ČOVEKOV ALTER EGO nije ništa drugo nego njegova omiljena slika o sebi. Ogledalo u mojoj sobi u hotelu Vindzor u Parizu odražavalo je moju omiljenu sliku o meni – preplanuo, zgodan mladi linijski pilot, glatko izbrijan, plećat i besprekorno uredan. Skromnost ne spada u moje vrline. U to vreme, vrlina nije spadala u moje vrline.
Zadovoljan svojim izgledom, uzeo sam torbu, izašao iz sobe i dva minuta kasnije stajao sam ispred rešetke na kasi.
„Dobro jutro, kapetane“, reče kasirka toplo. Na uniformi sam imao oznake kopilota, ali takvi su Francuzi. Precenjuju sve osim žena, vina i umetnosti.
Potpisah hotelski račun koji mi je dodala preko pulta, okrenuh se da odem, a onda se vratih, vadeći ček od plate iz unutrašnjeg džepa sakoa. „Oh, možete li ovo da mi unovčite? Od vašeg pariskog noćnog života maltene sam švorc, a kući se vraćam tek za nedelju dana.“ Snuždeno sam se nasmešio.
Uzela je ček Pan Ameriken vorld ervejza i pogledala iznos. „Sigurna sam da možemo, kapetane, ali upravnik mora da odobri ovako velik iznos“, rekla je. Otišla je u kancelariju iza sebe i vratila se začas, sa zadovoljnim osmehom. Dala mi je ček da ga potpišem.
„Pretpostavljam da želite američke dolare?“, pitala je, a onda je, ne čekajući na odgovor, odbrojala 786,73 dolara u jenkijevskim novčanicama i monetama. Ostavih joj dve novčanice od 50 dolara. „Zahvalite se u moje ime ljubaznom osoblju, budući da sam bio tako nemaran“, rekao sam smešeći se.
Ozarila se. „Naravno, kapetane. Vrlo ste ljubazni“, rekla je. „Želim vam dobar let i, molim vas, dođite nam ponovo.“
Uzeo sam taksi do Orlija i rekao vozaču da me ostavi kod ulaza u TWA. Prošao sam s druge strane rezervacionog šaltera TWA u predvorju i pokazao svoju FAA dozvolu i iskaznicu Pan Ama kontrolnom službeniku TWA. Pogledao je listu. „U redu, prvi oficir Frenk Vilijems, šlepovanje do Rima. Tu ste. Popunite ovo, molim vas.“ Dao mi je poznatu ružičastu potvrdu za putnike koji ne plaćaju kartu, a ja sam uneo potrebne podatke. Podigao sam torbu i otišao do carinskog izlaza s oznakom „SAMO ZA ČLANOVE POSADE“. Stavio sam torbu na pult, ali me je inspektor, smežurani starac s tršavim brkom, prepoznao i mahnuo mi da prođem.
Neki dečak stvorio se pored mene dok sam išao ka avionu i buljio je s neskrivenim divljenjem u moju uniformu punu poliranih zlatnih pruga i drugih ukrasa.
„Vi ste pilot?“, upitao je. Po akcentu se čulo da je dečak Englez.
„Ma ne, samo putnik kao i ti“, odgovorih. „Pilotiram za Pan Am.“
„Letite na ‘sedamstosedmicama’?“
Odmahnuo sam glavom. „Više ne“, rekoh. „Sad sam na DC-8.“ Volim klince. Ovaj me je podsetio na mene od pre nekoliko godina.
Privlačna plavokosa stjuardesa dočekala me je kad sam se ukrcao u avion i pomogla mi da strpam opremu u ostavu za prtljag posade. „Skroz smo puni na ovom letu, gospodine Vilijems“, rekla je. „Izborili ste se s još dva momka za pomoćno sedište. Ja ću služiti u kabini.“
„Samo mleko za mene“, rekao sam. „I ne maltretirajte se s tim ako bude gužva. Autostoperi ionako imaju pravo samo na vožnju.“
Sagnuo sam se i ušao u kabinu. Pilot, kopilot i inženjer leta proveravali su opremu i instrumente pre poletanja, ali su ljubazno prekinuli kad sam ušao. „Zdravo, ja sam Frenk Vilijems, Pan Am, i ne dajte da vas prekidam“, rekao sam.
„Geri Džajls“, rekao je pilot pružajući ruku. Klimnuo je prema drugoj dvojici. „Bil Ostin, broj dva, i Džim Rajt. Drago nam je što ste tu.“ Rukovao sam se s ostala dva avijatičara i seo na pomoćno sedište, ostavljajući ih njihovom poslu.
Uzleteli smo dvadeset minuta kasnije. Džajls je podigao „707“ na 9.000 metara, proverio instrumente, dobio dozvole od tornja Orli i izvukao se sa sedišta. Procenio me je na ležerno temeljan način i pokazao svoju fotelju. „Hoćete li malo da upravljate ovom pticom, Frenk?“, reče mi. „Ja ću da odem pozadi i da se družim s profitabilnim putnicima.“
Njegova ponuda bila je ljubazan gest, uobičajen prema pilotima iz konkurentskih kompanija koji se šlepuju. Bacio sam šapku na pod kabine i uvukao se u komandno sedište, veoma dobro svestan da mi je poverena odgovornost nad 140 života, uključujući i moj sopstveni. Ostin, koji je preuzeo kontrole kad je Džajls napustio sedište, prepustio ih je meni. „U igri ste, kapetane“, rekao je smešeći se od uva do uva.
Smesta sam prebacio džinovski mlaznjak na automatskog pilota i nadao sam se da prokleta napravica radi, jer ja lično ne umem ni zmaja da pustim.
Nisam bio niti Pan Amov pilot niti bilo kakav drugi pilot. Bio sam samozvanac, jedan od najtraženijih kriminalaca na četiri kontinenta, i upravo sam izvodio ono po čemu sam poznat – upetljao sam neke fine ljude u superprevaru.

POSTAO SAM MILIONER ne jednom, ne dvaput, nego dva i po puta do svoje dvadeset prve godine. Ukrao sam svaki novčić, do poslednjeg, i straćio novac na fine tkanine, gastronomsku hranu, luksuzan smeštaj, fantastične cice, lepa kola i druga čulna zadovoljstva. Bio sam na žurkama u svim evropskim prestonicama, sunčao se na svim poznatim plažama, provodio se u Južnoj Americi, na južnim morima, Orijentu i u ukusnijim delovima Afrike.
To uopšte nije bio opušten život. Nisam baš držao prst na alarmnom dugmetu, ali imam veliku kilometražu u svojim cipelama za trčanje. Mnogo sam puta izlazio na bočna vrata, niz požarne stepenice i preko krovova. Za pet godina odbacio sam više garderobe nego što većina muškaraca pribavi za ceo život. Bio sam klizaviji od puža u puteru.
Začudo, nikad se nisam osećao kao kriminalac. Naravno, jesam bio kriminalac, i jesam bio svestan toga. Vlasti i novinari opisivali su me kao jednog od najpametnijih rasturača lažnih čekova, umetnika prevare i pokvarenjaka, kao varalicu dostojnu Oskara. Bio sam maher i pozer zapanjujuće sposobnosti. Ponekad bih i samog sebe fascinirao nekom svojom imitacijom ili trikom, ali se ni u jednom trenutku nisam zavaravao. Bio sam svestan da sam ja Frenk Abagnejl Mlađi, da sam prevarant i falsifikator čekova i da mi, ako budem uhvaćen, ne sleduje Oskar. Sleduje mi zatvor.
I bio sam u pravu. Robijao sam neko vreme u francuskoj ćuzi, služio umanjenu kaznu u švedskom bajboku i oprao se od svih svojih američkih grehova u federalnoj ćorki u Pitersburgu u Virdžiniji. U tom poslednjem zatvoru dobrovoljno sam se podvrgao psihološkoj proceni jednog kriminologa-psihijatra sa Univerziteta Virdžinije. Dve godine mi je davao razne pismene i usmene testove, a u nekim prilikama koristio je i serum istine i detektor laži.
Psihić je zaključio da imam vrlo visok kriminogeni prag. Drugim rečima, uopšte nije trebalo ni da postanem varalica.
Njujorški pandur, jedan od onih koji su se najzdušnije trudili da me uhvate, pročitao je izveštaj i frknuo. „Ma taj lekar za glavu nas sto posto zeza“, podsmešljivo je rekao. „Ovaj ovde falsifikator opljačka nekoliko stotina banaka, iz pola svetskih hotela mazne sve osim čaršava, pojebe sve aviokompanije na nebu, uključujući i većinu njihovih stjuardesa, proturi dovoljno lažnih čekova da se oblepe zidovi Pentagona, osnuje svoje sopstvene proklete koledže i univerzitete, napravi budale od pola pandura u dvadeset zemalja dok krade preko dva miliona dolara, i na kraju ima visok kriminogeni prag? Šta bi, do đavola, uradio da ima nizak kriminogeni prag, ispraznio Fort Noks?“
Detektiv mi je poturio papir pod nos. Vremenom smo postali prijateljski nastrojeni protivnici. „Prevario si ovog psihijatra, zar ne, Frenk?“
Rekao sam mu da sam na svako psihijatrovo pitanje odgovorio što sam istinitije mogao, da sam sve testove popunio što sam iskrenije bio u stanju. Nije bio ubeđen. „Ma jok“, reče. „Možeš da nasamariš te federalce, ali mene ne možeš. Prevario si tu sominu.“ Odmahnuo je glavom. „Prevario bi ti i sopstvenog oca, Frenk.“
To sam već uradio. Na svom tati ubeležio sam svoju prvu recku. Tata je imao jednu osobinu neophodnu za savršenog goluba, slepo poverenje, i očerupao sam ga za 3.400 dolara. Tad sam imao samo petnaest godina.
Rodio sam se i proživeo svojih prvih šesnaest godina u Bronksvilu u Njujorku. Bio sam treće od četvoro dece i imenjak svog oca. Da sad hoću da nasamarim sitnu decu, mogao bih da kažem da sam dete iz razorenog doma, jer su se mama i tata rastali kad sam imao dvanaest. Ali time bih samo ocrnio svoje roditelje.
Rastava i kasniji razvod najviše su povredili tatu. Bio je zaista vezan za mamu. Moju majku, Polet Abagnejl, lepu Francuskinju iz Alžira, tata je upoznao i s njom se venčao tokom Drugog svetskog rata, dok je služio u Oranu. Mama je tada imala samo petnaest godina, a tata dvadeset osam, i mada razlika u godinama u prvo vreme nije bila bitna, uvek sam osećao da je kasnije uticala na raspad njihovog braka.
Tata je nakon otpusta iz vojske otvorio u Njujorku svoju trgovinu, papirnicu na uglu Četrdesete ulice i Avenije Medison, pod nazivom Grejmersiz. Bio je vrlo uspešan. Živeli smo u velikoj, luksuznoj kući i mada nismo bili fantastično bogati, svakako smo bili imućni. Moja braća, moja sestra i ja u ranom detinjstvu nismo oskudevali ni u čemu.
Dete obično poslednje sazna da među njegovim roditeljima nešto ozbiljno nije u redu. Znam da je to bar sa mnom tako bilo, a ne mislim ni da su braća i sestra znali išta više od mene. Mislili smo da je mama zadovoljna što je domaćica i majka, i bila je, do neke tačke. Međutim, tata je bio više od uspešnog biznismena. Bio je i vrlo aktivan političar, jedan od republikanskih zamajaca u okolini Bronksa, a i član i bivši predsednik Atletskog kluba Njujorka. Provodio je mnogo vremena u klubu, i s poslovnim i s političkim drugarima.
Tata se, pored toga, zagriženo bavio morskim ribolovom. Uvek je leteo u Portoriko, Kingston, Belize ili neko drugo karipsko letovalište na ribolov u dubokim vodama. Nikad nije vodio mamu sa sobom, a trebalo je. Moja majka borila se za ženska prava još pre nego što je Glorija Stajnem otkrila da grudnjak može i da se spali. Tako se jednog dana tata vratio s izletničkog jurcanja za sabljarkom i zatekao svoj kućni alov prazan. Mama se spakovala i skupa s tri dečaka i sekom prešla u jedan veliki stan. Mi klinci bili smo malo zbunjeni, ali je mama tiho objasnila da ona i tata više nisu dobar par i da su odabrali da žive odvojeno.
Pa, ona je odabrala da živi odvojeno, u svakom slučaju. Tata je bio šokiran, iznenađen i povređen maminim činom. Preklinjao ju je da se vrati kući, obećavao je da će biti bolji muž i otac i da će ređe ići u ribolov. Čak je ponudio i da se mane politike.
Mama ga je saslušala, ali nije obećala ništa. I uskoro je postalo jasno, bar meni ako ne i tati, da ne namerava da se pomiri s njim. Upisala se na stomatološki koledž u Bronksu i počela je da uči za stomatološkog tehničara.
Tata se nije predavao. Dolazio je u naš stan kad god je mogao, molio je, laskao joj, preklinjao i ugađao. Ponekad bi izgubio nerve. „Do đavola, ženo – zar ne vidiš da te volim!“, zagrmeo bi.
Situacija je, naravno, ostavila posledice na mene i braću. Pogotovu na mene. Voleo sam svog tatu. Od sinova sam mu ja bio najbliži, a on je počeo da me koristi u svojoj kampanji za pridobijanje mame. „Razgovaraj s njom, sine“, tražio bi od mene. „Reci joj da je volim. Reci joj da bismo bili srećniji kad bismo svi živeli zajedno. Reci joj da bi ti bio srećniji kad bi ona došla kući, da biste svi vi klinci bili srećniji.“
Dao bi mi poklone za mamu i vežbao bi sa mnom govore predviđene da slome majčin otpor.
Kao maloletni Džon Olden za Majlsa Stendiša u liku oca i Prisilu Malins u liku majke, zakazao sam. Majku nije bilo moguće nasamariti. A tata je verovatno sebi napravio medveđu uslugu, jer ga je mama prezrela što koristi mene kao piona u njihovoj partiji bračnog šaha. Razvela se od tate kad sam imao četrnaest godina.
Tata je bio slomljen. Ja sam bio razočaran, jer sam zaista želeo da se vrate jedno drugom. O tati ću reći ovo: kad bi zavoleo, voleo je zauvek. Mamu je pokušavao da pridobije sve do svoje smrti 1974.
Po konačnom razvodu svojih roditelja, odabrao sam da živim s tatom. Mami se moja odluka nije naročito dopala, ali ja sam ipak osećao da je tati potreban neko od nas, da ne treba da živi sam, i ubedio sam je. Tata je bio zahvalan i zadovoljan. Nikad se nisam pokajao zbog te odluke, mada tata verovatno jeste.
Život s ocem bio je potpuno drugačija priča. Provodio sam dosta vremena u nekim od najboljih njujorških barova. Biznismeni, saznao sam, ne uživaju samo u ručkovima od tri martinija, nego i glasno naručuju viski s pivom za doručak i satiru desetine večera od skoča sa sodom. Političari, brzo sam uočio, bolje shvataju svetske tokove i lakše dreše kesu s državnim dotacijama kad se vežu za burbon s ledom. Tata je većinu svojih poslovnih dogovora i dobar deo svojih političkih manevara obavljao za šankom, a ja sam čekao u blizini. Isprva me je očeva sklonost piću uznemirila. Nisam pomislio da je alkoholičar, ali je pio sve u šesnaest i brinuo sam da mu to zadaje probleme. Ipak, nikad ga nisam video pijanog, iako je stalno pio, te sam posle nekog vremena pretpostavio da je imun na alkohol.
Fascinirali su me tatini saradnici, prijatelji i poznanici. Pokrivali su ceo socijalni spektar Bronksa: opštinari, panduri, sindikalni šefovi, poslovni direktori, kamiondžije, građevinci, brokeri, činovnici, taksisti i finansijeri. Sve na gomili. Neki su izašli pravo sa stranica Dejmona Ranjona.
Nakon šestomesečnog druženja s tatom, pokupio sam svu uličnu mudrost i oko pet osmina ulične pameti, što baš i nije bilo obrazovanje kakvo je tata imao na umu za mene, ali se u birtijama ne dobija ništa drugo.
Tata je bio prilična politički faca. To sam saznao kad sam počeo da bežim iz škole i da se družim s nekom raspuštenom decom iz kraja. Nisu oni bili u bandama niti išta slično. Nisu uopšte bili ni u čemu do guše. Samo su im porodice bile sjebane, i pokušavali su da privuku nečiju pažnju, makar i pažnju školskog nadzornika. Možda sam i zato počeo da se muvam s njima. Možda sam i sâm tražio pažnju. Hteo sam da se moji roditelji vrate jedno drugom i tada sam neodređeno mislio da će se, ako se budem ponašao kao maloletni delinkvent, stvoriti nekakva polazna tačka za pomirenje.
Nisam bio posebno dobar maloletni delinkvent. Uglavnom sam se osećao kao čista budala dok sam krao slatkiše i ušunjavao se u bioskop. Bio sam mnogo zreliji od svojih ortaka, a i mnogo veći. U petnaestoj sam bio fizički odrastao, metar i osamdeset, sedamdeset sedam kilograma, i rekao bih da smo uspevali da se izvučemo iz mnogih manjih podvala samo zato što su ljudi mislili da sam ja učitelj s đacima ili stariji brat koji pazi na klinčadiju. Ponekad sam se i sam tako osećao i iritirala me je njihova detinjastost.
Najviše me je mučio njihov nedostatak stila. Rano sam naučio da se ljudi dive otmenosti. Skoro svaki prestup, greh ili zločin posmatra se blagonaklonije ako je začinjen i s malo otmenosti.
Ti klinci nisu čak ni kola mogli da maknu na prefinjen način. Kad su maznuli svoje prve točkove, svratili su da me pokupe i nismo odmakli ni dva kilometra kad su nas zaustavila pandurska kola. Kreteni su uzeli auto ispred nečije kuće dok je vlasnik zalivao svoj travnjak. Svi smo završili u maloletničkom „Hiltonu“.
Tata me je ne samo izbavio, nego je i sredio da se iz zapisnika izbriše bilo kakvo pominjanje mog učešća u incidentu. Bila je to mala opštinarska magija koja će kasnije mnogim pandurima oduzimati san. Čak je i slona lakše naći ako na početku lova možete da mu otkrijete trag.
Tata me nije grdio. „Svi mi grešimo, sine“, rekao je. „Znam šta si pokušavao da izvedeš, ali se to tako ne radi. Po zakonu si još dete, ali izgledaš kao zreo čovek. Možda bi trebalo da pokušaš i da razmišljaš zrelo.“
Odbacio sam svoje nekadašnje drugare, ponovo počeo redovno da idem u školu i našao honorarni posao kao transportni činovnik u jednom skladištu u Bronksvilu. Tata je bio zadovoljan – toliko zadovoljan da mi je kupio stari „ford“, koji sam potom pretvorio u pravu klopku za cice.
Ako bi nekoga ili nešto trebalo da okrivim za svoja kasnija bezočna dela, okrivio bih „ford“.
Taj „ford“ uništio je svaku mrvu moralnosti u mom telu. Pomoću njega sam spoznao šta su devojke i nisam se prizvao zdravoj pameti šest godina. Bile su to divne godine.
Nesumnjivo u životu muškarca postoje i druga razdoblja kad mu je moć rasuđivanja pomračena libidom, ali nijedno ne vrši toliki pritisak na čeone režnjeve mozga kao godine posle puberteta, kad misli jurcaju, a od svake sočne ribe koja prođe protok samo raste. U petnaestoj sam znao šta su devojke, naravno. Bile su drugačije građene od dečaka. Ali nisam znao razlog, sve dok jednog dana, posle renoviranja „forda“, nisam stao na crveno svetlo i video jednu devojku kako gleda mene i moj auto. Kad je videla da mi je privukla pažnju, uradila je nešto s očima, protresla prednjicom, trznula zadnjicom, i odjednom sam bio preplavljen svojim mislima. Branu je srušila ona. Ne sećam se kako je ušla u kola, ni kuda smo otišli kad je ušla, ali se sećam da je sva bila svilena, meka, pripijena, topla, mirišljava i apsolutno očaravajuća, i znao sam da sam našao borilački sport u kome ću zaista uživati. Radila mi je stvari koje bi kolibrija izmamile iz hibiskusa, a buldoga  naterale da pokida lanac.
Ne impresioniraju me današnje knjižurine o ženskim pravima u spavaćoj sobi. Kad je Henri Ford izumio svoj „model T“, žene su odbacile pantalone i preselile seks na drumove.
Žene su postale moj jedini porok. Uživao sam u njima. Nisam mogao da ih se zasitim. Budio sam se misleći na devojke. Odlazio sam na počinak misleći na devojke. Ljupke, dugonoge, zanosne, fantastične i očaravajuće. Šunjao sam se oko devojačkih izviđačkih kampova u zoru. Noću bih ih tražio pomoću baterijske lampe. Don Huan je u poređenju sa mnom bio tek blaga paljevina. Bio sam opsednut zgodnim cicama.
Takođe sam postao i šarmer posle prvih nekoliko bliskih susreta najbolje vrste. Devojke nisu po definiciji skupe, ali čak i najnestašnija Fräulein očekuje hamburger i koka-kolu s vremena na vreme, čisto u energetske svrhe. Jednostavno nisam zarađivao dovoljno brašna za svoju tortu. Nekako sam morao  svoje finansije lažno da predstavim.
Obratio sam se tati, koji nije bio potpuno nesvestan mog otkrivanja devojaka i radosti što idu uz njih. „Tata, stvarno je lepo što si mi dao kola i osećam se kao kreten što tražim još, ali imam problema s tim kolima“, molio sam. „Treba mi benzinska kreditna kartica. Platu primam samo jednom mesečno, a dok platim ručak u školi, utakmice, izlaske i tako to, nemam ni cvonjka da ponekad kupim benzin. Pokušaću sam da platim račune, ali obećavam da neću zloupotrebiti tvoju velikodušnost ako mi daš da koristim benzinsku karticu.“
U to vreme bio sam blagoglagoljiv kao irski trgovac konjima, a u tom trenutku bio sam iskren. Tata je nekoliko trenutaka promislio o zahtevu, a onda je klimnuo. „U redu, Frenk, verujem ti“, rekao je vadeći svoju Mobil karticu iz novčanika. „Uzmi ovu karticu i koristi je. Ja odsad neću kupovati ništa kod Mobila. Kartica će biti tvoja i, u razumnim granicama, ti ćeš biti odgovoran za račun svakog meseca. Neću brinuti da li ćeš me iskoristiti.“
Trebalo je da brine. Dogovor je lepo funkcionisao prvih mesec dana. Stigao je Mobilov račun, a ja sam kupio poštansku uputnicu u naznačenom iznosu i poslao je naftnoj kompaniji. Međutim, posle toga ostao sam švorc i ponovo sam bio osujećen u svojoj stalnoj poteri za devojkama. Počeo sam da se osećam frustrirano. Najzad, potraga za srećom je neotuđiva američka povlastica, zar ne? Osećao sam se kao da mi je uskraćeno ustavno pravo.
Neko je jednom rekao da iskren čovek ne postoji. To je verovatno rekao prevarant. Mislim da mnogi ljudi fantaziraju o tome da budu superkriminalci, međunarodni kradljivci dijamanata ili tako nešto, ali krađe ostavljaju u okvirima sanjarenja. Takođe mislim da mnogi drugi ljudi s vremena na vreme zaista padnu u iskušenje da počine zločin, naročito ako je u pitanju lepa suma i ako misle da neće biti povezani s incidentom. Takvi ljudi obično odole iskušenju. Imaju urođeno shvatanje dobra i zla, te zdrav razum prevlada.
Međutim, kod jednog tipa ljudi takmičarski instinkti nadjačavaju razum. Njih postavljena situacija izaziva iz razloga vrlo sličnog onom zbog koga i planinara izaziva vrh: zato što postoji. Dobro i zlo nemaju značaja, kao ni posledice. Ti ljudi na zločin gledaju kao na igru, a cilj nije samo dočepati se plena; važan je uspeh poduhvata. Naravno, ako je kinta izdašna, to je takođe lepo.
Ti ljudi su šahisti kriminalnog sveta. Obično imaju koeficijent inteligencije na granici genijalnosti, a njihovi mentalni skakači i lovci uvek su u napadu. Nikad ne pomišljaju da bi mogli da budu matirani. Uvek se zapanje kad ih ćapi neki pandur prosečne inteligencije, a pandur je uvek zapanjen njihovim motivima. Zločin kao izazov? Gospode.
Ali upravo me je izazov odveo na stazu mog prvog nitkovluka. Bio mi je potreban novac, i te kako. Svakome s hroničnim ludilom za devojkama potrebna je sva raspoloživa finansijska pomoć. Međutim, i nisam baš razmišljao o manjku novca kad sam se jednog popodneva zaustavio na Mobilovoj pumpi i spazio veliki natpis ispred izložene gomile automobilskih guma. „VI STAVITE RAČUN NA SVOJU ‘MOBIL’ KARTICU – MI STAVLJAMO GUME NA VAŠA KOLA“, pisalo je. Tad sam prvi put naslutio da Mobil kartica valja i za još štošta osim benzina i ulja. Nisu mi bile potrebne gume – one na „fordu“ bile su praktično nove – ali dok sam gledao natpis, odjednom mi je pala na pamet četvoroslojna prevara. Do đavola, moglo bi čak i da uspe, pomislih.
Izašao sam iz kola i prišao prodavcu, koji je ujedno bio i vlasnik pumpe. Površno smo se poznavali, jer sam mnogo puta sipao benzin kod njega. Na toj pumpi uglavnom nikad nije bilo gužve. „Više bi mi se isplatilo da sam pljačkaš benzinskih pumpi nego vlasnik jedne“, požalio se jednom.
„Koliko koštaju gume s belom crtom?“, pitao sam.
„Za ova kola 160 dolara, ali tim tvojim gumama ništa ne fali“, reče čovek.
Pogledao me je i osetio da će uslediti predlog. „Da, zapravo mi ne trebaju gume“, složio sam se. „Ali sam u gadnom manjku s lovom. Da vam kažem šta ćemo. Kupiću četiri gume i platiću ih karticom. Samo što gume zapravo neću uzeti. Umesto toga, dajte mi 100 dolara. I dalje vam ostaju gume, a kad moj tata plati Mobilu za njih, dobijate svoj deo. Od početka ste na dobitku, a kad prodate gume, svih 160 dolara ide u vaš džep. Šta kažete? Čoveče, ima da prođete bogovski.“
Proučavao me je, a u očima sam mogao da mu vidim špekulantsku pohlepu. „Šta je s tvojim starim?“, oprezno me upita.
Slegnuh ramenima. „Nikad ne gleda moja kola. Rekao sam mu da mi trebaju nove gume, a on mi je rekao da ih stavim na račun.“
I dalje je bio sumnjičav. „Da vidim tvoju vozačku dozvolu. Ovo je možda ukradena kartica“, rekao je. Dadoh mu svoju maloletničku vozačku dozvolu, na kojoj je stajalo isto ime kao i na kartici. „Imaš samo petnaest godina? Izgledaš deset godina stariji“, reče vlasnik pumpe dok mi je vraćao dozvolu.
Nasmešio sam se. „Imam veliku kilometražu iza sebe“, rekoh.
Klimnuo je glavom. „Moram da pozovem Mobil i dobijem odobrenje – to mora da se radi kad su velike sume u pitanju“, rekao je. „Ako to prođe, dogovorili smo se.“
Odvezao sam se s pumpe s pet dvadesetica u džepu.
Vrtelo mi se u glavi od sreće. Budući da tad još nisam bio ni okusio alkohol, nisam mogao da uporedim osećaj sa šampanjskom pripitošću, recimo, ali bilo je to najprijatnije osećanje koje sam ikada iskusio na prednjem sedištu automobila.
Zapravo, moja me je visprenost potpuno obuzela. Ako je uspelo jednom, zašto ne bi uspelo i drugi put? I uspelo je. Uspevalo je toliko često u narednih nekoliko nedelja da ne mogu ni da prebrojim. Ne sećam se koliko sam kompleta guma, koliko akumulatora, koliko druge automobilske opreme kupio tom kreditnom karticom, a onda preprodao ispod cene. Obišao sam sve Mobilove pumpe u Bronksu. Ponekad bih samo naterao pumpadžiju da mi da 10 dolara, a da potpiše račun za benzin i ulje u vrednosti od 20 dolara. Od varanja se ta Mobil kartica potpuno izlizala.
Sve sam spiskao na ribe, naravno. Isprva sam delao pod pretpostavkom da Mobil potpisuje moja zadovoljstva, te stoga, šta me briga? Onda je prvi mesečni račun uleteo u poštansko sanduče. Koverta s priznanicama bila je punija od božićne guske. Pogledao sam ukupan iznos i načas poželeo da se zamonašim, jer sam shvatio da Mobil očekuje da tata plati ceh. Nije mi palo na pamet da će u celoj igri tata da ispadne bilmez.
Bacio sam račun u đubre. Druga opomena, dve nedelje kasnije, takođe je otišla u smeće. Prošlo mi je kroz glavu da bi trebalo da se suočim s tatom i priznam šta sam uradio, ali nisam imao hrabrosti. Znao sam da će otkriti, pre ili kasnije, ali sam odlučio da će neko drugi morati da mu kaže.
Začudo, nisam se povukao dok sam čekao na samit između mog oca i Mobila. Nastavio sam da se bavim prevarama preko kartice i trošio sam plen na divne žene, iako sam bio svestan da u isto vreme obmanjujem i tatu. Razbuktali seksualni nagon ne zna za savest.
Napokon, Mobilov istražitelj potražio je tatu u njegovoj radnji. Čovek se pravdao.
„Gospodine Abagnejl, već petnaest godina imate našu karticu i mi visoko cenimo vaš račun. Imate maksimalan kreditni iznos, nikad niste kasnili s plaćanjem i nisam došao da bih vas maltretirao u vezi s obavezama“, rekao je agent dok je tata zbunjeno slušao. „Radoznali smo, gospodine, i hteli bismo da znamo jednu stvar. Kako ste, do đavola, uspeli da na benzin, ulje, akumulatore i gume za ‘ford’ iz 1952. potrošite 3.400 dolara za samo tri meseca? Na ta kola ste u poslednjih šezdeset dana stavili četrnaest kompleta guma, u poslednjih devedeset dana kupili ste dvadeset dva akumulatora, a litrom benzina ne prelazite ni kilometar. Pretpostavljamo da na prokletim kolima nemate ni karter za ulje… Jeste li ikad pomislili da prodate taj auto i kupite nov, gospodine Abagnejl?“
Tata se skamenio. „Pa, ja i ne koristim svoju Mobil karticu – moj sin je koristi“, rekao je kad se povratio. „Mora da je u pitanju neka greška.“
Istražitelj je stavio nekoliko stotina Mobilovih priznanica pred tatu. Sve su bile potpisane mojim rukopisom. „Kako je to uradio? I zašto?“, uzviknuo je tata.
„Ne znam“, reče Mobilov agent. „Zašto ne pitamo njega?“
I učinili su to. Rekao sam da ne znam ništa o prevari. Nisam ubedio ni jednog ni drugog. Očekivao sam da će tata biti besan kao ris. Međutim, bio je više zbunjen nego ljut. „Vidi, sine, ako nam kažeš kako si to uradio, i zašto, zaboravićemo sve. Neće biti kazne, a ja ću platiti račune“, ponudio je.
Moj tata je po mojim kriterijumima sjajan tip. Nikad me u životu nije slagao. Smesta sam se izmigoljio. „Devojke, tata“, uzdahnuh. „Zbog njih se čudno ponašam. Ne mogu to da objasnim.“
Tata i Mobilov istražitelj klimnuše puni razumevanja. Tata mi je saosećajno spustio ruku na rame. „Ne brini za to, dečko. Ni Ajnštajn to nije mogao da objasni“, reče.
Ako mi je tata i oprostio, mama nije. Bila je zaista uzrujana zbog incidenta i krivila je mog oca za moju delinkvenciju. Majka je i dalje imala pravo starateljstva nada mnom i odlučila je da me udalji od tatinog uticaja. Još gore, po savetu jednog sveštenika iz Katoličkih dobročinstava, s kojima je moja majka uvek bila bliska, šutnula me je u jednu njihovu privatnu školu za problematične dečake u Port Česteru u Njujorku.
U preobražajnom smislu, škola nije bila ništa posebno. Bio je to više pomodni kamp nego lečilište. Živeo sam u lepoj kućici sa još šest dečaka i, izuzev činjenice da nisam mogao da izađem izvan granice internata i da sam stalno bio pod nadzorom, nisam imao drugih teškoća.
Sveštenici koji su vodili školu bili su dobroćudan svet. Živeli su manje-više istim životom kao i njihovi štićenici. Svi smo jeli u zajedničkoj trpezariji, a hrana je bila dobra i obilna. Imali smo i kino-dvoranu, TV sobu, salu za zabavu, bazen i teretanu. Nikad nisam popamtio sve rekreativne i sportske sadržaje koji su se nudili. Časove smo imali od 8 ujutru do 3 po podne, od ponedeljka do petka, ali smo preostalo vreme mogli da koristimo po sopstvenom nahođenju. Sveštenici nisu vikali povodom naših nedela, niti su nam dosađivali visokoparnim predavanjima, a morali ste zaista gadno da zabrljate da biste zaradili kaznu, koja se uglavnom svodila na kućni pritvor od nekoliko dana. Nikad nisam naleteo ni na šta slično školi dok nisam dospeo u američki zatvor. Odonda sam se često pitao da li federalni kazneni sistem u potaji vode Katolička dobročinstva.
Manastirski život me je jedio, međutim. Izdržavao sam, ali sam svoju uskraćenost u školi smatrao kaznom, i to nezasluženom. Na kraju krajeva, tata mi je oprostio, a on je bio jedina žrtva mojih zločina. Šta ću, dakle, ja tu?, pitao sam se. Ono što mi se najmanje dopadalo u školi, međutim, bio je nedostatak devojaka. Atmosfera je bila isključivo muška. Bio bih se uzbudio od pogleda makar i na časnu sestru.
Sve bi bilo još depresivnije da sam znao šta se tokom mog boravka zbiva s tatom. Nikad mi nije detaljno objasnio šta se desilo, ali je, dok sam bio u školi, upao u neke teške finansijske nevolje i izgubio trgovinu.
Bio je zaista zbrisan s lica zemlje. Morao je da proda kuću, svoja dva velika „kadilaka“ i sva ostala materijalna dobra. U roku od nekoliko meseci, tata je prešao put od života milionera do života poštanskog činovnika.
Što i jeste bio kad je došao da me pokupi posle mog jednogodišnjeg boravka u školi. Poštanski činovnik. Mama je popustila i pristala da ponovo živim s tatom. Šokirao me je obrt njegove sudbine i savest me je grizla u nemaloj meri. Međutim, tata mi nije dozvolio da krivim sebe. Onih 3.400 dolara koje sam mu maznuo nisu bili bitni za njegovu poslovnu propast, uveravao me je. „Nemoj ni da misliš na to, mali. To je samo kap u moru“, veselo je rekao.
Činilo se da njega ne muči iznenadno pogoršanje njegovog statusa i finansija, ali je mene mučilo. Ne zbog mene, već zbog tate. Bio je tako visoko, zaista je bio opasan igrač, a sad je radio za nadnicu. Pokušavao sam da saznam uzroke. „Šta je s tvojim prijateljima, tata?“, pitao sam. „Sećam se da si ih uvek vadio iz nevolja. Zar ti niko nije ponudio pomoć?“
Tata se samo nasmešio uglom usana. „Naučićeš, Frenk: kad si na vrhu, stotine ljudi će tvrditi da su ti prijatelji. Kad si na dnu, imaćeš sreće ako te makar jedan časti šoljom kafe. Da moram ponovo kroz sve da prođem, prijatelje bih pažljivije birao. Imam dva-tri dobra prijatelja. Oni nisu imućni, ali mi je jedan našao posao u pošti.“
Odbio je da se na svojim nevoljama zadržava i da ih nadugačko objašnjava, ali me je sve to kopkalo, pogotovu što sam sedeo s njim u njegovim kolima. Nisu bila tako dobra kao moj „ford“, koji je umesto mene prodao, a novac stavio na bankovni račun pod mojim imenom. Tata je sad vozio olupani stari „ševrolet“. „Zar ti uopšte ne smeta što voziš ova matora kola, tata?“, pitao sam ga jednog dana. „Mislim, ovo je stvarno tragedija posle ‘kadilaka’, zar ne?“
Nasmejao se. „Gledaš stvari na pogrešan način, Frenk. Nije važno šta čovek ima, nego šta čovek jeste. Ova kola su mi sasvim dobra. Vozim se. Znam ko sam i šta sam, i to je važno, a ne šta drugi misle o meni. Ja sam častan čovek, rekao bih, i meni je to važnije nego da imam veliki auto… Dokle god čovek zna ko je i šta je, biće mu dobro.“
Nevolja je bila što u to vreme nisam znao ni šta sam ni ko sam.
Posle tri leteće godine našao sam odgovor. „Ko ste vi?“, pitala je jedna bujna brineta kad sam na plaži u Majamiju legao pored nje.
„Ko god poželim da budem“, rekao sam. I to je bilo tačno.