Normalan čovek prosečne težine i opšteg stanja koji se podvrgne potpunom postu — to jest, postu tokom kojeg odbija i hranu i piće — ne može očekivati da će živeti duže od trideset dana, niti da će biti svestan duže od dvadest pet. Za njega su četrdeset dana posta opisanih u verskim tekstovima nedostižni — osim, naravno, uz Božju pomoć. U svakom slučaju, istorija ne beleži intervenciju takve vrste, a medicina je osporava.

Elis Vinvord i profesor Majkl Soul
Granice smrtnosti, Eko pres, Nju Džersi, 1993.


1

Mirin muž je vikao u snu, ne reči koje bi mogla da prepozna, nego jednostavne iznenadne fanfare nemira. Kad je, najzad, upalila lampu da otkrije šta ga muči, videla je da mu je jezik crn — ispucao i čađav. Miri je u njegovom dahu osetila miris pečenih jaja za đavolovu večeru; čula je pucketanje đavolovih drva u njegovom kašlju. Spustila mu je ruku na grudi; bile su meke, vlažne i vrele, poput svežeg hleba. Njen muž, Musa, živ se pekao. Dobre vesti.
Miri je savesno obavila svoje dužnosti. Sedela je prekrštenih nogu u njihovom šatoru; Musin vrat joj je počivao na oteklim gležnjevima, a glavom joj je pritiskao novonarasli stomak dok se trudila da otera groznicu zapaljenim mirišljavim štapićima i pesmom. Dobio je negu kakvu je ona — u petom mesecu trudnoće i u nevolji — i sama zasluživala. Brisala je čelo svog muža navlaženom krpom. Trljala mu je očne kapke i usne medenom vodom. Terala je muve. Pevala je litanije celu noć. Ali groznica je ostala gluva. Odnosno, možda joj je sluh bio toliko oštar da je čula i Mirine najskrivenije molitve i znala da joj Musina smrt ne bi bila nepodnošljiva. Njegova smrt bi je izbavila.
Ujutru je Musa bio otupeo i suv poput štavljene kože, ali — prokletnik do samog kraja — još se držao za nit života. Njegova porodica i ostali stariji ljudi iz karavana došli su da ga poljube u čelo i promrmljaju svoje žaljenje što nisu bili strpljiviji s njim dok je bio zdrav. Kad su omirisali i okusili njegovu kiselu kožu i videli pepeljasto crnilo njegovih usta, zatresli su glavama, obrisali oči i izračunali koliko će dodatno zaraditi kada kriomice prodaju njegovu robu. Musa plaća visoku cenu, rekli su njegovi stričevi, što je spavao na leđima lica nepokrivenog tkaninom. Glup način da se umre. Đavo mu se noću uvukao u otvorena usta i zapalio vatru među lukovima njegovih rebara. Đavoli su kao i svako drugi; moraju da dođu do toplote ili će skončati na pustinjskoj hladnoći. Sada je Musa obezbedio smeštaj za đavolovu groznicu. Neće izdržati više od dan-dva — ako uspe, to će biti čudo. I to ne dobrodošlo čudo.
Njena dužnost prema Musi, rekli su joj svi, jeste da pusti karavan da nastavi kroz Jerihon prema pijacama na severu bez nje. Oni ne mogu da putuju s groznicom među tovarima. Ne mogu da čekaju da Musa umre, niti mogu da odvoje četrdeset dana žalosti koji bi usledili. To bi bilo ludilo. Sam Musa ne bi očekivao takvo razbacivanje. I on je bio trgovac i složio bi se s njima, samo da je pri svesti, ne daj Bože, da posao ne trpi pogrebe. Niti trudnoću. Osim toga, kamile neće izdržati. Trebaju im ispaša i voda, a u ovoj divljini nema stajaćih voda i ne treba se nadati kiši. Ne, i njih ova tuga teško pogađa, može biti sigurna u to, rekoše stričevi, ali Miri mora da ostane, da nastavi s pevanjem do kraja i sama sahrani Musu.
Moraće da postavi kamenje kako bi obeležila smrt svoga muža i da pazi na njegov šator dok se oni ne vrate. Biće bezbedna i ništa joj neće nedostajati, samo ako bude vodila računa. U mešinama ima dovoljno vode za oko nedelju dana, a do tada će možda naći nekakvu cisternu; ima i smokava, maslina i nešto žita, malo usoljenog mesa i druge hrane, a tu su i šator, porodična imovina, malo vune različitih vrsta, nož, nešto mirisâ i malo zlata. Imaće i društvo. Ostaviće joj šest koza i ćopavog magarca koji je prespor i beskoristan za karavan. Onda dva magarca. Oba ćopava, reče ona pokazujući glavom svog muža.
Niko se nije nasmejao na ovu Mirinu otvorenost. Činilo im se da ne priliči smejati se kad je groznica u šatoru, iako je svima odgovaralo da ostave polumrtvog Musu. Uz malo sreće, Musa će morati da trpi patnje još svega dan ili dva. A onda? A onda, kad Miri obavi svoje dužnosti prema mužu, rekli su, možda će uspeti da u naseljima u dolini pronađe utočište. Možda će čak naći i kupca za svoje zlato; budi oprezna, upozorili su je, jer zlato može da donese i lošu sreću. Ili može da proda koze i plati sebi krov nad glavom za vreme trudnoće i porođaja — dok karavan ne uluči priliku da dođe po nju i njeno dete ako preživi. U svakom slučaju, oni će sačuvati zaradu od robe njenog muža koju će prodati u njenu korist, vreće ukrašenog bakarnog posuđa iz Edoma, njegove voljene komade izatkanog platna, njegovu obojenu vunu. Na to se nasmešila, odmahnula glavom i upitala ih da li je za njih i ona sama ćopavi magarac. Ne, ne, rekoše oni; zašto ne veruje njihovom poštenju? Naravno da će biti zarade od prodaje. Ne žele da procene kolika će biti, ali ona bi mogla da završi dovoljno bogata da nađe sebi novog muža. Svakako boljeg od Muse, mislili su. Manjeg. Starijeg. Nekog koji ne laže i ne koristi toliko često pesnice, koji ne viče, ne plače i ne smeje se toliko. Možda nekog koji se ne napija toliko da sedi po pola noći i baca kamenčiće na kamile i šatore svojih suseda ili gađa mesec kozjim izmetom. Nekog koji neće toliko da zaudara dok umire.
Obećali su da će se vratiti sledećeg proleća, ili najkasnije za godinu dana. Ali Miri je shvatila da neće biti proleća koje će ih doneti natrag, gde god otišli. Postaraće se oni da se njihova zima nikako ne završi. Zašto bi se vraćali tako daleko da uzmu udovicu i siroče čoveka koji je izazivao tolike nevolje i bio tako nepredvidiv? Osim toga, neće želeti da izgube zaradu koju će ostvariti. Ne nakon što je budu čuvali punu godinu. Ne, Miri nije vredna tog puta. To je bila jasna, trgovačka istina.
I tako ih je Miri pustila da idu. Pljunula je u prašinu kad su krenuli preko trošnih grebena do obronka duž kog su mogli da se spuste. Pljuvanje donosi trgovcima sreću. Poslovi se zaključuju pljuvanjem na novčić ili u dlan, ponekad čak i na robu kojom se trguje. Pljuvanje donosi bolji posao nego kijanje, rekli su. Da se bilo ko usudio da pogleda Miri, mogao je da shvati njeno pljuvanje kao blagoslov za njihovo putovanje. Ali niko se nije usudio. Mora da su znali kako im ona ne želi dobro. Dali su joj priliku da promeni svoj život, možda. Ali nenamerno. Ne, Miri ih je prezirala zbog žurbe i kukavičluka. Njeno pljuvanje bilo je molitva da se obogalje, da im reka Jordan odnese robu ili da im razbojnici prerežu grla, a ptice iskljuju oči. Kada su stričevi otišli sa svojim životinjama, osetila je radost. Zatim utučenost i preplašenost. A onda potpunu umirenost, uprkos usamljenosti njihovog šatora i bliskoj smrti njenog muža. Neće da lupa glavu oko svakodnevice. Neće još. Žene su preživljavale i sa mnogo manje. Ovog trenutka mogla je da se usredsredi samo na sve slobode udovištva — i materinstva — koje će steći čim on umre.
 

2

Bilo je podne i Miri je otvorila spoljna krila šatora kako bi ga izvetrila od lošeg zadaha smrti i razgledala okolinu tražeći znake života. Da li je očekivala da se karavan, već mučen grižom savesti, vrati po nju? Ili se prosto plašila leoparda, vukova i zmija koji stoluju među ovim brdima? Sedela je prekrštenih nogu pod zracima sunca pored umotanog tela svog muža, oslonjena rukom gotovo nežno na njegove gležnjeve. Srce mu je kucalo sve sporije. Gotovo je sasvim utihnuo. Zviždanje iz grla, to je sve. I bio je hladan, kao i unutrašnjost šatora.
Miri je zurila u udaljenu belinu i sivilo Judeje, pokušavajući da se seti šta se sve od nje očekuje da za njega učini, koje molitve, koje trave za telo, kakav položaj udova. Tokom noći je obavila svoju dužnost trudeći se da istera đavola, ali nije uspela. Telo njenog muža je bilo lavirint skrovišta, toliko puno jama i odaja da je u njemu moglo da se naseli mnoštvo đavola. Koja je sada njena dužnost prema njemu? Da doziva sve bogove po imenu i moli milost za ovog čoveka? Da se kao savršena i strpljiva supruga rve s bolešću pomoću ulja, melema i poljubaca? Da pronađe kamen i baci mu ga na glavu? Ne, šta god uradila biće isto. To je bila istina, sumorna i utešna. Njen muž je bio u nesvesti i na ivici smrti, a ona treba da ga ostavi da umre. Neka đavo obavi svoj posao iza njenih leđa.
U svakom slučaju, bdenje ju je iznurilo. Nije mogla više da sedi tu ni jedan trenutak. Njeno dete bilo je snažno i živahno; neprestano je pritiskalo ruke i noge o njene bokove, pa su joj se u proteklih mesec-dva kosti karlice proširile, a nervi se ukleštili. Zadnjica i bokovi su je ludački boleli. Osećala je da mora da izađe iz šatora inače će se skameniti. To je bio lek. Jednostavno će da ode — ako za početak uspe da se izbori s bolom i ustane — i da se popodne vrati lešu. Možda je kukavički ostaviti čoveka da umre sam, ali nije bilo nikoga da joj prepreči put. U svakom slučaju, nikog pri svesti. Musa sada ne može da upotrebi zglavke, prste i pete protiv nje. Ne može da je povuče za kosu i natera je da ostane. Spustila mu je vlažnu krpu preko lica — možda da zadrži đavole unutra? — labavo privezala bolesnog magarca i jedinog jarca među kozama. Onda je, okrenuvši leđa krnjavom vrhu grebena, krenula preko niskog žbunja prema dolinama i brežuljcima u potragu za dobro oceditom zemljom i neiskopanim grobom svog muža.
Biće teško, znala je, sahraniti Musu. Teško srcu, ali još teže prstima. Bio je krupan. Moraće dobro da pazi kad bude podizala teško kamenje ili kopala zemlju. Duž doline bilo je udubljenja od meke gline u kojima bi svako, čak i dete — dete ne bi odolelo da ne ostavi znak u glini — mogao da načini rupu jednostavno udarivši nogom. Ali više zemljište, gde će Musino telo biti bezbedno od poplava, bilo je ispečeno poput dna šerpe. Ispod kore ležalo je kamenje.
Miri je tražila grobno mesto s pogledom na isušenu dolinu. Ubrzo je našla savršeno mesto, otvorenu padinu okruženu niskim, bakrovitim stenjem, izrovanu mnogim jamama i — bilo je proleće — obezbojenu jarkijim crvenilom divljeg maka. Svet odatle izgleda velik i bezgraničan, pomislila je, što će dolikovati putniku kao što je Musa, čoveku koji je neprestano putovao za života i koji će uskoro otkriti da je i smrt velika i bezgranična.
Bio je lep dan za udovištvo, topao, vedar i tih. Tamo, u potonuloj daljini, udaljeno najviše dva dana hoda, ležalo je teško more iza Jerihona, zatim hridine natrijuma i soli, potištena brda, plavi visovi Moava i najzad (pošto nije mogla ni da zamisli da na ovakvom mestu ima nebesa) jasno, tvrdo lice neba. Pomračivala su ga samo strelolika jata prolećnih ptica na putu od Dunava do Nila.
Ima li boljeg mesta da se provede večnost?
Ali živoj Miri bilo je teško. Osećala se i sama velikom i bezgraničnom. Do sada je njen brak — star nekoliko meseci, sa mlađim, čvrstim čovekom — bio krut i prazan, nagorela šerpa, ispečena kora preko kamenja. Mogla bi makar, mislila je, da bude privrženija i posvećenija mrtvom telu svog muža nego što je bila prema živom. Sahraniće ga s pažnjom, što dublje bude mogla. Neće ga postaviti tako da gleda u predeo, u večnost, preko Moava i dalje. Sahraniće ga licem nadole, kao što je običaj za muškarce koji nemaju naslednika (u svakom slučaju još ne), pa će se doveka pariti sa zemljom i svi njegovi sinovi i kćeri biće zemlja.
Spustila je prste na tlo, izvadila prvi od mnogo stotina kamenova i stala da kopa grob.
 

3

Slanim žbunjem obrasla zemlja bila je lenj i zao domaćin. Čak i gušteri su visoko podizali noge u strahu da ne stanu na njega prečvrsto. Zašto bi se ono onda uznemirilo zbog ljudskih putnika — trudne žene i gotovo beživotnog tela muškarca? Pa šta ako su ostavljeni na najdaljem brdu iznad Jerusalima, bez ikoga da mu se obrate radi pomoći ili razgovora osim zemlje same? Ono ne bi, pod normalnim okolnostima, proširilo svoje gostoprimstvo na njih. Šipražje bi, u najboljem slučaju, omogućilo svojim prolaznim gostima da tokom svog kratkog boravka izudaraju nožne prste na kamenje ili izgrebu ruke i noge na trnje. Žbunje je putnike u Jerusalim slalo u ritama. Ili bi im obogaljilo životinje. Ili bi, ako bi ovi proveli noć u oštrom grmlju kao u svratištu, pustilo svoje zmije i škorpione da nađu utočište ispod pokrivača na njihovim posteljama.
Pa ipak je žbunje dočekalo Miri dobrodošlicom u svojim mrtvim brdima. Ukazalo joj je svoju gostoljubivost. A ako ostane sama, neće imati razloga da se boji noći, gladi ili životinja. Žbunje će pomoću ono malo veština kojima raspolaže da joj sačuva postelju od škorpija i kožu od trnja, i omogući joj miran san. A kad bi moglo, usmerilo bi malo kiše na njen šator, sačuvalo njenog jarca od pada ili domamilo gazele u njene zamke. Žbunje bi — umotano u svoj smeđi plašt — postalo onaj koji prepliće svoj dah s njenim. Postalo bi onaj koji bi, pogrešno smatran za trnovit grm ili vetar, šuškao pored nje. Pretvorilo bi se u njene lopatice, postalo bi onaj koji joj tera pustinjske muve s očiju i usana. Već je opčinjeno njom, kad bi to bilo moguće, kad bi zemlji bilo dato srce. Kamen se povredio o njene nožne prste. Zemlja je bila ljubazna prema mesu. Bilo joj je dopušteno da lako vadi kamenje iz tla, pa je grob njenog muža porastao do visine struka bez napora i iznurenosti. Samo je polomila nokte, a na kolenima je imala nešto rana i modrica. Čak su je zadnjica i bedra od rada boleli nešto manje.
Znači, ovo je sreća, mislila je. Ili je makar ono što doprinosi sreći. Evo mešavine za koju se molila. Ima teških i mračnih trenutaka u sreći, naravno. Ima slomljenih noktiju. Ima krvi. Ima samoće. Ali ima i budućnosti; kad Musa umre, spavaće mirno, bez njegovih tvrdih prstiju u mesu, neće više trčati za muškarcima i kamilama, biće Miri bez srama i oklevanja, pustiće maramu da joj sklizne i rasplešće kosu iz čvrstih čvorova kako ništa ne bi stajalo između nje i neba.
Zaista, skinula je maramu i pustila uvojke kose da padnu i raspletu se po svojoj volji. Onda je legla pored groba svog muža, spustila nepokrivenu glavu na kamenje i, otvorenih očiju, pod utešnim pokrivačem neba, gotovo zaspala. Bila je iscrpljena i nepobediva. Njena trudnoća učinila ju je takvom. Iznurena od kopanja i umiranja; nepobediva jer je to pulsiranje u njenoj utrobi bilo smelo, neodoljivo. Kakav veći trijumf postoji nego odgajiti još jedno, sićušno srce.
Rekli su joj, kad je bila mala, da je nebo tvrdi čanak. Mogla bi da povredi pesnice o njega kad bi umela da leti. Nebo je blago udubljeni čanak, plav kad ga ne prekrivaju oblaci ili noć, ili drhtavo ružičast, siv i beo od mušičavog sunca. Ali sada je, ne naišavši na otpor, podigla ruke u vazduh iznad otvorenog groba i pitala se da li je čanak mek. Mogla bi da proleti pravo kroz njega, usporena i ušuškana samo njegovom mekoćom, kao da prolazi kroz teške kožne zavese svog šatora, kao da se provlači kroz tvrde i jastučaste prolaze mesa, da zauzme mesto na nebesima ako želi, ili da nađe mesto na zemlji gde je niko neće uznemiravati. 

4

Uskoro su je uznemirili. Te noći je izgrejao prvi prolećni mesec i naišli su putnici — već su krenuli iz gradova i sela, već su prolazili kroz Muntar, Kumran i Marsabu — koji su imali nekoliko sedmica posla u divljini. Došli su da žive kao pustinjački šišmiši, kako kaže poslovica; provešće četrdeset dana u pećinama u postu, molitvi i samoći od izlaska do zalaska sunca. Može li se reći da se pustinjački šišmiši mole? Svakako su toliko pobožni da, umesto da odvrate pogled s neba, provode vreme gledajući uvis, viseći o nožnim prstima. Njihova tavanica je pod. Prstasta krila su im sklopljena poput svešteničke odore. Neudobnost je njihova osnovna vera. Osim toga, pustinjački šišmiši — možda se poslovica odnosi na to — nisu sujetni. Nemaju potrebu za bojama i isticanjem. U pećinama nema sujete.
Pećine pored Musinog groba, uprkos svojoj udaljenosti, bile su poznate kao gostoljubive, veoma cenjene među onima koji traže utehu suvih, mekih podova dok trpe, veoma cenjene i među pustinjskim leopardima. U njima je bilo crnih ostataka ognjišta, a na zidovima znaci kojima su njihovi posetioci ugljem obeležavali dane svog posta, u redovima od po deset.
U Mirinoj divljini bilo je i drugih pećina, manje vrednih, na golim i trošnim liticama ispod šatora, u koje bi samo koze ili ludaci mogli da dođu i koje bi samo koze i ludaci — i šišmiši — odabrali za prenoćište, mada se u ovo doba godine činilo da ludaka ima koliko i koza. Ovo je bilo godišnje doba ludaka. Prvi prolećni mladi mesec dozivao je te muškarce — jer ludaci su uglavnom muškarci. Oni imaju vremena i prilike da ispoljavaju onaj deo sebe koji ih je oterao u ludilo. Ludi od bola. Ili stida. Ili ljubavi. Ili bolesti i priviđenja. Dovoljno ludi da misle kako je sve što urade, koliko god sujetno i nevažno bilo, zanimljivo njihovom bogu. Dovoljno ludi da misle kako će četrdeset dana neudobnosti uvesti red u njihov svet.
Nisu svi isposnici bili ludi. Tog proleća je u Jerusalimu izbila groznica i mnogo ljudi je umrlo. Musa nije jedini ostavio svoja usta nebranjena. Većina putnika na istok koji su tražili usamljenost brda bili su odskora u žalosti i želeli su da u samoći razmišljaju o uspomenama na majku ili sina; za njih četrdeset dana nisu bili lek, nego oplakivanje. Jedna grupa od desetak takvih ljudi — sve Jevreja — dala je nešto novca pastiru i naselila se sa svojim bolom u prirodnim pećinama iznad potoka na trgovačkom putu odmah južno od Almoga, gde će njihova pokora biti umerena. Sasvim blizu pećina, pored izvora, bile su pijace, gde su mogli da jedu kada zađe sunce i da obave obredno kupanje, a same pećine su bile relativno tople. Bol je dovoljna kazna, mislili su. Zašto gladovati? Zašto se smrzavati noću? Zašto se skrivati? Kako će to pomoći mrtvima ili ih vratiti na svet?
Druga grupa — njih dvadeset četiri, sve muškarci i verski zanesenjaci koji su sledili Isaijino uputstvo „Načinite kroz divljinu stazu za našeg boga“ — držala se doline Mrtvog mora, tražeći esenska naselja. Oni su proveli četrdeset dana u veštačkim, iskopanim jamama, čekajući kraj sveta (Molimo te, Bože, da svet ne propadne za četrdeset dana i jedan..), deleći svoju imovinu i svoje molitve, a društvo su im pravile samo palme.
Ali oni koji su krenuli ka natkriljenoj dolini u kojoj je — napola otvorenih očiju — spavala Miri i gde su se Musa i đavo groznice pogađali oko sati koji su Musi preostali, tražili su nešto udaljenije i teže od oplakivanja i zajedničkih molitvi. Bilo ih je petoro, nisu bili grupa, nego su se vukli putem kojim je ranije tog jutra otišao karavan stričeva. Tri muškarca, žena i, predaleko da bi iko mogao da pogodi pol, peta osoba. A ta peta osoba išla je bosonoga i bez palice. Bez mešine za vodu i torbe s odećom. Bez hrane. Spora prilika teškog hoda, mršava na sve većoj vrućini i bleštavom suncu, kao da je neko bacio kamen u baru vazduha kroz koju hoda, pa ju je mreškanje istanjilo.
Prvih četvoro — njihove nevolje? Ludilo, ludilo, rak, neplodnost — krenuli su na put tog jutra iz istog naselja u dolini. Iako su poštovali hodočasničke običaje održavajući razmak između sebe, ipak su se trudili da ostanu jedni drugima nadomak pogleda i sluha. U brdima ima pljačkaša, vojnih begunaca, gubavaca, đavola, životinja, lavina suvog peska i kamenčića, vetrova i vrućine zbog kojih je predeo nepouzdan i nepredvidiv. Utešno je imati nekakvu pomoć u blizini. Kad su se uspeli uz valovitu liticu do vrha i krenuli kroz žbunjem obraslu zaravan prema šatoru, delilo ih je svega stotinak koraka. Bili su sporiji i neodlučniji. Iscrpljeni, očigledno, ali i nesigurni kuda idu; nisu više bili ubeđeni ni da je taj karantin pametna stvar. Tražili su znake pored puta, sada već prilično propale, koje je u najveće kamenje davno nekad urezao neki sveti putnik; znaci su ukazivali gde su pećine i usmeravali ih prema višem tlu. Morali bi da siđu s kamiljeg puta i staze na vrhu grebena da bi stigli do šatora s napuštenim bolesnikom ili ga makar videli. Išli su duž brazda od poplava u dolinici, a nijedno od njih nije propustilo priliku da ostavi svoj znak zgazivši u meku glinu pre nego što su skrenuli prema liticama i suvim, toplim pećinama iza makova i groba. Miri se probudila trgavši se od iznenadne buke. Prvi od ovih privremenih pustinjaka pentrao se po nesigurnom kamenju uz strminu da odabere mesto za spavanje. Miri nije mogla da vidi ko je uznemirava, ali je prepoznala zvuk ljudskih koraka kako klizaju po šljunku. Čula je i ostale kako stižu odozdo.
Miri se sklupčala u loptu, bodljikavo prase bez bodlji. Čija su to nesigurna stopala? Poželela je da nestane u zemlji. To je bilo moguće. Nadohvat ruke mamio ju je otvoren grob. Treba samo da se zakotrlja. Nekoliko kamenova zaštropotalo je u grob s njom, ali to niko nije opazio. Četiri para nogu koje se penju dizala su veću buku, a osim toga, nijedna divljina nije sasvim tiha i nepomična. Ima ona svoje nemire i eksplozije. Zemlja se survava usled kopanja mrava, gušteri udaraju kamičke? repovima, seme iz čaura pod suncem izleće u plotunima, golubovi se sudaraju sa suvim granama, a kamenje, prepušteno samo sebi, ume da smogne snage i skotrlja se niz brdo. Miri se smestila u Musin grob i za sada je niko nije video ni čuo.
Sanjala je, naravno, svoje dete. Uobičajena mešavina strepnje i radosti. San je odsekao njenog muža od nje. Ali u tim uznemirujućim trenucima buđenja, kad je postala bodljikavo prase, odjek u žbunju, prvi stanovnik groba svoga muža, bila je ubeđena da ju je Musa probudio. Ko bi drugi? Toliko puta joj je ranije poremetio san. To su, znači, njegova kruta i beskrvna stopala prevrtala kamenčiće. Umro je, sam, bez ikoga ko bi se za njega zauzeo. To je sudbina gora od smrti. Sada je došao da nađe svoju ženu. To nije bilo teško. Pruga stopalima nedavno razbacanog kamenja vodila je od šatora kroz žbunje do dolinice, do strmine. Stratište kamenja bilo je noktima iskopano za njega. Bila je tu njena marama; rugala se s trnja, odbačena, ostavljena da ga dovede. Tu je bio grob i Miri zgrčena u njemu, jedva skrivena, sićušna ženica koja jeca u jami načinjenoj za krupnog muškarca. Kako bi mogao da je ne vidi? I kako bi mogao da je pusti nekažnjenu? Musa za nju nije bio tajna. Upotrebiće pesnice i stopala. Podići će kamenje i zemlju da je dokrajči. Živi će leći pored mrtvih. Tako su govorili proroci. Svet će se tako okončati.
Ali minuti su prolazili. Nije bilo kamenja. Njegovo telo je nije pritislo odozgo i ugušilo. Najzad je smogla hrabrosti da čučne u ugao groba i proviri, glodar koji izviruje iz rupe. Naravno, nije prepoznala ljude koje je videla, ali ih se nije ni uplašila. Oni su makar bili živi. Nema Muse. Nema smrti i njenih troje pratilaca. Izložena je samo nepoznatima, ničem gorem.
Miri se osećala suviše budalasto ili uznemireno da se pojavi. Baš kao dete zarobljeno ispod postelje kad dođu odrasli. Moraće prosto da uluči priliku da utekne. Zalazak sunca možda. Do sumraka će Musa svakako biti bezopasan i hladan, a ona će moći neopaženo da se izvuče i vrati se u šator. Naricaće nad njim. To je — baš to — najmanje što može da učini. Ujutru će ga smestiti magarcu na leđa — nemoguće bez nečije pomoći — i sahraniće ga. Ovo kamenje na kom sada čuči — kvočka nad jalovim jajima — biće Musini drugovi u postelji. Nema nijednog koji nije dotakla dok je kopala. Koja udovica može time da se pohvali, koja bolje poznaje grob svog muža? Dobro je obavila svoju dužnost.
U tom trenutku Miri nije imala ništa drugo da radi nego da proučava kamenje i, s vremena na vreme, kad se suviše ukoči u svojoj klopci, da proviri preko ivice i posmatra novodošle kako biraju sebi pećine, što je dalje moguće jedni od drugih, ali dovoljno blizu radi bezbednosti po noći. Bili su poput gavranova, a ne nalik vranama — ni previše društveni, ni neprijateljski prema susedima. Gledala ih je celo popodne kako uređuju sebi domove, jedan po jedan. Izbacili su nogama životinjske kosti i drugih posetilaca, izokretali kamenje da provere ima li zmija i škorpija, navukli trnje na ulaze u pećine da priguše vetar i spreče ulaz životinjama, pobacali kosti što su dalje mogli. Onda su seli ispred svojih novih nastambi i gledali u dolinu čekajući mrak i, najzad, sjaktavi lűk mesečevog pehara. Početak posta.
Naravno, uprkos svojim pticolikim meditacijama i uzdržanosti, nisu mogli da ne zapaze da ih Miri posmatra. Toliko su se usredsredili na zemlju koja će im biti domaćin sledećih četrdeset dana, i toliko su je se plašili, da je i buba jedva mogla da se makne a da je oni ne opaze. Kako onda da ne primete sveže iskopani grob i njegovog stanovnika kako zijaju? Ali niko se od njih nije ponašao kao da je neobično, niti čak neočekivano, što je tu žena koja je naizgled iskopala jamu za samu sebe i koja mirno čuči u njoj celo popodne. Ovo je vreme ludaka. Ako su zbog njenog prisustva uznemireni ili uplašeni, pa šta? Zato su, na kraju krajeva, i došli — da se suoče s ovakvim strepnjama i prežive.
Miri je žalila što nema hrabrosti da se uspravi, do struka u kamenju i zemlji, i pozove ih. Ona je bila vrana. Trebalo joj je društvo. Pitala bi ih kakav cilj imaju, za čim tragaju u pećinama. Pitala bi ih da li bi hteli — kasnije, uskoro — da joj pomognu da podigne svog muža na magarca, donese njegovo telo ovamo i pokopa ga. Neće to moći sama, rekla bi im, i ispričala bi im da je napuštena, obudovela, trudna, bezgranična... i da joj se očajnički mokri. Dete joj je sada pritiskalo bešiku. Leđa i bedra su je ponovo mučili. Ali Miri se pribojavala ovih posetilaca, njihove sumornosti, odsustva osmeha i bilo kakvih pozdrava i razgovora među njima. Plašila se da je ne upitaju — Gde ti je sada muž? Zatim — Zašto ne sediš pored leša? Ili — Jesi li utekla i ostavila svog čoveka da umre? Zato se Miri nije usudila da napusti svoje skrovište. Niti da se pomokri. To bi bilo svetogrđe, bilo bi opasno. Tako pokvasiti muževljev grob donelo bi lošu sreću. I tako je čučala među kamenjem, bolne bešike, umrtvljenih nerava, nepovezane kose smeđe od prašine; savest ju je pekla poput rane dok je čekala da sunce zađe.