1

  

Kembridž tokom četvrte ratne zime: avetinjski grad.

Neprestani sibirski vetar, bez ikakve prepreke koja bi mu otupela oštricu na hiljadu milja unaokolo, šibao je sa Severnog mora i brisao nisko preko Ritova.* Tresao je table nad skloništima u novom dvorištu koledža Triniti i udarao po zatarabljenim prozorima kapele Kraljevskog koledža. Uvlačio se u uglove dvorišta i u stepeništa, vezujući ono malo prisutnih nastavnika i studenata za njihove sobe. Do kasnog popodneva su se uske kaldrmisane ulice ispraznile. Do večeri se univerzitet, bez i najmanjeg svetla, vratio u tamu kakvu nije poznavao još od srednjeg veka. Povorka monaha koja se vuče preko Magdaleninog mosta odlazeći na večernje uopšte se ne bi činila neprikladna.

Vekovi su se u ratnim zamračenjima topili.

I baš je na ovu ogoljenu tačku u nizijama istočne Engleske, sredinom februara 1943, došao mladi matematičar po imenu Tomas Džeriko. Uprava njegovog koledža, Kraljevskog, obaveštena je o njegovom dolasku ni dan unapred – jedva dovoljno vremena da se ponovo otvore njegove odaje, stave čaršavi na krevet i da se trogodišnja prašina obriše s polica i tepiha. A ne bi uradili čak ni to – budući da je posluga u ratno vreme oskudna – da nije lično rektora, u rektorat, nazvao službenik na nejasno, ali vrlo visokom položaju u Ministarstvu inostranih poslova Njegovog veličanstva, sa zahtevom da „gospodin Džeriko dobije potrebnu brigu dok ne bude mogao da se vrati svojim dužnostima”.

„Naravno”, rekao je rektor, koji ni za živu glavu nije mogao da poveže Džerikovo ime s bilo kakvim licem. „Naravno. Drago nam je što nam se vraća.”

Tokom razgovora prelistavao je školski registar dok nije pronašao: Džeriko, T. R. G.; upisan 1935; student generacije, diplomski ispit iz matematike, 1938; mlađi istraživač-saradnik s platom od dve stotine funti godišnje; nije viđen na univerzitetu od početka rata.

Džeriko? Džeriko? Za rektora je to u najboljem slučaju bila nejasna uspomena, bleda mrlja od adolescenta na generacijskoj fotografiji. Ranije bi se možda i setio imena, ali je rat poremetio zvučan ritam prijemnih i diplomskih ispita i sve se pretvorilo u haos – univerzitetski klub postao je Britanski restoran, u vrtovima sv. Jovana rasli su krompir i luk…

„Nedavno je angažovan na zadatku prvorazredno važnom za naciju”, nastavio je sagovornik. „Bilo bi lepo ako ne bi morao da bude uznemiravan.”

„Razumem”, rekao je rektor. „Razumem. Pobrinuću se da bude ostavljen na miru.”

„Vaši smo dužnici.”

Zvaničnik je prekinuo vezu. „Na zadatku prvorazredno važnom za naciju”, pobogu… Starac je znao šta to znači. Spustio je slušalicu i zamišljeno posmatrao telefonski aparat nekoliko trenutaka, a onda se dao u potragu za glavnim nastojnikom.

  

*

  

Svaki kembrički koledž je selo i ima seoski apetit za tračeve – pogotovu ako se devet desetina sela isprazni – a Džerikov povratak izazvao je višesatne analize među osobljem koledža.

Za početak, njegov dolazak – stigao je nekoliko sati posle telefonskog poziva rektoru, kasno uveče po snegu, umotan u ćebe, u zadnjem delu korodiranog službenog rovera kojim je upravljala vozačica odevena u tamnoplavu uniformu Ženske kraljevske mornarice. Kajt, poslužitelj, koji se ponudio da ponese pridošlici torbe u sobu, kasnije je rekao da je Džeriko čvrsto držao svoja dva izubijana kožna kofera i nije hteo da se odvoji ni od jednog, iako je izgledao toliko bled i iscrpljen da Kajt nije verovao kako će mu uspeti da se bez pomoći popne uz spiralne stepenice.

Sledeća ga je videla Doroti Saksmandem, sobarica, kad je sutradan došla da spremi sobu. Sedeo je naslonjen na jastuke, zurio u susnežicu koja je sipila po reci i nije se nijednom osvrnuo, čak nije ni pogledao sobaricu, izgleda da nije ni znao da je ušla, jadničak. Potom je žena pomerila jedan njegov kofer, a on je skočio – „Molim vas, ne dirajte to, najlepše vam hvala, gospođo Saks, hvala vam” – i ona je izašla iz sobe u roku od četvrt minuta.

Imao je samo jednog posetioca: univerzitetskog lekara koji ga je obišao dvaput, u oba navrata ostao po petnaestak minuta i otišao bez reči.

Džeriko je cele prve nedelje obedovao u sobi – i nije jeo mnogo, sudeći po rečima Olivera Bikerdajka, zaposlenog u kuhinji: poslužavnik je odnošen triput dnevno, a sat kasnije bi bio vraćen skoro netaknut. Bikerdajkovo veliko postignuće, koje je izazvalo najmanje jednosatnu priču oko peći u portirnici, bilo je što je našao mladića kako radi za stolom, obučen u kaput i šal preko pidžame i s papučama na nogama. Uobičajeno bi se Džeriko „razmetao hrastovinom” – to jest, zatvarao je teška spoljna vrata svoje radne sobe – i učtivo tražio da mu se poslužavnik ostavi ispred. Ali tog jednog jutra, šest dana po njegovom dolasku, ostavio ih je malko odškrinuta. Bikerdajk je ovlaš pokucao zglobovima prstiju, tako tiho da ga ne bi čulo nijedno živo biće, osim možda gazele, a potom je prešao prag i dospeo na metar od svoje žrtve pre nego što se Džeriko okrenuo. Bikerdajk je imao vremena tek da uoči gomile hartije („ispunjene crtežima i krugovima i grčkim slovima i tako time”) pre nego što su zapisi žurno sklonjeni, a on zamoljen da ode. Nakon toga su vrata bivala zaključana.

Dok je sutradan popodne slušala Bikerdajkovu priču, ne želeći da bude nadmašena, Doroti Saksmandem dodala je i svoj detalj. Gospodin Džeriko imao je malu plinsku peć u dnevnoj sobi i kamin u spavaćoj. U kaminu, koji je tog jutra očistila, očigledno je spalio veliku količinu hartije.

Zavladala je tišina dok se razmišljalo o ovom obaveštenju.

„Možda je Tajms”, najzad je rekao Kajt. „Svako jutro proturam Tajms ispod njegovih vrata.”

Ne, tvrdila je gospođa Saks. To nije Tajms. Novine su još na gomili pored kreveta. „Izgleda da ih ne čita, ili bar ja nisam to primetila. Samo rešava ukrštenice.”

Bikerdajku je palo na pamet da Džeriko možda spaljuje pisma. „Možda ljubavna”, dodao je značajno je pogledavši.

„Ljubavna pisma? On? Ma šta ti je.” Kajt je skinuo svoj prastari polucilindar, pregledao njegov iskrzani obod i pažljivo ga vratio na ćelavu glavu. „Osim toga, nije mu stiglo ni jedno jedino pismo otkad je ovde.”

Stoga su bili prisiljeni na zaključak da je Džeriko u svom kaminu spaljivao svoje radove – tako tajne radove da niko nije smeo da vidi čak ni delić. U nedostatku čvrstih činjenica, mašta se razbuktavala. On je vladin naučnik, odlučili su. Ne, radi za Obaveštajnu. Ne, ne – on je genije. Imao je nervni slom. Njegov boravak u Kembridžu bio je zvanična tajna. Ima prijatelje na visokim mestima. Upoznao je gospodina Čerčila. Upoznao je kralja…

Sva ova nagađanja, a bili bi zahvalni da su to saznali, bila su potpuno i savršeno tačna.

  

*

  

Tri dana kasnije, rano izjutra u petak 26. februara, misterija je dobila nov zamah.

Kajt je baš razvrstavao prvu jutarnju poštu i razdeljivao vrećicu pisama po pregracima čiji su vlasnici još bili u koledžu kad je našao ne jednu, nego tri koverte na ime Uvaženi T. R. G. Džeriko, izvorno poslato na krčmu „Belo srce”, Šenli Čerč End, Bakingemšir, a potom prosleđeno u Kraljevski koledž. Na trenutak je Kajt bio zatečen. Da li je čudni mladi čovek, za koga su izgradili tako egzotičan identitet, zapravo držao kafanu? Zadigao je naočari na čelo, skroz ispružio ruku s kovertom i zaškiljio na poštanske pečate.

Blečli.

U začelju sobe visila je stara mapa „Ordnans Surveja”,* na kojoj je bio prikazan južnoengleski trougao između Kembridža, Oksforda i Londona. Blečli se smestio tačno nasred velike železničke pruge između dva univerzitetska grada. Šenli Čerč End bio je malo seoce oko šest i po kilometara severozapadno od njega.

Kajt je razgledao najzanimljiviju od tri koverte. Prineo ju je svom krtolastom nosu prošaranom venama. Omirisao ju je. Već je četrdeset godina razvrstavao poštu i umeo je odmah da prepozna ženski rukopis: čitkiji i uredniji, zaobljeniji i manje oštar od muškog. Kotlić je ključao na gasnoj ringli na zadnjem delu štednjaka. Osvrnuo se. Nije još bilo osam sati, a napolju se jedva razdanjivalo. Začas je prišao štednjaku i nadneo jezičak koverte nad paru. Bila je načinjena od tanke, loše, ratne hartije i zapečaćena jeftinim lepkom. Jezičak se brzo ovlažio, izvio, otvorio, a Kajt je izvukao dopisnicu.

Pročitao ju je skoro do kraja kad je začuo da se vrata kućice otvaraju. Nalet vetra zatresao je prozore. Gurnuo je dopisnicu u kovertu, zamočio mali prst u lonče s lepkom koje je stalno stajalo pored štednjaka, zalepio jezičak, a onda ležerno isturio glavu iza dovratka da vidi ko je ušao. Skoro da ga je udarila kap.

„Zaboga – ‘bro j’tro – gos’n Džeriko – izvol’te…”

„Ima li pisama za mene, gospodine Kajt?” Džerikov glas bio je prilično odlučan, ali se činilo da je on sam malo nesiguran na nogama i pridržavao se za pult kao mornar koji je kročio na obalu posle dugog putovanja. Bio je bledog tena, prilično nizak, tamnokos i tamnook – dve srodne tamne nijanse koje su naglašavale bledilo njegove kože.

„Nisam primetio, gospodine. Pogledaću ponovo.”

Kajt se dostojanstveno povukao u nišu i pokušao da rukavom izravna vlažnu kovertu. Bila je tek pomalo naborana. Zavukao ju je u pregršt drugih pisama, izašao na šalter i izveo – čak je i sam to rekao – virtuoznu pantomimu pregledanja koverti.

„Ne, ne, ništa, ne. Ah, da, evo nečega. Otmeno. I još dva.” Kajt ih je pružio preko pulta. „Rođendan vam je, gospodine?”

„Bio je juče.” Džeriko je strpao koverte u unutrašnji džep svog kaputa i ne pogledavši ih.

„Sve najbolje, gospodine.” Kajt je posmatrao kako pisma odlaze i u sebi odahnuo od olakšanja. Savio je ruke i nagnuo se preko pulta. „Smem li da nagađam koliko ste godina napunili, gospodine? Došli ste ovde trideset pete, koliko se sećam. Dakle, sada imate, recimo, dvadeset šest?”

„Recite mi, jesu li to moje novine, gospodine Kajt? Možda bih mogao da ih uzmem. Da vas poštedim truda.”

Kajt je progunđao, pridigao se na noge i uzeo ih. Dok ih je dodavao, još jednom je pokušao da zapodene razgovor, ukazujući na zadovoljavajući tok rata u Rusiji posle Staljingrada i da je Hitler gotov, ako njega pitate – ali da je, naravno, on, Džeriko, mnogo više u toku s tim stvarima od njega, Kajta…? Mlađi čovek samo se nasmešio.

„Sumnjam da je moj uvid u bilo šta toliko dobar kao vaš, gospodine Kajt, čak i u mene samog. Sudeći po vašim metodima.”

Načas se Kajtu učinilo da nije dobro čuo. Oštro je zurio u Džerika, koji mu je uzvratio pogled svojim tamnosmeđim očima, u kojima je, reklo bi se, na trenutak zaiskrio život. Onda je, i dalje nasmešen, Džeriko klimnuo i rekao: „Prijatno”, stisnuo novine pod mišicu i otišao. Kajt ga je gledao kroz prozor kućice – vitka figura sa purpurno-belim kolečkim šalom, nesigurna na nogama, glave pognute uz vetar. „Mojim metodima”, ponovio je za sebe. „Mojim metodima?”

Tog popodneva, kad se trio okupio na uobičajeni čaj pored štednjaka, ponudio im je potpuno novo objašnjenje Džerikovog prisustva među njima. Prirodno, nije mogao da im otkrije kako je došao do informacija, samo da su obaveštenja izuzetno verodostojna (otvoreno je napomenuo). Zaboravljajući da se ranije podsmevao ljubavnim pismima, Kajt je sada pouzdano tvrdio da mladić očigledno pati od slomljenog srca.

  

  

2

  

Džeriko nije odmah otvorio pisma. Umesto toga je povio ramena i nagnuo se uz vetar. Posle nedelju dana provedenih u sobi, od obilja kiseonika koje mu je nadiralo u lice osećao je blagu vrtoglavicu. Skrenuo je pored zgrade Studentskog kluba, zaputivši se kamenom stazom koja je vodila kroz koledž i preko izvijenog mostića ka močvarnoj ravnici. Sleva mu je bilo zdanje koledža, a zdesna, na kraju prostranog travnjaka, masivna vertikalna fasada kapele. Nekolicina dečaka iz hora skakutala je pod njenom sivom strehom, a odore su im se vijorile na vetru.

Stao je, a onda pod naletom vetra posrnuo i koraknuo unazad. Kameni prolaz vodio je bočno od staze, svod mu je bio obrastao zapuštenim bršljanom. Kratko je pogledao, po navici, na prozore na drugom spratu. Bili su mračni i zabravljeni. I tu je bršljan rastao neometano, tako da su neka od malih romboidnih okana bila sasvim prekrivena gustim lišćem.

Oklevao je, onda je skrenuo sa staze, zašao pod svod, u senku.

Stepenište je bilo onakvo kakvog ga se i sećao, osim što je sada ovo krilo koledža bilo zatvoreno, a vetar je naneo mrtvo lišće na stepenike. Neke stare novine sklupčale su mu se oko nogu kao gladna mačka. Pokušao je sreću s prekidačem za svetlo. Beskorisno je škljocnuo. Nije bilo sijalice. Međutim, mogao je da razazna jedno od tri imena ispisana na drvenoj ploči elegantnim belim slovima, sada iskrzanim i izbledelim.

tjuring, a. m.

Kako je samo bio nervozan kad se prvi put peo ovim stepeništem – kada? u leto 1938? u prošlom životu – i zatekao čoveka jedva pet godina starijeg od sebe, stidljivog kao brucoš, s pramenom tamne kose koji mu je padao preko očiju: velikog Alana Tjuringa, autora O izračunljivim brojevima, praoca Univerzalne računske mašine…

Tjuring ga je pitao koju temu predlaže za svoje istraživanje na prvoj godini.

„Rimanovu teoriju prostih brojeva.”

„Ali ja izučavam Rimana.”

„Znam”, izbrbljao je Džeriko, „zato sam ga i odabrao.”

A Tjuring se nasmejao ovom neobuzdanom iskazu herojskog obožavanja i pristao da nadgleda Džerikovo istraživanje, mada je mrzeo podučavanje.

Sada je Džeriko stajao na stepeništu i uhvatio se za Tjuringova vrata. Zaključano, naravno. Trag prašine ostao mu je na ruci. Pokušao je da se seti kako je soba izgledala. Najjači utisak ostavljala je zapuštenost. Knjige, beleške, pisma, prljava odeća, prazne boce i konzerve od hrane bili su rasuti po podu. Na polici iznad gasnog kamina stajao je plišani meda po imenu Porgi, a u uglu je bila pohabana violina koju je Tjuring kupio u prodavnici otpada.

Tjuring je bio suviše stidljiv da bi ga čovek mogao dobro upoznati. U svakom slučaju, od Božića 1938. skoro da ga niko nije ni video. U poslednji minut bi otkazao konsultacije govoreći da mora da ode u London. Ili bi se Džeriko popeo uz stepenice i pokucao, a odgovora ne bi bilo, mada bi Džeriko osećao da je Tjuring u sobi. Kad su se, oko Uskrsa 1939, nedugo po nacističkom ulasku u Prag, dva čoveka najzad srela, Džeriko se usudio da kaže: „Čujte, gospodine, ako ne želite da me nadgledate…”

„Nije to u pitanju.”

„Ili ako napredujete na Rimanovoj hipotezi i ne želite to da podelite…”

Tjuring se nasmešio. „Tome, uveravam vas da ni u kom smislu ne napredujem na Rimanu.”

„Onda šta…?”

„Nije Riman.” A onda je vrlo tiho dodao: „Sad se u svetu dešavaju druge stvari, znate, mimo matematike…”

Dva dana kasnije Džeriko je našao poruku u svom pregratku. „Molim vas, pridružite mi se na čašici šerija večeras u mojim odajama. F. Dž. Etvud”

Džeriko se udaljio od Tjuringove sobe. Osećao je slabost. Pridržavajući se za izlizani rukohvat i silazio je stepenik po stepenik, kao starac.

Etvud. Niko nije odbijao poziv od Etvuda, profesora klasične istorije, dekana koledža još iz vremena pre Džerikovog rođenja, čoveka s mrežom veza u Vajtholu.* Skoro kao da ga je prizivao Bog.

„Znate li strane jezike?”, glasilo je Etvudovo uvodno pitanje dok je sipao piće. Bio je pedesetih godina, neženja, venčan s koledžom. Njegove knjige zauzimale su uočljivo mesto na polici iza njega. Grčka i makedonska veština ratovanja. Cezar iz pisama. Tukidid i njegova Istorija.

„Samo nemački.” Džeriko ga je naučio u pubertetu da bi mogao da čita dela velikih matematičara devetnaestog veka – Gausa, Kumera, Hilberta.

Etvud je klimnuo glavom i pružio mu malu količinu vrlo suvog šerija u kristalnoj čaši. Otpratio je Džerikov pogled ka knjigama. „Poznajete li Herodotova dela, kojim slučajem? Znate li priču o Histijeju?”

Pitanje je bilo retoričko; kao i većina Etvudovih pitanja.

„Histijej je želeo da pošalje poruku s persijskog dvora svom zetu, tiraninu Aristagori u Milet, i da ga nagovori da digne pobunu. Međutim, plašio se da bi takva poruka mogla da bude presretnuta. Rešio je problem tako što je obrijao glavu svog najpouzdanijeg roba, istetovirao poruku na njegovo obnaženo teme, sačekao da mu kosa izraste i poslao ga Aristagori s nalogom da mu se kosa ošiša. Nepouzdano, ali u ovom slučaju delotvorno. U vaše zdravlje.”

Džeriko je kasnije saznao da je Etvud pričao iste priče svim svojim regrutima. Histijej i ćelavi rob ustupili su mesto Polibiju i kvadratu za šifrovanje, onda je došlo Cezarovo pismo Ciceronu ispisano abecedom u kojoj je a šifrovano kao d, b kao e, c kao f i tako dalje. Konačno, i dalje obilazeći oko teme, ali sad na manjoj udaljenosti, stigao je i do časa etimologije.

„Latinsko crypta, od grčkog korena krupth znači ‘skriveno, zaklonjeno’. Otud i kripta, pogrebno mesto, i kripto, tajna. Kriptokomunisti, kriptofašisti… Usput, vi niste ništa od toga, je li tako?”

„Nisam pogrebno mesto, ne.”

„Kriptogram…” Etvud je prineo svoj šeri svetlu i zagledao se u bledu tečnost. „Kriptoanaliza… Tjuring mi reče kako misli da biste vi bili prilično dobri…”

  

*

  

Džeriko je već pao u groznicu kad je stigao do svoje sobe. Zaključao je vrata i ničice se bacio na nenamešten krevet, ne skinuvši ni kaput ni šal. Potom je začuo korake i neko je pokucao.

„Doručak, gospodine.”

„Samo ga ostavite napolju. Hvala.”

„Jeste li dobro, gospodine?”

„Sve je u redu.”

Čuo je zveketanje kad je poslužavnik spušten i korake kako se udaljavaju. Činilo se da se soba pomera i uvećava van svake razmere, da je ugao tavanice najednom ogroman i nadohvat ruke. Zatvorio je oči, a vizije su izronile iz tame –

– Tjuring kako se smeši svojim stidljivim poluosmehom: „Tome, uveravam vas da ni u kom smislu ne napredujem na Rimanu…”

– Lodži koji diže pesnicu u Baraci za Bombe, a glas mu nadjačava mašineriju: „Premijer je upravo telefonirao da nam čestita…”

– Kler koja mu dodiruje obraz i šapuće: „Siroti moj, baš sam ti se uvukla pod kožu, zar ne, siroti moj…”

– „Sklonite se” – muški glas, Lodžijev glas – „Sklonite se, dajte mu vazduha…”

Onda nije bilo više ničega.

  

*

  

Probudivši se, najpre pogleda na sat. Bio je u nesvesti oko sat vremena. Seo je i pretražio džepove mantila. Negde je imao sveščicu u kojoj je beležio trajanje i simptome svih napada. Lista je bila žalosno duga. Umesto beležnice našao je tri koverte.

Spustio ih je na krevet i neko vreme ih posmatrao. Onda je otvorio dve. U jednoj je bila dopisnica od njegove majke, u drugoj od tetke, i obe su mu čestitale rođendan. Nijedna žena nije imala pojma šta on radi i obe su, znao je, bile posramljene i razočarane što nije nosio uniformu i poginuo, kao sinovi većine njihovih prijatelja.

„Ali šta da kažem ljudima?”, pitala ga je očajna majka tokom jedne njegove kratke posete kući, nakon što je ponovo odbio da joj kaže čime se bavi.

„Reci im da se bavim komunikacijama za vladu”, odgovorio je koristeći formulu za koju mu je rečeno da je upotrebi u slučaju upornog propitivanja.

„Možda bi voleli da znaju malo više od toga.”

„To bi onda bilo sumnjivo ponašanje i trebalo bi da zoveš policiju.”

Majka je promislila o međuljudskoj katastrofi koja bi usledila kada bi lokalni inspektor ispitivao njeno društvo za bridž, i zaćutala je.

A treće pismo? Kao i Kajt pre njega, okrenuo ga je i omirisao. Umišlja li ili je zaista osetio trag parfema? Buržoaov Ružin pepeo, minijaturna bočica koja ga je pre mesec dana dovela praktično do prosjačkog štapa. Upotrebio je svoj logaritmar kao nož za pisma i rasekao kovertu. Unutra je bila jeftina dopisnica, površno izabrana – slika zdele s voćem, kao za inat – i standardna poruka u ovakvim okolnostima, ili je bar mislio da je tako, jer nikad nije bio u sličnoj situaciji. „Najdraži T… uvek ćeš mi biti prijatelj… možda za neko vreme… žao mi je što čujem… žurim… mnogo te volim…” Sklopio je oči.

  

*

  

Kasnije, kad je rešio ukrštenicu, kad je gospođa Saks završila s čišćenjem, kad je Bikerdajk doneo još jedan poslužavnik s hranom i odneo ga netaknutog, Džeriko je kleknuo na pod, izvukao ispod kreveta kofer i otključao ga. Negde usred primerka Dabldejevog prvog izdanja Kompletnog Šerloka Holmsa iz 1930. bilo je šest savijenih listova hartije ispunjenih njegovim sitnim rukopisom. Stavio ih je na klimavi sto pored prozora i izravnao.

„Mašina za šifrovanje pretvara ulaznu vrednost (običan jezik, P) u šifru (Z) pomoću funkcije f. Dakle, Z=f(P,K) gde K označava ključ…”

Zarezao je olovku, oduvao opiljke i nagnuo se nad listove.

„Pretpostavimo da K ima N mogućih vrednosti. Za svaku od N pretpostavki moramo da proverimo da li f -1(Z,K) daje običan jezik, gde je f -1 funkcija dešifrovanja koja daje P ako je K tačno…”

Vetar je ustalasao površinu reke Kem. Flotila pataka plutala je na talasima, nepomična, kao usidreni brodovi. Spustio je olovku i ponovo pročitao njenu dopisnicu, pokušavajući da odmeri osećanja, značenje iza bezizraznih rečenica. Da li bi se, pitao se, mogla načiniti slična formula i za pisma – za ljubavna pisma ili za pisma koja objavljuju kraj ljubavi?

„Ulaznu vrednost (osećanje, S) žena pretvara u poruku (M) pomoću funkcije w. Dakle, M=w(S,V) gde V označava vokabular. Pretpostavimo da V ima N mogućih vrednosti…”

Matematički simboli zamagliše mu se pred očima. Odneo je dopisnicu u spavaću sobu, do kamina, kleknuo i zapalio šibicu. Hartija je nakratko plamtela u njegovoj ruci, a onda se brzo pretvorila u pepeo.

  

*

  

Postepeno su njegovi dani poprimili oblik.

Ustajao bi rano i radio dva-tri sata. Ne na kriptoanalizi – te papire je spalio skupa s njenom dopisnicom – nego na čistoj matematici. Onda bi odremao. Rešio bi ukrštenicu u Tajmsu pre ručka, mereći sebi vreme starim džepnim satom svoga oca – uvek bi je popunio za manje od pet minuta, a jednom je uspeo za tri minuta i četrdeset. Rešio je seriju komplikovanih šahovskih problema – „koralne napeve matematike”, kako ih je G. H. Hardi zvao – bez korišćenja figura i table. Sve ovo ga je uverilo da mu mozak nije nepovratno oštećen.

Posle ukrštenice i šahovskih problema preleteo bi preko ratnih vesti pokušavajući da za stolom nešto pojede. Pokušao je da zaobiđe Bitku za Atlantik (mrtvi veslači: žrtve s U-broda* smrznute u čamcima za spasavanje) i umesto toga se koncentrisao na Ruski front: Pavlograd, Demjansk, Ržev… izgleda da su Sovjeti ponovo osvajali neki novi grad na svakih nekoliko sati, a zabavljalo ga je što Tajms odaje poštovanje Danu Crvene armije kao da je u pitanju kraljev rođendan.

Popodne bi se šetao, svaki put sve dalje – isprva se ograničio na krug koledža, onda je hodao kroz pustu varoš, i najzad se uputio u smrznutu prirodu – a vraćao bi se pre sutona i pored peći na plin čitao Šerloka Holmsa. Počeo je da silazi u trpezariju na večeru, mada je učtivo odbio mesto za Visokim stolom koje mu je rektor ponudio. Hrana je bila podjednako loša kao i u Blečliju, ali je okolina bila bolja, sveće su treperile na masivno uramljenim portretima i osvetljavale dugačke stolove od polirane hrastovine. Naučio je da ignoriše otvoreno radoznale poglede kolečkog osoblja. Zapodevanje razgovora učtivo je prekidao klimanjem glave. Nije mu smetalo što je usamljen. Usamljeništvo je bilo njegov život. Jedinac, pastorak, „nadareno” dete – uvek bi ga nešto izdvojilo od drugih. Ranije nije mogao da govori o svom radu jer ga skoro niko nije razumeo. Sada nije mogao da govori o svom radu jer je bio poverljiv. Jedno te isto.

Do kraja druge nedelje zbilja bi uspeo i da prespava celu noć, što mu nije pošlo za rukom više od dve godine.

Ajkula, Enigma, poljubac, Bomba, razbijanje, prstohvat, pogodak, prevod – sav uvrnuti rečnik svog tajnog života uspevao je polako da izbriše iz uma. Zapanjilo ga je što je čak i Kler postala zamućena. Još je imao živopisne bleske sećanja – pogotovu noću – limunast miris njene tek oprane kose, široke sive oči prozirne poput vode, blag glas, napola zbunjen, napola nezainteresovan – ali su delići sve više odbijali da se sjedine. Celina je nestajala.

Pisao je majci i ubedio je da ga ne posećuje.

„Vreme”, rekao je lekar zakopčavajući svoju torbu s čarolijama, „eto šta će vas izlečiti, gospodine Džeriko. Vreme.”

Na prilično Džerikovo iznenađenje, izgleda da je stari momak bio u pravu. Ponovo će biti zdrav. „Nervna iscrpljenost”, ili kako god to zvali, ipak nije isto što i ludilo.

A onda su, u petak 12. marta, nenajavljeno došli po njega.

  

*

  

Noć pre toga čuo je jednog starijeg predavača kako se žali na novu vazdušnu bazu koju su Amerikanci pravili istočno od grada.

„Rekao sam im, shvatate li da stojite na fosilnom lokalitetu iz pleistocena? Da sam lično ja odatle izvadio rogove primerka Bos primigenius? I znate šta, momak se samo nasmejao…”

Blago Jenkijima, pomislio je Džeriko i na licu mesta odlučio da se tamo uputi tokom svoje popodnevne šetnje. Budući da je cilj bio bar pet kilometara dalji od dotadašnjih, pošao je ranije nego obično, odmah posle ručka.

Žurio je duž Beksa, pored biblioteke Ren i ušećerenih tornjeva sv. Jovana, pored sportskog terena na kome su dva tuceta dečaka u purpurnim majicama igralo fudbal, a onda je skrenuo levo i s mukom prošao pored Mejdingli rouda. Posle deset minuta našao se u otvorenoj prirodi.

Kajt je sumorno predvideo sneg, ali iako je bilo hladno, dan je bio vedar, a nebo veličanstveno – bistra plava kupola iznad ravnog krajolika istočne Engleske, prepunjena srebrnim tačkicama aviona i belim ogrebotinama kondenzovane izduvne pare. Pre rata je zalazio u ovaj tihi seoski kraj skoro svake nedelje i jedva da bi video automobil. Sad su beskrajne kolone velikih američkih kamiona tutnjale pored njega i saterivale ga uz ivicu puta – življi, brži, moderniji od tegljača Britanske vojske, pozadi prekriveni maskirnim ciradama. Bela lica američkih pilota virila su iz senke. Ponekad su ljudi vikali i mahali, a on im je mahao u odgovor, osećajući se apsurdno engleski i smeteno.

Konačno je ugledao novu bazu i sklonio se pored puta, gledajući kako tri Leteće tvrđave uzleću u daljini, jedna za drugom – ogromni avioni, skoro preteški, činilo mu se, da bi uopšte uzleteli. Grmeli su duž nove betonske piste, urlali od nemoći, hvatali se za vazduh dok se iznenada pukotina dnevne svetlosti ne bi pojavila ispod njih, nakon čega bi se pukotina širila, a oni se dizali u visinu.

Stajao je tu skoro pola sata i osećao kako vazduh podrhtava od vibracija njihovih motora, njušio je slab miris kerozina kako se širi hladnim vazduhom. Nikad nije video takvu demonstraciju sile. Fosili iz pleistocena, setio se zlurado, mora da su do sada pretvoreni u prah. Koja ono beše Ciceronova replika koju je Etvud tako rado navodio? „Nervos belli, pecuniam infinitam.”  Tetiva rata, neograničen novac.

Pogledao je u svoj sat i shvatio da treba da pođe natrag ako želi da stigne u koledž pre mraka.

Prešao je oko kilometar i po kad iza sebe začu zvuk motora. Jedan džip ga je pretekao, skrenuo i stao. Vozač, ogrnut teškim kaputom, ustade i mahnu mu.

„Hej, momak! Treba vožnja?”

„To bi bilo lepo. Hvala.”

„Upadaj.”

Amerikancu se nije pričalo, što je Džeriku sasvim odgovaralo. Uhvatio se za sedište i zurio napred dok su poskakujući i truckajući se jurili duž sve mračnijeg puta do varoši. Vozač ga je ostavio kod zadnjeg ulaza u koledž, mahnuo, nagazio gas i otišao. Džeriko ga je gledao kako nestaje, a onda se okrenuo i prošao kroz kapiju.

Pre rata je ova trista godina stara staza, u ovo doba dana, u ovo doba godine, bila Džerikova omiljena: puteljak prelazi preko tepiha od svetloljubičastih i žutih šafrana, izlizano kamenje osvetljeno ukrašenim viktorijanskim lampama, tornjevi kapele sleva, svetla koledža zdesna. Međutim, šafrani su povenuli, kandelabri nisu bili upaljeni još od 1939, a cisterna za vodu izobličila je čuveni obris kapele. Samo je jedan prozor na koledžu bledunjavo tinjao, i dok je prilazio zgradi, postepeno je shvatao da je prozor njegov.

Zastao je mršteći se. Je li stonu lampu ostavio upaljenu? Bio je siguran da nije. Zureći, vide senku, pokret, obris u bledožutom pravougaoniku. Dve sekunde kasnije u njegovoj spavaćoj sobi svetlo se ugasilo.

Nemoguće, zar ne?

Potrčao je. Stigao je do stepeništa za trideset sekundi i grabio naviše kao sportista. Čizme su mu udarale o izlizano kamenje. „Kler?”, povikao je. „Kler?” Vrata njegove sobe bila su otvorena.

„Smiri se, matori”, začuo je glas iz prostorije, „naškodićeš sam sebi.”