Glava prva


Koncertnu dvoranu guvernerove vile u Port Mahonu – visok, lep osmougao s kolonadom – ispunjavao je trijumfalni prvi stav Lokatelijevog Kvarteta u C-duru. Izvođači – Italijani stešnjeni uza dno sale redovima okruglih pozlaćenih stoličica – svirali su strasno i predano dok su se uspinjali kroz završni krešendo, prema golemoj pauzi i dubokom, oslobađajućem završnom akordu. Publika na pozlaćenim stoličicama – ili bar deo publike – uspon je pratila s jednakim žarom: dva čoveka sedela su sleva, u trećem redu, i to jedan do drugog, igrom slučaja. Bliže rubu gledališta sedeo je čovek star između dvadeset i trideset godina; krupno mu se telo izlivalo preko sedišta, tako da se pozlaćeno drvo naziralo tek tu i tamo. Nosio je svoju najbolju uniformu – plavi mundir s belim reverima, beli prsluk, čakšire i dokolenice poručnika Kraljevske mornarice, sa srebrnim Ordenom Nila u zapučku. Duboka bela manšeta sa zlatnom dugmadi davala je ritam, a svetloplave oči, usađene u lice koje bi bilo rumeno-bledo da nije tako jako preplanulo, hipnotisano su zurile u gudalo prvog violiniste. Začula se najviša nota, pauza, razrešenje; uto je i mornar čvrsto udario pesnicom o koleno. Upravo se spremao da izusti „Vrlo su dobro svirali, gospodine“ kad je uhvatio zbilja zlonameran pogled i začuo šapat: „Ako već morate udarati takt, gospodine, preklinjem vas da to činite u ritmu, a ne da žurite pola dobe.“
Izraz Džeka Obrija smesta se promenio iz ljubaznog bezazlenog komunikativnog zadovoljstva u pomalo zbunjeno neprijateljstvo: nije mogao poreći da je udarao ritam, no premda je to činio savršeno tačno, sam postupak bio je pogrešan. Pocrveneo je, nakratko se zapiljio u svetle oči svog suseda i rekao: „Čini mi se…“ – ali ga onda prekidoše početne note laganog stava.
Zamišljeno violončelo samostalno je iznelo dve fraze, a onda stupilo u razgovor s violom. Džek nije obraćao punu pažnju, jer se delom uma prikovao za čoveka pored sebe. Kriomice ga je pogledao i ustanovio da je reč o sitnom, tamnokosom i bledom biću u izbledelom crnom kaputu – o civilu. Nije se moglo odrediti kojih je godina, jer ne samo što je imao bezizražajno lice nego je nosio i periku, prosedu periku, žičanu, prilično siromašnu puderom: mogao je navršiti bilo jedva dvadesetu, bilo već pedesetu. „Moj je vršnjak, u stvari“, pomisli Džek. „Rugoba jedna, kako je samo uobražen!“ Tada je gotovo čitavu pažnju posvetio muzici: pronašao je svoje mesto u zvučnom zdanju i kretao se kroz njegove zavijutke i vrlo šarmantne arabeske do ubedljivog, logičnog svršetka. Na suseda je pomislio tek na kraju stava, ali ga tom prilikom nije pogledao.
Od upornog ritma menueta Džek je stao da ljuljuška glavom, no toga nije bio svestan; kad je osetio da mu se ruka mrda po čakširama i preti da se vine u vazduh, zavukao ju je pod pregib kolena. Menuet je bio duhovit i dopadljiv, ništa više; međutim, za njim je usledio začuđujuće težak, gotovo grub završni stav, muzički komad koji je bezmalo saopštavao neku ključno važnu istinu. Zvuk je zamro do usamljenog šapata violine, a postojani žamor, koji u poslednjim redovima nikad nije ni prestajao, pretio je da ga nadjača: jedan vojnik prsnu u prigušen grohot, a Džek se ljutito osvrnu. Tada se ostatak kvarteta priključio violini, pa su se zajedno nanovo dokopali ishodišta muzičke izjave; povratak u struju zvuka bio je ipak značajniji, te je Džek, kad je violončelo zasviralo na svoj predvidljiv i neophodan način – pom, pom-pom-pom, pum – prignuo bradu na grudi i jednoglasno s violončelom zapevao pom, pom-pom-pom, pum. U rebra mu se zabio lakat, a u uhu mu je zasiktalo pst. Shvatio je da mu je ruka visoko u vazduhu i da udara ritam; spustio ju je, stegao zube i zurio u svoje cipele sve dok se muzika nije završila. Odslušao je otmenu kadencu i zaključio da je daleko prevazišla jednostavnu završnicu kakvu je predviđao, ali u njoj ipak nije našao nikakvog zadovoljstva. Tokom aplauza i opšte larme, njegov ga je sused pogledao – ne toliko s prkosom koliko s potpunom, iskrenom osudom: nisu razgovarali, nego su uštogljeno sedeli svesni jedan drugog, dok je gospođa Hart, komandantova supruga, svirala zamašan i izvođački zahtevan komad na harfi. Džek Obri se kroz dugačke, elegantne prozore zagledao u noć: na jugo-jugoistoku uzdizao se Saturn, svetlucava kugla na nebu Minorke. Gurkanje laktom – tačnije ubod, vrlo opak i nameran – ličilo je skoro na udarac. Njegova narav i službeni moral nisu mogli strpljivo da se nose s uvredom, a koja je uvreda teža od udarca?
Budući da njegov bes trenutno nije imao načina da se izrazi, preobrazio se u potištenost: Džek je razmišljao o tome što nema brod, o tušta i tma datih pa prekršenih obećanja, o mnogim spletkama koje je izgradio na zanesenjačkim temeljima. Svom mešetaru za ratni plen, svom poslovnom čoveku dugovao je stotinu dvadeset funti; kamata od petnaest odsto uskoro je trebalo da dospe za naplatu; od mornarice je pak mesečno dobijao pet funti i dvanaest šilinga. Pomislio je na svoje poznanike, mlađe od sebe ali srećnije ili opterećene manjim kamatama, koji su sada kao poručnici zapovedali brigovima ili kuterima, možda čak i unapređeni u gospodare i zapovednike: svi su razgrabili trabakule po Jadranu, tartane po Lionskom zalivu, šebeke i saete duž čitave španske obale. Slava, napredak u službi, ratni plen.
Buran aplauz saopštio mu je da je koncert završen, te je revnosno zapljeskao, razvlačeći usne u izraz ushićenog užitka. Moli Hart napravila je kniks i nasmešila se, uhvatila njegov pogled i ponovo se nasmešila, a on je glasnije zatapšao; no tada je gospođa Hart uočila da on nije bio zadovoljan ili da nije pažljivo slušao, te se i njeno zadovoljstvo osetno umanjilo. Međutim, nastavila je da ozarenim osmehom uzvraća na komplimente gledališta, a izgledala je vrlo lepo u plavom satenu i s velikom dvostrukom niskom bisera – bisera sa Santa Brihide.
Džek Obri i njegov sused u izbledelom crnom kaputu jednovremeno ustadoše i pogledaše se: Džek je na lice vratio hladnu odbojnost – umirući ostaci izveštačenog ushićenja bili su osobito odvratni – a zatim tiho rekao: „Prezivam se Obri, gospodine. Odseo sam u ’Kruni’.“
„Ja sam Maturin, gospodine. Možete me naći svakog jutra u Hoselitovoj konobi. Smem li vas zamoliti da se pomerite?“
Na trenutak je Džeku došlo da dograbi svoju pozlaćenu stoličicu i njome udari bledog čoveka posred lica; međutim, sklonio se uz prihvatljivu dozu učtivosti – nije imao izbora, sem ako ne želi da bude pregažen – a ubrzo se i probio kroz čvrsto zbijene plave i crvene mundire, uz poneki crni civilni kaput, sve do kruga poštovalaca gospođe Hart. Doviknuo joj je „Čarobno, sjajno, divno ste svirali“ preko tri reda glava, mahnuo rukom i izašao iz sale. Dok je prolazio predvorjem, pozdravio se s druge dve pomorske starešine: prvo sa svojim bivšim drugom iz kadetske trpezarije Agamemnona – taj mu reče: „Izgledaš vrlo snuždeno, Džek“ – a potom sa jednim krakatim kadetom, ukočenim zbog visokog društva i uštirkane nabrane košulje, koga je Džek upoznao kao dečaka za vreme službovanja na Gromovniku; najposle, poklonio se komandantovom sekretaru, koji mu je naklon uzvratio s osmehom, podignutim obrvama i vrlo značajnim pogledom.
„Pitam se šta li je ta podla životinja sada naumila“, pomisli Džek odlazeći prema luci. Dok je hodao, u sećanje su mu navrle uspomene o sekretarovoj dvoličnosti i o sopstvenom prostačkom ulagivanju tom uticajnom čoveku. Džeku je praktično obećan prelep, sveže zarobljen francuski gusarski brod s novom bakarnom oplatom; međutim, s Gibraltara se vratio sekretarov brat – adio i zbogom, službo moja. „Poljubiš me u dupe“, glasno reče Džek, sećajući se razborite pokornosti s kojom je primio vesti, kao i sekretarovih novih uveravanja u dobru volju i izvesne privlačne službe u budućnosti. Zatim se setio i svog večerašnjeg ponašanja, osobito toga što se pomerio pred čovečuljkom, što nije uspeo da izusti nikakvu primedbu, nikakvu doskočicu, ubistvenu ali ne i neotesanu. Bio je duboko nezadovoljan sobom, nezadovoljan čovekom u crnom kaputu, nezadovoljan svojom službom. Nezadovoljan baršunastom mekotom aprilske noći, horom slavuja u drveću pomorandže, mnoštvom zvezda koje su sjale toliko nisko da su se gotovo mogle rukom dohvatiti.
„Kruna“ u kojoj je Džek odseo pomalo je ličila na svoju čuvenu imenjakinju u Portsmutu: napolju je visio jednako ogroman zlatno-skerletni znak, trag nekadašnjeg britanskog osvajanja, a sama kuća dignuta je oko 1750. po najčistijem engleskom ukusu, bez ikakvih ustupaka Sredozemlju osim pločica; međutim, tu su se sličnosti završavale. Gazda je bio s Gibraltara, a osoblje iz Španije, tačnije s Minorke; mesto je mirisalo na maslinovo ulje, sardele i vino; nije bilo ni traga voćnim pitama, sočnim tortama, čak ni pristojnom pudingu od sala. S druge pak strane, ni u jednoj engleskoj krčmi nije postojala takva crmpurasta breskvica od sobarice poput Mersedes. Izjurila je na mračno stubište, ispunivši ga živošću i nekakvim sjajem, a onda viknula uza stepenice: „Pismo, teniente! Ja ću donesem…“ Časak kasnije našla se pored njega, osmehujući se nedužno i očarano: on je, međutim, posve dobro znao šta može stajati u pismu upućenom njemu, pa joj je uzvratio tek mehaničkim veseljem i brzim pogledom u njene grudi.
„A kapetan Alen dođe po tebe“, dodala je.
„Alen? Alen? Šta, kog đavola, on hoće od mene?“ Kapetan Alen bio je tih stariji čovek; Džek je o njemu znao samo da je američki lojalista i da slovi za vrlo staromodnog – bez izuzetka je letao u naglim zaokretima, a i nosio prsluk s dugim skutovima. „Oh, zbog sahrane, bez sumnje“, reče. „Dobrovoljni prilog.“
„Tužan, teniente, tužan?“ – upita Mersedes odlazeći hodnikom. „Jadan teniente.“
Džek uze sveću sa stola i ode ravno u svoju sobu. Pismu se posvetio tek kad je zbacio kaput i odvezao okovratnik; zatim je sumnjičavo pogledao omotnicu. Rukopis nije poznavao, a pismo je bilo upućeno kapetanu Kraljevske mornarice Obriju. Namrštio se, izustio „Vražja budala“ i okrenuo pismo na poleđinu. Crni pečat razmrljao se u vosku: iako ga je Džek prineo sveći, upravivši svetlost ukoso preko površi, nije uspeo da ga razabere.
„Ne mogu da ga razaberem“, reče. „Ali makar nije od matorog Hanksa. On uvek pečati pločicom.“ Hanks je bio njegov agent, njegov lešinar, njegov zajmodavac.
Polagano je otvorio pismo, u kome je stajalo:

Ukazom časnog lorda Kita, viteza od Bata, admirala Plave eskadre, vrhovnog zapovednika kraljevskih križnjaka i brodova raspoređenih u Sredozemlje sada i ubuduće itd. itd. itd. 
Budući da je kapetan Samjuel Alen sa kraljevske šalupe Sofija premešten na Palas, da je kapetan Džejms Bredbi preminuo…
Ovo je nalog po kome ćete se ukrcati na Sofiju i uzeti na se pravo i dužnost njena zapovednika; zahtevati od svih starešina i posade sa rečene šalupe da se u svakome poslu ophode s dužnim poštovanjem i pokornošću prema Vama, svome zapovedniku; Vi ćete najednako poštovati kako Opšta štampana uputstva, tako naredbe i uputstva koje ćete ovda-onda dobijati od nadređenih starešina u službi Njegovog veličanstva. Ni Vi ni Vaši nemojte se oglušiti o ovo, jer ćete u protivnom odgovarati.
Po ovome pismu postupićete kao po naređenju.
Izdato na palubi Fudroajana
na moru, 1. aprila 1800.

Džonu Obriju plemenitome,
odsad zapovedniku
šalupe Kraljevske mornarice Sofija
po naređenju admirala Tosa Vokera

Pogledom je začas obuhvatio čitavo pismo, ali je njegov um svejedno odbijao da ga pročita ili pak da u njega poveruje: pocrveneo je, a potom, s neobično surovim, strogim izrazom na licu, naterao sebe da sriče red po red. Čitao je sve brže: uto mu je iz srca pokuljala ogromna radost. Pocrveneo je još više i nesvesno zinuo. Glasno se nasmejao i udario šakom po pismu, presavio ga, rasklopio i pročitao vrlo pažljivo, potpuno izgubivši iz vida divne rečenice u srednjem odeljku. U ledenom magnovenju, učinilo mu se da će se novi svet, koji je najednom oživeo u svakoj svojoj pojedinosti, izmaći ispod njegovih nogu kada mu je pogled pao na kobni datum. Prineo je pismo svetlu i uočio znak čvrst, utešan i nepomičan poput Gibraltarske stene – vodeni žig Admiraliteta, izuzetno uvaženo sidro nade.
Nije imao mira. Žustro se ushodao po sobi, navukao kaput, odbacio ga i promrmljao niz nepovezanih primedaba, smešeći se pri tome. „A umro sam od brige… ha-ha… lep mali brig, dobro ga poznajem… ha-ha… bio bih najsrećniji na svetu da sam dobio i plovnu dizalicu, ili suknarski brod Lešinar… ma bilo šta… divna bakarna oplata, zadivljujući službeni dometi… gotovo jedini preostali brig s krmenom palubom: prekrasna kabina, svakako… odlično je vreme, toplo… ha-ha… kad bih samo prikupio ljude: to je vrlo važno…“ Izuzetno je ogladneo i ožedneo: odjurio je do zvona i snažno ga povukao, ali pre no što se uže i zaustavilo, on je već isturio glavu u hodnik i stao da doziva sobaricu. „Mersi! Mersi! Oh, tu si, dušo moja. Šta imaš za jelo, manger, mangiare? Pollo? Hladni pečeni pollo? I bocu vina – dve boce vina. Čuj, Mersi, hoćeš li doći da mi nešto uradiš? Hoću, désirer, da mi nešto uradiš, a? Da mi prišiješ, cosare, jedno dugme.“
„Hoću, teniente“, reče Mersedes kolutajući očima pod svetlošću sveće, uz širok beli osmeh.
„Ne teniente“, povika Džek istiskujući dah iz njenog bucmastog, gipkog tela. „Capitan! Capitano, ha-ha-ha!“


Ujutru se probudio iz dubokog, dubokog sna: bio je potpuno priseban, a čak i pre nego što je otvorio oči, misli mu je ispunila svest o unapređenju.
„Nije to baš prvorazredni brod, naravno“, primetio je, „ali ko, za ime sveta, želi mušičavi veliki prvorazredni brod, bez i najmanje prilike za slobodno krstarenje? Gde je ukotvljena? Iza vojnog keja, jedan pristan dalje od Ratlera. Odmah ću otići tamo i pogledati je – neću časiti ni časa. Ne, ne. To ne valja – moram ih pošteno upozoriti. Ne: prvo moram izraziti zahvalnost na pravom mestu i zakazati sastanak s Alenom – starim dragim Alenom. Moram da mu poželim sreće.“
Pre svega je, međutim, otišao preko puta, mornaričkom krojaču, i na poček – sada ipak nešto rastegljiviji – dobio otmenu, tešku, masivnu epoletu, oznaku njegovog sadašnjeg zvanja – simbol koji mu je zanatlija odmah prikačio na levo rame i kome su se obojica samozadovoljno divila u visokom ogledalu; zanatlija je gledao Džeku preko ramena, iskreno obradovan.
Čim su se za njim zatvorila vrata, Džek je na drugoj strani ulice, blizu konobe, ugledao čoveka u crnom kaputu. Namah se prisetio sinoćnih događaja, te je požurio ka njemu i viknuo: „Gospodine… Gospodine Maturine! Pa dakle, to ste vi, gospodine. Zacelo vam dugujem hiljade izvinjenja. Sinoć sam vam sigurno grdno dodijavao, ali se nadam da ćete mi oprostiti. Mi mornari toliko retko slušamo muziku – i nimalo nismo navikli na prefinjeno društvo – da se ponekad zaboravimo. Molim da mi oprostite.“
„Dragi moj gospodine“, povika čovek u crnom kaputu dok mu se čudna rumen razlivala mrtvački bledim licem, „imali ste puna prava da se zaboravite. Nikad nisam čuo bolji gudački kvartet – toliko uvežbanosti, toliko vatre! Mogu li vas ponuditi šoljom čokolade ili kafe? Bilo bi mi veliko zadovoljstvo.“
„Veoma ste ljubazni, gospodine. To volim više nego išta. Iskreno da vam kažem, toliko sam dobro raspoložen da sam zaboravio na doručak. Upravo sam unapređen“, dodao je uz neusiljen smeh.
„Zaista? Od sveg srca vam želim sve najbolje, svakako. Molim vas, uđite.“
Kad je opazio gospodina Maturina, konobar je prstom načinio onaj neugodni mediteranski odrični gest – nalik izvrnutom klatnu. Maturin sleže ramenima i reče Džeku: „Pošta je ovih dana čudesno spora“, a konobaru, na katalonskom jeziku ostrva: „Donesi nam krčag čokolade, Žepe, svojski umućene, a i malo pavlake.“
„Govorite španski, gospodine?“ – upita Džek sedajući za sto i zabacujući skute mundira širokim pokretom kako bi prikazao mač koji je nisku prostoriju ispunio plavetnilom. „Mora da je sjajno govoriti španski. Ja sam često pokušavao, jednako i francuski i italijanski, ali ne ide. Svet me uglavnom razume, ali kad oni štogod kažu, govore tako brzo da se ja pometem. Greška je ovde, rekao bih“, napomenuo je kucnuvši se po čelu. „Isto i s latinskim, dok sam bio dečak. A koliko me je samo matori paganin šibao!“ Od te uspomene nasmejao se tako srdačno da se konobar s čokoladom takođe nasmejao i rekao: „Lep dan, gospodine kapetane, lep dan!“
„Čudesno lep dan“, reče Džek piljeći vrlo dobronamerno u konobarovo pacovsko lice. „Bello soleil, zbilja. Ali“, dodao je pognuvši se i provirivši kroz gornji deo prozora, „ne bih se iznenadio ako bi tramontana zaduvala.“ Okrenuo se gospodinu Maturinu i kazao: „Čim jutros ustadoh, primetih onu zelenkastu boju na severo-severoistoku i rekoh: ’Kad utihne povetarac s mora, ne bih se iznenadio ako dune tramontana.’“
„Čudno je što su vam strani jezici teški, gospodine“, reče gospodin Maturin, koji nije imao nikakvu primedbu o vremenskim prilikama, „jer ko ima sluha za muziku, obično lako upija i jezike – ta dva dara neizostavno idu podruku.“
„Sigurno ste u pravu, s filozofskog stanovišta“, reče Džek, „ali tako je kako je. Možda ni moj muzički sluh nije naročito dobar, premda uživam u muzici. Bog mi je svedok da često pobrkam i note usred sviranja.“
„Vi svirate, gospodine?“
„Škripim pomalo, gospodine. Mučim violinu s vremena na vreme.“
„I ja! I ja! Kad god sam u dokolici, okušavam se na violončelu.“
„Plemenit instrument“, reče Džek, a onda su pričali o Bokeriniju, gudalima i kolofonijumu, prepisivačima nota, brizi o žicama, uživajući u društvu sve dok grozomorno ružan sat u obliku lire nije odzvonio: Džek Obri tada isprazni šolju i odmače stolicu. „Oprostićete mi, uveren sam. Čeka me čitav niz službenih poseta i razgovor s mojim prethodnikom. Međutim, nadam se da ćete mi ukazati čast i, ako smem reći, zadovoljstvo – veliko zadovoljstvo – time što ćete mi se pridružiti za ručkom?“
„Veoma rado“, reče Maturin uz naklon.
Zastali su na vratima. „Možemo li se, dakle, naći u ’Kruni’ u tri?“ – upita Džek. „Mornarica ne zna za uredno radno vreme, a ja dotad tako đavolski ogladnim i ozlovoljim se da ćete mi sigurno oprostiti. Zalićemo metlu, a kad se ona izdašno nakvasi, moglo bi na red doći i malo muzike, ako vam to odgovara.“
„Vidite li onog pupavca?“ – povika čovek u crnom kaputu.
„Šta je pupavac?“ – viknu Džek, osvrćući se.
„Ptica. Ona ptica boje cimeta i prugastih krila. Upupa epops. Eno! Eno, nad krovom. Tamo! Tamo!“
„Gde? Gde? U kom pravcu?“
„Sad je otišao. Nadao sam se da ću ugledati pupavca još otkad sam stigao. Usred varoši! Srećan je Mahon kad ima takve žitelje. Izvinite, prekinuo sam vas. Pomenuli ste zalivanje metle.“
„A, da. To je prost mornarički izraz. Ovo je metla“ – potapšao je epoletu. „Kad s njom prvi put stupimo na križnjak, zalivamo je, što će reći da pijemo bocu-dve vina.“
„Zbilja?“ – reče Maturin uz učtiv naklon glavom. „To je odličje, oznaka čina, jesam li u pravu? Neverovatno gizdav ukras, tako mi boga. Ali, dragi moj gospodine, da niste zaboravili i drugu?“
„Pa sad“, nasmeja se Džek, „usuđujem se reći da ću ubrzo staviti i drugu. Sada vam želim prijatan dan i zahvaljujem vam na izvrsnoj čokoladi. Vrlo sam srećan što ste videli svog epopa.“
Džek je prvo morao da poseti starijeg kapetana, mornaričkog komandanta Port Mahona. Kapetan Hart živeo je u velikoj razuđenoj kući izvesnog Martineza, španskog trgovca, a svoj zvanični ured smestio je u sobe na naspramnoj strani unutrašnjeg dvorišta. Dok je Džek prelazio preko otvorenog prostora, začuo je harfu, koju su gotovo sasvim prigušile žaluzine – već su bile navučene zbog sve toplijeg sunca, a gušteri su već trčkarali po osunčanim zidovima.
Kapetan Hart beše nizak čovek, donekle nalik lordu Sent Vinsentu. Tu je sličnost Hart potcrtavao pogurenošću, divljačkom okrutnošću prema potčinjenima, pripadnošću vigovcima: zazirao on od Džeka zato što je Džek bio visok a on nizak, ili zato što je podozrevao da je Džek ljubavnik njegove žene, svejedno – među njima je vladala jaka i dugotrajna odbojnost. Sastanak je započeo rečima: „Dakle, gospodine Obri, gde ste vi, do đavola? Očekivao sam vas juče po podne – Alen vas je očekivao juče po podne. Zapanjilo me je što vas on nikada nije video. Želim vam sreće, naravno“, rekao je bez osmeha, „ali časna reč, vi čudno shvatate preuzimanje zapovedništva. Alen je već sigurno šezdeset milja odavde, a s njim i svi valjani mornari sa Sofije, da ne pominjemo starešine. Što se tiče knjiga, jemstava, popisâ i tako dalje, morali smo da se skrpimo kako smo umeli. Dragoceni dobrovoljci. Izvanredni dobrovoljci.“
„Palas je isplovio, gospodine?“ – prestravljeno viknu Džek.
„U ponoć, gospodine“, reče kapetan Hart sa zadovoljnim izrazom lica. „Službena nužda ne mari za naša zadovoljstva, gospodine Obri. A ja sam obavezan da unovačim ljude koje je on ostavio da rade u luci.“
„Vesti sam dobio tek sinoć – tačnije jutros, između jedan i dva.“
„Zaista? Iznenađen sam. Zapanjen sam. Pismo je svakako otpremljeno na vreme. Kriva je čeljad u vašoj krčmi, nesumnjivo. Na stranca se čovek ne može osloniti. Želim vam sreće u zapovedništvu, svakako, ali kako ćete bez ijednog čoveka isploviti iz luke – priznajem da ne znam. Alen je poveo svog poručnika, hirurga i sve nadobudne kadete; a ja vam svakako ne mogu dati nijednog čoveka koga noge još drže.“
„Pa, gospodine“, reče Džek, „pretpostavljam da se moram snaći s onim što imam.“ Sve je jasno, naravno: svaki bi starešina iskoristio priliku da pređe s malog, sporog, starog briga na uspešnu fregatu poput Palasa. Po vajkadašnjem običaju pak, kapetan koji menja brod može sa sobom povesti svog posilnog i nekoliko pratilaca; ne bude li pod pomnom prismotrom, mogao bi čudovišno prekršiti odredbe o klasama brodova.
„Mogu vam dati kapelana“, reče komandant sipajući so na ranu.
„Ume li on da ubire, krati i kormilari?“ – upita Džek, rešen da ne pokaže osećanja. „Ako ne ume, dopustite mi da se udaljim.“
„Prijatan vam dan onda, gospodine Obri. Naredbe ću vam poslati po podne.“
„Do viđenja, gospodine. Nadam se da je gospođa Hart kod kuće. Moram joj iskazati poštovanje i čestitati joj – zahvaliti joj na užitku koji nam je sinoć pružila.“
„Znači, bili ste kod guvernera?“ – upita kapetan Hart koji je to savršeno dobro znao, ali se upravo na tome i zasnivala njegova prljava lukavština. „Da se niste ponašali kao uspaljeni mačor, možda biste bili na palubi svoje šalupe, kao starešina. Bog nek me ubije, ali samo nam još treba da mladi momci više vole društvo italijanskih violinista i evnuha nego svoje prvo zapovedništvo.“


Sunce je nešto slabije bleštalo dok je Džek ukoso preko dvorišta išao gospođi Hart, ali ga je i dalje grejalo kroz kaput. Potrčao je uza stepenice, a na levom ramenu ljuljuškao mu se divan neobičan teg. Jedan nepoznati poručnik i sinoćni ukočeni kadet već su stigli pre njega, jer se u Port Mahonu mnogo držalo do jutarnjih poseta gospođi Hart. Ona je sedela za harfom, sasvim bajna, i razgovarala s poručnikom, ali kad je Džek ušao, skočila je sa stolice, pružila mu obe ruke i viknula: „Kapetane Obri, toliko sam srećna što vas vidim! Iskrene, iskrene čestitke. Dođite, moramo zaliti metlu. Gospodine Parkeru, molim vas, zazvonite.“
„Želim vam sreće, gospodine“, reče poručnik, srećan što je makar i ugledao ono za čim je dugo čeznuo. Kadet je oklevao, pitajući se sme li da progovori u takvom društvu i tom trenutku, ali tek što je gospođa Hart počela da predstavlja goste jedne drugima, kolebljivo je zarikao: „Želim vam sreće, gospodine“, i pocrveneo.
„Gospodin Stejplton, treći starešina Gerijera“, reče gospođa Hart mahnuvši rukom. „I gospodin Bernet sa Izide. Karmen, donesi malo madere.“ Tu sjajno doteranu ženu, mada nije bila ni zgodna ni lepa, svi su doživljavali upravo suprotno, uglavnom zbog izvanrednog držanja glave. Prezirala je onu ništariju od muža i njegovo ulagivanje; u muzici je našla utehu. Međutim, činilo se da joj muzika nije dovoljna, jer je napunila čašu i ispila je vrlo uvežbano.
Nešto kasnije je gospodin Stejplton otišao, a nakon pet minuta razgovora o vremenu – divno je, nije prevruće čak ni u podne; sparinu stišava povetarac; severni vetar se pomalo teško podnosi; zdrav je, doduše; već je leto; ipak je ovo bolje od hladnog i kišnog engleskog aprila; toplo vreme je inače bolje od hladnog – gospođa Hart je kazala: „Gospodine Bernete, smem li vas zamoliti za jednu veliku ljubaznost? Ostavila sam torbicu kod guvernera.“
„Kako si predivno svirala, Moli“, reče Džek pošto su se vrata zatvorila.
„Džek, toliko sam srećna što najzad imaš svoj brod!“
„I ja sam. Mislim da nikad nisam bio srećniji. Juče sam bio toliko mrzovoljan i utučen da sam se mogao i obesiti, a onda sam se vratio u ’Krunu’ i zatekao ovo pismo. Zar nije divno?“ Zajedno su ga pročitali u smernoj tišini.
„Jer ćete u protivnom odgovarati“, ponovila je gospođa Hart. „Džek, preklinjem te, ne pokušavaj da zapleniš nepristrasne brodove. Vilobi je dopremio onaj dubrovački bark kome nije dokazana ratna upotreba, pa će ga vlasnici tužiti.“
„Ne strahuj, draga Moli“, reče Džek. „Dugo još ja neću ništa zapleniti, uveravam te. Ovo pismo je odocnilo – đavo nek nosi to čudno odocnjenje – a Alen je otišao sa svim mojim najboljim ljudima; isplovio je u neobuzdanoj hitnji pre no što smo se videli. Komandant je napravio darmar među ljudima ostavljenim da rade u luci, reklo bi se; stoga smatram da ćemo se nasukati na goveđe kosti* pre nego što i nanjušimo plen.“
„Oh, stvarno?“ – povika gospođa Hart i zajapuri se. U taj čas uđoše ledi Voren i njen brat, kapetan u Mornaričkoj pešadiji. „Najdraža En“, viknu Moli Hart, „smesta dođi i pomozi mi da uklonim jednu tešku nepravdu. Ovo je kapetan Obri – poznajete se?“
„Vaš sam sluga, gospođo“, reče Džek uz izrazito pokoran naklon, jer je to bila ništa manje nego admiralova žena.
„…vrlo hrabar i zaslužan starešina, koreniti torijevac, sin generala Obrija, a iskorišćen je na vrlo podao način…“


Vrućina se pojačala dok je Džek boravio u kući: kad je izašao na ulicu, zapahnuo ga je vreo vazduh, gotovo kao kakav peti element. Ipak ga nije zagušio, nije bilo ni traga sparini, a bleštavilo je odagnalo svu pogruženost. Preko dveju sporednih ulica izbio je na aleju Sijudadela, koja je vodila do uzvišenog trga – bolje rečeno, do terase iznad kejeva. Prešao je na zasenjenu stranu, gde su engleske kuće s kliznim prozorima, polukružnim oknima nad vratima i kaldrmisanim prednjim dvorištima živele u neočekivano dobrosusedskim odnosima s baroknom jezuitskom crkvom i uvučenim španskim vilama s velikim kamenim grbovima povrh kapija.
Drugom stranom išla je grupa mornara: neki su nosili široke prugaste pantalone, neki prosto platno za jedra; neki su imali lepe crvene prsluke, a neki obične plave žakete; neki su stavili šešire od cerade, neki široke slamnate, a neki su preko glave vezali istačkane marame; međutim, svi su imali dugačke perčine i držali se kao posada ratnog broda. Bili su to mornari s Belerofonta – Džek ih je željno gledao dok su natenane prolazili smejući se i blago režeći na svoje prijatelje, Engleze i Špance. Približavao se trgu. Kroz sveže mlade zelene listove ugledao je kako na drugoj strani luke pod suncem svetlucaju krajnjače i vrhovnjače Ženerea, razapete da se osuše. Prometna ulica, zelenilo i plavo nebo razveselili bi dušu svakom čoveku, te su se tri četvrtine Džekovog bića vinule ka nebu. Međutim, preostali deo ostao je vezan za zemlju i zabrinuto je razmišljao o posadi. Užase sakupljanja ljudstva upoznao je još u svojim najranijim mornaričkim danima, a prvu ozbiljnu ranu nanela mu je peglom jedna žena u Dilu, smatrajući da njen čovek treba da umakne vojnoj prisili. No, nije očekivao da se s time sretne ovako brzo, ne na ovaj način, ne u Sredozemlju.
Stupio je na trg okružen divnim drvećem. S njega su na kej vodila dva stepeništa – stepeništa koja su britanski mornari već stotinu godina zvali Perčinski basamaci, i koja su uzrokovala mnogi slomljen ud i čvorugu na glavi. Prešao je preko trga do niskog zida koji je razdvajao stepeništa i pogledao na ogromno vodeno prostranstvo pred sobom: nalevo se protezalo do udaljenog slemena luke, a nadesno, preko miljama udaljenih bolničkih ostrva, do uskog ulaza zaštićenog utvrdama. S leve strane behu usidreni trgovački brodovi: desetine, zapravo stotine feluka, tartana, šebeka, pinkova, polaka, polaka-saeta, huarija i barkalonga – svih sredozemnih vrsta snasti, i mnogih severnjačkih – mahunjača, katova, basova. Spram njega i s desne strane stajahu ratni brodovi: dve linijske nave, obe sedamdesetčetvorotopne; lepa dvadesetosmotopna fregata Nioba, čija je posada nanosila traku svetlocrvene boje pod niz četvrtastih toparnica i uz tananu krmenicu, podražavajući španski brod kome se njen kapetan divio; brojni teretni i ostali brodovi; između svih njih i stepenica, bezbroj manjih plovila vrzmalo se tamo-amo – dugački čamci, pliskače linijskih brodova, barkače, kuteri, pinase i gigovi, sve do prespore šljupke s mužarskog keča Tartar, kojoj su ogromne vreće baruta spustile gaz do na jedva tri palca iznad vode. Još dalje udesno, divni kej zavijao je ka brodogradilištu, ka vojnom stovarištu, opskrbnim molovima i karantinskom ostrvu, skrivajući mnoge druge brodove: Džek je zurio sa parapeta stojeći na jednoj nozi, u nadi da će pogledom uhvatiti svoju sreću; međutim, nije se videla. Preko volje se okrenuo nalevo, jer se tamo nalazio ured gospodina Vilijamsa. Gospodin Vilijams bio je mahonski predstavnik Džekovih gibraltarskih mešetara za ratni plen, izuzetno uvažene kuće „Džonston i Grejam“, a njegov ured bio je sledeće i najvažnije odredište: iako se Džek osećao glupavo što mu zlato čuči na ramenu ali ne zvecka u džepu, trebaće mu gotov novac za čitav niz značajnih i neizbežnih troškova – za uobičajene poklone, znakove zahvalnosti i tome slično, koji se nikako ne mogu dobiti na poček.
Hodao je vrlo samopouzdano, kao da je maločas lično dobio bitku na Nilu, a primljen je kako dolikuje. Kad su poslovi obavljeni, mešetar reče: „Pretpostavljam da ste se sastali s gospodinom Boldikom?“
„Poručnikom Sofije?“
„Upravo tako.“
„Ali on je otišao s kapetanom Alenom – na Palasu je.“
„Tu ste pogrešili, gospodine, ako se smem tako izraziti. On je u bolnici.“
„Ne mogu da verujem.“
Mešetar se nasmeši, podiže ramena i raširi šake u znak izvinjenja: govorio je istinu i Džek se morao zapanjiti; međutim, mešetar je molio za oproštaj zbog svog preimućstva. „Iskrcao se juče po podne i odveli su ga u bolnicu zbog blage groznice – u malu bolnicu gore iza kapucinskog samostana, ne na ostrvo. Da budem iskren“ – mešetar prinese ruku ustima, naznačujući tajnovitost, i nastavi tišim glasom – „nije se dobro slagao s hirurgom sa Sofije i nije mogao da podnese krstarenje pod njegovim starešinstvom. Ponovo će se ukrcati na Gibraltaru, bez sumnje, čim se oporavi. A sada, kapetane“, reče mešetar uz neprirodan osmeh i prevejan pogled, „osmeliću se da od vas zatražim uslugu, ako smem. Gospođa Vilijams ima mladu rođaku čije dete želi na more – kasnije hoće da postane brodski knjigovođa. Bistar je to dečak i ima lep rukopis; radi u mom uredu od Božića i znam da mu računica dobro ide. Dakle, gospodine kapetane Obri, ako već nemate svog pisara, neizmerno biste zadužili…“ Mešetaru je osmeh doletao i odletao, doletao i odletao: nije bio navikao da traži usluge, ne od pomorskih starešina, i silno je strahovao od mogućnosti da bude odbijen.
„Pa“, reče Džek razmišljajući, „nemam nikoga na umu, to je sigurno. Vi odgovarate za njega, naravno? Onda dobro, ovako ćemo, gospodine Vilijamse: nađite mi jednog sposobnog mornara, pa ću s njim uzeti i dečaka.“
„Ozbiljno mislite, gospodine?“
„Da… da, čini mi se. Da, svakako.“
„Dogovoreno“, reče mešetar pružajući ruku. „Nećete zažaliti, gospodine, dajem vam reč.“
„Siguran sam u to, gospodine Vilijamse. Možda bi bilo dobro da ga vidim.“
Dejvid Ričards beše priprost, bezbojan momčić – doslovno bezbojan izuzev nekoliko svetloljubičastih bubuljica – ali je bilo nečeg dirljivog u njegovom snažnom, suspregnutom uzbuđenju i očajničkoj želji da udovolji. Džek ga dobrodušno pogleda i obrati mu se: „Gospodin Vilijams mi reče da lepo pišete, gospodine. Da li biste mi pribeležili nešto? Namenjeno je gospodaru Sofije. Kako se gospodar zove, gospodine Vilijamse?“
„Maršal, gospodine, Vilijam Maršal. Vrhunski navigator, koliko čujem.“
„Tim bolje“, reče Džek, prisetivši se sopstvenih muka sa Zbirkom neophodnih tablica i čudnovatih zaključaka do kojih je katkad dolazio. „Gospodinu Vilijamu Maršalu, dakle, gospodaru šalupe Kraljevske mornarice Sofija. Kapetan Obri upućuje pozdrave gospodinu Maršalu i ukrcaće se oko jedan sat posle podne. Eto, to im je dovoljno upozorenje. Zaista lep rukopis. Postaraćete se da to stigne do njega?“
„Lično ću mu odneti iz ovih stopa, gospodine“, povika momčić, nezdravo crven od zadovoljstva.
„Gospode“, reče Džek sebi u bradu dok se peo ka bolnici, osvrćući se po prostranom, šturom, otvorenom, golom krajoliku s obeju strana prometnog mora. „Gospode, baš je lepo izigravati velikog čoveka, s vremena na vreme.“
„Gospodine Boldiče?“ – oslovio je čoveka. „Prezivam se Obri. Budući da smo umalo postali sadruzi na brodu, dođoh da vas upitam kako ste. Nadam se da ste na putu oporavka, gospodine?“
„Vrlo ste ljubazni, gospodine“, viknu poručnik, pedesetogodišnjak zarastao u svetlucavu sedu bradu, iako mu je kosa bila crna, „više nego ljubazni. Hvala lepo, kapetane. Drago mi je što mogu reći da mi je mnogo bolje. Izbegao sam testere krvoločnih hirurga. Možete li da poverujete, gospodine? Trideset sedam godina u službi, od toga dvadeset devet kao starešina, a sad me leče vodom i slabom ishranom. Vordove tablete i Vordove kapi ne deluju – čusmo da su već zastarele; međutim, održale su me kroz Zapadnoindijska ostrva u poslednjem ratu, kad smo u deset dana izgubili dve trećine ljudstva s leve strane, zbog žute groznice. Spasle su me od toga, gospodine, da i ne pominjem skorbut, kukobolju, reumatizam i vražji proliv; ipak, beskorisne su, tako nam rekoše. Dobro, nek pričaju šta žele ti novopečeni žutokljunci iz Visoke lekarske škole, kojima se mastilo na svedočanstvima nije još čestito ni osušilo, ali ja polažem veru u Vordove kapi.“
„I u stari dobri vranj“, primeti Džek za sebe, jer je soba zaudarala kao ostava za bačve na prvorazrednom brodu. „Dakle, Sofija je izgubila hirurga“, reče glasno, „kao i neke vrednije članove posade?“
„Gubitak nije veliki, uveravam vas, gospodine: doduše, posada je nadigla veliku buku – kleli su se u njega i njegove blesave nadrilekove, tupani nijedni; mnogo su se uznemirili zbog njegovog odlaska. Uzgred, ne znam kako ćete ga zameniti u Sredozemlju, toliko su to retke ptice. Ali možemo i bez njega, šta god ljudi pričali: sanduk Vordovih kapi služiće nam jednako dobro – ama i bolje. A udove neka odseca tesar. Smem li vam ponuditi čašu, gospodine?“ Džek odmahnu glavom. „Što se ostalog tiče, zaista smo vrlo skromni. Palas je gotovo sasvim popunjen. Kapetan A. poveo je samo svog nećaka, sina jednog prijatelja i ostale Amerikance, uz posilnog i poslužitelja. I pisara.“
„Mnogo Amerikanaca?“
„O, ne, najviše pet-šest. Svi su iz njegovog zavičaja – od iza Halifaksa.“
„Eh, sad mi je laknulo, časna reč. Rečeno mi je da je brig potpuno prazan.“
„Ko vam je to rekao, gospodine?“
„Kapetan Hart.“
Gospodin Boldik stisnu usne i frknu. Snebivao se da ponovo potegne iz krčaga; međutim, kazao je: „Povremeno sam ga susretao u ovih trideset godina. Voli da obrađuje ljude, i to šalom, bez sumnje.“ Dok su razmišljali o nastranom smislu za humor kapetana Harta, gospodin Boldik je lagano iskapio svoj krčag. „Ne“, reče spuštajući ga, „ostavili smo vam, pa, pristojnu posadu. Tridesetak-četrdeset vrhunskih mornara, od čega polovina s ratnih brodova, čime se ne može podičiti svaki današnji kapetan. Među preostalima ima nekih neposlušnih bitangi, ali tako je u svakoj posadi. Uzgred, kapetan A. ostavio vam je poruku u vezi s jednim od tih – Ajzakom Vilsonom – a vi makar nećete imati proklete mudrijaše na brodu. Zatim su tu i vaše stajaće starešine: revnosni, poslušni, staromodni mornari uglavnom. Vot, nostromo, zna svoj posao kao i svako drugi u floti. Lamb, tesar, dobar je i staložen čovek, mada možda pomalo spor i stidljiv. Džordž Dej, tobdžija – takođe dobar, ali stalno guta neke lekarije. Knjigovođa Rikets dovoljno valja za knjigovođu. Gospodarovim pomoćnicima Pulingsu i mladom Movetu sme se poveriti smena: Pulings je odavno položio za poručnika, ali nikad nije postavljen. Što se tiče mlađarije, ostavili smo vam samo dvojicu – Riketsovog sina i Babingtona. Obojica su glupaci, ali ne i hulje.“
„Šta je s gospodarom? Čujem da je sjajan navigator.“
„Maršal? Pa jeste.“ Ponovo je gospodin Boldik stisnuo usne i šmrknuo. Međutim, u međuvremenu je popio pintu groga, pa je sad kazao: „Ne znam šta vi mislite o ovoj sodomitskoj ujdurmi, gospodine, ali ja mislim da je to neprirodno.“
„Ima nečega u vašim rečima, gospodine Boldiče“, reče Džek. Zatim, osetivši da pitanje i dalje visi u vazduhu, dodade: „Ne sviđa mi se to – i uopšte me ne zanima. Međutim, priznajem da ne volim što zbog toga ljude vešaju. Brodski dečaci, pretpostavljam?“
Gospodin Boldik je neko vreme polako odmahivao glavom. „Ne“, napokon reče. „Ne. Ne kažem da on nešto radi. Ne sada. Uostalom, ne volim da opanjkavam ljude iza leđa.“
„Za dobro službe…“ – reče Džek neodređeno mahnuvši rukom; ubrzo je otišao, jer je znoj počeo da izbija iz poručnika – bolešljivog, tužnog i pijanog.
Tramontana je osvežila i pretvorila se u povetarac u skraćenim vrhovnjačama i zatalasanom lišću palmi; nebo je bilo vedro uzduž i popreko; otresito, uzburkano more dizalo se izvan luke, a u vrućem vazduhu osećala se aroma soli ili vina. Džek čvrsto natuče šešir na glavu, duboko udahnu i glasno izusti: „Bože blagi, što je lepo biti živ!“
Sve je obavio u pravi čas. Proći će pored „Krune“, postarati se da ručak bude izvrstan, očetkati mundir i možda popiti čašu vina: neće morati da odlazi po naređenje jer ga ono ni u jednom trenu nije ni napuštalo – stajalo mu je uz grudi i tiho šuškalo dok je disao.
U četvrt do jedan, hodajući od „Krune“ ka obali, osetio je čudan nedostatak daha; kad je seo u lađarev čamac, izgovorio je samo reč „Sofija“ jer mu je srce jako lupalo, a grlo mu se steglo. „Zar se bojim?“ – upitao se. Značajno je gledao jabuku svog mača, jedva svestan luke, jedrenjaka i čamaca, sve dok se Sofija nije uzdigla pred njim, a lađar zazveketao svojom čakljom.
Brza, mehanička pretraga pogledom obelodanila mu je tačno poravnate križeve, sve propisne oznake, brodske momke u belim rukavicama kako jure niz čojom obložene bočne konopce, nepomičnu nostromovu zviždaljku, treperavo srebrnastu pod suncem. Zatim se čamac zaustavio dotaknuvši šalupu uz tup udar, a Džek se popeo uza stranu, ka čudnom vrisku pištaljke. Kad je stupio na brodske stepenice, začulo se promuklo naređenje, zveket i lupa pomoraca na smotri oružja, a sve starešine skinule su šešire; i Džek je podigao svoj kad je kročio na krmenu palubu.
Niže starešine i stariji kadeti na blistavoj palubi obukli su najbolje uniforme, plavo-bele – nešto manje krute od skerletnih uglastih mornarskih. S pomnom pažnjom posmatrali su svog novog zapovednika. Izgledao je ozbiljno i zaista vrlo strogo: nakon kratke stanke, u kojoj se čulo kako čamdžija mrmlja sebi u bradu, rekao je: „Gospodine Maršale, predstavite mi starešine, molim vas.“
Svi su istupili – knjigovođa, gospodarovi pomoćnici, kadeti, tobdžija, tesar i nostromo – i svi su se naklonili pod netremičnim pogledom posade. Džek reče: „Gospodo, drago mi je što sam vas upoznao. Gospodine Maršale, svi na krmu, molim vas. Budući da nema poručnika, posadi broda ću sam pročitati naređenje.“
Niko nije morao da istrči ispod palube: svi su bili tu, umiveni i blistavi, nepomični. Svejedno, nostromo i njegovi pomoćnici zapévali su Svi na krmu dobro pola minuta niz palubna grotla. Potom je urlanje zamrlo. Džek je stupio na krmenu palubu i izvadio pismo. Čim je ono ugledalo svetlost dana, začulo se naređenje „Skidaj šešire“, a on je počeo da čita čvrstim, premda ponešto usiljenim i mehaničkim glasom.
„Ukazom časnog lorda Kita…“
Dok je čitao poznate redove, sada neuporedivo smislenije, vratila mu se sreća – nadvladala je ozbiljnost prigode, pa je „Ni vi ni vaši nemojte se oglušiti o ovo, jer ćete u protivnom odgovarati“ izustio s osobitom slašću. Zatim je smotao hartiju, klimnuvši glavom prema mornarima, i vratio je u džep. „Vrlo dobro“, reče. „Dajte ljudima voljno, pa ćemo pogledati brig.“
Uz ćutljivu ceremonijalnu povorku Džek je video tačno ono što je i očekivao: brod spreman za pregled, brod koji zadržava dah kako mu se predivno doterani konopci – savršeno namotani koturi ili potpuno okomiti podigači čamca – ne bi ni za dlaku poremetili. Na svoje uobičajeno izdanje šalupa je ličila koliko je i uštogljeni nostromo, znojav pod mundirom zasigurno oblikovanim pomoću bradve, podsećao na sebe dok u košulji omotava košni križ pod jakim vetrom; ipak, prepoznatljivost se očuvala, a snežnobelo prostranstvo palube, bolna bleštavost dvaju krmenih četvorofuntaša*, konopci precizno složeni u ploče, paradna urednost kuhinjskog posuđa i kotlova – sve je to imalo neko značenje. Isuviše je grobnica Džek okrečio da bi lako podlegao obmani, a bio je zadovoljan onim što je video. Video je i uvažio sve što je trebalo da vidi. Zanemario je ono ostalo – komad šunke koji je nezvanična kaštelska mačka izvukla iz kante, devojke koje su gospodarovi pomoćnici sakrili u ostavi za jedra i koje su provirivale iza humki platna. Nije primetio kozu iza postolja sidrenog lanca, koja ga je netremice i uvredljivo posmatrala đavolskim razdeljenim zenicama i smišljeno praznila creva, niti sumnjivu tvar vrlo sličnu pudingu, koju je neko u poslednji čas gurnuo pod uporu kosnika.
Ipak, sve je osmotrio izrazito stručno – zvanično je na moru od devete godine, a zapravo od dvanaeste – te je uočio i mnogo šta drugo. Gospodar uopšte nije ispunio očekivanja – nacvrcani gospodin Boldik verovatno je sve pobrkao. Nostromo pak jeste: karakter mu se čitao iz snasti – oprezan, čvrst, savestan, tradicionalan. Knjigovođa i tobdžija ni tamo ni ovamo, iako je tobdžija očigledno bio suviše bolestan da bi se prikazao u najboljem svetlu, pa je na pola obilaska tiho nestao. Kadeti su bili pristojniji nego što je očekivao: na brigovima i kuterima kadeti obično behu bedna družina. Međutim, ono dete, onaj žutokljunac Babington nije smeo da izlazi na obalu tako odeven: njegova majka sigurno je računala da će joj sin porasti, što se nije desilo, pa je pod nepojmljivo prevelikim šeširom ružio čitavu šalupu.
Glavni Džekov utisak beše staromodnost: Sofija je imala nečeg arhaičnog, kao da joj više pristaje kovana nego bakarna oplata, kao da bi više volela da po bokovima ima katran nego boju. Iako posada nije bila u godinama – zapravo, većina ljudi imala je dvadeset i neku godinu – izgledala je staromodno; neki su nosili suknjaste čakšire i cipele – odeću koja se izobičajila još dok je Džek bio kadet ne stariji od Babingtona. Kretali su se lako i neusiljeno: delovali su učtivo ljubopitljivi, ali nipošto krvoločni, prezrivi ni zastrašeni.
Da, staromodna. Voleo ju je svim srcem – zavoleo ju je čim je osmotrio njenu lepo zakrivljenu palubu – ali hladan razum saopštio mu je da je to spor i star brig, koji će mu teško doneti bogatstvo. Vojevala je dve poštovanja dostojne bitke pod njegovim prethodnikom: jednu protiv francuskog dvadesetotopnog gusarskog broda iz Tulona, a drugu u Gibraltarskom tesnacu, štiteći konvoj od jata topovnjača koje su iz Alhesirasa veslale po maini; međutim, koliko je on znao, nikad nije osvojila nikakav vredan plen.
Vratili su se na čudnu malu krmenu palubu – zaista je više ličila na kućicu – pa je Džek ušao u kabinu spustivši glavu. Duboko sagnut, prišao je ormarićima ispod krmenih prozora koji su se protezali preko zadnjeg kraja broda: beše to otmen, zakrivljen okvir za neverovatno blistav, kanaletovski pogled na Port Mahon obasjan tihim podnevnim suncem, koji je (posmatrano iz srazmernog polumraka) pripadao nekom drugom svetu. Sedajući pobočke, oprezno, otkrio je da može da ispravi glavu bez teškoća – do tavanice je ostalo dobrih osamnaest palaca – te je rekao: „Dakle tako, gospodine Maršale. Moram vam čestitati na Sofijinom izgledu. Vrlo je doterana: sve je pod konac.“ Mislio je da je takva izjava na mestu, pogotovu ako zadrži zvaničan ton, ali svakako nije želeo da kaže ništa drugo; nije hteo ni da se obrati ljudima, ni da najavi nikakve povlastice u čast svog imenovanja. Gnušao se ideje o „popularnom“ kapetanu. „Hvala vam, gospodine“, reče gospodar.
„Sad idem na obalu, ali ću spavati na brodu, naravno. Zato vas molim da pošaljete čamac po moj kovčeg i sitan prtljag. Odseo sam u ’Kruni’.“
Neko vreme je sedeo sam, uživajući u lepoti svoje dnevne kabine. U njoj nije bilo topova jer bi u protivnom, zbog neobične građe Sofije, njihova grla došla na svega šest palaca od vode, a dva četvorofuntaša, koja bi u njegovoj odaji zauzela vrlo mnogo prostora, nalazila su mu se nad glavom. No uprkos tome, mesta i dalje nije bilo mnogo, pa je u kabinu, izuzev ormarićâ, stao svega jedan sto, i to popreko. Ipak, Džek nikad ranije nije na moru posedovao veći prostor, pa je kabinu razgledao sa žarkim zadovoljstvom, posebno uživajući u lepo postavljenim prozorima nagnutim ka unutra – u prekrasnom nizu od sedam potpuno blistavih okana.
Njegova najveća dosadašnja imovina, veća nego što je i očekivao tako rano za svog službovanja: zašto ga je onda ispod uzbuđenja mučila nejasna slutnja, aliquid amari njegovih školskih dana?
Tokom plovidbe ka obali – čamcem ga je vratila sopstvena posada s belim platneno-slamnatim šeširima i imenom Sofija izvezenim na trakama, a do njega je na krmenoj klupi sedeo dostojanstven stariji kadet – Džek je shvatio prirodu svog osećanja. Više nije bio jedan od „nas“: bio je „njihov“. Zaista, predstavljao je otelotvorenje „njih“. Za vreme obilaska briga bio je okružen pokornošću – poštovanjem drugačijim od onog koje se ukazuje poručniku, od onog koje se ukazuje bližnjem ljudskom biću. Pokornost ga je okružila kao stakleno zvono, odvojila ga od posade; prilikom njegovog odlaska, Sofija je tiho odahnula, a on je dobro znao taj zvuk: „Jehova više nije sa nama.“
„Ta se cena mora platiti“, pomislio je. „Hvala, gospodine Babingtone“, rekao je detetu i kročio na stepenice, a čamac se odmakao i zaplovio preko luke. Gospodin Babington pisnu: „’Ajde, smesta se pomeraj! Ne spavaj, Simonse, nitkove pijani!“
„Ta se cena mora platiti“, pomislio je. „A bogami, nije previsoka.“ Kako su mu te reči izranjale u umu, tako mu je ozareno lice ponovo oblila suštinska sreća, uzdržano oduševljenje. Ipak, dok je išao na sastanak u „Krunu“ – na sastanak sa sebi ravnim – koračao je nešto vatrenije nego što bi to činio puki poručnik Obri.