NEGDE NA SREDNJEM ZAPADU...
SEDAMDESETIH GODINA...


Košmar je počeo kad je imala četrnaest godina i kad je sa ocem ostala sama u kući. Braća i sestre su odavno otišli. Čim su napunili dovoljno godina da sami zarađuju svoj hleb, otišli su – brzo – i nikad nisu došli ni u posetu. Majka je bila u bolnici, „ženske stvari“, rekla je susetka uzdišući. Devojčica nije znala šta to znači, jedino je osećala da joj majka mnogo nedostaje iako je otišla pre samo dva dana.
Devojčica nije bila planirana. Majka joj je to često govorila. „Ti si zakasnela nezgoda“, rekla bi, „i prevelika obaveza za mene. Ja sad treba da se odmaram, a ne da podižem još jedno dete.“ Kad god bi izrekla ove reči, nasmešila bi se, zagrlila kćerku i nežno dodala: „Ali bez tebe, malena, ne bih uspela. Ne bih mogla. Ti me razumeš, dušo?“ 
Da. Razumela je da je ova krhka žena u pažljivo zakrpljenoj odeći voli, ova žena koja pere tuđi veš, a muža služi kao da je kralj.
Živeli su u trošnoj kući na periferiji. U njoj je zimi bilo kao u ledari, a leti kao u rerni. Po kuhinji su milele gladne bubašvabe, a noću su ogromni pacovi jurcali po krovu. Devojčica je rasla sa strahom u srcu, ali ne zbog štetočina. Otac je često tukao majku, a njeno strašno vrištanje trajalo je po čitavu noć. Posle vriske bi uvek usledila duga zlokobna tišina, koju je narušavalo samo njegovo groktanje i stenjanje i majčini isprekidani jecaji.
Njen otac je bio ogroman, zao i lenj i ona ga je mrzela. Jednog dana – kao i njena braća i sestre pre nje – otići će, prosto će se iskrasti u zoru, kao što su i oni učinili. Samo što je ona imala uzbudljivije planove. Nameravala je da ode u svet i uspe u životu, a kad skupi dovoljno novca, poslaće po majku i onda će se o njoj starati kako treba.
Otac je vikao tražeći večeru. Poslužila mu je tanjir škembića s lukom koji su se pušili, baš kao što ju je majka naučila. Nije mu valjalo. „Splačine!“, povikao je, pošto je skoro sve pojeo, glasno podrigujući, a ona je žurno sklonila tanjir i iznela mu konzervu piva, petu po redu.
Odmerio ju je; oči su mu bile crvene i vlažne, lice otromboljeno. Onda ju je udario po zadnjici i grohotom se nasmejao. Odjurila je u kuhinju. Čitav život je provela s njim, ali ga se plašila više od ma kog neznanca. Bio je surov i bezdušan. Često joj je njegova teška ruka zadala oštar bol po licu, ramenima, nogama. Uživao je da nanosi bol koristeći svoju, po sopstvenom mišljenju, nadmoćnu snagu.
Oprala je tanjir u posudi s vodom pitajući se koliko će majku zadržati u bolnici. Ne dugo, žarko se nadala. Možda još samo dan-dva.
Brišući ruke, prošla je kroz skučenu dnevnu sobu gde je otac hrkao ispred crno-belog televizora koji je treptao. Kaiš mu je bio otkopčan, prljava majica se pomerila bestidno otkrivajući nabrekli stomak, na grudima mu je stajala prazna pivska konzerva.
Iskrala se napolje u klozet. U kući nije bilo tekuće vode; napukli lavabo s mlakom vodom bio je jedini način da se operu. Ponekad bi se prala u kuhinji, ali se nije usuđivala da to uradi kad je otac kod kuće. U poslednje vreme krišom ju je gledao – prišunjao bi se dok se presvlačila i podsmehivao njenim novim oblinama.
Umorno je skinula bluzu, svukla šorts i ispljuskala se vodom ispod pazuha, po grudima i između nogu.
Žalila je što nemaju ogledalo pa da vidi kako sad izgleda. U školi su se ona i tri drugarice ugurale u toalet i jedna drugoj pregledale napupele grudi. Ali to nije bilo isto kao kad bi mogla da vidi svoje telo – ni najmanje je nije zanimalo kako izgledaju grudi drugih devojčica.
Pažljivo je pratila liniju svojih malih bradavica i za trenutak prestala da diše, osećajući se čudno dok se dodirivala.
Zadubljena u istraživanje svog novog tela, nije čula da otac teškim koracima prilazi klozetu. Bez kucanja je hrupio na škripava vrata, ne dajući joj vremena da se obuče. Dugmad na šlicu bila su mu raskopčana. „Moram da pišam“, baljezgao je. A onda je, kao da mu je sa zadrškom doprlo do mozga, dodao: „Mala, šta radiš tu gola?“
„Samo se perem, tata“, odgovorila je pocrvenevši kao bulka, dok je izbezumljeno pokušavala da dohvati peškir koji je donela.
Bio je brži od nje. Teturajući onako pijan, stao je na tanki peškir i telom zagradio vrata. „Viđaš li se s momcima?“, hteo je da zna. „Spavaš naokolo?“ 
„Ne.“ Očajnički je pokušavala da izvuče peškir ispod njegove noge.
Zateturao se ka njoj, krvavih očiju, bazdeći na pivo. „Jesi li sigurna, gospoj’ce?“ 
„Jesam, tata, sigurna sam“, prošaputala je, želeći da pobegne, sakrije se u krevet i umre od stida.
Posmatrao ju je jedan dugi trenutak. Onda se dodirnuo, glasno brekćući.
Srce joj je tuklo kao ludo upozoravajući: „OPASNOST, OPASNOST.“ Nije disala. Nagonski je znala da je upala u zamku.
Igrao se svojom stvarčicom dok se nije potpuno ukazala štrčeći mu iz pantalona kao besna crvena batina. „Vidiš ovo?“, zarežao je.
Stajala je potpuno nepomično i bezglasno.
„Vidiš ovo?“, ponovio je, lica crvenog kao i njegova batina. „Ovoga moraš da se pripaziš.“ Pogladio je nabrekli ud. „Ovo će ti nabiti svaki momak koji te sretne.“ 
Kad je posegnuo za njom, počela je da vrišti. „Ne! Ne! Ne!“ Glas joj je bio prodoran i nestvaran kao da je pripadao nekom drugom.
Ali nije bilo nikog ko bi je čuo. Nikoga ko bi se zabrinuo.
I tada je košmar zaista počeo.



PROLOG

Holivud, Kalifornija
Februar 1986.


Jednog prohladnog vikenda u februaru 1986. odigrala su se dva važna događaja.
Najpre je bila sahrana.
Zatim – venčanje.
Neki ljudi su prisustvovali i jednom i drugom. Naravno, za obe prilike bili su prikladno odeveni.



PRVA KNJIGA

Holivud, Kalifornija
April 1985.



POGLAVLJE 1

Dok je Džek Pajton išao predvorjem hotela Beverli Hils, sve oči su bile uprte u njega. Imao je novac, harizmu, izvesnu moć, bridak um i slavu. I sve se to na njemu videlo.
Bio je visok sto osamdeset šest centimetara, muževan i zgodan. Gusta crna malo duža kosa, prodorne zelene oči, dvodnevna brada na preplanulom licu, čvrsto telo. Imao je trideset devet godina i držao svet u šaci.
Džek Pajton je bio jedan od najslavnijih američkih voditelja tok-šou programa.
„Zdravo, Džek“, gukala je lepa žena utegnuta u mini haljinu za tenis.
Uputio joj je jedan od onih neodoljivih osmeha – imao je prelepe zube – i pogledao je s divljenjem, znalački odmeravajući njene obline. Klasičan pozdrav – „Kako ide?“ 
Ona bi mu rado odgovorila, ali on nije zastao, nego je produžio prema Polo laundžu.
Usput ga je pozdravilo još nekoliko ljudi. Neki turisti zastadoše da gledaju, a jedna veoma mršava devojka u crvenoj majici mu mahnu. Džek nije stao dok nije stigao na svoje odredište. Sto broj jedan, udoban kožni separe koji gleda pravo na ulaz Polo laundža.
U separeu je već sedeo jedan muškarac. Pomalo izbezumljenog izgleda, u beloj trenerci, sa crnim Poršeovim naočarima za sunce i kapom bezbol tima Dodžers. Džek sede pored njega. „Ćao, Hauarde“, rekao je.
„Ćao, Džek“, odgovorio je Hauard Soloman namigujući. U pokretima njegovog lica bilo je nečega što mu je davalo čudan izraz. Stalno je pravio grimase, ukrštao oči, uvlačio obraze. Kad je mirovao, bio je prilično zgodan – imao je lice jevrejskog lekara koji je zalutao u pogrešnu branšu. Ali po tim neprestanim grimasama moglo se zaključiti da on ne želi da se to sazna. „Kako je bilo sinoć?“, upitao je ne prestajući da nervozno kruži kažiprstom po ivici čaše.
„Kod Guzbergerovih su sve projekcije iste“, jednostavno je odgovorio Džek.
„Dobar film?“ 
„Loš film.“ 
„To sam i ja mogao da ti kažem“, zadovoljno je rekao Hauard.
„Pa što nisi?“ 
Hauard je otpio gutljaj vruće kafe. „Avantura se sastoji u tome da sam spoznaš.“ 
Džek se nasmejao. „Za tebe nijedan film nije dobar ako nije rađen u tvom studiju.“ 
Hauard je oblizao usne i prevrnuo očima. „Da znaš da je tako.“ 
„Pa pozovi me na neku tvoju projekciju.“ 
„Uvek te zovem“, negodovao je Hauard. „Jesam li ja kriv što ti nikad ne dođeš? Popi se prilično ljuti.“ 
„To je zato što Klarisa ima veoma neobičan ukus“, strpljivo je objasnio Džek. „Ako nije u pitanju film koji su joj ponudili a ona ga odbila, ili ako ne igra u njemu, uopšte ne želi da ga gleda.“ 
„Glumice!“, ljutio se Hauard.
„Pričaj mi o tome“, složio se Džek naručujući perije i dva jajeta.
Doručak subotom ujutro u Polo laundžu nekad je bio ritual za Džeka, Hauarda i Manona Kejbla, filmsku zvezdu koja je tek trebalo da se pojavi. Sad su svi bili prezauzeti i retko su doručkovali zajedno.
Hauard je odskora bio direktor studija Orfej i uživao je u tome. Oduvek je želeo da vodi studio, a sada to i čini i biće kralj čitave jebene gomile – sve dok traje. Hauard je, kao i ostali u Holivudu, shvatio da je mesto direktora studija poprilično nesigurno zanimanje, i da mu to veoma moćno mesto u svakom trenutku mogu oduzeti bezlični kompanijski direktori koji su filmskom industrijom upravljali kao bankom. Biti direktor studija značilo je biti na nesigurnoj ničijoj zemlji između moćnih agenata i nezavisnih producenata. Poznata izjava svakog otpuštenog direktora studija glasila je: „Treba mi nešto kreativnije. Ovde guše moj talenat. Malo posla i još manje vremena. Rastajemo se kao prijatelji. Prelazim u nezavisnu produkciju.“ U branši je to značilo da si izleteo s posla. Da su te šutnuli. Da si u teškom sranju. Nemojte nas zvati, pozvaćemo mi vas... Mnoge nezavisne produkcije tako su pale u zaborav posle jednog propalog filma.
Hauard Soloman je sve ovo vrlo dobro znao i to ga je plašilo. Borio se isuviše dugo i isuviše teško da bi sad dozvolio da mu se tako nešto desi. Jedina uteha koju je mogao da smisli bila mu je što kad propadneš u Holivudu, ne propadaš sasvim. Iz jednog studija – pređeš u drugi. Stari drugari su suvereno vladali. A imao je i sreće. Zakari K. Klinger – moćni magnat – bio je vlasnik Orfeja. A njega je angažovao Zakari lično.
Lupkajući po stolu potpuno izgrizenim noktima, Hauard je rekao: „Pošto Klarisa nije igrala u ovom prokletom filmu, pretpostavljam da je stavila veto. Je li tako?“ 
„Baš se usrećila zbog sinoćne odluke“, ozbiljno je odgovorio Džek. „Ali nije bilo Vreme nežnosti.“ Iz gornjeg džepa je izvadio i stavio teške naočari sa okvirom od roga. Nisu mu bile potrebne zbog vida, ali je verovao da s njima ne izgleda tako dobro. Iz istog razloga pažljivo je negovao i dvodnevnu bradu.
Džek nije shvatao da su naočari i tek puštena brada još više privlačile žene. Oh... žene... priča njegovog života. Ko bi u sedmom razredu pomislio da će stidljivi, marljivi Džek Pajton postati jedan od najvećih ljubavnika ovog veka? Nije mogao da spreči dejstvo koje je imao na žene. Jedan prodoran pogled i bile bi njegove. Nijedna rok zvezda nije imala bolje rezultate.
Džek nije jurcao za ženama. Za tako nešto nikad nije ni bilo potrebe. Od početka puberteta i prvog osvajanja kad mu je bilo petnaest godina, žene su kao po pravilu, čak monotono, padale pred njim. Veći deo života proveo je besramno uživajući. Jedna, dve, tri nedeljno. Ko bi izbrojao? Kratkotrajan brak u dvadeset petoj godini nije ga skrenuo s koloseka. Samo ga je sreća i šesto čulo spasavalo da ne navuče neku veneričnu bolest. Naravno, sad kad su stigle osamdesete, moralo je naročito da se vodi računa. Osim toga, osećao je da treba da izgleda ozbiljnije i čitave godine očajnički je pokušavao da svojim ponašanjem opovrgne ugled velikog ljubavnika. Veza sa Klarisom Brauning bila je upravo rezultat tog napora. Klarisa je bila ozbiljna glumica sa naglaskom na „ozbiljna“. Dobila je Oskara i još dvaput je bila nominovana. Ona nije igrala kurve i glupače.
„Želeo bih da Klarisa uradi film za Orfej“, rekao je Hauard žvaćući kiflu.
„Imaš li nešto u planu?“ 
„Šta god ona želi. Ona je zvezda.“ Uzeo je puter i dodao: „Što joj ne kažeš da mi se lično javi? Ako budem radio preko onog smotanog agenta, ništa nećemo uraditi.“ Klimnuo je glavom zadovoljan idejom. „Klarisa može da mi šapne na uvo šta želi da radi, a onda ću ja to da izvedem kao hiljadu agenata zajedno.“ 
„Zašto ti ne pozoveš nju?“, predložio je Džek.
Hauard se nije setio nečeg tako jednostavnog. „Da li bi imala nešto protiv?“ 
„Sama će ti reći. Probaj.“ 
„To nije loša ideja...“ Pažnju mu je privuklo nešto drugo. „Gospode!“, uzviknuo je. „Vidi ono dupe!“ 
Džek je odmerio veoma upečatljivu pozadinu u uzanim belim pantalonama dok je izlazila iz Polo laundža. Prepoznavši njihanje, nasmešio se. Kika Hernandez – kraljica meksičkih sapunica. To vrckanje bi svuda prepoznao, mada Hauardu ništa nije hteo da kaže. On nije ogovarao. Neka tabloidi nagađaju o njihovom prljavom vešu. Džek nikad nije pričao o svojim brojnim avanturama – iako su Hauard i momci ludeli zbog toga. Želeli su imena i detalje, a sve što bi dobili bio je osmeh i diskretno ćutanje.
Od početka njegove jednogodišnje veze sa Klarisom i nije bilo o čemu da se priča. Nekoliko pomoćnica, raspoložena epizodna glumica, evroazijska manekenka. Sve je to bilo samo za jednu noć. Što se njega tiče, bio je veran. Sa ženom kao što je Klarisa Brauning nikad niste dovoljno oprezni. Njihova veza je bila na svim naslovnim stranama, morao je da pazi na svaki potez.
Džek Pajton je bio pametan, šarmantan, savestan građanin zainteresovan da možda jednog dana započne političku karijeru. (Hej – sećate se Regana?) I mada je dobro poznavao žene – ili je bar mislio da ih poznaje – još uvek je verovao (podsvesno, naravno) u dvostruke aršine. Za njega je bilo u redu da se povremeno upusti u nepodobnost – na kraju, kresanje na brzaka muškarcima ništa ne znači. Ali ne daj bože da Klarisa tako nešto uradi.
Ona i ne bi. Džek je to pouzdano znao.


„Brže!“, vatreno je dahtala Klarisa. „Hajde. Brže!“ 
Mladi glumac na Klarisi poslušao je. Iako u šoku, ipak je uspevao da glumi. Pa, imao je dvadeset tri, a kad je nekom dvadeset tri, dovoljno je da se rukuje pa da mu se digne.
Klarisa Brauning je učinila više od rukovanja. Ubrzo pošto su se upoznali u studiju gde se snimao film u kojem su zajedno igrali, tražila je da dođe u njenu garderobu. Rado je došao. Klarisa je bila zvezda, a njemu je ovo bio tek drugi film.
Ponudila mu je čašu belog vina i reči ohrabrenja za njegovu ulogu. Iako je bilo tek deset ujutro, zahvalno je prihvatio i jedno i drugo. Onda je, sklanjajući pramen lepe kose sa nežnog ali zanimljivog lica, brzo rekla: „Ti si svestan da kamera ne trpi laž.“ 
Klimnuo je uljudno.
„Igraš mog ljubavnika“, rekla je. Klarisa je imala dvadeset devet godina, duguljasto lice, bistre oči, nos kojem je malo nedostajalo da bude predugačak i tanka usta. U životu nije dobila nikakvu nagradu za lepotu. Međutim, dokazala je, i to ne samo jednom, da njeno prosečno lice pred kamerom postaje čarobno.
„Radujem se tome“, rekao je oduševljeno mladi glumac.
„I ja“, odgovorila je ravnodušno. „Ali shvati da to nije dovoljno. Kad smo zajedno na sceni, to mora da bude stvarno. Moramo da stvorimo uzbuđenje i strast i čežnju.“ Zastala je. Nakašljao se. „Dakle“, nastavila je hladno, „smatram da treba da probamo naše uloge pre nego što stanemo pred kamere. Na taj način nas nikad neće uhvatiti sa spuštenim gaćama – ne mislim bukvalno, naravno.“ 
Pokušao je da se nasmeje pitajući se zašto je počeo da se znoji.
„Hajde da vodimo ljubav i završimo s tim“, rekla je izazovno ga gledajući tamnim smeđim očima.
Ko je on da se protivi? Zaboravio je svoju savršenu plavokosu devojku iz Kalifornije sa bujnim sisama i najdužim nogama u gradu.
Klarisa je ispružila ruku, otkopčala mu farmerke, a onda su se dali na posao. Ni sam nije verovao da ga je nabio Klarisi Brauning. Čuvenoj Klarisi Brauning. Ko bi rekao?!
Kad su završili, živahno je rekla: „Sad oboje možemo da se koncentrišemo i napravimo odličan film. Ali tekst moraš da znaš savršeno. Slušaj našeg režisera koji je izvanredan i postani lik koga igraš. Živi tu ulogu. Vidimo se na snimanju.“ 
I tek tako ga je otkačila.
Kad je mladi glumac napustio njenu garderobu, Klarisa je dohvatila termos sa sokom od povrća i sipala čašicu hranljivog napitka. Zamišljeno je pijuckala. Suština pravog teatra bila je u odnosu među njenim kolegama glumcima. Mladog čoveka je vođenje ljubavi opustilo, dalo mu samopouzdanje neophodno za tešku ulogu. Više neće imati strahopoštovanje prema njoj, Klarisi Brauning – glumici koja je dobila Oskara. Gledaće je kao strastvenu ženu – od krvi i mesa – a tako će se i ponašati. Ovo je bilo veoma važno, mada bi neki ljudi pomislili kako je poludela kad bi im poverila da uvek vodi ljubav sa svojim partnerima sa scene. To je dejstvovalo – a njen Oskar je bio dokaz za to.
Džek Pajton bi dobio nervni slom kad bi saznao. Muški šovinista. Mačo pastuv. Zar stvarno veruje da ona ne zna za njegove male izlete?
Tiho se nasmejala. Džek Pajton – čovek s kurcem lutalicom...
Ah, neka... sve dok ne ide predaleko. Trenutno joj je odgovaralo da joj Džek bude stalni ljubavnik. Ko zna šta nosi budućnost...


„Juče sam imao lupanje srca“, rekao je Hauard Soloman smrknuto.
„Molim?“ Džek nije bio sasvim siguran da je dobro čuo.
„Srce mi je skakalo“, nastavljao je Hauard besno, „kao pingpong loptica.“ 
Džek je odavno mislio da je Hauard uobraženi bolesnik. Promenio je temu. „Gde je Manon?“, upitao je. „Stiže li on?“ 
„Manon bi svakog dana nešto stigao da može“, rekao je Hauard lukavo.
„To svi znamo“, složio se Džek.
Ušao je Manon Kejbl – filmska zvezda, režiser, producent, tražena roba (kad ste u Holivudu traženi, traženi ste – kad niste, možete i da umrete). Svi su se okrenuli da ga bolje pogledaju, kao i Džeka malopre. Štaviše, kad se Manon pojavio, razgovor je zamro. Bio je zgodan. Kad biste u mikser ubacili Klinta Istvuda, Berta Rejnoldsa i Pola Njumena, dobili biste Manona Kejbla. Kobaltnoplave oči, preplanuo ten, tamnopepeljastoplava kosa, snažno telo. Visok sto devedeset šest centimetara – „šmeker od glave do pete“, šalio se kad bi ga kao gosta često pozivali u Karsonov  šou.
Imao je četrdeset dve godine – privlačan, veseo i popularan poput Stalonea i Istvuda. Manon Kejbl je bio na vrhuncu.
„Hej, umirem od gladi“, rekao je sedajući. Smešio se. Bio je to samouveren osmeh koji je govorio: ,,Ja sam velika filmska zvezda.“ Imao je odlične navlake (zube je upropastio dok je nekoliko godina radio kao kaskader), tako da je bez ikakvih problema mogao da se smeši koliko god želi. „Šta jedete?“ 
„Jaja“, odgovorio je Džek, što je bilo očigledno.
„Izgledaju mi kao pržene sise“, nasmejao se Manon.
„Tebi sve liči na sise“, odgovorio je Džek. „Treba da ideš kod psihijatra, imaš veliki problem.“ 
Manon se grohotom smejao. „Moj jedini problem je moj stojko. Mogao bi i ti da imaš takve probleme.“ Dao je znak kelneru i naručio obilan doručak.
Džek je posmatrao Manona i Hauarda. Ponekad se pitao zašto su njih trojica još uvek prijatelji. Sada su se veoma razlikovali. A ipak, kad bi razmišljao o tome, bilo mu je jasno. Podržavali su jedan drugog, delili zajedničku prošlost. Zajedno su stigli do vrha i niko ih nije mogao rastaviti – iako su mnoge supruge i devojke pokušale.
Hauard se triput ženio, a trenutno je bio u četvrtom braku sa dobro građenom Popi. Imao je decu na sve strane. Manon je i dalje voleo svoju prvu ženu, Vitni, a sadašnja, Melani-Šana, još nije uspela da ugasi tu strast. Džek je imao Klarisu, mada je duboko u sebi znao da ona nije prava žena za njega – ali je odbijao da to prizna.
„Imam sjajnu ideju“, iznenada je rekao Manon. „Zašto ne bismo otišli sledećeg meseca u Vegas? Samo nas trojica. Više se i ne viđamo. Mogli bismo da se kockamo, galamimo, pravimo frku, kao nekad. Šta kažete?“ 
„Bez žena?“, upitao je Hauard s nadom.
„Možeš da se kladiš u rođena muda da idemo bez žena“, brzo je rekao Manon. „Ostavićemo ih kod Nimana  – neće ni primetiti da nas nema.“ 
Izmotavajući se veselo, Hauard je rekao: „Dopada mi se ideja“, zaboravljajući da ga Popi ni u ludilu neće pustiti da ide bez nje. Ova se zalepila kao taksena marka, za razliku od prethodne tri koje su marile samo za novac.
„Šta kažeš, Džek?“ Manon je s nadom gledao prijatelja.
Džek je obećao Klarisi da će ići na nedelju dana u Njujork. Duge šetnje po Vilidžu. Bioskopi pored Brodveja. Večere bez kraja i konca sa njenim čudnim prijateljima koji nisu imali ni kintu. Šta mislite, ko je sve plaćao?
Mrzeo je šetnje, filmovi nisu bili bogzna kakvi, a njeni takozvani prijatelji bili su daveži.
„Da“, rekao je. „Planirajte. Ako me posao ne spreči, računajte na mene.“