Stric Edi je došao kod ćaleta i, naravno, morali su da se popnu da vide šta radim. Ubiću se ako mi stric Edi (koji je inače ćelav k’o bilijarska kugla) još jednom kaže: „Coki čiki ćelu.“ On izgleda ne shvata da ja više nisam derište u pelenama. Dođe mi da mu viknem: „Striče Edi, ja imam četrnaest godina! Postajem žena, nosim brus! OK, malo mi je labav i digne mi se sve do vrata kada potrčim za autobusom... ali ženski potencijal je tu, ti ćelava kugletino!“
Kad smo već kod grudi, plašim se da ne završim kao i većina žena u mojoj porodici — sa samo jednom ogromnom sisom, koja mu dođe kao neka polica. Mojoj majci je baš od koristi kada su joj ruke pune — na primer na nekoj žurki: može da pije i jede sendvič, a da grickalice ostavi na svojoj polici za kasnije. To uopšte nije privlačno. Htela bih da imam grudi normalne veličine, ništa preterano kao što ima Melani Endrjus, na primer. Šokirala sam se prošle školske godine kada smo se jednom tuširale posle hokeja. Njen brus liči na dve ogromne kese iz samoposluge. Pretpostavljam da je ona pomalo hormonski neizbalansirana. To se baš vidi kada krene na loptu. Mislila sam da će da probije ogradu jednim trzajem svojih „grudobrana“, kako ih Džes naziva u šali.

i dalje u svojoj sobi
i dalje pada kiša
i dalje je nedelja

Ne razumem zašto ne smem da zaključavam vrata svoje sobe. Uopšte nemam privatnosti. Kod mene je kao na železničkoj stanici. Kada bilo šta predložim u vezi sa svojom sobom, ovi samo počnu da odmahuju glavama i da cokću. Kao da živim u kući punoj kokošaka obučenih u suknje i pantalone. Iliti u kući punoj džukela koje klimaju glavom, iliti u kući punoj... u svakom slučaju... ne smem da zaključavam vrata i tačka.
„Zašto ne smem?“, pitala sam kevu razumno (uhvativši redak momenat kada je bila kod kuće, a ne na večernjem času italijanskog ili na nekoj žurki).
„Zato što bi moglo da ti se nešto desi, a da mi ne možemo da uđemo“, rekla je. 
„Šta da mi se desi?“, navaljivala sam.
„Pa... da se onesvestiš,“ rekla je.
Onda je i ćale dodao: „Mogla bi da zapališ krevet i da se ugušiš od dima.“
Ljudi, šta je s vama? Znam ja zašto mi ne daju da zaključavam vrata svoje sobe. Zato što bi to bio prvi znak da postajem odrasla osoba, a oni to ne mogu da podnesu jer bi to značilo da moraju da nastave sa svojim životom, a mene da puste na miru. 

i dalje je nedelja

Postoji šest stvari u mom životu koje nisu u redu:
1. Imam jednu od onih potkožnih bubuljica koje nikako da izbiju, već će se samo crveneti u naredne dve godine.
2. Ta bubuljica mi je na nosu.
3. Imam trogodišnju sestru koja mi se izgleda ispišala negde u sobi.
4. Za dve nedelje se završava školski raspust i vraćam se u onaj Aušvic kod Oberfirer Frau Simson i njene sadističke družine „nastavnika“.
5. Veoma sam ružna i trebalo bi da odem u dom za ružne.
6. Išla sam na žurku obučena kao punjena maslinka.
OK. Dosta mi je svega. Okrećem novi list. Našla sam članak u kevinom Kosmopolitenu o tome kako da postanete srećni ako ste nesrećni (što ja jesam). Naslov članka glasi „Emocionalno pouzdanje“. Treba da se urade tri stvari: Sećanje... Oživljavanje... i ISCELJENJE. Znači, pomislite na neki nemio događaj, pa se setite svih njegovih groznih detalja... to je prvi deo, Sećanje. Onda oživite određena osećanja, prihvatite ih i SAMO PRDNETE.

Hvala bogu, stric Edi je otišao. Pitao me je da li bih volela da me provoza u prikolici svog motora. Da li su ti odrasli pali s Marsa? Šta je trebalo da mu kažem? „Da, svakako. Striče Edi, ja bih stvarno volela da me provozaš u svojoj predratnoj prikolici, pa ako još i budem imala malo sreće da me drugovi vide s jednim ćelavim ludakom, odmah da se ubijem. Hvala lepo.“

Džes je svratila. Reče da joj je trebalo sto godina da skine bodi posle maskenbal žurke. Nije me nešto zanimalo, ali sam je iz učtivosti pitala zašto.
Rekla je: „Pa, momak u radnji za iznajmljivanje kostima je bio tako zgodan.“
„Da, pa šta?“
„Pa, slagala sam veličinu — uzela sam desetku umesto dvanaestice.“
Pokazala mi je ožiljke oko vrata i struka: bodi joj se baš urezao. Rekoh joj: „Glava ti je malo otekla.“
„Ma, ne. To je zato što je danas nedelja.“
Ispričala sam joj za onaj članak iz Kosmopolitena, pa smo se narednih nekoliko sati prisećale žurke (tj. nemilih događaja) i oživljavale osećanja da bismo ih iscelile.
Džes je kriva za sve. Jeste, bila moja ideja da se maskiram u punjenu maslinku, ali me ona nije sprečila, kao što bi trebalo da uradi svaka dobra drugarica. Štaviše, ohrabrivala me je. Napravile smo kostim od žičane mreže i zelenog krep-papira — to je predstavljalo maslinku. Stavile smo bretele da je drže, a ja sam ispod obukla zelenu majicu i zelene helanke. Džes je, u stvari, najviše pomogla oko onog punjenog dela. Koliko se sećam, ona je bila ta koja je predložila kretensku crvenu boju kojom sam ofarbala kosu, glavu, lice, vrat... da liči na ajvar. Tada je, moram priznati, bilo zabavno. Ali tada smo bile u mojoj sobi. Problem je nastao kada sam pokušala da izađem iz sobe. Morala sam da idem postrance niz stepenice.
Kada sam napokon i stigla do izlaznih vrata, bila sam primorana da se vratim i presvučem helanke, jer je moj mačak Engus dobio jedan od svojih napada „zov divljine“. 
On je skroz opičen. Nabavili smo ga kad smo bili na letovanju u Loh Lomondu. Našla sam ga poslednjeg dana kako luta po bašti pansiona u kojem smo odseli. Pansion se zvao „Ostanite-malo-duže“. Mislim da je to dovoljno da zaključite kakvo je to bilo letovanje.
Trebalo je odmah da ukapiram da s mačkom nije baš sve u redu, jer je počeo da mi kida džemper čim sam ga uzela u ruke. On je, međutim, bio jedno tako slatko mače, onako resast i čupav, s ogromnim žućkastim očima. Još kao mače ličio je na manjeg psa. Molila sam i preklinjala da ga povedem kući.
„Ovde će da crkne. Nema ni mamu ni tatu“, rekla sam tužno.
Moj ćale je rekao: „Verovatno ih je pojeo.“ Keve mi, on ume da bude tako bezosećajan. Obradila sam kevu i na kraju ga donela kući. Gazdarica onog pansiona je rekla da misli da je on verovatno mešanac, pola domaća, a pola škotska divlja mačka. Sećam se da sam tada mislila da je to tako egzotično. Nisam mogla ni da pretpostavim da će toliko da izraste, kao omanji labrador, pri tom još i besan. Imala sam običaj da ga vodam okolo na uzici, dok je on, kao što sam objasnila gospođi Komšinici, nije pojeo.
U svakom slučaju, ponekad ga spopada zov škotskih divljina. Dok sam, znači, prolazila obučena kao punjena maslinka, on je izleteo iz svog tajnog skrovišta iza zavesa (ili jazbine, kako on to verovatno zamišlja) i nasrnuo na moje helanke, odnosno „plen“. Lupala sam ga po glavi, ali nisam mogla da ga se otarasim jer je leteo čas na jednu čas na drugu stranu. Na kraju sam uspela da dohvatim metlu koja je stajala kraj vrata i da ga njome oteram.
Onda nisam mogla da uđem u ćaletov volvo. On reče: „Što ne skineš ovaj deo koji predstavlja maslinku, pa da ga stavimo u prtljažnik.“
U čemu je onda štos? Rekla sam mu: „Ćale, ako misliš da ću da sednem pored tebe u zelenoj majici i helankama, onda si ti lud.“
Počeo je nešto da sere, kao i svi roditelji kada im ukažete na to koliko su glupi i beskorisni. „Pa, onda ćeš peške, pored kola.“
Nisam mogla da verujem. „Ako moram peške, onda neka pođe i Džes sa mnom, pa nam kola i nisu potrebna.“
Stisnuo je usne i napravio onu uobičajenu glupavu facu koju očevi prave kada misle da su u pravu. „Potrebna su, jer hoću da znam kuda idete. Ne bih da mi noću landarate po ulicama.“
Neverovatno! Rekla sam: „A što bih ja landarala po ulicama obučena kao punjena maslinka... da upadam na koktel zabave kao padobranac?“
Džes se zlobno nasmejala, a moj otac se razbesneo. „Nemoj ti sa mnom tako da razgovaraš, jer neće biti  ništa od žurke.“
U čemu je onda štos?

Kada smo napokon i otišli na tu žurku (ja sam išla peške, a ćale me je pratio kolima brzinom od pet kilometara na sat), meni je bilo grozno. U početku su se svi nasmejali, ali su me kasnije manje-više ignorisali. U drčno maslinastom raspoloženju, igrala sam sama, ali sam obarala sve što bih dotakla. Domaćin me je zamolio da sednem. Probala sam, ali nije bilo šanse. Na kraju sam otišla do kapije i narednih sat vremena čekala ćaleta da dođe po mene. Kostim sam ovog puta gurnula u prtljažnik. Do kuće nismo progovorili ni reč.
Džes se, s druge strane, super provela. Kaže da je bila okružena Tarzanima, Robin Hudovima i Džejms Bondovima. (Dečaci baš imaju živopisnu maštu... malo sutra.)
Bila sam potištena dok smo izvodile ono sećanje. Rekla sam ogorčeno: „Pa, mogla sam i ja da budem okružena momcima da se nisam obukla kao punjena maslinka.“
Džes je rekla: „Džordžija, ti si mislila da je to smešno i ja sam mislila da je to smešno, ali ne zaboravi da devojke momcima ne služe za smejanje.“
Napravila je facu „ja sam mudra i zrela“, koja me nervira. Šta, do đavola, ona zna o momcima? Stvarno mi ide na živce. Umukni bre, glupačo jedna.
Rekla sam: „Aaa, znam ja šta oni hoće da vide. Momci? Hoće da vide ribe u bodijima koje se usiljeno smejulje?“
Kroz prozor sam mogla da vidim komšijsku pudlicu kako skače po našoj ogradi i kevće. Izgleda da pokušava da uplaši Engusa... Nema šanse.
Džes je nastavila da pametuje: „Da, hoće. Mislim da više vole devojke koje su malo opuštenije nego one koje su... znaš.“
Zatvarala je svoj ranac. Pogledala sam je u oči. „Koje su šta?“, upitala sam.
Rekla je: „Moram da idem, večeramo ranije.“
Kada je izašla znala sam da moram da umuknem. Ali nekada znate da treba da umuknete jer zaista i treba da umuknete... a opet nastavljate dalje. E, mene je to spopalo.
„Kaži... koje su šta?“, navaljivala sam.
Promrmljala je nešto dok je silazila niz stepenice. 
Dok je izlazila iz kuće, viknula sam za njom: „Mislila si, koje su kao ja, je l’ tako?!!!“

Već osećam da su mi se momci smučili, a još ništa nisam ni imala s njima.
Oh, bože, molim te, molim te, nemoj da budem lezbejka kao Dlakava Kejt ili gospođica Stemp.
A šta u stvari lezbejke rade?


ponedeljak, 24. avgust
Uopšte me niko nije zvao. Kao da sam mrtva. Idem ranije u krevet.

Došla je Libi i uvukla mi se u krevet. Ponavljala je „hahahahaha!“ toliko dugo da sam morala da ustanem. Slatka je, iako pomalo smrdi. Bar se njoj dopadam i bar ona nema ništa protiv što imam smisla za humor.

Elen i Džulija su me zvale iz govornice. Pričale su na smenu francuskim akcentom. Sutra idemo u misterioznu šetnju, iliti La Marche Avec Misterija.

Stavila sam na lice masku koju sam napravila od žumanca u slučaju da usput sretnemo neke divne les garçons*.

utorak, 25. avgust 
Probudila se i pomislila da mi je lice paralizovano. Baš sam se bila uplašila — koža mi je bila sva zategnuta i ukočena i nisam mogla da otvorim oči kako treba. Onda sam se setila da sam stavila masku od žumanca. Mora da sam zaspala čitajući. Mislim da više nikada neću ići rano u krevet, jer mi se posle toga oči skroz naduju, pa izgledam kao da mi je neko u porodici Orijentalac. Nažalost nije. Jedina osoba koja kod nas ima nešto egzotično je teta Kejt, koja ume da peva na kineskom, a i to jedino posle nekoliko čaša vina. 

Dogovorila se da se nađem s Elen i Džulijom kod „Vajtleja“ da bi krenule na naš La Marche Avec Misterija. Rekle smo da ćemo se obući „ležerno sportski“, pa sam na sebi imala pantalone za skijanje, plitke čizmice, crnu rolku i jaknu od PVC-a. Htela bih da sam kao Brižit Bardo iz mlađih dana, samo što: a) nisam ni nalik na nju, i b) nemam plavu kosu, koja je, kao što znamo, njen zaštitni znak. Ofarbala bih se ja u plavo kada bi mi dozvolili, ali je u mojoj kući, pravo da vam kažem, kao u zabavištu. Moj ćale ima mozak kao Teletabis, samo još nerazvijen. Rekla sam kevi: „Nameravam da se ofarbam u plavo, koju mi farbu preporučuješ?“ Pravila se da me ne čuje i nastavila da oblači Libi. Ćale je, međutim, pošizeo.
„Imaš četrnaest godina i već hoćeš da promeniš boju kose. Šta ćeš da radiš s trideset, kada ti i to dosadi? U koju ćeš onda boju hteti da se farbaš?“
Pravo da vam kažem, on se malo gubi u poslednje vreme. Rekla sam kevi: „Učinilo mi se da sam čula neki glas kako škripi i pravi neke čudne zvuke, ali sam se prešla. Ajd’ ćao.“
Kada sam potrčala ka vratima čula sam ga kako se dere: „Pretpostavljam da će ti to što si sarkastična i što koristiš krejon za oči pomoći da položiš malu maturu!!!“
Pazi molim te, malu maturu. Kao da je stigao pravo iz kamenog doba.

La Marche Avec Misterija. Išle smo glavnom ulicom i pričale samo na francuskom. Zapitkivala sam prolaznike u kom pravcu treba da idem. „Oů la gare, s’il vous plaît? *“ i „Au secours, j’oublie ma tęte, aidez-moi, s’il vous plaît.**“ 
A onda... naišao je jedan tako zgodan frajer... Džulija i Elen nisu htele da mu priđu, ali ja jesam. Ne znam zašto, ali čim se pretvorim u Francuskinju, ja počnem da hramljem. Stvarno je imao simpatične oči... mora da je imao oko devetnaest godina. U svakom slučaju, odšepala sam do njega i rekla: „Excuses-moi. Je suis Française. Je ne parle pas l’anglais. Parlez-vous Français?*** “
Na svu sreću, on se zbunio, što je delovalo tako božanstveno. Malo sam napućila usta. Sindi Kraford je rekla da ako pritisnete jezikom zube kada se smejete, osmeh će vam biti stvarno seksi. Doduše, nećete moći da govorite, osim ako ne želite da zvučite kao neki kreten.
U svakom slučaju, tip iz snova me je upitao: „Da li ste se izgubili? Ja ne znam francuski.“
Sada sam ja bila zbunjena (i napućena). „Au secours, monsieur*“, uzdahnula sam.
Uzeo me je za ruku: „Nemojte da se plašite, pođite sa mnom.“
Elen i Džulija su zinule od čuda: ovaj izgleda božanstveno i još me nekud vodi sa sobom. Dražesno sam hramala za njim, mada ne baš zadugo, samo do francuske pekare u kojoj je za pultom radila jedna prava Francuskinja.
U krevetu sam. Ona žena mi je tri sata mlela nešto na francuskom. Klimala sam glavom koliko je to u ljudskoj moći, a onda jednostavno pobegla iz radnje na ulicu. Onaj divni mladić je bio iznenađen što me je hramanje tako brzo prošlo.
Sada ću stvarno morati da ofarbam kosu, ako ikada poželim da u ovom gradu ponovo krenem u kupovinu.

sreda, 26. avgust
Ja nemam prijatelje. Ni jednog jedinog. Niko nije zvao, niko mi nije došao. Ćale i keva su otišli na posao. Libi je u zabavištu. K’o da sam mrtva.
Možda i jesam mrtva. Pitam se, kako čovek zna da je mrtav? Ako zaspiš i probudiš se mrtav — ko te o tome obavesti?
Moglo bi da bude kao u onom filmu, kada ti svakoga možeš da vidiš, a oni tebe ne mogu jer si mrtav. Uh, sva sam se naježila... idem da pustim neki CD do daske i da igram.

I dalje sam prestravljena, ali i umorna. Ako umrem, pitam se da li će nekog uopšte i da bude briga. Ko bi mi došao na sahranu? Pretpostavljam ćale i keva... oni bi morali, pošto bi prevashodno njihova krivica bila što sam pala u toliku depresiju i izvršila samoubistvo.
Što ja nemam neku normalnu porodicu kao Džulija ili Elen? One imaju normalnu braću i sestre. Njihovi očevi imaju brade i šupe. Moja keva ne da ćaletu šupu od kada je tamo ostavio crviće za pecanje pa su se navukle muve zunzare.
Kada je došao majstor da nam popravi frižider, pitao je moju kevu: „Koji je ludak prespajao žice na ovom frižideru? Je l’ postoji neko ko vam baš ne želi dobro?“ Ćale je bio taj koji je prespajao žice. Umesto o majstorluku, on priča o osećanjima i tako nečem. Zašto on ne može da bude normalan otac? Jadno je to kada je u pitanju jedna odrasla osoba.
Nije stvar u tome da ja želim da budem staromodna žena — znate, sva u čipkicama, a muž povučen i nikada ništa ne kaže kao da ima tumor na mozgu. Ja želim da moj dečko (pod uslovom da, ne daj bože, nisam lezbejka) bude emotivan... ali samo kada sam ja u pitanju. Želim da bude kao Darsi iz Gordosti i predrasuda (mada sam ga, kada već to pominjem, videla i u drugim filmovima, kao što je Grozničavo uzbuđenje, i nije mi bio nešto seksi u onim košuljama s faltama i helankama). U svakom slučaju, ja nikada i neću imati dečka jer sam isuviše ružna.

Pregledala sam stare porodične albume... uopšte me ne iznenađuje to što sam ružna. Ćaletove slike kada je bio klinac su užasne. Nos mu je ogroman... zauzima pola face. U stvari, on je bukvalno jedan nos na koji su prikačene ruke i noge.

Libi se probudila i hoće da spava u mom krevetu. Sve je to lepo, mada ona pomalo zaudara kao hrčak.
Malopre sam sanjala kako me jedan strava tip nosi po karipskim toplim plićacima. Ispostavilo se da je to bila Libina upišana pidžama kraj mojih nogu. 
Prešla sam u drugi krevet. Libi se uopšte ne uzbuđuje, čak me udara po ruci i govori „nevaljala kuco“ dok joj presvlačim pidžamu.


četvrtak, 27. avgust
Počela sam da brinem šta ću da obučem prvog dana u školi. Ima još samo jedanaest dana. Pitam se sa koliko „neutralne“ šminke mogu da se izvučem. Puder je OK — a šta ću s maskarom? Možda bi trebalo da ofarbam trepavice? Mrzim svoje obrve. Kažem obrve, a u stvari je u pitanju samo jedna dugačka obrva nasred čela. Mogla bih da je dobro počupam, pod uslovom da nađem kevinu pincetu. Ona u poslednje vreme krije stvari od mene jer ih, kaže, nikada ne vraćam na mesto. Moraću da joj preturam po sobi.

Spremila sam sebi lagani ručak: sendvič i kafu s mlekom. U ovoj kući nikad nema ništa za jelo. Nije ni čudo što mi obrve toliko štrče.

Napokon sam našla pincetu. Ne znam zašto keva misli da je neću pronaći u ćaletovoj fioci za kravate. Ono, u fioci sam pored pincete našla i nešto veoma čudno. Kao neka kecelja u posebnoj kutiji. Iskreno se nadam da mi otac nije transvestit. Trebalo bi mi više od obične ljudske prirode da „shvatim“ njegovu ženstvenost. Da ja, keva i Libi moramo da ga gledamo kako se krevelji u nekoj kevinoj spavaćici i papučama s pufnama... Verovatno ćemo morati da počnemo da ga zovemo Dafne.
Bože, što boli kad se čupaju obrve. Moraću malo da prilegnem. Užasno me boli. Oči su mi strašno zasuzile.

Ne mogu ovo da podnesem. Iščupala sam samo jedno pet dlaka, a oči su mi otekle kao da su duplo veće. 
Pukla sam. Uzeću ćaletov brijač.


Oštriji je nego što sam mislila. Smakao je puno dlaka samo u jednom potezu. Moram da poravnam drugu obrvu.

Jebeš ga. Mislim da je sada sve u redu, mada mi nešto ne štima kada gledam ovako s jednim okom zatvorenim. Moraću sada da poravnam i ovu prvu.

Keva zamalo da ispusti Libi kada me je videla. Rekla je doslovno: „Šta si to, zaboga, sa sobom uradila, glupačo jedna?!“
Bože, kako mrzim roditelje! Ja glupača! Ona bi da ja imam tri godine kao Libi i da mi oblači smešne šeširiće s našivenim ušićima, patkicama i sl. Bože, bože, bože!!!

Kada je ćale stigao, čula sam ih kako razgovaraju o meni.
„Bla, bla, bla... liči na... bla, bla, bla“, čula sam kevu, a onda ćaleta: „ŠTA je uradila??? Pa... bla, bla, bla... bla, bla, bla... gunđ...“, tap, tap, kuc, kuc na vratima.
„Džordžija, šta si sada uradila?“
Razdrala sam se ispod ćebeta — nije mogao da uđe jer sam stavila nahtkasnu ispred vrata: „Barem sam prava žena!!!“
Rekao je kroz vrata: „Šta ti to znači, u pizdu materinu?“
Keve mi, on ume da bude tako prost.

Možda će mi ponovo izrasti preko noći. Koliko obrvama treba da ponovo izrastu?