da mi daješ neku funtu više nedeljno da ti ih donosim ’vamo gore i sve to, al’ je ona rekla da je to uvrnuto i da smem samo da ih proturim kroz prorez za poštu, k’o i svima drugima. Evo, ostavio sam ti ključeve ulaznih vrata.“
Ako je bilo još toga, nisam zapamtio. To mora da je bio trenutak kada sam ponovo zaspao. Zveckanje ključeva prizvalo je događaj kao neki napola upamćen san. Dok sam menjao kanale sa ratnih storija, preko izveštaja o krvnim deliktima, na ekološke katastrofe, u meni je jačao osećaj depresije. Ovo je bio dan kada su mi poslednji put doneli novine u krevet.
Iz tostera je iskočila lako porumenela kriška hleba, a čajnik se klokoćući isključio. Puter i mleko su stajali na najvišoj polici frižidera da bih mogao da ih dohvatim bez ustajanja. Onog dana kada sam kupio frižider i postavio ga u sobu, pao sam u neverici na kolena. Vrata frižidera otvarala su se na pogrešnu stranu – sa kreveta nikako nisam mogao da dohvatim ručku. Pokušao sam da postavim frižider naglavačke, ali je izgledao pomalo blesavo. Postavio sam ga sa druge strane kreveta, ali sam zbog toga morao da pomerim tastaturu i miksetu i sav onaj krš muzičke opreme nakrcane u mojoj spavaćoj sobi – studiju za snimanje. Nekoliko sati sam prevlačio i razmeštao nameštaj po sobi dok konačno nisam našao pogodno mesto za krevet koje će mi omogućiti da bez napora vadim hranu iz frižidera, pripremam doručak, dohvatim telefon i gledam telku bez potrebe da se mučim nečim tako tegobnim kao što je ustajanje. Kada bi Buts tržištu ponudio komplet za klistiranje po sistemu „uradi sam“, bio bih mu prva mušterija.
Jedina stvar bogovskija čak i od doručka u krevetu jeste doručak u krevetu u vreme ručka. U tom činu ima neke dekadencije koja čini da tost sa tankim premazom putera dobije ukus božanske hrane. Srknuo sam gutljaj čaja i jednim od nekoliko daljinaca uključio telku taman na vreme da vidim početak jednog od mojih najdražih filmova, Apartmana Bilija Vajldera. Odgledaću samo prvih nekoliko minuta, pomislio sam, udobnije nameštajući jastuke. Samo onaj deo gde on šljaka u ogromnoj osiguravajućoj kompaniji sa stotinama drugih ljudi koji gule istovetnu jednoličnu šljaku. Četrdeset minuta kasnije, zvuk mobilnog telefona trgnuo me je iz hipnotičkog transa. Ubio sam zvuk na telki i uzeo mobilni sa punjača.
„Zdravo, Majkle, ovde Hugo Harison – iz DD i G-a. Zovem čisto za slučaj da si zaboravio da si rekao da ćeš danas verovatno uspeti da dovršiš onu muzikicu.“
„Zaboravio? Šališ se? Cele nedelje radim na njoj. Evo upravo sam u studiju.“
„Misliš da ćeš uspeti da je isporučiš kako si rekao?“
„Hugo, jesam li ikada prekoračio rok? Ostalo je samo da uradim remiks, tako da ćeš je verovatno dobiti oko četiri ili pet popodne.“
„A, tako!“ Hugo je zvučao razočarano. „Znači, nema šanse da je dobijemo ranije, pošto, ono, kao, sedimo i čekamo da uradimo nasnimavanje.“
„Pa, pokušaću nešto. Da budem iskren, mislio sam da skoknem i glocnem nešto za ručak, al’ ću da ostanem da je dovršim ako vam je toliko hitno da je imate.“
„Hvala, Majkle. Sila si. Čujemo se kasnije, onda.“
Isključio sam mobilni, zavalio se nazad u jastuke i odgledao Apartman do kraja.
Ono što sam prećutao Hugu iz DD i G-a bila je činjenica da sam kompoziciju završio četiri dana ranije, ali kada vam plaćaju hiljadu funti po komadu, ne smete da im to isporučite samo dva dana pošto su naručili. Moraju da osete da dobijaju nešto što vredi love koju će da izbroje. Može biti da su uobrazili da im stvar treba za juče, ali sam znao da će kudikamo više ceniti i radovati se ako budu verovali da sam nedelju dana crnčio na njoj.
Agencija je nameravala da preko moje muzike nasnimi slogan „Limuzina koja veruje da je trkački automobil“. Zato sam komponovao spori, lagani uvod koji prelazi u vrišteći zvuk električne gitare. Limuzina, trkački automobil. Lagani zvuci neka asociraju na isprazne živote trideset-i-neštogodišnjih vlasnika limuzina, a električna gitaraĘna ispunjene, uzbudljive živote za koje ovi počinju da shvataju da su im zauvek otperjali.
Kada sam mu je nabacio, Hugo je smatrao da je ideja sjajna, toliko da je ubrzo o njoj govorio kao da je njegova rođena.
Uopšteno govoreći, sve poručene poslove odrađivao sam odmah, a potom bih u pravilnim razmacima zvao klijente i servirao im priče u stilu „Vidi, uradio sam nešto čime sam stvarno zadovoljan, al’ traje samo trinaest sekundi. Mora li da traje baš petnaest sekundi?“ Oni bi odgovorili: „Pa, ako si stvarno zadovoljan, možda bi trebalo da je čujemo. Ali, vidi, možeš li nekako da napraviš da traje petnaest? Da je malo razvučeš ili – tako nešto?“
„Da je malo razvučem? Šta lupaš, bre?“
„Ne znam. Nisam kompozitor.“
Posle toga bih se folirao da sam pronašao rešenje, a klijent bi spustio slušalicu ubeđen da još radim na tome i zadovoljan što mi je pomogao da posao privedem kraju. A džingl od petnaest sekundi bio je već na DAT-u u mojem studiju. Kad god sam onima u agencijama odmah poslao robu, u početku su bili zadovoljni, da bi mi se nekoliko dana kasnije ponovo javili tražeći izmene. Naučio sam da je mnogo bolje isporučiti im je u poslednjem trenutku, kada im ne preostaje ništa drugo sem da zaključe da stvar otkida.
Odavno sam ubedio sebe da radim otprilike isto koliko i većina muškaraca mojih godina, a to su dva ili tri sata dnevno. Ono što sam čvrsto rešio, međutim, bilo je da neću protraćiti ostatak života pretvarajući se da radim, preskačući sa pasijansa na tabelu na ekranu računara ili odjednom menjajući ton privatnih telefonskih razgovora kad god diša uđe u kancelariju. Iz priča svojih vršnjaka ukapirao sam da ima puno poslova na koje ujutru dođete, provedete sat ili dva u ćaskanju sa kolegama, između jedanaest i ručka odradite nešto konkretnog posla, popodne se vratite sa pauze, pošaljete neku trivijalnu elektronsku poruku Geriju u računovodstvu, a zatim ostatak popodneva provedete u prividno potpunoj usredsređenosti na šljaku dok, u stvari, učitavate sliku golog transseksualca sa http://www.siseikite.com.
Film su prekidale reklame u kojima sam se i protiv svoje volje, iz profesionalne znatiželje, zanimao za muziku. Džingl u reklami za „Žilet“ tvrdio je da je nova fleksibilna glava sa dve oštrice i lubrastripom „najbolje za muškarca“. Pomislio sam da je tvrdnja prilično drska s obzirom na to da se odnosi na običan plastični brijač. Novi ferari ili noć u krevetu sa Pamelom Anderson bi za većinu mužjaka mogli da odgovaraju takvom opisu, ali ne i za ovog pevača; jok, brate, njemu samo omogućite glatko brijanje. Onda su ponovo pustili Apartman i tada pomislih: Ne, ovo je najbolje za muškarca: da budeš smešten udobno i na toplom, gledaš sjajan film uz čaj i prepečen hleb i nemaš nikakve brige na svetu.
Kada me pitaju čime se bavim, obično promumlam: „Reklamom“. Nekada sam odgovarao da sam kompozitor ili muzičar, ali sam otkrio da ovo izaziva stepen divljenja koje se izduva kao balon kada se ustanovi da to znači da sam napisao muzičku pozadinu u reklami za Gospodina Alatka na Kapitol radiju. Ja sam, naime, slobodni pisac džinglova – iako su drugi pripadnici struke suviše umišljeni da bi ih zvali džinglovima – koji radi na samom dnu tržišta nezavisnih džinglova. Ako je badža koji je komponovao „Žilet! Najbolje za muškarca!“ reklamni ekvivalent Pola Makartnija, ja sam u toj proporciji bubnjar u grupi koja je osvojila peto mesto na prošlogodišnjoj Pesmi Evrope.
Ljudi uobražavaju da u bavljenju reklamom leži velika lova, ali sam ja počinjao da osećam da se nikada neću obogatiti pišući radijske džinglove od dvadeset sekundi, čak i ako se upregnem da radim osam sati dnevno.
Postojalo je vreme kada sam iskreno verovao da ću biti rok zvezda i milioner. Kada sam napustio muzičku akademiju, vratio sam se u rodno mesto i okupio grupu koja je svirala u pabovima i na univerzitetskim letnjim igrankama. Nazovite me neskromnim, ali s punim pravom mogu da kažem da smo u jednom trenutku osamdesetih godina bili najbolji bend u Godalmingu. Onda je mast otišla u propast, jer je naš bubnjar napustio grupu zbog „muzičkih neslaganja“. Mi smo bili muzikalni, a on nije. Uprkos tome što je bio najgori bubnjar koga sam ikada čuo, bio je najvažniji član benda samo zato što je posedovao kombi. Otkrio sam da ne možete da natovarite bogzna koliko pojačala na moped. Posle tog vrhunca slave nastavio sam da snimam pesme i osnivam bendove, ali mi je danas iz tog vremena preostala samo kutija traka sa demo-snimcima i jedini dragoceni primerak mojeg singla na fleksidisku.
Ustao sam iz kreveta i još jednom pustio disk dok sam se oblačio. I dalje sam ponosan na tu pesmu, a u duši nikada nisam oprostio producentu Džona Pila za izjavu da ne puštaju fleksidiskove. Putovanje do mog radnog mesta je kratko: sa jedne na drugu stranu moje spavaće sobe. Pre nego što počnem da radim obično pretvorim spavaću sobu u studio, što podrazumeva transformaciju kreveta u sofu i uklanjanje čarapa ili gaća koje sam ostavio na tastaturi. Pored mojeg Rolanda XP-60, studijska strana moje sobe ima u popisu računar, osamnaestokanalnu miksetu, sempler, riverb uređaj, midi-kutiju, nekoliko prekobrojnih zvučnih modula, pojačala i kasetaše a iza svega toga desetak kilometara upetljanih kablova. Ako ne znate ništa o muzici, sva ta oprema mogla bi da vam se učini prilično upečatljivom, ali je stvarna situacija mnogo haotičnija. Sa svakim novim kupljenim uređajem morao sam duže da tragam za izvorom tajanstvenog zujanja koje me je sprečavalo da išta uradim. U radu se obično oslanjam na tastaturu, s ugrađenim zvučnim modulom, i na višestruko talentovani sempler, koji hrabro nastoji da oponaša zvuke većine pravih muzičkih instrumenata. Iako se na prvi pogled čini da tu ima puno savremene tehnologije, sve je to ili još pre nekoliko godina zastarelo ili će biti zastarelo kada konačno uspem da provalim kako se upotrebljava. Zbog toga što nikada nisam odvojio vreme da pročitam priručnike, ličim na vlasnika ferarija koji vozi samo u prvoj brzini.
Oteturao sam se do kupatila i zagledao u ogledalo. Sede vlasi sa strane glave preko noći su se proširile prema čelu, i ceo potez kose iznad ušiju zadobio je srebrnasti sjaj. Dlake sive i žičane sorte bile su deblje i jače od onih tankih i tamnih koje su postepeno zamenjivale. Sede su još bile u manjini, ali sam znao da će, kada se jednom odomaće, poput veverica iste depresivne boje krzna, potisnuti svu domorodačku kosu do ivice istrebljenja i da će preostati možda samo nekoliko kolonija na obrvama i pokoja stidljiva crna malja koja povremeno viri iz nozdrve. Krupna bubuljica žutog vrha na nosu upravo je bila dovoljno sazrela i uzeo sam da je izmuzem veštinom iz gotovo dvadesetogodišnje prakse. Čini mi se da sam kao tinejdžer zamišljao da će moj život jednog dana uploviti u zlatno doba kad mi se lice očisti od bubuljica i pre nego što kosa počne da mi sedi. Sada znam da sam bio beznadežno naivan; sa trideset i kusur godina osećam da već više nisam u cvetu snage. Leto nije pošteno ni počelo, a već imate utisak da noći postaju duže.
Oko četiri sam konačno ušetao u dnevnu sobu, gde Džim već nekoliko godina priprema doktorat. Danas se to svodi na igranje Tomb Raider-a sa Sajmonom. Udostojili su se da mi promumlaju „zdravo“, ali pošto niko nije podigao pogled s ekrana, mogao sam da budem i biće iz Crne lagune koje je dolutalo da pristavi čajnik. Džim i Sajmon izgledaju kao crteži „pre“ i „posle“ u reklamama za bodibilding Čarlsa Atlasa. Džim je visok i mišićav, sa zdravim tenom dečaka koji se skija svake zime od svoje pete godine, a Sajmon je, naprotiv, mršav, bled i smotan. Da su igru napravili realističnijom, Lara Kroft bi se okrenula i obrecnula se na njega s ekrana: „Prestani da mi bleneš u sise, zamlato žgoljava“ i oduvala bi ga sa sofe. Sajmon ima karijeru koja obećava: služi pivo u plastičnim čašama studentima univerziteta na kojem je pre neku godinu i sam diplomirao. Taj posao radi od onog dana kada je završio studije i nada se da će zaraditi dovoljno novca da jednom otplati dugove koje je napravio sa druge strane šanka.
U tom trenutku gomilu raskupusanih vežbanki bacio je na sto, uz mučenički uzdah koji je, očigledno, trebalo da izmami zabrinuta pitanja o tome kako je proveo dan. Nije izmamio nijedno.
„E, teško meni“, reče, ali smo mi i dalje odbijali da zagrizemo. Vratio je tetrapak mleka u frižider i iz sudopere izvadio nekoliko upotrebljenih vrećica sa čajem, tiho cokćući za sebe. Njegovi uzdasi su, pored nezadovoljstva zbog toga što niko ne posprema iza sebe, izražavali i ogorčenost što mu je ostavljeno da raščišćava za drugima iako je čitav dan proveo držeći nastavu. U tome kao da se krio drski nagoveštaj da su Sajmonov večernji posao, Džimov rad na tezi i moje komponovanje na tastaturi manje zahtevni poslovi. To je, uostalom, bilo potpuno sporedno.
Nas četvorica smo već nekoliko godina delili stan. Kada sam se uselio u sobu, nisam poznavao nikoga od njih i iz više razloga mi je odgovaralo da tako i ostane. Stan se dičio pogledom na Bolam Haj Roud i bio je zgodno smešten iznad dućana, gde smo mogli da banemo u bilo koje doba dana i noći i kupimo mesni halal. Ali, to nije bila zapuštena jazbina u kakvoj se može očekivati da stanuju četiri samca; postojao je strogi raspored čišćenja, prema kojem smo na smenu sav posao uvaljivali Polu.
Pol je vratio ostatak putera u posudu za puter i uredno presavio foliju pre nego što ju je bacio u kantu. Budući da razgovor sa svima istovremeno nije privukao našu pažnju, pokušao je sa pojedinačnim obraćanjem.
„Majkle, kako ti je prošao dan?“
„Jebeno katastrofalno“, rekoh.
„O, pa šta se to dogodilo?“, pitao je iskreno zabrinutim tonom.
„Šugavi raznosač novina me probudio u sedam da mi saopšti da više neće da mi donosi novine u krevet jer je njegova majka rekla da je to uvrnuto. Jasno se sećam da sam mu, kada smo se dogovarali o poslu, rekao da bi verovatno bilo uputno da to ne pominje roditeljima.“
Tišina.
„Ne. Ja sam rekao njegovoj majci“, priznade Pol, prkosnim izrazom čoveka koji se priprema za okršaj.
„Ti! A zašto, svega ti?“
„Pa, za početak, nisam bio presrećan što si ključeve našeg stana dao trinaestogodišnjem delinkventu.“
„On nije delinkvent.“
„Jeste delinkvent! A znaš li kako znam? Ja mu predajem. Troj je u mom razredu. A prekjuče, u sedam ujutru, izašao sam go golcat iz kupatila i na stepenicama zatekao Troja kako zija u mene.“
Džim se u tom trenutku toliko zasmejao da je ispljunuo čaj nazad u šolju. „Šta si mu rekao?“
„Pa, rekao sam: ’Ćao, Troje’.“
„A on?“
„Prošaputao je: ’Ćao, gospodine Hičkok’.“ Istini za volju, izgledao je pomalo zatečeno. U stvari, i za njega je to bila zla sreća: već me je nekoliko dana izbegavao jer mi je dugovao prikaz lika Pigija u Gospodaru muva. Mislim da je na trenutak pomislio da sam bez krpice na sebi provalio u njegovu kuću u sedam ujutru samo da bih ga pitao za prikaz.“
I dalje sam pizdeo: „Znači, naleteo si na njega na stepeništu, pa šta? Zbog toga nisi morao da kažeš njegovoj majci.“
„Ja sam mu razredni. Stvar je bila malo nezgodna, zar ne? DEČAK DOLAZI GOLOM PROFESORU U STAN PRE ČASOVA. Osim toga, nisam lud da objašnjavam razredu da sam gospodin Hičkok, a ne gospodin Tiči-kok.“ Džimov čaj je sada bio toliko upljuvan da se nije mogao piti.
„Zato sam na poslednjem roditeljskom“, nastavio je Pol, „rekao njegovoj majci da joj sin ima ključ mojeg stana i da me je prethodnog jutra video golog.“
„Pretpostavljam da to nije bio najsrećniji način da joj saopštiš.“
„Pa, iz ove perspektive uviđam da sam to mogao drugačije da sročim. Pobesnela je i počela da me tuče cipelom. Morali su da je odvuku od mene.“
Pol je izgledao povređeno zbog toga što je ispao meta opšteg smeha.
„Nemoj to lično da shvataš, Pole“, rekoh mu, „ne smejemo se tebi.“
„E, ja mu se smejem“, reče Džim.
„Ja takođe, bojim se“, dodade Sajmon.
Pol se tada povukao da ocenjuje radove, i njegovi učenici su dobili znatno niže ocene nego što bi to bilo da smo se bolje ponašali prema njemu. Bio je, očigledno, od onih nastavnika koji ne uspevaju da uspostave red u učionici. U njemu je postojalo nešto što ga je obeležavalo kao ranjenu životinju koja šepa na obodu krda. Uvek se trudio da ne diže prašinu oko toga, čak i onda kada je jedan od učenika prodao njegova kola.
Ne znam zašto su se toliko trudili da ga izlude kada se činilo da šizne i na najmanju sitnicu. Jednom nam je rekao da će od tada da uklanja samo svoje dlake iz rešetke u kadi, jer se niko drugi nikada nije setio da to učini, i stvarno smo ga zatekli kako čuči u praznoj kadi, pokušavajući da odvoji riđe od ostalih malja. Pol nije bio sitničar, samo je pizdeo kad god bi neko od nas istisnuo pastu za zube na pogrešnom kraju tube. U stvari, nerviralo ga je sve što smo radili.
Još neko vreme smo sedeli za kuhinjskim stolom, a onda je Džim rekao da će da pristavi čaj. Pol je uvek odbijao Džimovu ponudu da mu skuva čaj, jer ga je izluđivao njegov način pripreme.
Džimovo ritualno pripremanje čaja bilo je remek-delo nezainteresovane neefikasnosti. Najpre bi izvadio šolje iz kredenca i poređao ih na poslužavnik. Potom bi zastao kraj sudopere, delujući pomalo izgubljeno, kao da se priseća šta je ono hteo da uradi. Onda bi mu sinulo da uzme mleko iz frižidera. Pošto nalije mleko u šolje, uzeo bi kesice sa čajem i stavio ih u čajnik. I tek kada bi sve to uradio, obavio sve pripreme i shvatio da je uzeo jednu šolju više i vratio je u kredenac, dodao posudu sa šećerom na poslužavnik i zaključio da više nema šta da se radi, tek bi tada pristavio čajnik.
Polu je već ovakav redosled radnji bio dovoljan razlog za zaključak da sa Džimom ne može da se živi. I ne samo što bi čajnik pristavio tek na kraju, već bi ga, takođe, napunio do vrha, tako da je pripremanje tri šolje čaja trajalo mnogo duže nego što je neophodno. Sve vreme večnosti potrebne da voda proključa prestajao bi tamo, povremeno pomerajući šolje na poslužavniku. Pri tom bi bio potpuno nesvestan da Pol samo što nije eksplodirao od frustracije zbog nepraktičnog redosleda obavljanja radnji. Koliko god se trudio, Pol nije uspevao da pusti Džima da radi na svoj način. Znao sam da će za šezdeset sekundi pitati Džima zašto nije najpre pristavio čajnik.
„Džime, zašto nisi najpre pristavio čajnik?“, upitao je tri sekunde kasnije.
„Mmmm?“
„Rekoh da bi bilo brže da si najpre pristavio čajnik, pre nego što si pripremio šolje i sve.“
Džim je ravnodušno slegnuo ramenima: „Pa, voda ionako ne bi brže proključala, zar ne?“
Bio je jednako spor da shvati Polovu logiku kao i da pripremi čaj.
„Ne, ali bi proključala ranije, jer bi je ranije pristavio, a kesice, mleko i šolje bi mogao da pripremiš dok se greje.“ Morao je da se uzdrži da poslednje tri reči ne vrisne Džimu u lice. Džima je čudilo cimerovo uzrujavanje oko svega toga.
„Oni se nikud ne žure, zar ne? Ne spremaš se da izađeš, zar ne, Sajmone?“
Sajmon je podigao pogled sa novina. „Ja? Ne.“
Video sam da u Polu sve više kuva; lice mu je postalo jarkocrveno, zbog čega mu se, ako to može da bude neka uteha, ona riđa bradica manje isticala na licu. „Način na koji spremaš čaj krajnje je neefikasan.“
„Al’ ti nisi ni hteo da ga piješ.“
„Ne, nisam, jer me nervira što to uvek radiš naopako.“ Tim rečima izjurio je iz sobe. Džim je bio potpuno zapanjen.
„Jesam li stavio šećer u čaj koji Pol ne pije, ili tako nešto?“
Sajmon je promumlao da ne veruje da je reč o tome. Džim je slegnuvši ramenima ostao još neko vreme da stoji pored štednjaka, da bi posle pet minuta ukapirao da uopšte nije pritisnuo dugme na čajniku.
Kada je čaj bio skuvan, nas trojica smo seli da ga pijemo u tišini, zamišljeni. Sajmon je čitao rubriku „Draga Saveta“ u časopisu Sun, u kojoj je Saveta tretirala seksualne probleme čitalaca, za koje sam čvrsto verovao da su ih smislili novinari iz susedne kancelarije.
„’Spanđala sam se sa deverom’“, pročitao je. „’Draga Saveta, imam plavu kosu, i kažu da sam privlačna i lepo građena. Jedne večeri, kada je moj muž bio odsutan, svratio je njegov brat. Potom je jedna stvar vodila ka drugoj i završili smo u krevetu...’“ Prestao je da čita pismo. „Uvek to kažu: jedna stvar vodila je ka drugoj. Ne ide mi u glavu kako to jedna stvar vodi ka drugoj, jer sve ukazuje da u tom procesu uvek negde uprskam. Shvatio sam da je dever navratio i da su završili u krevetu. Ali, kako su stigli od prve do poslednje faze?“
„To je, bar, prosto, Sajmone“, rekao je Džim.
„Da, ali kako? Kako tebi to uspeva?“
„Upoznaš se sa ženskom.“
„Da?“
„Dođe ti na kafu.“
„U redu, ali šta onda?“
„Pa, jedna stvar vodi ka drugoj.“
Posle druge šolje čaja osetio sam da sam potrošio sve izgovore da reklamnu agenciju ostavljam da i dalje čeka, te sam se sa trakom iz sobe uputio prema stanici metroa u Bolamu. Pola sata kasnije išao sam ulicom Bervik, gde je dvoje francuskih studenata sa fotoaparatom za jednokratnu upotrebu umalo završilo pod točkovima pokušavajući da načine snimak sličan onome na omotu albuma What’s the Story Morning Glory. Voleo sam da svraćam u Soho: u uzbudljivoj atmosferi punoj zbivanja prijalo mi je da se makar na trenutak pravim da sam deo svega toga. Tamo ima ljudi koji zarade hiljadu funti dnevno samo što nasnime glas za reklamu, a onda sve to uprskaju tako što kupe krabu i avokado u lepinji i kafelate za poneti.
Ždraknuo sam na drugu stranu ulice i opazio Huga iz DD i G-a kako zuri u izlog jednog lokala. Čudno, pomislih. Šta ima Hugo da blene u izlog azijatske prodavnice nakita na veliko? Tada je hitro pogledao uz i niz pločnik i šmugnuo kroz oguljeni dovratak ispod bleštave, opasno ožičene crvene svetiljke. Bio sam šokiran. Prišao sam otvorenim vratima i zavirio unutra. Na komadu kartona, pričvršćenom crnom lepljivom trakom pored ulaza, pisalo je: „Novi model. Vrlo druželjubiva. Prvi sprat.“ Osmotrio sam klimave, nezastrte stepenice i zapitao se šta je iza njih. Možda Hugo ide tamo samo da unapredi reklamnu strategiju firme, da predloži angažovanje profesionalnog kopirajtera koji ume da smisli jezgrovitiji slogan i pravilno speluje „druželjubiva“. To mi se, međutim, činilo malo verovatno. Bio sam delom zgrožen, a delom fasciniran i, ne znam zašto, razočaran u Huga, kao da me je izneverio.
Pošao sam dalje ulicom Bervik i konačno se našao na recepciji veličanstvenog zdanja DD i G-a, gde se plaketa dičila osvojenom drugom nagradom na prošlogodišnjem radijskom konkursu za najbolju reklamu u oblasti investicija i bankarstva. Hugo je, navodno, samo skoknuo da kupi rođendansku čestitku svojoj supruzi, tako da je traka ostala kod prelepe recepcionerke, posađene iza stakla uokvirenog raskošnim aranžmanom od svežeg cveća.
Moja radna nedelja bila je završena. Došlo je vreme da pođem u severni London. Usred poslepodnevnog špica ugurao sam se u voz sa svetom koji je proveo dan na poslu. Stotine znojavih službenika stiskali su se jedni uz druge i istovremeno uspevali da ostave utisak da uopšte nisu svesni da u vagonu ima još koga osim njih. Ruke su se savijale pod nemogućim uglovima, držeći presavijene džepne knjige. Vratovi su se izvijali da se pročitaju tuđe novine. Hrišćani su iščitavali Bibliju kao da je već ne znaju napamet.
Odjednom se oslobodilo jedno sedište, i uputih se prema njemu što je brže moguće, ali pazeći da ne pokažem da radim nešto tako nedostojno kao što je žurno probijanje. Zadovoljno uzdahnuh zauzevši sedište, ali se olakšanje uskoro pretvorilo u nespokojstvo. Tačno ispred mene stajala je žena kojoj je ispod haljine štrčala Tajanstvena Izbočina. Da li je u šestom mesecu trudnoće ili samo pomalo... debela? Bilo je nemoguće odrediti. Odmerio sam je od glave do pete. Zašto mi ne da neki znak, pomislih. Zašto ne nosi jednu od onih torbi iz Maderkera ili jedan od onih dukseva na kojima piše „Jesam!“. Ponovo sam je osmotrio. Široka haljina je svuda okolo visila, materijal je bio zategnut samo na njenom okruglom stomaku. Šta je gore, pitao sam se, ne ustupiti mesto trudnici ili ponuditi mesto ženi koja nije trudna, već samo tako izgleda? Možda su muškarci upravo zbog ove mučne dileme nekada ustupali mesto svim ženama da nikog okolo ne boli glava zbog toga, ali osećao sam da treba da učinim ispravnu stvar.
„Izvin’te, da li biste hteli da sednete?“, rekoh podigavši se.
„A zašto bih sela?“, agresivno je odgovorila.
Sranje, pomislih. „Uh... delovali ste mi pomalo umorno... a ja, ovaj, ionako silazim na sledećoj stanici“, slagao sam.
Ovo objašnjenje je ubedi da zauzme moje mesto, a ja sam bio prinuđen da izađem iz voza da bih odigrao obmanu do kraja. Probio sam se kroz gužvu na stanici i požurio da ponovo uđem u voz nekoliko vagona dalje. Ne-trudna žena me je sumnjičavo pogledala, ali manje nego kada smo petnaest minuta kasnije zajedno prošli kroz propusnike na stanici u Kentiš Taunu.
Kada sam se ponovo našao na otvorenom, oglasio se moj mobilni. Bio je to Hugo. Rekao je da žali što smo se mimoišli, ali je celo popodne nekud izlazio. Bilo je to više detalja nego što mi je trebalo. Naglasio je da je zadovoljan mojom muzikom i da je to što sam uradio „vraški dobro“. Iako sam Huga smatrao neiskrenim i nesposobnim za valjanu procenu, u ovom slučaju bio sam spreman da napravim izuzetak. Nikada nisam bio ubeđen da stvarčice koje sam pisao išta vrede. Kad god bi mi na pamet pala pristojna melodija, nisam mogao da poverujem da je nisam nesvesno odnekud ukrao, tako da sam gladno gutao svaku pohvalu. Nažalost, snimak je bio za pripremni deo kampanje, a agencija verovatno nikada neće angažovati Hugovu reklamnu kuću, tako da je nikada niko neće čuti. Znao sam ovo još kada sam prihvatio posao, ali sam, takođe, znao da mogu brzo da ga odradim, da plaća račune i da je to prilika da provedem nekoliko opuštenih dana u čauri koju sam napravio za sebe.
Skrenuo sam u Bartolomju Klouz. Duž ulice su bile poređani visoki, monolitno sivi kontejneri za otpatke, poput kipova na Božićnim ostrvima koji ravnodušno očekuju turiste. Stigao sam do broja sedamnaest i gurnuo ključ u bravu. Čim sam otvorio ulazna vrata, zapljusnuo me je talas haosa i buke.
„Tatice!“, oduševljeno je uskliknula moja dvogodišnja ćerka Mili dojurivši kroz hodnik i zagrlila mi nogu. Na stereu je svirala kaseta sa dečjim pesmicama, a moj sinčić, bebac Alfi, razdragano se bacakao u majčinom naručju.
„Poranio si“, rekla je Ketrin s osmehom.
Progacao sam između drvenih kocki razbacanih po tepihu, poljubio je i uzeo Alfija.
„Aha, znaš šta? Završio sam posao, i ovog vikenda ne moram ništa da radim.“
„Sjajno“, reče ona. „Ovo je, znači, dvostruko slavlje. Jer, pogodi ko je danas piškio u nošu.“
„Ma, je l’ to moguće, Mili?“
Mili je klimnula glavom, sa ponosom od kojeg je bio veći samo majčin.
„I nisi ništa prosula na pod, je l’ da, Mili? To je bolje nego što obično uspeva tvom tati iako ima trideset dve godine.“
Srdačno sam munuo Ketrin u rebra. „Slušaj, nisam kriv što poklopac šolje stalno pada.“
„Nisi, kriv je onaj idiot koji je nameštao dasku“, saglasila se, misleći na veče kada mi je trebalo više od tri sata da nepravilno namestim novu drvenu dasku za šolju.
Mili je, očigledno, uživala u hvali kojom je obasuta, pa je ubrzo pronašla novi način da privuče pažnju. „Nacitala sam macu“, rekla je pruživši mi list hartije koji sam pažljivo osmotrio. Iskreno rečeno, Mili nema pojma sa crtanjem. Da bi prikazala našu mačku, uzela je plavu voštanu bojicu i žvrljala gore-dole po papiru.
„Uuu, Mili, super ti je ovaj crtež. Pametnice tatina!“ Jednog dana će se okrenuti i odbrusiti: „Prestani s uvlačenjem, ćale. Oboje znamo da je crtež bezveze“, ali se činilo da se za sada prima na foru. Voleo sam da se vratim kući posle nekoliko dana, jer su se uvek toliko radovali što me vide. Bio je to povratak zabludelog oca.
Ketrin je ugrabila priliku da počisti kuhinju, a ja da se malo poigram sa decom. Igrao sam se žmurke sa Mili, što mi je bilo olakšano činjenicom da se tri puta zaredom sakrila iza zavesa. Onda sam sve do suza zasmejavao Alfija bacajući ga u vazduh sve dok se Ketrin nije vratila u sobu da vidi zašto je odjednom počeo da plače.
„Nemam pojma“, rekao sam, nastojeći da ne gledam u metalni luster koji joj se ljuljao iznad glave. Otela mi je rasplakanu bebu, a meni se u tom trenutku učinilo da izgleda pomalo umorno, pa sam predložio da preuzmem čišćenje. Šmugnuo sam na sprat, usput skupljajući razbacane igračke. Napravio sam bogatu, penušavu kupku, isključio svetlo i upalio nekoliko sveća. Na kraju sam uneo prenosni CD-plejer u kupatilo i pustio Betovenovu Pastoralnu simfoniju.
„Ketrin, možeš li načas da dođeš gore?“, pozvao sam. Ušla je u kupatilo i osmotrila privremenu oazu koju sam napravio.
„Ja ću da pripazim na decu, napunim mašinu za sudove i tako to. Ti se samo opruži u kadi i sačekaj da ti donesem čašu vina. Zabranjeno ti je da izlaziš do poslednjeg stava, ’Pastirska pesma; prijatna osećanja posle oluje’.“
Naslonila se na mene. „O, Majkle! Čime sam ovo zaslužila?“
„Pa, nekoliko dana si se sama brinula o deci, i siguran sam da ti treba malo oduške.“
„Jeste, ali i ti si naporno radio. Zar tebi nije potreban odmor?“
„Moj posao nije tako naporan kao tvoj“, iskreno sam rekao. Posle kraćeg i neodlučnog nećkanja, uključila je vešalicu za peškire da se greje i pojačala muziku dovoljno da ne čuje ojađene povike „Mamice!“ koji su se već čuli iz kuhinje.
„Majkle“, rekla je pošto me poljubila u obraz, „hvala ti za to što si najbolji muž na svetu.“
Osmehnuo sam se. Kada vam rođena žena kaže tako nešto, nipošto nije trenutak da je ispravljate.