I

Postojalo je nešto u aleksandrijskom vazduhu. Verovalo se da bog mora Posejdon, koji je živeo nedaleko od ostrva Faros, šalje svoj božanski dah nad ovaj grad, te je, prema tome kako je već bio raspoložen, slao i najrazličitije vreme. Zimi bi vazduh bio toliko nemilosrdan i suv da su stariji jedva uspevali da dođu do daha, žudeći za blagim etrom proleća, dok bi se leti nadvio nad gradom poput vlažne lepljive smole. Ponekad bi nosio samo muve i prašinu, a ponekad bi oštri vetrovi afričke pustinje vratili dah morskog boga u njegovu mokru postojbinu. Ali ovoga jutra, prolećno raspoložen, bog je blago šumorio ka ovom dragulju na moru, igrajući se duž svog puta prema kopnu dok je sa puzavica donosio blagi miris cveta orlovih noktiju i ispunjavao vazduh daškom limuna, kamfora i jasmina.
U centru grada, na raskršću Ulice Some i Kanopskog puta, nalazio se kristalni kovčeg  Aleksandra Velikog,osnivača gradova. Više od dvesta godina je makedonski kralj ležao u svom večnom domu. Njegovo mlado, balsamovano telo sačuvano je od vremena, kako bi svi mogli da odaju poštu velikom geniju. Ponekad bi Egipćani odvlačili svoje sinove od kovčega velikog ratnika, braneći im da izgovore molitvu Aleksandrovog kulta, koju su ovi naizust morali da znaju, grdeći ih zbog podaničke pokornosti stranoj krvi. Ali, taj mrtvi Grk je izmaštao ovaj raj, kredom iscrtavajući simetričnu mrežu ulica. Izgradio je Heptastadion, nasip koji se poput dugog, pohlepnog jezika pružao kroz svetlucavu morsku vodu, odvajajući Veliku luku od Luke bezbednog povratka. Aleksandrovi naslednici, nosati Ptolomej i njegovo potomstvo, podigli su svetionik na Farosu, s večitim plamenom na njegovoj kuli, što je poput skiptra boga vatre bezbedno sprovodio brodove do plitke, stenovite luke. Podigli su veliku biblioteku koja je bila dom celokupnom svetskom znanju, šetališta sa stubovima koji su oivičavali popločane ulice bacajući hlad na šetače, kao i brojna gradska pozorišta u kojima su svi – bilo Grci, Egipćani, Jevreji – mogli da pogledaju komediju, tragediju ili prigodnu besedu, naravno na grčkom, mada je svaki obrazovani Egipćanin govorio jezik svog osvajača, iako tako nešto nije bilo uzvraćeno. Grad je i dalje bio rajsko mesto, mada su se Ptolomeji degenerisali u potpuno novu vrstu – u monstrume poput morskog konja, velikog kao primerci u zoološkom vrtu, s podjednako nezajažljivim apetitom; u puzavce koji su veselo krčmili egipatsko blago ne bi li umilostivili nove gospodare sveta – Rimljane. Svakih nekoliko godina bilo je gotovo nužno da egipatska rulja ubije bar jednog Ptolomeja, podsećajući ih da vreme obara svaku lozu.
Međutim, pri ovakvom danu, kada su zaljubljeni gugutali po senovitim gajevima Panovog vrta, a raspupelo prolećno cveće se pomaljalo ka bleštavom azurnom nebu, lako se zaboravljalo da dom Ptolomeja nije ono što je nekada bio. Danas je slatki dah boga mora sve izveo na uživanje po vrtovima, šetalištima i bazarima na otvorenom; danas su svi s osmehom udisali božanski šapat ne razmišljajući da li je to grčki vazduh, egipatski vazduh, afrički vazduh, rimski vazduh... On nije... pripadao nikome. Jednostavno im je ispunjavao pluća, čineći ih srećnima.

Kraljevska porodica, čiji su preci učinili ovaj grad velikim, nije primećivala ništa od svega ovoga. Kompleks palata pored mora bio je samotno ostrvo, izolovano od gradskog veselja. Prozorski kapci su bili čvrsto zatvoreni pred naletom slatkog vazduha i raspusnog dana. Oborene glave, kao u kakvom idolopoklonstvu, posluga je obavljala svoj redovan posao u potpunoj tišini. Unutra nije bilo radosti. Kraljica je bila bolesna, a najčuveniji lekari civilizovanog sveta već su objavili da joj nema spasa.
Sa pogodnog mesta na podu, odakle je mogla da vidi sve šta se dešavalo, Kleopatra je posmatrala kako se svetlucava vrata otvaraju i kako kralj užurbano uvodi slepog jermenskog vidara u spavaću sobu njene majke. Ugledavši mlečnobele kratere ispod vračevih obrva, devojčica razrogači oči koje su, iako ponekad braon boje, ovoga dana bile potpuno zelene, poput mladog bibera. Bio je odeven u rite koje su poput perja lelujale oko njega. Umesto nogu, imao je nešto što je ličilo na cepanice za potpalu. Ćopajući, on krenu prema devojčici. Kleopatra mu se u skoku ukloni s puta, jedva izbegavši da je bisage koje je nosio ne lupe po glavi. Pope se na divan, na kome su, neme i čvrsto zagrljene, sedele njena sestra Berenika i polusestra Tea. Iako se nisu ni pomerile, Kleopatra je osetila kako im se mišići zatežu, dok je ona uzmicala ka drugom kraju sofe, smeštajući se uz sam naslon.
„Da li je dobro da mala princeza bude prisutna?“, reče glavni lekar negovateljici, kao da devojčica nije mogla da razume njegove reči. „Situacija je ozbiljna.“
Kleopatrina majka, kraljica Kleopatra V Trifena, sestra i supruga kralja, ležala je u krevetu nesvesna spoljnog sveta, jer joj je telo zahvatila nepoznata upala zglobova. U očajničkom pokušaju da zadrži svoje mesto, glavni lekar je okupio najuglednije pripadnike svog reda od Atine do Rodosa, te je kraljica preznojavana, rashlađivana, masirana aromatičnim uljima, nalivana čajevima od lekovitog bilja, kljukana, izgladnjivana, puštana joj je krv, nad njom su čitane molitve – ali je groznica uvek pobeđivala.
„Dete je tvrdoglavo“, prošaputa negovateljica. „Čim joj nešto nije po volji, udari u neprestanu vrisku koju više niko ne želi da sluša. To dete samo donosi glavobolju. Ima već tri godine, a još ne ume da izgovori nijednu razgovetnu rečenicu“. Mislili su verovatno da ne može ni da ih razume. Kleopatra iskezi donju vilicu, kao i svaki put kada je bila besna.
„Mnogo je sitna za svoj uzrast, možda sporo shvata“, reče lekar. Osmogodišnja Berenika se nasmeja, rugajući se Kleopatri, koja je prostreli pogledom. „Kad god je prisutna, donosi samo probleme. Pitaću kralja.“
Kralj – debeo, melanholičan, očajan zbog tajanstvene bolesti svoje supruge – nije ni obratio pažnju na lekara. „Dete je ovde po kraljevskoj volji“, odgovori. Njegove staklaste, izbuljene oči zurile su u prazno. „Neka ostane. Ona mi predstavlja tračak radosti.“
Kleopatra se pobedonosno izbeči svojoj sestri koja je šutnu snažnom, preplanulom nogom. Tešeći je, Tea snažnije zagrli Bereniku, gladeći joj gustu i dugu kosu boje bakra. Lekar sleže ramenima. Kleopatrin otac, kralj Ptolomej XII Aulet, već je oterao pet lekara u progonstvo, dok je ostale kinjio zbog toga što mu nisu izlečili ženu. Ako ga je Kleopatrino prisustvo zabavljalo, utoliko bolje. Možda toga dana niko neće biti udaren ni prognan, ni postati žrtva kraljevskih prekora. Aulet je bio poznat po svojoj prevrtljivoj naravi. Podanici su ga zvali Aulet Frulaš, ili Notos Kopile, već prema svom raspoloženju ili promenljivoj odanosti koju su osećali prema njemu. Prvi nadimak mu se, naravno, više dopadao, pa ga je prihvatio kao svoj. Njegova ćud je bila nestalna koliko i lojalnost njegovih podanika, ali niko nije sumnjao u ljubav koju je osećao prema svojoj sestri-supruzi. Govorilo se da se među njima rodila prva prava ljubav u poslednjih dvesta godina dinastije. Kraljičina bolest je samo pojačala njegovu plahovitost.
Sveštenik, moleći se nad kraljicom, začuđeno podiže glatko izbrijanu glavu ugledavši slepog vidara koji je prilazio oboleloj. I sveštenik i okupljeni lekari isprečiše se pred ovom gnusobom, praveći živi štit oko postelje.
„U stranu, idioti“, reče kralj, gurajući svoje ogromno kraljevsko telo kroz grozd ljudi oko kreveta. „Ovaj čovek je došao da ispravi vaše budalaštine.“
„Ali, Vaše veličanstvo...“, pobuni se sveštenik. „Ko zna kakve sve nečastive sile može da prizove ovaj vrač?“
„Svucite ovom kretenu svešteničku odoru i pošaljite ga u rudnike“, smireno, gotovo veselo reče kralj jednom od čuvara. Sveštenik pade na kolena i, priljubivši lice uz pod, poče da mrmlja nekakvu bajalicu hladnom i gluvom kamenu. Zadovoljan rezultatom svoje pretnje, kralj namignu Kleopatri, čije se vesele dečije oči osmehnuše umornom očevom pogledu.
Kleopatra je želela da vidar požuri sa svojom magijom. Čeznula je da što pre opet vidi kraljicu kako sedi, šminka se i oblači sjajne odore, zauzimajući mesto pored svog supruga u kraljevskoj gostinskoj palati, gde je trima princezama bilo dozvoljeno da povremeno sede s roditeljima i zabavljaju posetioce iz dalekih krajeva. Iako je samo tada imala prilike da je vidi, Kleopatra je bila zadivljena njenom nezemaljskom lepotom i pesmama koje je izvodila na citri. Svetle puti, krhka, Trifena joj se nije činila stvarnom osobom poput nje same, ili njenog oca i sestara. Izgledala joj je kao jedna od muza koja je sišla na zemlju da bi im donela osmeh na lice.
Iz svojih bisaga vidar izvuče male statue nagih božanstava: jednu bez glave, jednu zastrašujućih očiju i orlovskog nosa, i jednu polomljenog falusa. Kleopatra načulji uši da čuje nepojmljive tajne koje im je šaputao vadeći ih iz torbe. Sa dna svog čarobnjačkog bunara on izvuče debeli svežanj bilja, trava, lišća i korenja, uvezanih u neugledni čvor, a zatim pozva nekog da ih upali na vatri s jedne od kraljičinih uljanih lampi.
„Mitra, Baal-Hadad i Ašerah, što ih poseče i vaskrsnu“, vidar podiže buktinju, prizivajući zastrašujuće bogove istoka. „Mitra, Mitra!“, nemo mu se, dok je igrao oko kreveta kružeći po vazduhu dimnim štapićem, pridruži Kleopatra u molitvi. „Majko Astart, što stvaraš i razaraš! Kibelo, boginjo svega što jeste, što je bilo i što će ikada biti!“, dozivao je.
Iznenada, on se kao u velikom bolu presavi, ispuštajući grlene zvuke, mlateći rukama po vazduhu u borbi s nevidljivim silama kraljičine bolesti. Kleopatri se činilo kao da sve to traje beskrajno dugo. Vrač zatim podiže ruke, pritrča krevetu i izgubi svest, preturivši se preko kraljičinog tela u groznici. Kleopatra svom svojom snagom zažele da kraljica otvori oči, ali je, okupan znojem, Trifenin nežni lik ostao nepokretan.
Kralj obori svoju veliku glavu dok su sluge iznosile vidara iz prostorije, zatraži da mu donesu frulu i poče da svira, nudeći bogovima tužnu melodiju kao konačnu žrtvu za život svoje žene. Želeći da bude uz njega, Kleopatra mu dopuza do nogu, hvatajući svojim prstićima svetlozelenog skakavca. Kralj zastade i Kleopatra se ponada da će je uzeti u naručje, ali ubrzo shvati da je on iščekivao da čuje nežne zvuke kraljice. Nekada su svirali zajedno, on frulu, ona citru, provodeći tako čitavo veče. Pošto se drugi član dueta nije ni pomakao, on poče iznova.
Starice sa dvora, rođake koje je Aulet čuvao u njihovoj staračkoj iznemoglosti, jedna po jedna, dođoše da bde nad kraljicom. Sažaljivih pogleda, gladile bi Kleopatrinu kosu, komentarišući njenu lepu crnu boju, ili bi je poljubile u čelo dok su prolazile pored nje. Znala je da njen otac ne želi da vidi starice u ovoj sobi. Aulet je udomio udove u porodičnoj palati na ostrvu Antirodos, tako da su morale da se prevezu čamcima ukoliko su želele da se umešaju u njegov život, ali ih sada niko nije mogao izbaciti iz odaja umiruće kraljice gde su spaljivale bilje i tamjan, i molitvama se obraćale boginji Izidi, majci sveg stvaranja, Praroditeljici. Četiri sveštenice, odevene u crvene odore, ozbiljnog lica, priđoše da okade i pomažu gospe u molitvi, dok su lekari menjali obloge na vrelom kraljičinom čelu osluškujući njeno buncanje.
„Samilosna boginjo“, zavapiše žene kreštavim staračkim glasovima. „Boginjo izlečenja. Boginjo koja olakšavaš naše patnje.“ Kako se kraljičino stanje pogoršavalo, starice počeše da upućuju zastrašujuće pozive mračnoj strani boginje, uterujući strah u kosti male princeze koja je, sa svakim novim zloslutnim pozivom, sve čvršće stezala očeve članke.
„Ti koja proždireš ljude!“
„Boginjo pokolja!“
„Gromovita gospo!“
„Ti koja uništavaš ljudske duše!“
„Uništi sudbu koja se urotila da otme život našoj sestri i kraljici!“
Glavni lekar obrisa ruke o svoju pregaču. Kralj spusti frulu. Kleopatra je zurila u stopala u sandalama ova dva džina, čudeći se kako su im prsti na nogama postali toliko veliki i koža toliko ispucala.
„Kraljičina krv je zatrovana visokom temperaturom u njenom telu“, reče glavni lekar, ubeđen da je, nakon neuspeha magije onog stranca, ponovo bio na svome.
Njegovi pomoćnici se svečano odvojiše od Trifenine postelje noseći glinene posude sa zaraženim ritama, tamnim od znoja i sasušene krvi. Hirurg im pokaza da otkriju kralju njihov sadržaj. Kleopatra se uspravi na kolena i kradomice pogleda u gnojnu, krvlju zamrljanu tkaninu. Kako je takva grdost mogla da izađe iz njene prelepe majke?
Izbegavajući kraljev pogled, glavni lekar pogleda ka zemlji, gde vide malu princezu zagledanu u njegova velika stopala. „Pustio sam joj krvi koliko sam smeo, Vaše veličanstvo, i nisam uspeo da uklonim groznicu. Sada je još samo na bogovima da odluče hoćemo li i kada izgubiti kraljicu.“
Udove udariše u još usrdnije molitve. „O, milosrdna boginjo! Boginjo uzvišena! Moćnija od svih osam bogova Hermopolisa. Izvoru života i ozdravljenja. Ne uzimaj našu kraljicu Trifenu!“ Uprkos svojim godinama, besomučno su pesnicama tukle po svojim praznim, usahlim prsima.
Kleopatra je čekala da njen otac kazni glavnog lekara, kako je to radio i sa ostalima, ali on pade na kolena i s plahošću mladog ljubavnika poljubi Auletovu ruku punu prstenja. „Oprostite mi, Vaše veličanstvo, što sam vas izneverio. Rado ću dati svoj život za kraljičin.“ Aulet nije odgovarao.
Lekar je bio začuđen što nije osuđen ni na smrt, ni na progonstvo. Nervozno se zakašljucavši, brzo povrati svoje dostojanstvo. „Moram da pripremim sastojke kraljičinih sredstava za umirenje. Njenom veličanstvu se put ka bogovima mora načiniti ugodnim.“ Užurbano izrekavši molitvu, lekar se udalji.
Aulet je ostao da nepokretno stoji, slomljen, pometen, usamljen. Kleopatra podiže skakavca i ponudi ga svom ocu. Tužni div odmahnu glavom i zatvori oči. Kleopatra se smesti između njegovih nogu, štiteći insekta ručicama, ne dozvoljavajući mu da pobegne.

Petnaestogodišnja Tea, Trifenina kći iz prvog braka sa sirijskim princem, držala je Bereniku u krilu i svojim mačjim očima gledala čas malu princezu na podu, čas kralja. Kleopatra uzdrhta. Tea je bila slika i prilika svoje majke, one njene tamnije strane. Crna kosa joj se raskošno slivala duž celih leđa, budući da još nije morala da je uvezuje kao odrasle žene. Beli, ravni zubi savršeno su se slagali s njenim preplanulim tenom. Od majke je nasledila orlovski nos i trouglasto lice, ali su joj crte bile mnogo oštrije, pojačavajući njenu upadljivu lepotu. 
Trifenino nežno lice odavalo je sramežljivu ljupkost – čak i kada je bila u punoj snazi, izgledala je kao neko besmrtno stvorenje koje je samo u prolazu kroz grubi svet živih. S druge strane, Tea je bila stvorena da živi u ovozemaljskom, telesnom svetu. Iako joj još nije bilo vreme, njeno telo je bilo sasvim razvijeno i u potpunoj suprotnosti s dečjom odećom i raspuštenom kosom. Njene mladalačke draži probijale su se kroz ostatke detinjstva koje je bila spremna da odbaci kao što zmija odbacuje svoju košuljicu.
Gledajući kako Tea čvrsto grli Bereniku, Kleopatra se pitala kako li zaista izgleda taj njihov zatvoreni krug. „Uvek ću se brinuti o tebi, mila“, prošaputa detetu Tea. Njene reči su bile prava muzika za Berenikine uši – obožavala je svoju stariju polusestru i ova obećanja bila su melem za njenu ranu.
„Nikad je neću upoznati“, zaplaka Berenika, koja je upravo stigla do onog doba kada je kraljica trebalo da počne da se interesuje za nju, iako je bilo malo verovatno da bi se tako nešto uopšte dogodilo. Pre no što se razbolela, Trifena je provodila dane u sviranju, čitanju knjiga i dubokoumnim raspravama sa sofistima. Berenika je volela da lukom lovi male životinje, rve se sa svojim čoporom pasa i s kamdžijom po dvorištu juri dečurliju robova.
Tea nije učestvovala u njenim aktivnostima, ali je zato bila veoma blagonaklona publika, pozdravljajući svaki znak napretka koji je Berenika ostvarivala sa svojim oružjem. Devojčica je maštala o danu kada će biti odvedena iz dečje sobe na poseban prijem kod majke i pokazati joj kako već ume da pogodi centar mete. Ali, prošlo je više od dva meseca kako je poslednji put razgovarala s majkom i uspomena na nju već je počela da bledi.
Tea ju je tešila, ali u svojim mislima nije bila ni uz majku, ni uz svoju polusestru. Razmišljala je o sopstvenoj sudbini. Nije bila kraljeva kći. Nije mogla da nasledi tron. Čim joj majka bude umrla, biće poslata u neku od udaljenih palata, gde bi morala da živi sa ovim matorim babama koje sada zavijaju u kraljičinim odajama i svuda trpaju nos, sve dok se neki kraljevski službenik ne bude setio da predloži njenu udaju za neku tuđinsku lozu, ili dok je ne vrate na dvor njenog pokojnog oca u Siriji koja je sada, pod vlašću Tigrana iz Jermenije, bila u ratu s Rimljanima. Ukoliko bi Rimljani pobedili, što se najčešće i dešavalo, ona bi mogla biti predata nekom od njih kao ukras, kao igračka za zadovoljavanje njihove požude. Bar je tako čula, da su to stvari koje Rimljani očekuju od svake pobede, čak i od žena kraljevske krvi. Ne, za nju više nigde nije bilo mesta.
„Ramzes izgleda strašno usamljeno“, reče Tea. Berenikin omiljeni pas zlovoljno se šćućurio u uglu. „Mislim da cvili za tobom.“ Tea spusti Bereniku na pod pored psa, zatim ode pravo do oca, otupelog za spoljne događaje, i uze ga za ruku. „Hajdemo, oče“, reče. Kleopatra pokuša da zadrži očevu dlakavu nogu, ali joj ručice ostaše prazne dok joj je izmicao iz zagrljaja. Na čuđenje udova, Tea povede kralja ka Trifeninoj postelji. Nezastrašena razjarenim pogledima izboranih udova, provela je Auleta kroz molitveni prsten koji su sačinile svojim telima, pravo niz stepenice, do njegovih privatnih odaja u palati. Odvela ga je do njegove omiljene odaje, lovačke, i zatim, glasom kakav nikada ranije nije začula iza sebe, zapovedila slugama da odu. Raštrkali su se po svim uglovima palate da prenesu šta se događa.
Kleopatra je sama sedela na podu, glasno izgovarajući nerazumljive reči kojima je želela da vrati svog oca. „Prestani s tim svojim blebetanjem“, povika Berenika. „Niko ne razume šta govoriš, idiote.“ Kleopatra nije mogla da se zaustavi. Nije mogla da sakrije žudnju da joj se otac vrati i da se ona ušuška uz njegov veliki okrugli stomak. Berenika je stajala nad svojom mlađom sestrom. Noge su joj bile duge poput glatkih mladica stabala. Zdrobi svojom sandalom skakavca i ode, ostavljajući Kleopatru da zuri u smrvljene ostatke insekta.


Tea posadi kralja na velika, mekana krzna njegovih lovina. „Ja sam već žena, oče“, reče, „daj da ti ublažim bol.“ Rastvorila je svoje haljine i pustila ih da skliznu niz ramena. Kralj se zagleda u te krupne oči, kao u njene majke, njegove žene, a zatim spusti pogled na par tamnih bradavica koje su krasile vrhove pastorkinih dojki. Izgledala je poput kraljice, pa ipak, nekako telesnije od Trifeninih ljupkih oblina, nekako prigodnije paru ogromnih grabežljivih ruku na njima. Privukao je uzdrhtalu devojčicu na svoje krilo i sklopio oči, puštajući da vrelina njenih poljubaca razveje svaku misao koja bi mogla da ugrozi ovaj bogomdani trenutak utehe.
Sledećeg jutra, kralj je naredio da se donese doručak za dvoje. 
Tea je ležala na prostirci od krzna lavova, veprova, leoparda, medveda i, najmekšeg od svih, pantera, izgubljena u raskoši i jakom mirisu mošusa koji ju je okruživao. Kralj ustade i ode u svoje kupatilo. Zamišljala je sebe kao Afroditu na medveđem krznu sa smrtnim Anhisom, u njegovoj pastirskoj kolibi, dok pčele zuja nad njima. Ali, to su samo misli zujale po Teinoj glavi. Juče je, u agoniji grčevito razmišljala o budućnosti koju joj je sudba namenila – danas je bila kraljeva ljubavnica.
Prvi put, kada se bez reči popeo na nju, pomislila je da će njegov ogromni stomak, koji joj je pritiskao maleno telo, istisnuti sav život iz nje. Ujutro, uprkos gorućem bolu, iznenada ga je zaskočila, divlje vodeći ljubav s njim, pre no što je on mogao da se popne na nju. Bio je to trik koji je naučila od svoje majke. Jednog dana je čula nežnu Trifenu kako se šapatom žali nekoj od svojih družbenica, koja joj dade savet: „Pre no što se kralj probudi, uzmite njegov ud u usta, sve dok ne postane čvrst, zatim se brzo popnite na njega, i on će vam se predati baš tako da uopšte neće pokušavati da vas prevrne i bude odozgo.“ Poput Tee, i Trifena je bila sitna i nimalo joj se nije dopadalo pod kraljevom težinom.
Šta li su pričali tamo gore? I zašto bi to uopšte bilo važno? Obezbedila je svoju budućnost. U očima kralja zamenila je svoju majku, a da mu pri tom to nije izazvalo nikakvu neprijatnost zbog smrti žene. Bila je sigurna da je sebi obezbedila mesto na dvoru.
Veće babetina, pačavih baba-tetki kraljice Trifene, čekalo je Teu do kasnog popodneva, dok nije, razbarušena, izašla iz lovačkih odaja. Sa uobičajenim nedostatkom stida, koji prati žene što su već prošle svoj ženski vek, zahtevale su od Tee da im kaže šta je radila s mužem svoje majke.
„Ja tešim kralja“, odgovori pritvorno, odgurnuvši ih u stranu, oholo nastavljajući niz hodnik.
„Obavljaš državnu dužnost, draga?“, sarkastično dobaci jedna od gospi pored koje je prolazila.
„Ima li krvi na kraljevim kožama za spavanje, draga?“, peckala je druga.
„Sad je upropašćena. Kći Kleopatre Trifene je kraljeva kurva.“
„Kurva muža svoje majke.“
„Državna naložnica. Pošaljite je u odaje za prostitutke da se ispravno odene.“
„Sramota! Niko više neće želeti da je uzme.“
Čekale su da se Tea okrene i odgovori im na optužbe, da zatraži njihovu pomoć zbog svoje ludosti, ali ona produži niz hodnik ne obazirući se na njihove reči.
„Majka ti je mrtva. Umrla je pre jednog sata.“
Nastavila je da hoda. Žene su zurile za Teom, gledale kako joj se duga crna griva bezočno leluja, dok je ona odlazila od njihove poruge ka svojoj budućnosti. Razočarane njenom reakcijom, obazrivo zakucaše na kraljeva vrata da mu prenesu vesti o kraljičinoj smrti.


„Od sada moraš da me zoveš mama, Kleopatra“, reče Tea maloj princezi. Dete je gledalo kako kraljevska švalja spušta tamnoplavu odoru preko Berenikine glave. Prepuna dragulja, odora skliznu preko devojčice. Na plišanoj tkanini drago kamenje se presijavalo poput zvezda u vedroj zimskoj noći.
„Moja majka je mrtva“, odgovori Kleopatra na veoma jasnom grčkom. „Umrla je pre pet meseci. Sahranjena je u kraljevskim katakombama, blizu hrama boginje Izide.“
Bilo je to jutro na dan venčanja. Crne haljine žalosti za Trifenom sablažnjivo su brzo zamenjene ceremonijalnim odorama, toliko bogato ukrašenim da su čuvane kao deo kraljevskog blaga. Posebno za ovu priliku, izvučene su iz zaključanog odeljka sa tradicionalnom nošnjom, prepeglane i prepravljene.
Kleopatra je bila na redu za doterivanje – što joj se nikako nije dopadalo. Minijaturna odora od teškog platna, izvezena zlatnim nitima, koja je počivala na lutki, delovala je svečano i preteće.
„Draga Kleopatrice“, reče Tea kleknuvši ispred nje, s ogromnim naporom zadržavajući varljivo brižni ton u glasu. „Pomozi svojoj majci na dan njenog venčanja i uradi kako ti se kaže.“
„Moja majka je mrtva. Videla sam njen leš.“
Berenika prevrnu očima. Tea još više razvuče svoj strpljivi osmeh. Kraljevska švalja se trže, ali ne skide svoj pogled sa odore koju je navlačila na Bereniku.
„Naša sestra je sada naša majka“, izreče Berenika, diveći se svom liku u ogledalu. „Veoma je prosto, Kleopatra. Tea će se udati za našeg oca. Kada sam bila mala, Tea i ja smo se pretvarale da je ona majka a ja njena beba, i sada je naša igra postala stvarna.“
„Tetke kažu da to nije u redu. Kažu da majka nije dovoljno dugo mrtva da bi otac mogao da se oženi“, reče Kleopatra, poput papagaja ponavljajući reči koje su se izgovarale zlobnim, prigušenim glasovima, znajući da ne bi smela da ih izusti. „Kažu da majka baca kletvu na Teu što ovo radi.“
„Tako kažu?“, zakrešta Tea. „Šta znaju te matore aspide? Hoćeš da slušaš njih ili svoju majku?“
„Ti si naša sestra. Naša majka je mrtva“, uporno je nastavljala Kleopatra.
„Prosviraću strelu kroz tebe, Kleopatra, ako ne prestaneš da pričaš takve stvari“, reče Berenika podižući rukav odore, ne bi li Kleopatri pokazala mišiće. „Ti dobro znaš da to mogu da uradim. Ja sam amazonska princeza, a ti si samo mala, četvorogodišnja devojčica.“
Kleopatra se zagleda u visoku devojčicu. Berenika je bila ta koje se trebalo čuvati. Ona je čitala drevne zapise o obuci Amazonki, sa svojim tutorom Meleagrom, koji je udovoljavao njenoj obuzetosti ovom temom kao jedinom načinu da je natera da pročita bilo šta na grčkom. Ubeđena da je potomak ovih moćnih ratnica, Berenika se podvrgla tim istim mukama – gađanju, jahanju, mačevanju – i već je bila žilava i mišićava, poput dečaka s kojima se rvala po palati.
„Uzela sam majčino ime, Kleopatra“, uporno je nastavljala Tea. „Dakle, ja sam Kleopatra VI Trifena i ja sam tvoja majka.“
„Ti si Tea“, usprotivi se Kleopatra na sirijskom, na jeziku koji je Tea slušala u svom detinjstvu, ali i davno zaboravila.
„Ne radi to!“, naredi Tea. „Meni ćeš da se obraćaš samo na grčkom, ili nećeš uopšte da progovoriš.“
Zadovoljna što je uspela da je iznervira, Kleopatra ispusti iz sebe dug, uvredljiv monolog na sirijskom, Tei pravo u lice.
„Umukni! Umukni!“, povika Tea. „Zašto govoriš tim stranim jezicima? Šta ne valja s tobom?“
Kleopatra se nevino osmehnu. Ni njoj samoj nije bilo jasno otkud zna sve te jezike; stizali su joj u snu, poput čarobnog dara. Bez obzira kojim jezikom ko govorio, Kleopatri je bilo dovoljno da gleda čoveka u oči i razume smisao njegovih reči. Imala je tri i po godine pre no što je uopšte progovorila, ali na samo dva meseca od svog četvrtog rođendana, već je bila sposobna da ponavlja čitave rečenice na egipatskom, sirijskom, etiopskom, trogloditskom, numidskom i arapskom – jezicima kojima su govorili robovi i sluge na dvoru, sakupljeni sa svih strana. Nije usvojila tvrdi, makedonski izgovor grčkog, kojim je govorila njena porodica; pre se trudila da oponaša prefinjeniji govor obrazovanih ljudi koji su posećivali njenog oca. Glasine o njenom daru za jezike proširile su se gradom poput epidemije tifusa, i ona je to znala. Bilo joj je zadovoljstvo što su njene sestre koje su je ranije smatrale glupom, sada bile prinuđene da slušaju kako se o njoj govori s poštovanjem.
„Ti si ljubomorna“, reče tiho Kleopatra, „zato što sam ja posebna, a ti nisi.“
„Po čemu si ti posebna, nakazo?“, prosikta Tea kroz svoje sitne zube.
„Ja sam prvi Ptolomej koji govori jezik egipatskog naroda. Prvi, u gotovo trista godina, koji govori bilo koji drugi jezik osim grčkog. Tako kažu Egipćani, da sam ja ispunjenje proročanstva.“ Videla je kako se gnev gomila u Tei, pa dodade: „Svako može da govori grčki.“
Kleopatra je čula sve što je egipatska posluga govorila o njoj. Slučaju deteta grčkih despota koje govori egipatski davali su najzloslutnije tumačenje. Možda je bila reč o novom vidu grčke tiranije; možda su Ptolomeji stvarali novu rasu vladara koja bi, navodno, saosećala sa egipatskim narodom, porobljavajući ga tako još više. Ona manje zlokobna tumačenja govorila su da Egipat ipak nije potonuo pod grčki kulturni uticaj, već su deca vladara napokon podlegla neuništivoj egipatskoj tradiciji. Kleopatra nije znala šta je od toga tačno, ali joj se, svakako, dopadalo da govori jezike koje njene sestre ne razumeju.
„Tebe niko ne podnosi, bandoglavo stvorenje“, reče Tea ogorčeno. „Žao mi je što nisi rođena kao robinja, da naredim da te izbičuju kako dolikuje.“
„Gde su moje dadilje?“, zakuka Kleopatra, iznenada se prepavši da je preterala. „Hoću svoje dadilje.“
„Čekaju te ispred ove odaje, ali neće ti biti dozvoljeno da ih vidiš dok ne uradiš kako kažem. Ti naopako, užasno derište, satrla si svaku dadilju koja ti je dodeljena“, reče Tea.
„A tako lepa devojčica“, reče kraljevska švalja milozvučnim glasom koji još više razgnevi Kleopatru. Švalja se okrenu ka haljini koju je Kleopatra trebalo da obuče, skinu je s lutke, a zatim se okrenu ka Kleopatri. „Priđite, slatka moja princezo. Dođite da probate ovu prelepu odoricu.“
„Neću“, tvrdoglavo odgovori devojčica.
„Vidiš kakva je?“, požali se Tea. „Čim je ostavimo sa dadiljama, podlo derište im ili pobegne, ili urla na njih svakakvim đavolskim jezicima. Ume čak i da ih udari. Dadilje se zahvaljuju bogovima kad ih razreše te dužnosti.“ U to doba, o Kleopatri je brinula mršava, mrzovoljna Egipćanka i dve brzonoge robinje iz Zapadne Afrike, koje su je čuvale sa zebnjom.
„Ti si najobičniji baksuz“, reče Berenika. „Ja mislim da si ti proklela našu majku da dobije groznicu koja ju je ubila.“
„Nisam“, reče Kleopatra braneći se. „Egipćani kažu da su mene obdarili bogovi i da ću da se popnem na nebo i postanem zvezda.“ Kleopatra se nadala da to nije istina. Nije želela da bude nepokretno telo, čiji je jedini posao da sija na nebu.
„Obuci se i polazi!“, reče Tea.
„Neću. Ocu ću mnogo da nedostajem ako odem. Ja sam mu omiljena, znaš.“ Čak je i od dadilje to čula, a slušala je i druge glasine: da je novorođena boginja, da je spasitelj egipatskog naroda koja će poneti faraonsku krunu i oterati Grke. To joj se i nije dopalo, jer bi onda morala da otera svog oca. Ali neće prestati da govori različite jezike, jer joj je i sam Aulet rekao da je to blagosloveni dar. Moju princezu su dotakli bogovi, govorio bi, jer bog Dionis govori svim jezicima. To je istina, odgovarala bi Tea, ali se princezi Kleopatri svakako mora objasniti da svoj jezik drži za zubima.
Sada je bio red na Teu da stavi stisnute pesnice na kukove i konačno se obračuna s Kleopatrom. „Danas je moje venčanje. Nemam vremena na gubljenje s tobom.“
Tea pozva dve sluškinje u odaju. „Mora biti odevena u ovu odoru, makar bila vezana.“ Žene razmeniše zabrinute poglede.
Švalja podiže odoru iznad Kleopatrine glave. „Dođite, Vaše visočanstvo“, začu se glas iza odore.
„Hajde, Kleopatra“, reče Tea. „Učini kako ti se kaže.“
Mala princeza ugleda haljinu kako se spušta prema njoj, poput kakvog čudovišta iz košmara. Ogromna, šljašteća stvar koja se sprema da je čitavu proguta. Podigla je ruke, ali čim je tkanina dotakla njeno telo, učini joj se kao da joj prži kožu. Ubeđena da će je čitavu upaliti, ona skide odoru sa svog malog tela pre no što je švalja uspela da je pričvrsti, iz sve snage šutnu švalju u cevanicu, nagazi na bosu nogu jedne od robinja, pljunu u Teu i izlete iz sobe.
„Za njom!“, zaurla Tea, i dve robinje odmah potrčaše, praćene Teom, Berenikom i švaljom. Tea je usput dobacivala naredbe posluzi da je pronađu, dok je Berenika psovala, pritegnuta tesnom odorom.
Devojčica je trčala kroz hodnike brzo poput lisice koju goni čopor kerova, preletevši preko stepenica na kojima su se gonitelji saplitali jedni o druge. Dotrčavši pravo do zapečaćenih odaja kraljice Trifene, Kleopatra stade da lupa pesnicama po vratima, sve dok joj ručice nisu utrnule. Neki visoki rob je podiže u naručje, nežno je držeći sve dok nije prestala da ga bezuspešno udara, hvatajući se za malje na njegovim grudima kao za kakvo omiljeno ćebe.
Po Teinim naređenjima, Kleopatra je omamljena jakom dozom korena valerijane, koji je smrdeo poput trulog povrća. Opijena, ubačena je u svoju odoru, uz Berenikino likovanje. Kleopatra ovo primeti, ali ništa nije mogla da uradi. Zaspala je još pre no što je bila potpuno odevena. Mnogo sati kasnije doneta je na svečanost, u kojoj nije učestvovala kako je planirano, već je čitav događaj prespavala na mekanim rukama ogromne robinje koja je sedela na podu u dnu dvorane. 
Kada se sutradan probudila, njena polusestra već je bila kraljica.