KNJIGA PRVA

Amerika, 15. april, 
sadašnjica

Smrt ga se plaši, jer on ima srce lava.
ARAPSKA POSLOVICA
 
 
POGLAVLJE 1

Pomislili biste da bi se svako ko je upucan tri puta i ko je gotovo postao davalac organa trudio da ubuduće izbegava opasnosti. Ali ne, ja svakako imam nesvesnu želju da se izuzmem iz genetske banke ili tako nešto.
Bilo kako bilo, ja sam Džon Kori, nekadašnji pripadnik Uprave policije Njujorka, sada zaposlen kao specijalni agent po ugovoru u Federalnoj Antiterorističkoj jedinici. Sedeo sam na zadnjem sedištu žutog taksija, na putu od Federalnog trga broj 26 u južnom Menhetnu do Međunarodnog aerodroma „Džon F. Kenedi“, a za volanom je bio pakistanski vozač-samoubica.
Bio je lep prolećni dan, subota, umeren saobraćaj na Obalskom autoputu, poznatom i kao Obilaznica, a nedavno prekrštenom u POW/MIA*, kako bi se izbegla zabuna. Bilo je kasno popodne i galebovi s obližnje deponije – ranije zvane smetlište – srali su po vetrobranu taksija. Volim proleće.
Nisam išao na odmor ili tako nešto – krenuo sam da se javim na zadatak u gorespomenutu Antiterorističku jedinicu. Za tu organizaciju ne zna mnogo ljudi, što je dobro. Jedinica je podeljena u odseke koji se bave određenim bandama izazivača nevolja i podmetača bombi, kao što su Irska republikanska armija, Pokret za nezavisnost Portorika, crni radikali i druge grupe, da ne nabrajam. Ja sam u Odseku za Bliski istok, koji je najveća i možda najvažnija grupa, mada, iskren da budem, ne znam mnogo o bliskoistočnom terorizmu. Ali, trebalo bi da učim uz rad.
Zato sam, kako bih usavršio svoje veštine, zapodenuo razgovor s Pakistancem; ime mu je bilo Fasid i, koliko ja znam, bio je terorista, iako je izgledao i govorio kao sasvim normalan tip. Upitao sam ga: „Odakle si?“
„Iz Islamabada. Iz glavnog grada.“
„Stvarno? Koliko si već ovde?“
„Deset godina.“
„Sviđa li ti se ovde?“
„Naravno. Kome se ne sviđa?“
„Pa, mom bivšem zetu Gariju, na primer. Stalno olajava Ameriku. Hoće da se preseli na Novi Zeland.“
„Imam strica na Novom Zelandu.“
„Ma daj! Je l’ neko ostao u Islamabadu?“
Nasmejao se, a zatim me upitao: „Čekaš nekoga na aerodromu?“
„Zašto pitaš?“
„Nemaš prtljag.“
„Hej, dobar si.“
„Znači, čekaš nekoga. Mogao bih da se promuvam malo i odvezem te natrag u grad.“
Fasidov engleski bio je prilično dobar – sleng, idiomi i tako to. Odgovorio sam mu: „Imam prevoz.“
„Sigurno? Mogao bih da te sačekam.“
Zapravo sam išao da dočekam navodnog teroristu koji se predao ambasadi SAD u Parizu, ali sam smatrao da to nije informacija koju treba da saopštim Fasidu. Upitao sam ga: „Navijaš za ’Jenkije’?“ 
„Više ne“, rekao je i upustio se u tiradu protiv Stajnbrenera*, stadiona „Jenkija“, cena ulaznica, plata igrača i tako dalje. Ovi teroristi su baš lukavi, zvuče kao ispravni građani.
U svakom slučaju, isključio sam se i stao da mislim na to otkud ja ovde. Kao što sam nagovestio, ja sam detektiv za ubistva, jedan od najboljih u Njujorku, ako ja smem to da kažem. Prošle godine, otprilike u ovo doba, igrao sam se „pazi, metak“ s dvojicom hispanoameričke gospode gore u Zapadnoj 102. ulici. Mislim da se radilo o slučaju zamene identiteta ili o sportskom gađanju, pošto za pokušaj da me ucmekaju nisu imali, kako se činilo, ama baš nikakvog razloga. Život je ponekad čudan. Elem, zločinci su još na slobodi, mada, kao što i zamišljate, pazim hoće li se ponovo pojaviti.
Nakon što sam se očešao o smrt i napustio bolnicu, prihvatio sam ponudu svog ujaka Henrija da odem na oporavak u njegovu kuću na Long Ajlendu. Kuća se nalazi na oko sto šezdeset kilometara od Zapadne 102. ulice, što mi je odgovaralo. U svakom slučaju, dok sam boravio tamo, upetljao sam se u ubistvo jednog bračnog para, dva puta se zaljubio i jednom gotovo poginuo. Osim toga, jedna od žena u koje sam se zaljubio, po imenu Bet Penrouz, na neki način još je u mom životu.
Dok se sve ovo događalo na istočnoj obali Long Ajlenda, moj razvod postao je pravosnažan. I kao da mi odmor i oporavak nisu već bili dovoljno neugodni, na slučaju dvostrukog ubistva profesionalno sam se upoznao s kretenom iz Centralne obaveštajne agencije, po imenu Ted Neš, kog od prvog trenutka nisam podnosio, a koji me je zauzvrat žestoko mrzeo i koji je, vidi čuda, sada član moje ekipe u Antiterorističkoj jedinici. Svet je mali, ali nije toliko mali, a ja ne verujem u igre slučaja.
S onim slučajem bio je povezan još jedan tip, Džordž Foster, agent Federalnog istražnog biroa, koji nije bio loš, ali ni njega nisam baš mirisao.
U svakom slučaju, ispostavilo se da to dvostruko ubistvo nije slučaj za federalne vlasti, pa su Neš i Foster nestali da bi se ponovo pojavili u mom životu pre otprilike mesec dana, kad sam dodeljen ovoj ekipi Odseka za Bliski istok. Ali, ne brinite, podneo sam zahtev za premeštaj u odsek Jedinice za Irsku republikansku armiju i verovatno će biti odobren. Ne mislim ni dobro ni loše o IRA, ali njihove momke je bar lako nadzirati, mnogo su zabavniji od prosečnog arapskog teroriste, a irski pabovi su vrhunski. Mogao bih da učinim mnogo dobra u odseku za IRA. Časna reč.
Dakle, posle sve one zbrke na Long Ajlendu stavili su me pred sjajan izbor: ili da me bace pred Disciplinsku komisiju Uprave policije Njujorka zbog rada na crno ili tako nečeg, ili da prihvatim invalidsku penziju u visini tri četvrtine plate i odem. Pristao sam na invalidninu, ali sam ugovorio i posao na Koledžu za kriminalističko pravo „Džon Džej“ na Menhetnu, gde i živim. Pre nego što sam ranjen predavao sam na „Džonu Džeju“ kao pomoćni nastavnik, pa nisam tražio mnogo i dobio sam taj posao.
Počev od januara, držao sam dva večernja i jedan dnevni tečaj na koledžu i umirao od dosade, pa mi je moj bivši partner, Dom Faneli, rekao za federalni program za specijalne agente po ugovoru, po kom se bivši likovi iz službi za sprovođenje zakona unajmljuju da rade za Antiterorističku jedinicu. Prijavio sam se, primljen sam, verovatno iz potpuno pogrešnih razloga, i sada sam tu. Plata je dobra, uslovi nisu loši, a federalci su uglavnom kreteni. Imam problem s federalcima, kao i većina pajkana, i tu čak ni obuka o toleranciji ne pomaže.
Ali, činilo mi se da je posao zanimljiv. Ova služba je jedinstvena, mogu da kažem, elitna jedinica (uprkos kretenima) kakva postoji samo u Njujorku i okolini. Sastavljena je uglavnom od detektiva Uprave policije Njujorka, koji su sjajni momci, agenata FBI-ja i nekakvih kvazicivila kao što sam ja, unajmljenih takoreći da popune sastav. Osim toga, u nekim ekipama ima i primadona iz CIA, kao i ljudi iz DEA* – Agencije za borbu protiv narkotika, tipova koji znaju svoj posao i poznaju veze između trgovine drogom i sveta terorizma.
Među ostalim igračima su ljudi iz Biroa za alkohol, duvan i vatreno oružje iz Vakoa, država Teksas, kao i pajkani iz okolnih predgrađa i Državne policije države Njujork. Ima i drugih federalaca, iz federalnih agencija koje ne smem da spomenem. Na kraju, mada ne i najmanje važni, nekim ekipama dodeljeni su detektivi iz Lučke uprave. Ti momci iz PA** od velike su pomoći na aerodromima, velikim autobuskim stanicama, železničkim stanicama, dokovima, mostovima i tunelima pod njihovom kontrolom i na drugim mestima, kao što je Svetski trgovinski centar, gde se prostire njihovo malo carstvo. Pokrivamo uglavnom sve, a ako i nije tako, sve ovo zvuči veoma impresivno.
Antiteroristička jedinica igrala je veliku ulogu u istrazi bombaškog napada na Svetski trgovinski centar i eksplozije aviona broj 800 kompanije TVA iznad Long Ajlenda. Ali, cirkus ponekad mora na put. Na primer, poslali smo ekipu da pomogne kod slučajeva bombaških napada na afričke ambasade, mada je jedinica jedva spomenuta u vestima, baš kako najviše i voli. Sve ovo bilo je pre mog vremena; otkako sam ja došao sve je vrlo mirno, baš kako ja najviše volim.
Usput, razlog zbog kog su svemogući federalci odlučili da se udruže s Upravom policije Njujorka i stvore Antiterorističku jedinicu jeste taj što većina ljudi iz FBI-ja nije iz Njujorka, pa ne razlikuju sendvič s usoljenom govedinom od stanice metroa na Aveniji Leksington. Tipovi iz CIA su nešto dovitljiviji, spominju kafiće u Pragu, noćne vozove za Istanbul i slična sranja, ali Njujork im nije omiljeno mesto boravka. Ljudi iz Uprave policije Njujorka imaju ulično iskustvo, a to vam treba kad pokušavate da nadzirete tipove kao što su Abdul Salam-Salama, Padija O’Bad, Pedro Viva Portoriko i slični.
Prosečni federalac je Vendel Vasp* iz Vest Vitfilda, država Ajova, dok u Upravi policije Njujorka ima mucho** Hispanoamerikanaca, mnoštvo crnaca, milion Iraca, a u poslednje vreme i nešto muslimana, tako da u jedinicama postoji kulturna raznolikost koja nije politički opuštena i korektna, ali je zapravo korisna i efikasna. A kad Jedinica ne može da ukrade aktivne pripadnike njujorške policije, onda unajmi penzionisane pripadnike njujorške policije, kao što sam ja. Uprkos svojoj takozvanoj invalidnosti, ja sam naoružan, opasan i zao. Tako vam je to.
Približavali smo se aerodromu i ja sam upitao Fasida: „Šta si radio za Uskrs?“
„Za Uskrs? Ja ne slavim Uskrs. Ja sam musliman.“
Vidite kako sam pametan? Federalci bi čitav sat preznojavali ovog momka kako bi ga naterali da prizna da je musliman. Ja sam to izvukao iz njega za dve sekunde. Šalim se. Ali, znate, stvarno moram da se izvučem iz ovog Bliskoistočnog odseka i pređem u grupu za IRA. Ja sam delom Irac, a delom Englez, pa mogu da radim s obe strane ulice.
Fasid je izašao s Obilaznice POW/MIA, uključio se na Autoput Van Vajk i skrenuo na jug, ka aerodromu. Oni ogromni avioni šestarili su cvileći nad nama, a Fasid me upita: „Kuda ideš?“
„Na Međunarodne dolaske?“
„Koja kompanija?“
„Zar ih ima više?“
„Aha. Dvadeset, trideset, četrdeset...“
„Zezaš me? Samo vozi dalje.“
Fasid slegnu ramenima, baš kao pravi izraelski taksista. Počeo sam da mislim da je Fasid možda agent Mosada, prerušen u Pakistanca. A možda posao počinje loše da utiče na mene.
Duž autoputa ima sva sila obojenih i numerisanih tabli, pa sam pustio Fasida da nas doveze do Međunarodnih dolazaka, ogromne građevine sa znakovima svih aviokompanija poređanim po fasadi, a on je ponovo upitao: „Koja kompanija?“
„Ne sviđa mi se nijedna od ovih. Vozi dalje.“
Ponovo je slegnuo ramenima.
Rekao sam mu da pređe na drugi put, koji je vodio na drugu stranu velikog aerodroma. Ovo je dobar zanatski potez za proveru da li vas neko prati. Naučio sam ga iz nekog špijunskog romana, ili možda iz filma o Džemsu Bondu. Trudim se da ukačim taj antiteroristizam.
Usmerio sam Fasida na pravu stranu i rekao mu da stane ispred velike zgrade nalik na poslovnu, smeštenu na zapadnoj strani aerodroma i korišćenu za svašta. Cela ova oblast prepuna je sličnih zdanja aerodromskih službi i skladišta, pa niko ne zapaža ko dolazi i odlazi, a ima i mesta za parkiranje. Platio sam Fasidu, dao mu napojnicu i zatražio račun na tačan iznos. Poštenje je jedna od mojih retkih mana.
Fasid mi pruži blok praznih računa i ponovo me upita: „’Oćeš da te sačekam?“
„Da sam na tvom mestu, ja me ne bih čekao.“
Upao sam u predvorje zgrade sagrađene u govnarskom stilu šezdesetih. Umesto naoružanog čuvara s uzijem kao što je svuda u svetu, video sam samo natpis ZABRANJEN PRISTUP – SAMO OVLAŠĆENO OSOBLJE. Znači, pod pretpostavkom da znate engleski, shvatićete jeste li dobrodošli ili ne.
Popeo sam se stepenicama do dugačkog hodnika punog sivih čeličnih vrata; neka su imala natpise, neka brojeve, neka ništa. Na kraju hodnika bila su vrata s lepim plavo-belim znakom na kom je pisalo: KLUB KONKISTADOR – PRIVATNO – SAMO ZA ČLANOVE.
Pored vrata stajao je elektronski skener za kartice, ali je, kao i sve ostalo u klubu „Konkistador“, bio lažan. Trebalo je da prislonim desni palac na poluprozirni ekran skenera, što sam i učinio. Otprilike dve sekunde kasnije metrobiotički duh rekao je samom sebi: „Hej, to je palac Džona Korija – hajde da otvorimo Džonu vrata.“
I jesu li se vrata zanjihala? Ne, kliznula su u zid sve do svoje lažne kvake. Šta mi treba ova glupost?
Na tavanici je stajao i video skener, za slučaj da uprljate palac čokoladom ili tako nešto, i ako vam prepoznaju lice, takođe će vam otvoriti vrata, mada bi u mom slučaju možda načinili izuzetak.
I tako sam ušao, a vrata su se automatski zatvorila za mnom. Našao sam se, kako se na prvi pogled činilo, u putničkom klubu neke aviokompanije. Zašto bi takav klub postojao u zgradi koja je daleko od putničkog terminala jeste pitanje koje sam, budite uvereni, postavio, i na koje još čekam odgovor. Ali ja odgovor znam; kad god se negde pojavi kultura CIA, dobiju se ovakve besmislene dimne zavese. Ti lakrdijaši troše vreme i novac na pozorišne kulise, baš kao u stara vremena, kad su se trudili da ostave utisak na KGB. Ono što je trebalo staviti na vrata bila je tabla s jednostavnim natpisom ODBIJ.
Bilo kako bilo, za pultom je sedela Nensi Tejt, sekretarica, neka vrsta gospođice Manipeni, uzor efikasnosti, potisnute seksualnosti i tako dalje. Zbog nečega sam joj se dopadao, pa me je veselo pozdravila: „Dobar dan, gospodine Kori.“
„Dobar dan, miz* Tejt.“
„Svi su stigli.“
„Ja sam se zaglavio na putu.“
„Zapravo, poranili ste deset minuta.“
„Oh...“
„Sviđa mi se vaša kravata.“
„Skinuo sam je s mrtvog Bugarina u noćnom vozu za Istanbul.“
Zakikotala se.
Elem, prijemna prostorija bila je sva u koži i drvetu, debelim plavim tepisima i tako dalje, a na zidu odmah iza Nensi visio je još jedan znak nepostojećeg kluba „Konkistador“. Koliko ja znam, Tejtova je možda hologram.
Levo od Tejtove bila su velika vrata s natpisom KANCELARIJE I SALE ZA SASTANKE, a zapravo su vodila u sobe za saslušanja i ćelije, koje je valjda i moguće zvati kancelarijama i salama za sastanke. Desno od nje pisalo je SALON I BAR. Nisam ja te sreće. Tuda se zapravo ulazilo u Komunikacioni i Operativni centar.
Tejtova mi reče: „Idite u Operativni centar. Pet ljudi, uključujući i vas.“
„Hvala.“ Prošao sam kroz vrata i kratkim hodnikom stigao u slabo osvetljenu, pećini sličnu prostoriju bez prozora punu radnih stolova, kompjuterskih konzola, kabina i sličnog. Na velikom zadnjem zidu stajala je ogromna kompjuterska mapa sveta u boji koja je mogla da se pretvori u detaljnu mapu bilo čega što vam zatreba, na primer centra Islamabada. Tipično za federalnu službu, prostorija je bila prepuna džidžabidža. U Fedgradu novac nije problem.
U svakom slučaju, ova zgrada nije moje radno mesto; ja radim na već spomenutom Federalnom trgu broj 26, u južnom Menhetnu. Ali ovog subotnjeg popodneva morao sam da dođem ovamo, da dočekam i pozdravim nekog Arapina koji je prevrnuo verom, pa ga treba bezbedno odvesti u grad na nekoliko godina saslušavanja.
Ne obraćajući pažnju na kolege prišao sam bifeu; za razliku od onog u mojoj staroj sobi za detektive, ovaj je bio uredan, čist i dobro snabdeven zahvaljujući federalnim poreskim obveznicima.
Petljao sam neko vreme s kafom, što je moj način da izbegnem kolege još nekoliko minuta.
Postigao sam pravu boju kafe i zapazio poslužavnik s krofnama na kom je pisalo Uprava policije Njujorka, poslužavnik s kroasanima i briošima na kom je pisalo CIA i poslužavnik s ječmenim kolačićima na kom je pisalo FBI. Neko ovde ima smisla za humor.
Elem, bife je bio na operativnoj strani velike prostorije, a komunikaciona strana bila je podignuta na nisku platformu. Tamo je sedela jedna agentkinja posmatrajući sve one spravice i napravice.
Moja ekipa je sedela na operativnoj strani oko nečijeg stola, zadubljena u raspravu. Ekipu čine gorepomenuti Ted Neš iz CIA i Džordž Foster iz FBI-ja, kao i Nik Monti iz Uprave policije Njujorka i Kejt Mejfild iz FBI-ja. VASP, VASP, žabar, VASP.
Kejt Mejfild je prišla bifeu i uzela da pravi sebi čaj. Ona bi trebalo da bude moj mentor, šta god to značilo. Samo da ne znači partner.
Rekla mi je: „Sviđa mi se ta kravata.“
„Jednom sam njome udavio ratnika nindžu. To mi je omiljena kravata.“
„Stvarno? Hej, kako se snalaziš?“
„Kaži ti meni.“
„Pa, prerano mi je da ti kažem. Ti meni reci zašto si podneo zahtev za premeštaj u Odsek za IRA?“
„Pa, muslimani ne piju, ne umem da izgovorim njihova j...na imena, a žene im je nemoguće zavesti.“
„Godinama nisam čula primedbu s više rasizma i seksizma.“
„Ne muvaš se ovuda dovoljno.“
„Ovo nije Uprava policije Njujorka, gospodine Kori.“
„Nije, ali ja jesam. Navikavaj se na to.“
„Jesmo li završili s pokušajima šokiranja i zapanjivanja?“
„Jesmo. Slušaj, Kejt, hvala ti na mešanju – mislim mentorisanju – ali za otprilike nedelju dana ja ću ili preći u Odsek za IRA ili ću napustiti posao.“
Nije odgovorila.
Gledao sam je dok je petljala s limunom. Imala je tridesetak godina, rekao bih, bila je plavokosa, plavooka, svetle kože, sportski građena, savršenih bisernih zuba, lako našminkana i tako dalje. Vendi Vasp iz Vičite. Nisam na njoj video nijednu manu, čak ni miteser na licu niti trunku peruti na tamnoplavom blejzeru. Zapravo, izgledala je kao načinjena u Fotošopu. Verovatno je trenirala tri sporta u gimnaziji, tušira se hladnom vodom, učestvuje u programu 4-H*, a na koledžu je organizovala mitinge podrške. Mrzeo sam je. Pa, ne baš, ali jedino što smo imali zajedničko bili su unutrašnji organi, a i to ne svi.
Osim toga, bilo je teško odrediti njen naglasak; setio sam se da mi je Nik Monti rekao kako joj je otac agent FBI-ja i da su živeli posvuda.
Okrenula se, pogledala me, i ja sam pogledao nju. Imala je prodorne oči boje broj 2 koju koriste za sladoled.
Rekla mi je: „Došao si kod nas s odličnim preporukama.“
„Kojim? Čijim?“
„Čijim. Nekih od tvojih nekadašnjih kolega iz Ubistava.“
Nisam odgovorio.
„Osim toga“, nastavila je, „preporučili su te Ted i Džordž.“ Pokazala je glavom Kretena i Bednika.
Skoro sam se zagrcnuo kafom. Zašto bi ova dvojica rekli o meni išta lepo, bilo mi je potpuno nejasno.
„Ne vole te, ali si ostavio snažan utisak na njih u slučaju na Ostrvu šljiva.“
„Aha, tada sam čak i na sebe ostavio snažan utisak.“
„Zašto se ne bi potrudio u Odseku za Bliski istok? Ako su Ted i Džordž smetnja, možemo da te prebacimo u drugu ekipu unutar odseka.“
„Ja volim Teda i Džordža, ali moje srce pripada Odseku za IRA.“
„Šteta. Ovde ima prave akcije. Ovde se gradi karijera.“ Dodala je: „IRA je u ovoj zemlji vrlo tiha i pitoma.“
„Odlično. Ionako mi ne treba nova karijera.“
„S druge strane, palestinske i islamske grupe predstavljaju moguću opasnost za nacionalnu bezbednost.“
„Nema tu ništa ’moguće’. Svetski trgovinski centar.“
Nije odgovorila.
Otkrio sam da ove reči u Antiterorističkoj jedinici zvuče kao „Setite se Perl Harbura“. Obaveštajna zajednica tada je uhvaćena spuštenih gaća, ali se povratila i rešila slučaj, tako da je na kraju bilo nerešeno.
Nastavila je: „Cela zemlja se paranoično plaši napada bliskoistočnih terorista, biološkog, hemijskog ili nuklearnog. Video si to u slučaju Ostrva šljiva. Je li tako?“
„Tako je.“
„Onda? Sve ostalo u Jedinici je žabokrečina. Središte akcije je u Odseku za Bliski istok, a ti deluješ kao čovek od akcije.“ Nasmešila se.
Uzvratio sam joj osmeh. Upitao sam je: „Čega tu ima za tebe?“
„Dopadaš mi se.“
Podigao sam obrve.
„Volim Njujorške Neandertalce.“
„Nemam reči.“
„Razmisli.“
„Hoću.“ Pogledao sam obližnji televizijski ekran i video da avion koji čekamo, „Transkontinentalov“ let broj 175 iz Pariza, stiže na vreme. Upitao sam Mejfildovu: „Šta misliš, koliko će ovo trajati?“
„Možda dva-tri sata. Sat vremena papirologije ovde, zatim se vraćamo na Federalni trg s našim navodnim prebegom, a onda ćemo videti.“
„Šta ćemo videti?“
„Žuriš negde?“
„Otprilike.“
„Baš mi je žao što ti nacionalna bezbednost remeti društveni život.“
Nisam imao dobar odgovor na ovo, pa sam rekao: „Ja sam veliki obožavalac nacionalne bezbednosti. Vaš sam do šest po podne.“
„Možeš da odeš kad god poželiš.“ Uzela je šolju s čajem i pridružila se kolegama.
I tako sam ostao da stojim s kafom u ruci razmišljajući o ponudi da se gubim. Kad se sada osvrnem na to, čini mi se kao da sam stajao u živom pesku i gledao kako mi prekriva cipele, radoznao da vidim koliko mu treba da mi stigne do čarapa, znajući da mogu da izađem bilo kad. Na nesreću, kad sam ponovo spustio pogled, bio sam u pesku do kolena. 

POGLAVLJE 2

S
em Volters se nagnu napred u stolici, popravi slušalice s mikrofonom na glavi i zagleda se pred sebe u metar širok zeleni ekran radara. Napolju je bilo lepo aprilsko popodne, ali to se nije videlo u polumračnoj sali bez prozora Centra za kontrolu vazdušnog saobraćaja Njujorka, smeštenog u Izlipu na Long Ajlendu, osamdeset kilometara istočno od aerodroma „Kenedi“. 
Bob Ešing, Voltersov nadzornik smene, zastao je pored njega i upitao ga: „Problem?“
Volters odgovori: „Imamo NO-RAD ovde, Bobe. ’Transkontinentalov’ let broj jedan-sedam-pet iz Pariza.“
Bob Ešing klimnu glavom. „Koliko dugo traje NO-RAD?“
„Niko ne može da ga dobije otkako je skrenuo sa Severnoatlantskog koridora blizu Gandera.“ Volters pogleda na sat. „Već oko dva sata.“
Ešing upita: „Ima li drugih nagoveštaja problema?“
„Ne. Zapravo...“ Pogledao je radarski ekran i rekao: „Skrenuo je na jugoistok kod Sardijskog ukrštanja, zatim sišao u Koridor trideset sedam, prema planu leta.“
Ešing reče: „Nazvaće nas za minut-dva i čudiće se što ne pričamo s njim.“
Volters klimnu glavom. Stanje bez radio-kontakta nije bilo tako neobično – događalo se često između kontrole letenja i aviona s kojim radi. Voltersu se to ponekad dešavalo dva i tri puta na dan. Uvek bi, posle nekoliko minuta ponavljanja poruka, pilot odgovorio: „Ups, izvinite...“, i zatim objasnio da su utišali radio ili ga podesili na pogrešnu talasnu dužinu. Ponekad bi se radilo o nečem manje bezopasnom, recimo o tome da je čitava posada zaspala, mada to ne bi rekli.
Ešing reče: „Možda pilotu i kopilotu stjuardese sede na krilu.“
Volters se osmehnu i reče: „Najbolje objašnjenje situacije NO-RAD dobio sam od pilota koji je priznao da je spustio poslužavnik s ručkom na postolje između pilotskih sedišta, pritisnuo njime dugme za biranje i isključio radio.“
Ešing se nasmeja. „Primitivno objašnjenje za problem visoke tehnologije.“
„Baš tako.“ Volters ponovo pogleda ekran. „Lepo ga pratimo.“
„Aha.“
Veliki problem nastaje, mislio je Volters, kad svetleća tačkica nestane s ekrana. On je bio na dužnosti one noći u martu 1998. kada je predsednički avion, noseći predsednika, nestao s radarskog ekrana na duge dvadeset četiri sekunde, a sala puna kontrolora sedela skamenjena. Avion se pojavio iz predvorja pakla kompjuterskog kvara i svi su ponovo počeli da dišu. A opet, doživeo je i noć 17. jula 1996, kada je avion kompanije TVA broj 800 nestao s ekrana zauvek... Volters do kraja života neće zaboraviti tu noć. Ali sada, mislio je, prosto imamo NO-RAD... Pa ipak, nešto ga je mučilo. Kao prvo, dva sata su veoma dugo vreme u statusu NO-RAD.
Sem Volters pritisnu nekoliko dugmadi, odabra kanal interkoma, a zatim progovori u mikrofon na svojim slušalicama. „Sektor devetnaest, ovde Dvadeset tri. Prilazi vam onaj NO-RAD, ’Transkontinental’ jedan-sedam-pet, i predaću vam ga za oko četiri minuta. Samo sam hteo da vas upozorim za slučaj da vam treba podešavanje.“
Volters je saslušao odgovor, zatim rekao: „Aha... momak je stvarno zajebô stvar. Svi duž atlantske obale zovu ga već dva sata, na VHF, na HF, a koliko ja znam, koriste i radio-amatere i dimne signale.“ Volters se zakikota i dodade: „Kad se let okonča, tip će morati toliko da piše da će pomisliti da je Šekspir. Da. Čujemo se kasnije.“ Okrenuo je glavu i uhvatio Ešingov pogled. „U redu?“
„Aha... da ti kažem... pozovi sve duž putanje leta i reci im da prvi sektor koji uspostavi kontakt obavesti kapetana da me pozove telefonom u Centar čim sleti. Hoću lično da porazgovaram s tim lakrdijašem i da mu kažem koliko je frke izazvao duž obale.“
„I u Kanadi.“
„Tako je.“ Ešing je slušao Voltersa kako prenosi poruku ostalim kontrolorima koji će preuzeti „Transkontinentalov“ avion broj jedan-sedam-pet.
Nekoliko kontrolora i pripravnika na pauzi dolutalo je do konzole Sektora 23. Volters je znao da svi žele da vide zašto je nadzornik Bob Ešing u sali, tako daleko od svog stola. Ešing se time – prema neljubaznim rečima svojih potčinjenih – primakao opasno blizu stvarnom poslu.
Semu Voltersu nije se dopadalo što su toliki ljudi oko njega, ali ako ih Ešing nije oterao, on sam nije mogao ništa da kaže. A mislio je kako im Ešing neće reći da se raziđu. Ova situacija postala je sada središnji događaj u kontrolnom centru, a osim toga, mini-drama je, na kraju krajeva, dobra obuka za ove mlade kontrolore koji su dobili da rade u subotu.
Niko nije govorio mnogo, ali Volters je osećao mešavinu radoznalosti, zbunjenosti i možda tračka strepnje.
Volters pređe na radio i pokuša ponovo. „’Transkontinental’ jedan-sedam-pet, govori njujorški kontrolni centar. Da li me čujete?“
Nije bilo odgovora.
Volters pozva ponovo.
Nije bilo odgovora.
Sala je, osim brujanja elektronike, bila tiha. Niko od okupljenih nije imao komentara. Ne bi bilo pametno reći išta u situaciji koja bi mogla da se vrati i progoni čoveka.
Najzad jedan od kontrolora reče Ešingu: „Napiši ovom tipu krupnu prijavu za ovo, šefe. Zbog njega kasnim na pauzu za kafu.“
Nekoliko kontrolora se nasmeja, ali smeh je brzo zamro.
Ešing se nakašlja i reče: „U redu, idite i nađite nekog posla. Gubite se.“
Kontrolori se raziđoše i ostaviše Voltersa i Ešinga same. Ešing tiho reče. „Ne sviđa mi se ovo.“
„Ni meni.“
Ešing zgrabi jednu stolicu na točkićima i dogura je do Voltersa. Pogledao je veliki ekran i usredsredio se na avion s problemom. Identifikacioni natpis na ekranu pokazao je da je reč o boingu 747 iz nove serije 700, najvećem i najsavremenijem. Avion se kretao precizno prema svom planu leta, skrećući ka Međunarodnom aerodromu „Kenedi“. Ešing reče: „Kako je moguće da su mu sve radio-funkcije u kvaru, do đavola?“
Sem Volters malo razmisli, pa reče: „To nije moguće – mislim da su smanjili jačinu signala, da je slomljeno dugme za biranje frekvencija ili da su im se pokvarile antene.“
„Je l’?“
„Aha.“
„Ali... da su smanjili jačinu ili da im ne radi biranje frekvencija, posada bi to davno otkrila.“
Volters klimnu glavom i odgovori: „Aha... znači, možda su im antene potpuno pokvarene... ili, znaš, ovo je novi model pa možda ima neki elektronski virus koji je izazvao pad sistema. Moguće je.“
Ešing klimnu glavom. „Moguće je.“ Ali nije verovatno. Avion 175 je potpuno bez glasa otkako je ostavio Okeanske koridore i primakao se Severnoj Americi. Priručnik za vanredne postupke spominje ovu retku situaciju, ali Ešing se setio da priručnik ne kaže sasvim jasno šta treba da se uradi. U osnovi, nije moglo da se učini ništa.
Volters reče: „Ako im je svaki radio ispravan, onda će, kad krene da se spušta, shvatiti da je na pogrešnoj frekvenciji ili da im je ton utišan.“
„Tako je. Hej... misliš da su zaspali?“
Volters je malo oklevao, a zatim rekao: „Pa... to se dešava, ali, znaš, do sada bi neko od kabinskog osoblja došao u pilotsku kabinu.“
„Aha. Ovo je previše vremena za NO-RAD, zar ne?“
„Postaje predugo... Ali, kao što rekoh, kad krene dole... Znaš, čak i da mu radio uopšte ne funkcioniše, može da upotrebi kompjutersku vezu i otkuca poruku operativnom centru svoje kompanije, a oni bi pozvali nas.“
Ešing razmisli o ovome i odgovori: „Zato i mislim da im se pokvarila antena, kao što si rekao.“ Razmislio je malo i upitao Voltersa: „Koliko antena ima avion?“
„Nisam siguran. Mnogo.“
„Mogu li sve da se pokvare?“
„Možda.“
Ešing razmisli o tome, pa reče: „U redu, recimo da zna da mu radio uopšte ne radi, mogao bi da upotrebi jedan od onih telefona vazduh–zemlja u kupoli i pozove nekoga ko bi do sada pozvao nas. Mislim, to se dešavalo i ranije – onda upotrebiš aviofon.“
Volters klimnu glavom.
Obojica su gledali belu trepćuću radarsku tačkicu s belim alfanumeričkim natpisom ispod kako polako mili s desne strane na levu.
Najzad Bob Ešing reče ono što nije želeo: „Ne može biti otmica.“
Sem Volters nije odgovorio.
„Seme?“
„Pa... Vidi, avion prati plan leta, kurs i visina su ispravni, i još koristi transponderski kod za prelaz preko Atlantika. Da su oteti, upotrebili bi, kao što je predviđeno, transponderski kod za otmicu da nas upozore.“
„Aha...“ Ešing shvati da se ova situacija ne uklapa ni u jedan profil otmice. Sve što su imali bilo je jezivo ćutanje aviona koji se inače ponašao normalno. Ipak, moguće je da bi obavešteni otmičar znao za transponderski kod i zabranio pilotu da takne transponder.
Ešing je znao da je odgovornost na njemu. Prokleo je sebe što se dobrovoljno javio za ovu subotnju smenu. Žena mu je otputovala na Floridu da poseti roditelje, deca su mu u koledžu, pa je mislio kako je bolje da ode na posao nego da sedi sam u kući. Greška. Treba mu hobi.
Volters reče: „Šta još možemo da učinimo?“
„Samo nastavi s tim što radiš. Pozvaću nadzornika tornja na ’Kenediju’, a onda ću pozvati Operativni centar ’Transkontinentala’.“
„Dobra ideja.“
Ešing ustade i zvanično reče: „Seme, ne verujem da imamo ozbiljan problem, ali bićemo nemarni ako ne obavestimo nekoga.“
„U pravu si“, odgovori Volters prevodeći u glavi Ešingove reči u: Ne želimo da ispadnemo neiskusni, uspaničeni ili nesposobni da rešimo situaciju, ali želimo da pokrijemo svoje guzice.
Ešing reče: „Hajde, pozovi Sektor sedamnaest za predaju.“
„Važi.“
„I pozovi me ako bude promena.“
„Hoću.“
Ešing se okrenu i krenu ka svojoj kabini staklenih zidova u dnu velike sale.
Seo je za radni sto i sačekao nekoliko minuta, nadajući se da će ga Sem Volters pozvati i obavestiti da su uspostavili kontakt. Razmislio je o problemu, zatim o tome šta će reći nadzorniku „Kenedijevog“ tornja. Njegov poziv „Kenediju“, odlučio je, biće čisto informativan, bez nagoveštaja nervoze i brige, bez stavova, bez pretpostavki – ništa osim činjenica. Poziv Operativnom centru „Transkontinentala“, znao je, moraće da bude uravnotežena mešavina iznerviranosti i zabrinutosti.
Podigao je slušalicu i prvo pozvao „Kenedijev“ toranj. Dok je telefon zvonio, pitao se može li im reći ono što zaista oseća duboko u utrobi – da nešto ovde nikako nije u redu.