Sada pošto uskoro odlazim, više sam ovde nego ikada
Ali Smit



Dobri ljubavnici postaju sjajni neprijatelji
Ben Harper
 
 

deo   prvi

Dok sam se stepenicama peo, 
Čoveka kog nije bilo tamo sam sreo.
Nije bio tamo ni danas;
Da ode taj čovek, bio bi mi spas.
ANON

 
Kročila je iz taksija, odgurujući metalnu težinu vrata, čvrsto stežući cigarete, kusur i bodljikave stabljike ruža. Sara joj nešto kaže preko krova taksija i ona se napola okreće. Prekasno je svesna svog stopala koje je zapelo za granitni ivičnjak, a sledećeg trenutka je u vazduhu i pada potiljkom na tlo.
Lili vidi kako se svet okreće oko svoje ose, svoju kosu, lakšu od nje, kako joj lebdi pokraj lica, svoje prste što prosipaju ruže i zavrtele diskove metalnih novčića. Dok se lučno izvija kroz vazduh, vidi jednog muškarca kako dolazi pločnikom prema njoj. Nekako izgleda neobično što je sam, pošto joj deluje, u tom trenutnom blesku, kao osoba koja je retko bez drugih. On hoda čudno naglašeno kao da pokušava da ostavi svoj otisak u vazduhu. A onda joj telo udara o beton i šljunak i koža se odere sa šaka.
Na dodir prstiju, pripijen poput bršljana na rukavu, pogleda gore. Oči su mu iznenađujuće, nedvosmisleno plave. Cvetovi se drobe pod njom, sipajući joj žuti pigment u odeću. On joj pomaže da ustane, govori joj, pita je da li je dobro, da li se povredila. Ima osećaj da su joj šake ofurene, otvorena rana, a kada ih pogleda, vidi kapljice krvi kako izviru iz kože u pravilnom nizu. Sara je obišla oko taksija i pridržava je za ruku, pritiska papirne maramice na povrede, zahvaljuje muškarcu. Kada se Lili osvrne, njega više nema.
„Bože mili!“, kaže Sara, zagledajući je. „Jesi li dobro?“
„Jesam, kaže“, već se smejući, zbunjena, „dobro sam. Ne znam šta to bi.“ I one prolaze kroz noć, na prijem. Dosadno dobovanje muzičkog pulsa prostire se po zidovima zgrade.
Unutra, prostorije i hodnici su natrpani ljudima i ispunjeni teškim oblacima dima. Ovo je otvaranje izložbe Sarine prijateljice, ali niko ne gleda umetnost — fotorealističke slike ljudi i životinja koje guta vatra. Lili oseća želju da se protegne do tavanice, gde možda ima više vazduha. Povređene šake su osetljive, oljuštene kao jaja.
Ostavlja Saru u glavnoj prostoriji da razgovara sa devojkom u tirkiznoj haljini. Haljina je porubljena svilastim, nežnim krznom, čiji pramenovi prianjaju uz devojčinu vlažnu kožu poput morske trave. Svi ljudi kao da su jedne jedine vrste ili nose nekakvu uniformu. Devojke su sitne i dečački vragolaste, kratko podšišane, očiju oivičenih tamnom šminkom. Muškarci su plahoviti, šire se samozadovoljno u svojoj odeći, čvrsto drže cigarete mesnatim prstima. Možda zbog pada, ili zbog bola u šakama, tek ne može da shvati zašto joj svi izgledaju daleki, kao da ih gleda kroz pogrešnu stranu teleskopa.
Kod stola sa pićem uzima na dodir krhku plastičnu čašu punu kiselog bledunjavog vina. Žena pokraj nje hladi se žustro izložbenim katalogom kao lepezom, rub šoljice joj je umrljan tragom jarko nakarminisanih usana. Držeći piće iznad glave, Lili počinje da probija sebi put kroz grupe ljudi i unakrsnu vatru razgovora, prema leđima i ramenima čoveka koga poznaje. Čuje trljanje svojih pantalona od crnog rebrastog somota dok joj se noge kreću pod njom — zvuk tajanstvenog, baršunastog trenja. Imala je ljubavnika koji je bio opsednut tim pantalonama. „Cor-du-roy“, govorio bi svlačeći ih sa nje, razdvajajući svaki slog lažnim francuskim naglaskom, „kraljevska tkanina“.
Šaka strelovito posegnu kroz gomilu i uhvati je za ruku. Smeđe kože, krivih prstiju, srebrnih noktiju. Ona zuri dole u nju, iznenađena, izvija se iza pleća stamene žene tršave kose da bi videla Febu, Sarinu prijateljicu koja radi u galeriji. „Zdravo“, kaže. „Kako si?“
„Dođi i razgovaraj sa nama.“ Feba je povuče. Oguljena koža na dlanovima i ručnim zglobovima boli, preti da se rascepi. „Ovo je moj rođak, Marki Mark.“ Feba se izmiče i Lili ugleda muškarca koji ju je podigao sa pločnika. Feba ispruži ruku, pravo, dlanom prema gore. „Ovo je Lili.“
Lili iskorači. Na svetlu, on izgleda drugačije. Košulja mu je vatrenog dezena, podvijenih rukava, pri čemu je jedan rukav više podignut pa može da mu vidi preplanulu kožu. Luk bicepsa je bled, mlečno beo, podlaktice su mu tamnosmeđe. Prsti su mu umrljani zelenim mastilom, a peta desne cipele balansira na palcu leve.
„Marki Mark?“, ponavlja, kada mu je dovoljno blizu da je on čuje. „Čudnog li imena.“
„U stvari Markus“, mrmlja on podižući iskričave i prodorne plave oči ka njenima. Pomno joj posmatra lice sekund ili dva, potom se nasmeši. „Kako su ti šake?“
Lili izdržava njegov uporan pogled. Ne dopušta da je zastraši muško flertovanje. „Dobro, hvala.“
„Šta to nije u redu sa tvojim šakama?“, govori Feba, ali joj nijedno od njih dvoje ne odgovara.
„Mogu li da vidim?“, pita on.
Pruža mu zglob. On prebacuje konzervu s pivom u drugu šaku i dohvata njenu ruku, obavija prste oko nje. Dodir mu je neočekivano topao. Tamo gde su joj njegovi prsti pritisli kožu, krv je iščilela.
„Hm“, kaže on, naginjući se bliže, „gadno. Treba temeljno da se očisti.“
Lili povuče ruku. „Sigurna sam da ću preživeti.“
On se ponovo smeši. „Siguran sam da hoćeš.“
„Šta je bilo? Šta je bilo?“, cvrkuće uzbuđeno Feba.
„Lili je pala“, odgovara Markus i dalje gledajući u Lili. „Napolju. Reci mi, je l’ ti to imaš običaj da padaš…“
„Ne baš“, preseče ga ona.
„…ljudima pred noge?“
Nastaje pauza.
„Ne“, ponavlja ona. „Ne, nemam.“
„Markuse“, započinje Feba, kreštavim, zapovedničkim glasom, očigledno ljuta, „hoću da čujem šta je s tobom.“
Lili upitno pogleda Markusa, a zatim postaje svesna izmene između njih troje. Markus brzo pogleda u Febu, pokrećući usta kao da će progovoriti. Feba pomno zuri u njega, a on uzvraća gledajući razrogačeno u svoju rođaku čudnim, iskrivljenim, skoro bolnim izrazom, dok jednom rukom pritiska, nekako čudno, sredinu svog grudnog koša.
„Kako si?“ Febin glas je skoro šapat. Pitanje se odnosi na nešto lično, skriveno. Lili gleda jedno pa drugo, iznenada poželevši da bude daleko od oboje. Šta god da je, nema nikakve veze sa njom.
„Pa, ja…“ On zastaje. Polako, protrlja nos zglobovima šake, uspevajući istovremeno da drži konzervu s pivom uspravno. Neko prolazi hodnikom iza kuhinjskih vrata i kaže: „A ona uopšte nije znala, nikad nije saznala.“ Markus udiše kroz nos tako duboko kao da njuši linoleum na podu. Lili užasnuta vidi da bi on mogao da zaplače. Ali on se potom iskezi i kaže: „Mislim da mi je potreban novi cimer.“
On i Feba padaju u iznenadnu histeriju. Feba vrišti od smeha, naslanja se na Markusa i njih se dvoje kikoću i zacenjuju i štucaju i brišu oči. Lili se nasmeši oboma i okreće ka zidu ljudi i zvuka. Dok odlazi, čuje Febu, iza sebe, kako pita: „Šta se, zaboga, dogodilo?“


Radio za koji je mislio da je odavno pokvaren, sinoć frfljajući nerazgovetno ožive. Iznenada, praskavim samoglasnicima jezika koji nije prepoznao, ženski glas stuštio se niz spiralno stubište njegovog uha.
Ejdan žustro okrenu stranicu časopisa i oprezno otpi gutljaj kafe dovoljno vrele da sprži jezik. Neko vreme je ležao i slušao zvuk udaljene radio-stanice, koja se emituje ko zna otkud, a izranja u njegovoj sobi. Nije uspevao ponovo da zaspi i pola sata kasnije sedeo je na rubu dušeka, sa odvijačem u ruci i radio-aparatom u delovima oko sebe, pokušavajući da pronađe loš spoj.
Časopis je zapravo našao u kafeu. Tema mu je „izbor životnog stila“, tako piše, i pun je zvezda sapunskih opera za koje nikad nije čuo, u donjem vešu. Provodi dva-tri minuta popunjavajući smešan upitnik naslovljen „Znači, mislite da ste imuni na ljubav?“, i postiže žalosno nizak rezultat, koji ga svrstava među izuzetno podložne zarazi. Popunjava ponovo, poigravajući se sa odgovorima, sve dok se ne naljuti na sebe i umesto toga okrene članak o festivalu testisa u Montani.
Išao je da vidi film i zna da neće zaspati neko vreme, pa pronalazi ovaj noćni kafić. Morao je da izađe, morao je da ode iz stana, morao je stalno da se pretvara da ima i druge planove. Od njega se očekivalo da bude na otvaranju Febine izložbe, ali nije mogao da se suoči sa tim. 
Sedi na visokoj barskoj stolici sa gvozdenom prečkom za noge i ogledalom pred sobom. Izbegava sopstveni pogled i umesto toga gleda u prostoriju iza sebe. Ljudi pod belim fluorescentnim svetlom izgledaju bledi, kao da im nedostaje vitamina. Cigarete balansiraju među prstima ili na pepeljarama, noge su prekrštene, stopala mlataraju po vazduhu, salvete na stolu savijene su u harmoniku. Niko ne govori mnogo. Italijani za pultom mrmljaju jednosložne reči jedan drugom i zure u veliki TV-ekran, na kome dva tima idu tamo-amo po drečavo zelenom terenu. Napolju, kasne noćne grupice ljudi promiču iza staklenih vrata.
Bez upozorenja, obuze ga silno zevanje, i vilica mu krcnu — zaprepašćujućim, neprikladnim zvukom koji se oglasi iz unutrašnjosti njegove glave poput revolverskog pucnja. Prigušuje poriv da se nasmeje, gleda naokolo da li je još neko čuo. Šta bi rekao? Izvinite što sam vas uznemirio, to je, znate, samo moja defektna vilica. Jedan čovek ga okrznu u prolazu, oblačeći kaput. Na vratima konobar otresa mrve sa stolnjaka. Neko ko stoji u uglu, dopušta da mu šoljica s kafom isklizne iz ruku i ona se uz tresak razbija, a topla, tamna barica kafe širi se po čistim šahovskim kvadratima linoleuma.


Lili šmugnu na zadnje stepenište galerije u potrazi za drugim kupatilom. U prizemlju postoji toalet, ali se dugačak red ljudi mota oko njegovih vrata. Znoj koji ju je probio pošto je bila nagurana u prostoriji sa previše ljudi, hladi joj se na koži. Penje se stepenicama i zamišlja da za sobom ostavlja vrtlog vodenih molekula.
Galerija je u jednoj od onih viktorijanskih terasastih kuća koje se u nizovima prostiru po celom gradu. Sve imaju približno isti raspored prostorija, ali tamo gde se obično nalazi kupatilo — sa zadnje strane kuće na prvom spratu — Lili nalazi malu kancelariju koja blago vonja na ovlaženu instant kafu.
Oslanja se na spiralnu ogradu stepeništa i pogleda dole. Sa ove udaljenosti, mnoštvo glasova stvara utisak žabljeg kreketa, prodornog i ritmičnog. Potom čuje nešto drugo — teške korake nekoga ko silazi niz stepenice.
Pod snažno podrhtava dok Markus silazi sa gornjeg sprata. Ona se uspravlja, okreće prema njemu u polutami. Ali on prilazi bliže i, ne progovorivši, polagano je obgrli jednom rukom oko ramena, a drugom oko struka. Naslanja se uz nju celim telom. Saginje glavu i utiskuje usne na udolinu tik pod njenom jagodicom.
Lili je toliko zatečena da ne reaguje. Stoji u krletki njegovih ruku, udišući miris njegove kose, kože, vune njegovog džempera, vina u njegovom dahu. Lice mu deluje vlažno, kao da se upravo umio.
Ona potom oseti nešto sasvim drugo. Kretnju vazduha, majušnu, jedva primetnu, laganu uznemirenost u atmosferi. Još neko je tamo. Još neko je sa njima, posmatra ih. Ona se otrgne od njega, osvrće se. Nikog nema. Isteže vrat gledajući preko njega. Ni tamo nema nikoga.
Ponovo ga pogleda, blago uznemirena. Pomišlja da mu postavi pitanje, ali ne može potpuno da ga uobliči. Trenutak nedoumice među njima, i neobične, grozničave lucidnosti: ona čuje dobovanje njegovog srca, statičko pomeranje svojih đonova po tepihu. Svuda je tkivo: on počeše glavu i vreteno dlake zapucketa na skalpu, nokti po folikulama. Odeća im je, dok se pomera na telu, lomača svile na pamuku, vune na džinsu. 
On kopa po svom stražnjem džepu tražeći nešto. „Imam nešto da ti pokažem.“ Pravi smišljen kružni pokret šakama, poput mađioničara pokazuje završni trik svoje majstorije. Otvara šaku i pruža je ka njoj. Na dlanu mu je parčence papira. „Parče papira“, kaže.
Lili posegnu i dodiruje mesto na kom su bile njegove usne. „Vidim i sama.“
„Želiš li ga?“
Zajedno gledaju, malenu stazu na njegovoj ispruženoj šaci. Zadržava ozbiljan izraz lica. „Ne baš.“
„A da napišem svoj telefonski broj na njemu?“
Lili se nasmeja.
„Pa?“, kaže on.
„Ne“, odgovara, iako ne zna zašto se joguni, „i dalje ne želim.“
„To je veoma nevaspitano“, kaže on. Raširi papir i zamahnu njime po vazduhu. „Zar te mama uopšte nije naučila lepom ponašanju?“ Naslanjajući se na ogradu stepeništa, žvrlja tankim grafitnim umetkom patent-olovke po parčetu papira. „Evo“, kaže, gurajući ga u njen džep. „Obećaj da ćeš me zvati.“ Zadržavajući šaku u njenom džepu, privlači je sebi. „Obećavaš?“
I pošto ne želi da mu pruži ono što on želi, ili barem još ne, ne želi da mu dozvoli da bude po njegovom, pita: „Je l’ ti stvarno tražiš novog cimera?“
On zatrepće. Šaka u njenom džepu pokreće se, napeto, a potom povlači. „Možda. Zašto?“
„Znam nekoga ko traži.“
„Ko?“
„Ja. Živim kod majke već dva meseca i to me izluđuje.“
On proučava njeno lice toliko pomno da joj je jasno kako misli o nečemu drugom. „Ti“, kaže on, kao da odmerava reč na jeziku. Zatim proguta. „Da“, kaže, „da, tražim. Sada moraš da me pozoveš“, viknu i zatutnja niz stepenice.