KOREKCIJE

Džonatan Frenzen



SENT DŽUD

LUDILO jesenjeg hladnog vazdušnog fronta s prerije. Može da se oseti: desiće se nešto grozno. Sunce nisko na nebu, nevažno svetlo, umiruća zvezda. Nalet za naletom nereda. Drveće nemirno, temperatura pada, cela severna religija predmeta nestaje. U ovdašnjim dvorištima nema dece. Senke razvučene po sve žućim zojsijama. Crveni hrastovi i čamoliki hrastovi i močvarni beli hrastovi sipaju žirove po kućama bez hipoteke. Prozorski kapci drhte u praznim spavaćim sobama. Zujanje i štucanje mašine za sušenje veša, nazalno prepiranje mašine za razduvavanje lišća, zrenje lokalnih jabuka u papirnoj kesi, miris benzina kojim je Alfred Lambert očistio četku nakon jutarnjeg farbanja dvoseda od pletenog pruća.
Tri sata posle podne bilo je opasno doba u tim gerontokratskim predgrađima Sent Džuda. Alfred se probudio u velikoj plavoj fotelji u kojoj je zaspao posle ručka. Nije mu se više dremalo, a lokalnih vesti neće biti sve do pet. Dvosatna praznina bila je sinus sklon infekcijama. Alfred se pridigao na noge i stao pored stola za pingpong, uzaludno se trudeći da čuje Inid.
Kroz kuću je odjekivalo alarmno zvono koje niko osim Alfreda i Inid nije mogao direktno da čuje. Alarmno zvono zabrinutosti. Ličilo je na one velike gvozdene tanjire s električnom maljicom koji školarce teraju na ulicu tokom protivpožarnih vežbi. Ali sada je zvonilo toliko dugo da Lambertovi više nisu čuli „zvonjavu“, nego su, kao što je slučaj sa svakim zvukom koji traje dovoljno dugo da biste razabrali njegove sastavne talase (baš kao što se svaka reč u koju zurite dovoljno dugo raspada u niz mrtvih slova), bili svesni maljice koja brzo udara o metalni rezonator, nisu čuli neprekidan zvuk nego zrnast niz udaraca prekriven visokofrekventnim naricanjem; zvonjava je trajala danima, tako da se prosto utopila u pozadinu, osim u izvesnim ranim jutarnjim satima, kad bi se jedno ili drugo probudilo u znoju i shvatilo da im u glavama zvoni od početaka njihovih sećanja; da im zvoni već toliko meseci da je zvuk ustupio mesto nekakvom metazvuku, čiji usponi i padovi nemaju veze s treperenjem vazduha, već s njihovom svešću o zvuku. A ta se svest naročito pooštravala kad je klima bila nemirne naravi. Onda bi i Inid i Alfred – ona dok na kolenima u trpezariji otvara fioke, on dok u podrumu razgleda katastrofalni sto za pingpong – osećali da će pući od nervoze.
Od nervoze kuponâ, strpanih u fioku sa svećama modernih jesenjih boja. Kuponi su bili uvezani gumenom trakom, a Inid je shvatala da im je validnost (čiji bi krajnji datum proizvođači često samouvereno zaokružili crvenom bojom) istekla pre mnogo meseci, čak godina: da su svi ti kuponi, čija je ukupna vrednost premašala šezdeset dolara (možda sto dvadeset, u samoposluzi u Čiltsvilu, gde im je vrednost udvostručavana) sada mrtvo slovo na papiru. Tajleks, popust od šezdeset centi. Eksedrin PM, uštedite dolar. Datumi nisu bili čak ni nedavni. Bili su istorijski. Alarmno zvono urlalo je godinama.
Gurnula je kupone među sveće i zatvorila fioku. Tražila je pismo, pošiljku s posebnim rukovanjem, koje je stiglo nekoliko dana ranije. Alfred je bio čuo poštara kako kuca na vrata i povikao je: „Inid! Inid!“ tako glasno da nije mogao da čuje Inid kako viče: „Al, evo idem!“ Nastavio je da viče njeno ime prilazeći sve bliže, a budući da je pismo poslala Korporacija Akson, Istočna industrijska serpentina 24, Švenksvil, Pensilvanija i budući da su u vezi sa situacijom u Aksonu postojali detalji koje je Inid znala i za koje se nadala da su Alfredu nepoznati, hitro je sakrila pismo negde u krugu od četiri i po metra od ulaznih vrata. Alfred je izronio iz podruma ričući kao teška građevinska mašina: „Neko je na vratima!“ na šta je ona praktično vrisnula: „Poštar! Poštar!“ a on je zavrteo glavom zbog složenosti cele situacije.
Inid je bila sigurna da bi se njena sopstvena glava razbistrila kad samo ne bi morala svakih pet minuta da se pita šta je Alfred naumio. Međutim, koliko god se trudila, nije uspela da ga zainteresuje za život. Kad ga je podsticala da se ponovo prihvati svoje metalurgije, gledao ju je kao da je izgubila razum. Kad ga je pitala bi li mogao da se pozabavi kakvim poslom u dvorištu, rekao je da ga bole noge. Kad ga je podsetila da muževi svih njenih prijateljica imaju hobije (Dejv Šampert svoje vitraže, Kirbi Rut svoje zamršene kućice za purpurne zebe, Čak Majsner proveravanje svojih investicionih izveštaja na svaki sat), Alfred se ponašao kao da Inid pokušava da ga udalji od nekog njegovog važnog posla. A kakav je to posao bio? Farbanje baštenske garniture? Farbao je pleteni dvosed od Dana rada. Sećala se da je, kad je poslednji put farbao nameštaj, pleteni dvosed ofarbao za dva sata. Sada je ulazila u njegovu radionicu svakog jutra, da pogleda kako mu ide, i nalazila da su od celog dvoseda ofarbane samo noge.
On je, izgleda, želeo da ona ode. Rekao je da se četka sasušila, da mu zbog toga treba tako mnogo vremena. Rekao je da je šmirglati vrbovinu isto što i ljuštiti borovnicu. Rekao je da je unutra bilo cvrčaka. Potom je osetio da mu nedostaje daha, ali je uzrok možda bio samo smrad benzina i vlaga u radionici koja je smrdela na mokraću (mada tu nikako nije bilo mokraće). Pohitala je uz stepenice da potraži pismo od Aksona.
Šest dana nedeljno je nekoliko kilograma pošte prolazilo kroz prorez na ulaznim vratima, a budući da u prizemlju nije bilo dopušteno nikakvo nasumično gomilanje ničega – jer je privid života u ovoj kući bio da tu ne živi niko – Inid se suočavala s ozbiljnim taktičkim izazovom. O sebi nije razmišljala kao o gerilki, ali je gerilka uprkos tome bila. Danju bi raznosila materijalnu imovinu od skladišta do skladišta, često upravo ispred nosa vladajućoj sili. Noću bi, pod svetlom ljupke ali preslabe lampe na premalenom stolu u kutku za doručkovanje, organizovala različite akcije: plaćala bi račune, kontrolisala čekovne knjižice, pokušavala da dešifruje izveštaje o učešću za zdravstveno osiguranje i da shvati preteću Treću opomenu od medicinske laboratorije, kojom su zahtevali neodložnu uplatu 0,22 dolara, a istovremeno naveli da zaostatak u uplatama iznosi 0,00 dolara, čime je jasno ukazano da Inid ne duguje ništa, a ionako nije bila naznačena adresa na koju treba poslati novac. Biće da su Prva i Druga opomena negde u podzemlju, a zbog smetnji pod kojima je Inid vodila svoj pohod, jedva da je imala nekakvog pojma gde bi te ostale Opomene mogle da budu. Posumnjala je, možda, na orman u dnevnoj sobi, ali vladajuća sila, oličena u Alfredu, slušala bi vesti na televiziji dovoljno gromoglasno da ostane budna; Alfred bi takođe popalio sva svetla u dnevnoj sobi, a nije mogla da se zanemari ni mogućnost da bi, kad bi Inid otvorila vrata ormana, gomile katalogâ i časopisâ Kuće-lepotice i raznoraznih izjava Meril Linč poispadale i iskliznule, razgnevljujući Alfreda. Bilo je moguće i da Opomene nisu tu, jer je vladajuća sila organizovala nasumične pljačke njenih skladišta, preteći da će sve živo da „pobaca“ ako ona to ne sredi, te je u nizu iznuđenih selidbi i izgona izgubljena svaka sličnost s ikakvim redom, pa se stoga u izvesnoj kesi s Nordstromovim logotipom, koja se smestila iza pajalice i kojoj se jedna od plastičnih drški napola otkinula, izmešao celokupan patos izbegličkog života – neuzastopni brojevi časopisa Uspešno domaćinstvo, crno-bele fotografije Inid iz četrdesetih godina veka, smeđi recepti na kiselo žutoj hartiji u kojima se pominje uvela zelena salata, računi za telefon i gas od tekućeg meseca, detaljna Prva opomena od medicinske laboratorije kojom se korisnicima nalaže da zanemare kasnije tražbine u iznosima manjim od pedeset centi, fotografija na račun organizatora krstarenja na kojoj Inid i Alfred nose leije i pijuckaju piće iz šupljih kokosovih oraha, i jedini postojeći primerci krštenica dvoje njihove dece, na primer.
Iako je Inidin očigledni protivnik bio Alfred, gerilkom ju je načinila kuća koja ih je oboje okupirala. Kuću je naseljavao nameštaj koji nije podnosio nered. Stolice i stolove potpisao je Itan Alen. U kredencu keramika Spoud i kristal Voterford. Obavezni fikusi, obavezni norfočki borovi. Raskupusani primerci Arhitektonskog pregleda na zastakljenom čajnom stočiću. Turističke pljačke – emajlirano posuđe iz Kine, bečka muzička kutija koju je Inid, iz osećanja dužnosti i sažaljenja, s vremena na vreme navijala i otvarala. Melodija je bila ’Strangers in the night’.
Nažalost, za održavanje takve kuće Inid nije imala temperamenta, a Alfredu su nedostajali neurološki preduslovi. Alfredovi besni povici po otkrivanju dokaza gerilskih akcija – iznenađena Nordstromova kesa presretnuta na podrumskim stepenicama, spremna da se sruši svakog trena – bili su povici vlasti koja više nije mogla da vlada. U poslednje vreme zanimao se teranjem svog kalkulatora s papirnom trakom da pljuje kolone besmislenih osmocifrenih brojeva. Nakon što je odvojio veći deo popodneva na petokratno računanje iznosa koji mora da se uplati čistačici za socijalno osiguranje i nakon što je dobio četiri različita rezultata, te napokon prosto prihvatio broj (635,78 dolara) koji se pojavio dvaput (tačna suma bila je 70,00 dolara), Inid je organizovala noćnu poharu njegovog ormarića s dokumentima i počistila iz njega poreska akta, što je moglo da poboljša održavanje domaćinstva da akta nisu dospela u Nordstromovu kesu, u kojoj su se pod prastara Uspešna domaćinstva neopaženo sakrili bitni dokumenti, a usled te ratne štete čistačica je sama popunjavala formulare, Inid je samo ispisivala čekove, a Alfred je vrteo glavom zbog složenosti cele situacije.
Sudbina većine stolova za pingpong u kućnim podrumima jeste da služe za druge, očajnije igre. Posle penzionisanja, Alfred je istočnu stranu stola odredio za bankarske poslove i prepisku. Na zapadnu stranu stavio je portabl televizor u boji koji je nameravao da koristi za gledanje lokalnih vesti iz svoje velike plave fotelje, no fotelju su sad već potpuno zagušili Uspešna domaćinstva, mestimični stanioli od slatkiša i ekstravagantni, ali jeftino izrađeni svećnjaci koje Inid nikad nije stigla da prenese u komision Skoro novo. Sto za pingpong bio je jedino bojno polje na kome je rat besneo otvoreno. Na istočnom kraju se Alfredov kalkulator sakrio u zasedu među kuhinjske krpe s cvetnim dezenima, podmetače-suvenire iz Centra Epkot i spravu za vađenje koštica iz višanja koju je Inid imala trideset godina a nikad je nije upotrebila, dok je on, za uzvrat, na zapadnoj strani, iz razloga koje Inid apsolutno nije mogla da pojmi, iskidao na komadiće venac sačinjen od šišarki, farbanih lešnika i brazilskih oraha.
Istočno od stola za pingpong bila je radionica u koju je Alfred smestio i svoju metaluršku laboratoriju. Radionica je sada bila dom za koloniju nemih cvrčaka boje zemlje koji bi, kad se prepadnu, zaskakali po sobi kao šaka bačenih klikera: neki bi odleteli pod čudnim uglovima, drugi bi se prevrnuli od težine svoje sopstvene obilne protoplazme. S lakoćom su prljali sve redom, a za čišćenje je trebalo više od jedne papirne maramice. Inid i Alfred imali su mnoge nevolje koje su smatrali neobičnima, prevelikima – sramnima – a cvrčci su bili jedna od njih.
Siva prašina zlih čini i paučina čarolije gusto su omotale staru peć s električnim lukom, ćupove od egzotičnog rodijuma i zlokobnog kadmijuma i jedrog bizmuta, rukom pisane nalepnice potamnele od isparenja iz boce carske vodice sa staklenim čepom i beležnicu s listovima na kvadratiće u kojoj je poslednji Alfredov zapis datiran petnaest godina ranije, pre nego što su izdaje počele. Jedan sasvim svakodnevan i dobroćudan predmet, olovka, i dalje je na radnoj površini zauzimao nasumičan položaj u kome ga je Alfred ostavio neke druge decenije; protok mnogih godina natopio je olovku nekakvim neprijateljstvom. Azbestne rukavice visile su sa eksera ispod dva sertifikata o patentima SAD, čiji su se ramovi iskrivili i razdvojili od vlage. Na prekrivač binokularnog mikroskopa, u komadima nalik velikom čipsu, popadala je farba s plafona. Jedini neprašnjavi predmeti u prostoriji bili su pleteni dvosed, konzerva boje s nekakvim četkama, i dve konzerve kafe Juban; Inid, uprkos sve jačim mirisnim dokazima, nije želela da poveruje da se te konzerve pune mokraćom njenog muža, jer, zaboga, kad mu fini mali klozet nije ni šest metara daleko, iz kog bi razloga mokrio u konzervu Jubana?
Zapadno od stola za pingpong bila je Alfredova velika plava fotelja. Prepunjena, na prvi pogled gubernatorska. Bila je načinjena od kože, ali je mirisala kao kabina leksusa. Kao nešto moderno i medicinsko i nepromočivo s čega lako može da se obriše miris smrti pre nego što sledeća osoba sedne u to da bi umrla.
Fotelja je jedini veći predmet koji je Alfred ikad kupio bez Inidine dozvole. Kad je otputovao u Kinu na savetovanje s kineskim železničkim inženjerima, s njim je pošla i Inid i zajedno su posetili fabriku tepiha da bi kupili tepih za dnevnu sobu. Nisu bili navikli da novac troše na sebe i stoga su odabrali jedan od najjeftinijih tepiha, s jednostavnim plavim crtežom iz Knjige promena na jednobojnoj prljavobeloj podlozi. Nekoliko godina kasnije, kad se Alfred povukao iz železničke kompanije Midlend Pacifik, namislio je da zameni staru crnu kožnu fotelju kravljeg mirisa u kojoj je gledao televiziju i dremao. Hteo je nešto zaista udobno, naravno, ali nakon života ispunjenog brigom za druge, trebalo mu je više od udobnosti: hteo je spomenik toj potrebi. Zato se, van perioda rasprodaje, sam zaputio u prodavnicu nameštaja i odabrao fotelju koja će potrajati. Inženjersku fotelju. Fotelju toliko veliku da bi se i krupan čovek u njoj izgubio; fotelju smišljenu da izdržava težak stres. I budući da se plava boja njene kože otprilike slagala s plavim na kineskom tepihu, Inid nije imala drugog izbora nego da podnosi njeno ušančenje u dnevnoj sobi.
Uskoro su, međutim, Alfredove ruke počele da prosipaju dekofeiniziranu kafu po prljavobelim prostranstvima tepiha, a razularena unučad ostavljala je voćne bobice i pastele pod nogama, te je Inid počela da oseća da je tepih bio greška. Činilo joj se da je, pokušavajući da prištedi novac za život, napravila mnoge slične greške. Konačno je pomislila da bi bilo bolje da nije kupljen nikakav tepih nego što je kupljen ovaj. Napokon, kad su se Alfredova dremanja produbila u začaranost, osmelila se. Njena majka ostavila joj je malo nasledstvo nekoliko godina ranije. Kamate su se pripajale glavnici, izvesne akcije stajale su dosta dobro, te je Inid sad imala svoj sopstveni prihod. Zamislila je dnevnu sobu u zelenim i žutim bojama. Naručila je tkanine. Stigao je tapetar, a Alfred, koji je privremeno dremao u trpezariji, skočio je kao da je ružno sanjao.
„Ponovo uređuješ kuću?“
„Novac je moj“, rekla je Inid. „I hoću ovako da ga potrošim.“
„A šta je s novcem koji sam ja zaradio? S onim što sam ja uradio?“
Taj argument bio je delotvoran u prošlosti – bio je, takoreći, ustavna osnova za legitimnost tiranije – ali sada nije prolazio. „Taj tepih star je već skoro deset godina, a mrlje od kafe nikad nećemo ukloniti“, odgovorila je Inid.
Alfred je mahnuo rukom prema svojoj plavoj fotelji, koja je pod tapetarovim zaštitnim najlonom ličila na nešto što može na šleperu da se odveze u elektranu. Tresao se od neverice, nemoćan da poveruje da je Inid zaboravila tu ključnu prepreku njenim stavovima, tu opsežnu smetnju njenim planovima. Kao da se sva nesloboda u kojoj je proveo sedam decenija svog života otelotvorila u toj šest godina staroj, ali suštinski novoj fotelji. Cerio se, a lice mu je blistalo od užasne savršenosti njegove logike.
„A šta ćemo onda s foteljom?“ rekao je. „Šta s foteljom?“
Inid ju je pogledala. Lice joj je bilo tek uznemireno, ništa više. „Nikad mi se nije sviđala ta fotelja.“
Ovo je verovatno bila najgora moguća stvar koju je mogla da kaže Alfredu. Fotelja je bila jedini pokazatelj da je još imao lične vizije budućnosti. Inidine reči toliko su ga rastužile – toliko je sažaljevao fotelju, toliko se solidarisao s njom, skamenjeno žalio njenu izdanost – da je skinuo najlon, potonuo među njene naslone za ruke i zaspao.
(Tako se poznaju začarana mesta: ljudi na njima padaju u san iz čista mira.)
Kad je postalo jasno da i tepih i Alfredova fotelja odlaze iz kuće, tepih je brzo nestao. Inid je dala oglas u besplatnim lokalnim novinama i upecala nervoznu pticoliku ženu i dalje sklonu greškama, ženu čije su pedesetice izašle iz tašne u obliku neuredno smotane tube novčanica koju je razvila i izravnala drhtavim prstima.
Ali fotelja? Fotelja je bila spomenik, simbol, i nije mogla da se odvoji od Alfreda. Samo je mogla da se premesti, te je otišla u podrum, a za njom i Alfred. Tako je u kući Lambertovih, kao i u Sent Džudu, kao i u celoj zemlji, život počeo da se živi u podzemlju.

Inid je čula da je Alfred na spratu i da otvara i zatvara fioke. Uznemirio bi se uvek kad je trebalo da se vide sa svojom decom. Susreti s decom bili su jedino do čega mu je i dalje bilo stalo.
Iza besprekorno čistih trpezarijskih prozora vladao je haos. Mahnit vetar, poništavajuće senke. Inid je svuda tražila pismo od korporacije Akson i nije mogla da ga nađe.
Alfred je stajao u njihovoj spavaćoj sobi i pitao se zašto su fioke njegove komode otvorene, ko ih je otvorio, da li ih je on sam otvorio. Nije mogao da ne krivi Inid za svoju zbunjenost. Za to što je ona svedok njegove zbunjenosti. Za to što postoji i što je mogla da otvori fioke.
„Al? Šta to radiš?“
Okrenuo se ka dovratku kad se pojavila. Počeo je rečenicu: „Ja“ – ali kad bi bio uhvaćen na prepad, svaka rečenica pretvarala bi se u avanturu u šumi; čim više ne bi mogao da vidi svetlost čistine s koje se otisnuo, shvatio bi da su se mrvicama hleba kojima je obeležavao pravac nahranile ptice, ćutljiva, umešna, strelovita bića koja i nije baš mogao da razazna u tami, ali koja su bila tako brojna i zgusnuta u svojoj gladi da se činilo da su one same tama, kao da tama nije jednolika, da nije odsustvo svetlosti već kipeća i čestična pojava, i zbilja su se, kad je kao revnostan student pronašao reč „krepuskulum“ u Mekejevoj riznici engleskih stihova, korpuskule biologije utopile u njegovo shvatanje reči, te je celog svog zrelog života video usitnjenost u sumraku, nalik zrnatosti fotografskog filma visoke brzine, neophodnog za snimanja pri slabom osvetljenju, nalik nekakvom zlokobnom raspadu; odatle i panika čoveka napuštenog duboko u šumi zamračenoj tamom čvoraka koji uništavaju zalazeće sunce ili crnih mrava koji jurišaju na mrtvog oposuma, tamom koja nije samo postojala, već je marljivo proždirala putokaze koje je sam za sebe postavio da se ne bi izgubio; no u trenutku kad je shvatio da se izgubio, vreme se čudesno usporilo, a on je otkrio dotad neslućene večnosti u prostoru od jedne reči do naredne, ili pre, uhvatio se u taj prostor među rečima i mogao je samo da stoji i gleda kako vreme hita bez njega, kako mu se nehajni dečački deo njega izmiče iz vidokruga naslepo se probijajući kroz šumu dok on, uhvaćeni odrasli Al, s neobično bezličnom napetošću gleda da li će uspaničeni dečarac, uprkos tome što ne zna gde se nalazi ni gde je tačno ušao u šumu ove rečenice, ipak uspeti da se dokopa čistine na kojoj ga čeka Inid, nesvesna bilo kakve šume – „pakujem svoj kofer“, čuo je svoj glas. Ovo je zvučalo tačno. Glagol, zamenica, imenica. Pred njim je stajao kofer, ključna potvrda. Ništa nije izdao.
Ali Inid je ponovo progovorila. Audiolog mu je rekao da mu je sluh blago oslabio. Namrštio se na nju ne shvatajući.
„Četvrtak je“, rekla je glasnije. „Putujemo tek u subotu.“
„Subotu!“ ponovio je.
Zatim ga je izgrdila i na neko vreme su se sumračne ptice razišle, ali je napolju vetar oduvao sunce i veoma je zahladnelo.