OTKRIĆE

 
Dr Alberto Macini, u mrkom odelu od tvida i sa svojim uobičajenim tamnim naočarima s ramom od kornjačevine, probijao se kroz gužvu glasnih i uzbuđenih novinara koji su zakrčili stepenište Istorijskog muzeja u Boreu.
„Možete li da nam kažete nešto o artefaktu? Da li je pravi? Da li ste zbog toga ovde?“, navaljivala je jedna žena gurajući mu u lice mikrofon s oznakom „CNN“. „Jesu li obavljena ispitivanja DNK?“
Dr Macini je počeo da se nervira. Kako su ovi novinarski šakali već obavešteni? O otkriću još ništa nije ni potvrđeno. Odmahnuo je izveštačima i kamermanima. „Ovuda, doktore“, obratio mu se jedan od saradnika iz muzeja. „Molim vas, uđite!“
Macinija je unutra očekivala sićušna tamnokosa žena, četrdesetih godina, u crnim pantalonama i žaketu. Izgledalo je kao da će se pokloniti kada se našla pred ovim uvaženim gostom.
„Hvala vam što ste došli. Ja sam Rene Lakaz, direktorka muzeja. Pokušala sam da obuzdam predstavnike štampe, ali...“, slegnula je ramenima. „Nanjušili su senzacionalnu vest. Ovo je kao da smo otkrili atomsku bombu.“
„Ako se ispostavi da je artefakt koji ste otkrili autentičan“, odvratio je iskreno Macini, „onda ste pronašli nešto daleko značajnije od bombe.“
Kao direktor Vatikanskog muzeja, Alberto Macini je ozbiljnošću svog autoriteta garantovao za svako važno otkriće od religijskog značaja koje je izašlo na svetlost dana u minulih trideset godina. Za ispisane tablice, iskopane u zapadnoj Siriji,  za koje se smatra da su pripadale apostolu Jovanu. Za prvu Vericotte Bibliju. I jedno i drugo se sada nalazi u trezorima Vatikana. Učestvovao je i u razotkrivanju svih prevara, stotina njih.
Rene Lakaz je povela Macinija duž uskog hodnika iz petnaestog veka, koji su prekrivale pločice ukrašene grbovima.
„Kažete da je relikvija otkrivena u nekoj grobnici?“, pitao je Macini.
„U tržnom centru...“, nasmešila se Lakazova. „Čak i u centru Borea radi se danonoćno. Buldožeri su iskopali ono što mora da je bila kripta. Ne bismo je ni videli da se nekoliko sarkofaga nije otvorilo.“ 
Lakazova je povela svog uvaženog gosta do malog lifta, pa su se popeli do trećeg sprata. „Grobnica je pripadala nekom davno zaboravljenom vojvodi koji je umro 1098. godine. Obavili smo testove kiselinom i spektralnu analizu. Izgleda da starost odgovara. U početku smo se pitali zbog čega bi dragocena relikvija, već tada stara hiljadu godina, donesena s druge strane sveta, bila zakopana u grobnici iz jedanaestog veka.“
„I šta ste otkrili?“, upita Macini.
„Izgleda da se naš vojvoda, zapravo, borio u Krstaškom ratu. Znamo da je tragao za relikvijama iz Hristove epohe.“ Konačno su stigli do njene kancelarije. „Preporučujem vam da duboko udahnete. Uskoro ćete ugledati nešto zaista izvanredno.“
Artefakt je ležao na jednostavnom belom platnu na stolu za ispitivanje; delovao je skromno, kako samo tako dragocena stvar može.
Macini je konačno skinuo naočare. Nije uspeo da duboko udahne. Ostao je bez daha. Gospode Bože, ovo jeste atomska bomba!
„Pogledajte izbliza! Na njemu je urezan zapis.“
Direktor Vatikanskog muzeja savio se nad predmetom. Da, mogao bi da bude. Ima sve tačne oznake. Tu je bio i zapis. Na latinskom. Primakao se i zažmurio da bi pročitao. „Acre, Galilee...“ Proučavao je artefakt s jednog kraja na drugi. Epoha je odgovarala. I oznake. A sve se slagalo i s opisom u Bibliji. A opet, kako to da je zakopano ovde? „Sve ovo, zapravo, ništa ne dokazuje.“
„To je istina, naravno.“ Rene Lakaz je slegnula ramenima. „Ali doktore... Ja sam iz ovog kraja. Otac mi je iz doline, otac moga oca, i njegov otac. Stotinama godina ovuda se pronose priče, mnogo pre nego što je ova grobnica otvorena. Svaki školarac u Boreu raste uz te priče – da je ova sveta relikvija bila ovde, u Boreu, još pre devet stotina godina.“
Macini je video stotinu ovakvih navodnih relikvija, ali neizmerna snaga upravo ove očarala ga je i potresla. Sila kojom je ona zračila podstakla ga je da klekne na kameni pod.
Na kraju je to i učinio – kao da se nalazio u prisustvu Isusa Hrista.
„Čekala sam da stignete pa da pozovem kardinala Peroa u Pariz“, rekla je Lakazova.
„Zaboravite Peroa.“ Macini je podigao pogled i ovlažio suve usne. „Pozvaćemo papu.“
Alberto Macini nije mogao da odvoji pogled od neverovatnog artefakta na običnom belom platnu. Ovo je bilo više od krune njegove karijere. Ovo je bilo pravo čudo.
„Samo još nešto“, rekla je gospođica Lakaz.
„Šta?“, promrmljao je Macini. „Šta još?“
„Po ovdašnjem predanju, oduvek se smatralo da je dragocena relikvija ovde. Ali nikada i da je pripadala vojvodi. Radi se o čoveku daleko skromnijeg porekla.“
„Kakav bi to čovek niskog roda došao do ovakve dragocenosti? Sveštenik? Možda neki lopov?“
„Ne.“ Rene Lakaz je razrogačila svoje smeđe oči. „U stvari, dvorska luda.“

 
 

Prvi deo
POREKLO KOMEDIJE

 
 

Poglavlje 1

Vej di Per, selo u južnoj Francuskoj, 1096. godine

Crkvena zvona su zvonila.
Glasna, uznemirujuća zvonjava odjekivala je kroz mesto usred dana.
Zvona u podne čuo sam samo još dva puta za četiri godine koliko živim u ovom mestu. Jedanput, kada je do nas stigao glas da je kraljev sin umro. A drugi put, kada je, za ratova, borbena družina rivala našeg gospodara iz Dinja projurila kroz naše mesto i ostavila osmoro mrtvih i spalila skoro sve kuće do temelja.
Šta li se to dešava?
Požurih do prozora na drugom spratu krčme koju sam držao sa svojom ženom Sofi. Ljudi su istrčavali na trg noseći svoje alatke. „Šta se dešava? Kome je potrebna pomoć?“, vikali su.
Onda je Arno, koji je obrađivao njivu uz reku, progalopirao mostom na svojoj mazgi, pokazujući unazad na drum. „Dolaze! Skoro da su ovde!“
S istoka sam čuo hor veoma jakih glasova koji su se dizali kao jedan. Provirio sam kroz krošnje drveća i zastao otvorenih usta. „Gospode, mora da sanjam“, pomislio sam. Ovde je i trgovac s kolima na dva točka bio događaj. Trepnuo sam pred ovim prizorom, ne jednom već dva puta.
Najveći skup ljudi koji sam ikada video! Tiskao se na uskom drumu ka selu, prostirao se dokle oko dopire.
„Sofi, dođi brzo, odmah“, viknuo sam. „Ovo je neverovatno.“
Prozoru je žurno prišla žena kojom sam oženjen već tri godine, plave kose skupljene pod belom kapom, spremna za radni dan. „Majko božija... Ig...“
„To je vojska“, promucao sam, jedva verujući sopstvenim očima. „Vojska krstaša.“


Poglavlje 2

Čak i do nas u Vej di Peru stigao je glas o papinom pozivu. Čuli smo da mnoštvo ljudi ostavlja porodice, stavlja na sebe simbol krsta, čak i blizu, u Avinjonu. A evo ih ovde... vojska krstaša, maršira kroz Vej di Per!
Ali kakva vojska! Više nalik rulji, jednoj od onih opisanih u proročanstvima Isaije ili Jovana. Muškarci, žene, deca, s toljagama i alatkama, izašli pravo iz kuća. A bilo ih je mnogo – više hiljada! Nisu bili opremljeni oklopima ni uniformama, već odrpani, s crvenim krstovima, bilo našaranim, bilo ušivenim na obične tunike. A na čelu ove skupine... ne neki naduvani vojvoda ili kralj s grbom na verižnjači i oklopu koji veličanstveno sedi na ogromnom paripu, već čovečuljak u gruboj monaškoj odori, bosonog, ćelav i sa slamnatom krunom, posađen na običnu mazgu.
„Turke neće uplašiti mačevima,“ rekao sam i odmahnuo glavom, „nego svojim groznim pevanjem.“
Sofi i ja smo posmatrali kolonu koja je stigla do kamenog mosta na ulazu u naše mesto. Videli smo mlado i staro, muško i žensko; neke sa sekirama, maljevima i starim mačevima, stare vitezove kako paradiraju u zarđalim oklopima. Kola na dva i četiri točka, umorne mazge i konje koji su služili za oranje. Hiljade njih.
Svi meštani su stajali i zurili. Deca su istrčavala i igrala oko monaha kako se približavao. Niko nikada nije video takvo nešto. Ovde se nikada ništa nije dešavalo!
Pažnju mi je privukla jedna čudna stvar. „Sofi, kaži mi, šta vidiš?“
„Šta vidim? Ili najsvetiju vojsku koju sam ikada videla ili najluđu. U svakom slučaju, najgore opremljenu.“
„Ali, pogledaj, nigde nijednog velikaša. Samo obični muškarci i žene. Poput nas.“
Široka kolona vijugala je ispod nas do glavnog trga, a čudni monah na njenom čelu trzajem je zaustavio mazgu. Jedan vitez s bradom pomogao mu je da sjaše. Otac Leo, mesni sveštenik, prišao je da ga pozdravi. Pevanje je prestalo, oružje i zavežljaji su spušteni. Celo naše mesto okupilo se na malom trgu. Slušali su.
„Zovu me pustinjak Petar“, počeo je monah, začuđujuće jakim glasom, „koga je ponukala Njegova svetost papa Urban da povede vojsku vernih u Svetu zemlju i oslobodi Grob Gospodnji od nevernih hordi. Ima li ovde vernih?“
Imao je bledo lice i dug nos, nalik na životinju koju je jahao, a mrka odora bila mu je puna rupa, izlizana. A ipak, dok je govorio, činilo se kao da raste, a glas mu se dizao moćno i ubedljivo.
„Ojalovljenu zemlju na kojoj je naš Gospod podneo žrtvu opoganili su neverni Turci. Polja koja su nekada točila med i mleko sada leže poprskana krvlju hrišćanske žrtve. Crkve spaljuju i pljačkaju, sveta mesta uništavaju. Najsvetije blago naše vere, mošti svetaca, bacaju psima; dragocene bočice napunjene kapima krvi samog Spasitelja prosuli su na hrpu balege kao ukiseljeno vino.“
„Pridružite nam se“, izvikivali su mnogi iz kolone. „Ubijmo pagane i zauzmimo mesto pored Gospoda na Nebu.“
„Onima koji pođu“, nastavio je monah po imenu Petar, „onima koji ostave svoje zemaljsko imanje i pridruže se krstašima, Njegova svetost papa Urban obećava neizrecive nagrade. Blago, plen i vojnu slavu. Svoju zaštitu vašim odanim porodicama koje ostanu za vama. Večito blaženstvo na Nebu, uz noge našeg blagodarnog Gospoda. A kao najveću nagradu, slobodu. Slobodu od potčinjenosti po vašem povratku. Ko će poći, hrabre duše?“ Monah je pružio ruke, pa njegov poziv postade skoro neodoljiv.
Trgom se razlegoše povici odobravanja. Ljudi koje sam godinama poznavao uzvikivali su: „Ja... ja ću poći!“
Primetio sam kako Mat, mlinarev stariji sin, od samo šesnaest godina, diže ruke i grli majku. I kako Žan, kovač, koji je mogao da lomi gvožđe rukama, pada na kolena i stavlja simbol krsta. Još nekoliko drugih ljudi, neki od njih još dečaci, trče da pokupe svoje stvari, a onda se utapaju u kolonu. Svi su vikali: „Dei leveult! Bog tako hoće!“
I meni samom uzavre krv. Kakav se to slavan poduhvat ukazivao preda mnom? Blago i plen pokupljeni usput. Mogućnost da izmenim svoju sudbinu jednim potezom. Živnuh u duši. Razmišljao sam o sticanju slobode i o blagu koje bih mogao da zadobijem s krstašima. U jednom trenutku zamalo da podignem ruku i viknem: „Ja ću poći! Ja ću staviti na sebe simbol krsta!“
Ali, tada sam osetio kako mi Sofi steže ruku. Ostao sam nem. 
Za nekoliko minuta procesija je ponovo krenula. Redovi zemljoradnika, zidara, pekara, sluškinja, kurvi, putujućih zabavljača i odmetnika od zakona grabe svoje torbe i improvizovano oružje i pridružuju se pesmi. Monah Petar se popeo na svog magarca, blagoslovio selo jednim pokretom, a onda pokazao na istok.
Posmatrao sam ih s čežnjom za koju sam mislio da me je odavno napustila. U mladosti sam mnogo putovao. Podigli su me lutajući pevači, studenti i učeni ljudi koji su zabavljali narod od grada do grada. I nedostajalo mi je nešto iz tog doba. Nešto što je moj život u Vej di Peru stišao, ali nije potpuno ugasio.
Nedostajala mi je sloboda, a, čak i više od toga, želeo sam slobodu za Sofi i decu koju ćemo imati jednog dana.


Poglavlje 3

Dva dana kasnije u naše mesto stigli su novi posetioci.
Sa zapada se začula tutnjava od koje se zemlja tresla, a za njom se dizao oblak šljunka i prašine. Konjanici su nailazili u punom galopu! Kotrljao sam bačvu iz skladišta, kada su na sve strane počeli da padaju krčazi i boce. Zahvatila me je panika. Kroz glavu mi je prošao razorni napad pljačkaša od pre dve godine. Svaku kuća u selu su ili spalili ili opljačkali.
Začuo se krik, zatim uzvik. Deca koja su se igrala loptom na trgu izmakla su im se s puta. Osam krupnih ratnih konja protutnjalo je preko mosta i stiglo u središte mesta. Na ogromnim atovima jahali su vitezovi s ljubičastim i belim oznakama Balduina od Treja, našeg feudalnog gospodara.
Družina konjanika se zaustavila na trgu. U vođi vitezova prepoznao sam Norkrosa, kastelana našeg feudalnog gospodara, vojnog zapovednika njegove vojske. Pogledom je s konja obuhvatio naše selo i glasno primetio: „Ovo je Vej di Per?“
„Mora da jeste, gospodaru“, odgovorio je jedan od vitezova iz pratnje i naglašeno šmrknuo. „Rečeno nam je da jašemo na istok sve do smrada govana, a onda da krenemo pravo za njim.“
Njihovo prisustvo ovde moglo je da znači samo neko zlo. Polako sam krenuo prema trgu, a srce mi je jako udaralo. Moglo je svašta da se desi. Gde je Sofi?
Norkros je sjahao, a za njim i ostali, dok su im konji besno frktali. Vojni zapovednik je imao tamne, napola sklopljene oči koje su odavale samo uske trake svetlosti, kao osmine meseca, i pramenje slabe, tamne brade. „Donosim vam pozdrave od vašeg gospodara Balduina“, rekao je da ga svi čuju, stupajući u sredinu trga. „Do njega je stigao glas da je ovuda pre dva dana prošla rulja, s nekim blebetavim kaluđerom na čelu.“
Dok je on govorio, njegovi vitezovi su se razišli po selu. Odgurivali su žene i decu, zabijali glave u kuće kao da ih poseduju. Na njihovim nadmenim licima moglo se pročitati: Sklanjajte mi se s puta, govna obična. Vi niste ništa. Možemo da radimo šta nam je volja.
„Vaš gospodar me je zamolio da vam prenesem“, obznanio je Norkros, „kako se nada da nikog od vas nije ponelo buncanje onog verskog ludaka, čiji mozak je sasušeniji čak i od njegovog stojka.“
Sada mi je bilo jasno šta su Norkros i njegovi ljudi radili ovde. Tragali su za dokazima da su Balduinovi podanici stavili simbol krsta.
Norkros je paradirao trgom zaustavljajući pogled svojih sitnih očiju na jednom po jednom meštaninu. „Vaš gospodar Balduin jeste taj koji polaže pravo na vašu službu, ne tamo neki umoljčani pustinjak. Zakletvom i čašću obavezali ste se njemu. U odnosu na njegovu, papina zaštita je ništavna.“
Konačno sam uspeo da ugledam Sofi kako s kofom žuri od bunara. Uz nju je išla mlinareva žena Mari i njihova kćerka Eme. Očima sam im davao znake da se klone Norkrosa i njegovih siledžija.
Progovorio je otac Leo. „Tako ti duše, viteže“, rekao je sveštenik stupajući ka njemu, „ne omalovažavaj one koji se sada bore za slavu Boga. Ne poredi papinu svetu zaštitu sa svojom. To je jeres.“
Začuše se očajnički krici. Dva Norkrosova viteza vraćala su se na trg vukući mlinara Žorža i njegovog malog sina Aloa za kosu. Gurnuli su ih obojicu na sredinu trga.
Osetio sam grč u stomaku. Nekako su saznali...
Norkros je zaista izgledao oduševljeno. Prišao je dečaku koji je ustuknuo, i pokrio mu lice svojom krupnom šakom. „Papina zaštita, kažeš, a, pope?“ Zasmejao se. „Hajde da vidimo koliko ta zaštita stvarno vredi.“


Poglavlje 4

Naša nemoć bila je tako očigledna da sam se osećao posramljeno. Norkrosov mač zazveča kada se on ustremi ka uplašenom mlinaru. „Tako mi svega, mlinaru.“ Norkros se smešio. „Zar još prošle nedelje nisi imao dva sina?“
„Moj sin Mat je otišao u Vokliz“, rekao je Žorž i pogledao ka meni. „Da uči gvožđarski zanat.“
„Gvožđarski zanat...“ Norkros je klimao glavom stežući usne. Osmehnuo se kao da kaže: Znam da je to obično sranje. Žorž mi je bio prijatelj. Bio sam svom dušom uz njega. Razmišljao sam o oružju koje sam imao u krčmi i da li bismo ikako mogli da se borimo s ovim vitezovima ako budemo morali.
„A pošto ti je jači sin otišao“, navaljivao je Norkros, „kako ćeš nastaviti da plaćaš porez vojvodi kada ti je radna snaga smanjena za trećinu?“
Žorž je šarao očima. „Biće to lako, gospodaru. Radiću sâm mnogo više.“
„Dobro je to.“ Norkros je klimnuo glavom i prišao dečaku. „U tom slučaju, neće ti mnogo nedostajati ovaj, je l’ da?“ U tren oka ščepao je devetogodišnjeg momčića kao naramak sena.
Aloa, koji se džilitao i vrištao, poneo je prema mlinu.
Dok je prolazio pored mlinareve preplašene ćerke, Norkros je namignuo svojim ljudima. „Ne ustručavajte se da se poslužite mlinarevim izuzetnim žitom.“ Sirota Eme je pomamno vrištala dok su je oni cereći se odvlačili u mlin.
Pred očima mi se odvijala tragedija. Norkros je dohvatio uže od konoplje i uz pomoć jednog iz svoje družine vezao Aloa za lopatice velikog točka na mlinu, koji je uranjao duboko pod površinu reke.
Žorž se baci pred zapovednikove noge. „Zar nisam uvek bio veran našem gospodaru Balduinu? Zar nisam činio ono što je trebalo?“
„Slobodno se požali Njegovoj svetosti.“ Norkros se zasmeja i priveza čvrsto dečakove ruke i noge za točak. 
„Oče, oče...“, izbezumljeno povika Alo.
Norkros poče da okreće točak. Žorž i Mari sumanuto kriknuše kada Alo nestade pod vodom. Norkros ga zadrža za trenutak, pa lagano okrenu točak. Dete se pojavi, pomamno hvatajući vazduh.
Odvratni vitez se nasmeja našem svešteniku. „Šta sad kažeš, oče? Da li ovo očekuješ od papine zaštite?“ Ponovo spusti točak i dečačić nestade. Celo mesto ostade bez daha od užasa.
Izbrojah do trideset. „Molim vas“, zavapi Mari na kolenima. „Pa, on je tek dete.“
Norkros najzad poče da diže točak. Alo je grcao i izbacivao vodu iz pluća. Iza njih su dopirali nepodnošljivi krici njegove sestre. I sâm sam jedva disao. Morao sam nešto da učinim – čak i pod uslovom da zapečatim sopstvenu sudbinu.
„Gospodine.“ Kročio sam prema Norkrosu. „Ja ću pomoći mlinaru da poveća porez za trećinu.“
„A ko si pa ti, šargarepo?“ Nadmeni vitez se okrenuo i prikovao pogled za ćubu moje jarkocrvene kose.
„I šargarepe, ako to moj gospodar želi.“ Prišao sam korak bliže. Bio sam spreman sve da učinim, da brbljam bilo šta što će odvući njegovu pažnju. „Dodaćemo pride i dva bušela šargarepe!“
Hteo sam da nastavim – vic, glupost, bilo šta što mi padne na pamet – kada jedan od njegovih ljudi dojuri do mene. Uspeo sam da vidim samo odsjaj njegove okovane rukavice kada me je drškom od mača udario u glavu. U sledećem trenutku nađoh se na zemlji.
„Ig, Ig“, začuh Sofi kako vrišti.
„Ova šargarepica mora da gaji sklonost prema mlinaru“, rugao se Norkros. „Ili prema mlinarevoj ženi. Za trećinu više, kažeš. Pa, prihvatam tvoju ponudu u ime svog gospodara. Računaj da ti je porez povećan.“
Istovremeno je ponovo pokrenuo točak. Začuh kako se Alo otima i guši dok je nestajao pod vodom.
Norkros viknu: „Ako hoćete da se borite, onda se borite za slavu svog vlastelina kada vas pozove. Ako želite blago, onda prionite žešće na posao. Ali običajni zakon je zakon. Svima su vam jasni zakoni, zar ne?“
Naslonio se na točak, ovoga puta najduže. Kroz gomilu se prolomi bolno preklinjanje: „Molimo vas... pustite dečaka! Pustite ga!“ Stegnutih pesnica odbrojavao sam vreme koje je Alo proveo ispod vode. Dvadeset... trideset... četrdeset.
Onda Norkros razvuče lice u oduševljen osmeh. „Zaboga... jesam li ja to zaboravio na vreme?“
Polako je okrenuo točak. Kada se dečakovo lice pomolilo na površini, bilo je otečeno, iskolačenih očiju. Njegova mala vilica beživotno je visila.
Mari vrisnu, a Žorž poče da grca.
„Baš šteta“, uzdahnuo je Norkros i zaustavi točak tako da je Aloovo beživotno telo ostalo iznad vode. „Izgleda da i nije bio stvoren za život mlinara.“
Usledi tišina, stravičan trenutak ispunjen osećanjem praznine i bola. Tišinu razbiše samo jecaji Eme, koja se klecajući pojavi iz mlina.
„Hajdemo!“ Norkros je okupio vitezove. „Mislim da je vojvodina poruka stigla do cilja.“
Dok se vraćao preko trga, zaustavio se iznad mene. Ja sam sve vreme ležao i lebdeo između života i smrti. Onda mi je svoju tešku čizmu pritisnuo uz vrat. „Nemoj da zaboraviš na šta si se obavezao, šargarepo. Posebno ću proveriti tvoju isplatu poreza.“


Poglavlje 5

To strašno popodne izmenilo mi je život. Te noći, dok smo Sofi i ja ležali u krevetu, nisam mogao od nje da sakrijem istinu. Ona i ja smo delili sve, i dobro i zlo. Ležali smo priljubljeni na slamarici u našoj maloj odaji iza krčme. Nežno sam milovao njenu dugu plavu kosu koja joj se spuštala niz cela leđa. Svaki njen pokret, svako nabiranje nosa, podsećalo me je na to koliko je volim i da sam je zavoleo još kada sam je prvi put ugledao.
Nama se desila ljubav na prvi pogled. Sa deset godina!
Mladost sam proveo putujući s jednom grupom zabavljača. Njima su me predali kao sasvim malog, kada mi je umrla majka. Bila je ljubavnica jednog sveštenika, koji više nije mogao da prikriva moje postojanje. Zabavljači su me podigli kao jednog od svojih, podučili me latinskom jeziku, gramatici, logici, čitanju i pisanju. Ali, što je najvažnije, naučili su me da zabavljam publiku. Putovali smo po katedralnim gradovima, Nimu, Kliniju, Le Piju, recitovali svoje nepristojne pesme, izvodili akrobatske i žonglerske tačke za narod. Svakog leta smo prolazili kroz Vej di Per. Tu sam spazio Sofi u krčmi njenog oca. Od mene nije mogla da sakrije svoje plahe plave oči. A kasnije sam primetio da viri dok smo probali. Bio sam ubeđen da je kriomice gledala mene... Otkinuo sam cvet suncokreta i prišao joj. „Šta, kad uđe, bude kruto i čvrsto, al’ kad izađe, postane mlitavo?“
Širom je otvorila oči i porumenela. „Kako iko sem đavola može da ima tako jarko crvenu kosu?“, pitala je. A zatim otrčala.
Kupus, zaustio sam da kažem.
Svake godine kada bismo ponovo došli, doneo bih Sofi po jedan cvet suncokreta, sve dok od štrkljaste devojčice nije odrasla u najlepšu ženu koju sam video. Smislila je pesmu o meni, rimovanu rugalicu:

Devojče srete lutalicu momka
U čestitog meseca veselom krugu, 
I mada to beše ljubav na prvi pogled oka,
Ta ljubav jeste predodređena za tugu.

Zvao sam je „moja princeza“, a ona je kazala da verovatno imam po jednu takvu u svakom gradu. Ali uistinu ih nisam imao. Svake godine bih joj obećao da ću se vratiti i uvek sam se vraćao. Jedne godine sam ostao.
Tri godine našeg braka bile su najsrećnije koje sam ikada proživeo. Prvi put u životu osetio sam da imam porodicu. I da sam veoma zaljubljen.
Ali te noći, dok sam grlio Sofi, nešto mi je govorilo da ovako više ne mogu da živim. Ubijao me je bes koji se rasplamsao zbog užasa toga dana. Uvek će se naći neki Norkros, uvek će nam naturiti neki novi porez. Ili će biti neki novi Alo... Jednoga dana dečak razapet na točak može biti naš rođeni sin.
Sve dok ne postanemo slobodni.
„Sofi, moram o nečem važnom da razgovaram s tobom.“ Priljubio sam se uz glatku krivinu njenih leđa. 
Ona samo što nije utonula u san. „Može li to da sačeka, Ig? Šta može biti važnije od onoga što smo upravo doživeli?“
Progutao sam knedlu. „Rajmund od Tuluza prikuplja vojsku. Rekao mi je Pol, kolar. Polaze za Svetu zemlju kroz nekoliko dana.“ 
Okrenula se u mom zagrljaju i pogledala me praznim, nesigurnim pogledom.
„Moram da pođem“, kazao sam.
Sofi je sela, skoro zapanjena. „Hoćeš da staviš krst?“
„Ne krst. Ne bih se borio za to. Ali Rajmund je obećao slobodu svakome ko mu se pridruži. Slobodu, Sofi... Videla si šta se danas dogodilo.“
Ispravila se. „Zaista sam videla, Ig. A videla sam i to da te Balduin nikada neće osloboditi obaveze. Niti bilo koga drugog.“
„U ovom slučaju, nema izbora“, negodovao sam. „Rajmund i Balduin imaju sporazum. Moraće da prihvati. Sofi, pomisli kako bi nam se životi izmenili. Ko zna šta mogu da pronađem tamo? Ispredaju se priče o blagu koje samo čeka da ga pokupiš. O svetim relikvijama koje vrede kao hiljadu naših krčmi.“
„Odlaziš“, rekla je i odvratila pogled od mene, „jer ti nisam rodila dete.“
„Nije tačno! Ne smeš tako da misliš, ni na jedan jedini čas. Volim te više od svega. Svakog dana kada te pogledam dok radiš po krčmi, čak i u masnoj i zadimljenoj kuhinji, zahvalim se Bogu na sreći koju mi je podario. Nama je suđeno da budemo zajedno. Vratiću se dok trepneš.“
Klimala je glavom, neuverena. „Ti nisi vojnik, Ig. Mogao bi da pogineš.“
„Jak sam. I vešt. Niko ne ume da zbija šale kao ja.“
„Niko ne želi da sluša tvoje budalaste viceve, Ig.“ Šmrknula je. „Osim mene.“
„Onda ću nevernike da poplašim svojom crvenom kosom.“
Primetio sam uzdržan osmeh na njenom licu. Stavio sam joj ruke na ramena i zagledao joj se u oči. „Vratiću se. Kunem ti se. Baš kao i onda kada smo bili deca. Uvek sam ti govorio da ću se vratiti. I uvek sam se vraćao.“
Klimnula je glavom pomalo nevoljno. Video sam da se plaši, ali i sâm sam se plašio. Zagrlio sam je i pomilovao po kosi.
Sofi je podigla glavu i poljubila me, pomalo vatreno, a pomalo plačno.
Uzbudio sam se. Nisam mogao to da sputam. U njenim očima sam primetio da i ona oseća isto. Uhvatio sam je oko struka, a ona se popela na mene. Razdvojila je noge i ja sam nežno ušao u nju. Telo mi je ošinula njena vrelina.
„Moja Sofi...“, prošaputao sam.
Kretala se u istom ritmu sa mnom, meko stenjući od zadovoljstva i ljubavi. Kako bih mogao da je ostavim? Kako bih mogao da budem tako lud?
„Ig, vratićeš se?“ Uprla je pogled u mene.
„Kunem se.“ Pružio sam ruku i obrisao svetlucavu suzu ispod njenog oka. „Ko zna?“, nasmešio sam se. „Možda ću se vratiti kao vitez. S neopisivim blagom i slavom.“
„Moj vitez“, šapnula je. „A ja, tvoja kraljica...“